Piše: Toma Petrović
Sredinom 80-ih godina prošlog veka gledao sam u Pozorištu na Terazijama jedan, u to vreme veoma zapažen mjuzikl iz dva dela po noveli Lava N. Tolstoja i izvoda iz kritike koju je napisao poznati ruski kritičar Viktor Šklovski, koji je režirao Miroslav Belović, a muziku napisao Vojkan Borisavljević. Igrali su poznati glumci Milenko Pavlov, Rade Marjanović i dve, u to vreme, veoma atraktivne i u top formi glumice, naše zemljakinje Tanja Bošković iz Aranđelovca i Dana Maksimović iz Reljinaca (Gornji Milanovac, sa ove strane Rudnika). Nema tog žirija koji je tada mogao oceniti koja je lepša i zgodnija. Taj glumački kvartet zvali su u to vreme „četvoročlana banda“. Urađena je fantastična scenografija i koreografija (Lidija Pilipenko), glumci su imali rukavice i cipele u obliku kopita, konjsku glavu, grivu, rep… Kada se sve to sklopi dobija se praznik za oči i srce. Mjuzikl je bio veoma posećen, a igrali su ga u Zagrebu gde su napravili „urnebes“ i još mnogim mestima. Dosta se pričalo i pisalo o tom mjuziklu, pa smo i mi iz unutrašnjosti odlazili u Beograd specijalno da bi gledali tu nezaboravnu predstavu.
Razmišljajući posle mnogo godina o tome, pala mi je ideja da to indirektno povežem sa Lajkovcem. Dosta pre tih godina, u vreme rata, nešto pre i malo kasnije u Lajkovcu je postojao najlepši konj svih vremena. To je bio Zekan vlasništvo braće Radovanovića, Aleksandra i Nikodina. Bio je slobodnjak i ponosito je skakutao po Drpinoj ogromnoj livadi koja se protezala od glavne ulice gde je bila postavljena taraba do Železničkog doma gde nije bilo nijedne kuće, pa sve do sadašnjeg stadiona, ukupne površine oko 6 hektara. Pri vrhu je bila manja njiva u obliku trougla. U toj livadi, u sredini, bio je jedan ogroman hrast gde su Radovanovići obavljali vršidbu sa vršalicom i velikom parnom mašinom koja je to pokretala, a bila je u njihovom vlasništvu. To je bila prva vršalica u valjevskom kraju. Ispod tog hrasta radnici, kojih je bilo dosta, su obedovali i odmarali posle ručka. Na livadu je u toku rata uspeo, nekako ukoso, da se spusti jedan nemački avion, dvosed, dvokrilac. Pričalo se da je to bio školski avion Biker Bü 131 Jungman sa pilotom i jednim generalom Rajha koji je poleteo iz Beograda. Navodno, opet po priči, taj visoki oficir je bio Fon Ler lično, koji je dolazio da poseti vojsku u lajkovačkom garnizonu koja je držala pod okupacijom Lajkovac i okolinu, a glavni zadatak im je bio obezbeđenje železničkog čvora koji je bio izuzetno važan za prevoz naoružanja ljudstva i tehnike na relaciji Beograd-Sarajevo i obrnuto.
Tek kasnije kada je ta livada nacionalizovana počela je izgradnja, najpre oficirske i desetak godina kasnije železničke zgrade, a onda je cela isparcelisana i deljena za izgradnju porodičnih kuća. Jedna od prvih privatnih kuća, neposredno iznad domaćinstva braće Radovanovića bila je kuća Borivoja Žunjića, oca sada sve poznatijeg romanopisca Velje Žunjića.
Zekan je slobodno šetao i trčao po toj livadi, vodu je pio iz jednog velikog drvenog korita pored Drpinog đerma koji i danas postoji i koji potomci braće Radovanovića imaju u planu da restauriraju, jer je voda u njemu, uz neko čišćenje, još uvek dobra. Preko dana je odmarao u hladu velikog hrasta. Uveče je spavao u štali, ulazio je u vreme kada mu je odgovaralo i onda rano ujutru je izlazio i veselo trčao po livadi. Često se uz njisak propinjao na zadnje noge što je privlačilo pažnju okoline. Nijedan od braće nije ga jahao, niti su imali čeze ili fijaker, bar u to vreme, koje bi Zekan vukao. Služio je samo da vuče žetelicu za žito koja je bila jedna od retkih u Lajkovcu. Obično je Aleksandar, koji je bio predsednik lajkovačke opštine u periodu 1933-1936. godine, obavljao te poslove na njivi. Za prevoz većih tereta imali su par dobrih volova koji su korišćeni u te svrhe.
Glavna Zekanova uloga bile su trke za tzv. doliju na svadbama. Dolija ili muštuluk je običaj da se lepa vest plaća bilo da je u pitanju venčanje, rođenje deteta ili neki sličan srećan porodični događaj. U našem kraju ceo taj čin na svadbama poznat je pod nazivom dolija. Sastojao se u okupljanju konjanika na mestu gde stari svat, ćauš ili neko koga domaćin odredi posle venčanja mladenaca i na njegov znak i šifru koju izgovori kreće trka prema kući mladoženje da jave radosnu vest. Ko prvi stigne i izgovori šifru dobija nagradu u vidu pečenog praseta od aščije i još neki poklon lično za jahača u zavisnosti od imovnog stanja domaćina. Zatim se vraća sa konjem i tim pečenim prasetom na ražnju u susret svadbenoj povorci koja ide prema kući i koja je bila sastavljena od po nekoliko desetina fijakera. Svatovi staju, a dolijaš ide, najpre od starog svata, a onda od fijakera do fijakera i nudi da svako otkine po parče prasetine. Pošto Radovanovići nisu jahali nejčešće su angažovali Bogdana Tomića, zv. Boća iz Rubribreza, koji je obožavao konje i držao ih do kraja života. Nekako je u to vreme nabavio svoju kobilu Maru, rasno grlo koja je učestvovala na zvaničnim trkama i sa kojom je kasnije redovno dobijao doliju, ali bila mu je velika čast da jaše Zekana. Sa Zekanom je bio prava atrakcija. Uvek je pobeđivao pa su pojedinci kada čuju da trči Zekan odustajali od učešća na doliji. Međutim, i Bogdan je imao specifičan problem u trkama kada se domaćinstvo mladoženje nalazilo na pravcu posle skretanja ka njegovoj kući, a to je bio prelaz preko pruge kod Rusove kuće (ovaj prelaz je po prolasku barske pruge od strane železnice ukinut i više ne postoji) kobila Mara je nastojala da skrene ka Boćinoj kući i svojoj štali. Događalo se da Bogdan ne uspe da spreči Marinu nameru, da ne održi pravi kurs kretanja i da kobila Mara umesto ka mladoženjinoj kući ode ka svojoj štali pa pobednik trke za doliju bude neko drugi.
Često puta dolija je polazila ispred Jerotijeve fotografske radnje gde su svatovi uvek dolazili na slikanje. Slikali su se mlada i mladoženja sa deverom, zatim kumovi, neka grupna fotografija i po neki od svatova koji su imali novca. Jerotije je prilikom slikanja izmeću mlade i mladoženje radi ukrasa stavljao neki visoki stalak sa cvećem i obavezno je na neki način kolorizovao to cveće na pojedinim fotografijama jer tada nije bilo kolor fotografija sve do 1963. godine. Kada se završi slikanje, stari svat daje znak za početak trke koja je imala i svoje navijače koji su navijali, klicali i aplaudirali svojim favoritima. Ceo taj čin zapamćen je kao jedna lepa uspomena na stari Lajkovac i okolinu. To je trajalo sve dok glavna i neke od ulica po Lajkovcu i neki putevi okolo nisu asfaltirani. Onda se išlo za doliju biciklima. Bilo je takođe dosta takmičara. U nekim okolnim selima (Bajevac i Vrhovine) trčalo se i peške za doliju. To su obično bili mlađi i izdržljiviji svatovi. Koristili su brzinu svojih nogu i lično umeće da izaberu najkraći put do mladoženjine kuće. Ovakav način trka za doliju bio je više karakterističan za sela na brdskim terenima.
Foto: Biciklisti „dolijaši“
Jedna svadba iz Rubribreze, da bi prošetali i malo „ubili vreme“ do ručka, jer je postavljan i doručak pri polasku u crkvu i opštinu u Lajkovac, pa su sa fijakerima išli da prošetaju do Ćelija, da svatovi ogladne. U Ćelijama je stari svat dao znak dolijašima da krenu i saopštio im šifru koju treba da izgovore prilikom dolaska u Rubribrezu kod domaćina čiji se sin ženio. Šifra je u većini slučajeva bila „srećni mladenci“ i kolona biciklista dolijaša krenula je iz Ćelija. Međutim, Slobodan Bratić, zvani Sulja i još jedan, njemu sličan, drug sve su to saznali pre ostalih i onda su smislili štos kako da dođu do pečenog praseta. Sačekali su kod Bele ćuprije u Rubribrezi odakle puca pravac skroz do Sokolane u Lajkovcu i kada su videli kolonu od desetak biciklista koji su jurili za doliju, lagano su krenuli i, naravno, pre svih došli do mladoženjine kuće, a onda su se kao takmičili ko će pre da uđe i prvi je ušao Sulja. Izgovorio šifru i bio je nagrađen prasetom. Onda su se sklonili negde u stranu, u neki sokak, i kada su svatovi prošli prema kući, uz obrazloženje da će svatovi imati šta da jedu na svadbi pa im ne moraju dati da kidaju prase, odvezli su svoje bicikle sa sve pečenim prasetom u već rezervisano mesto u jednom od lajkovačkih restorana. Onda su se u taj restoran brzo sjatili na mladu prasetinu dokoni lajkovački vršnjaci. Oni su platili piće i salatu pa su Sulja i taj njegov drugar taj dan prošli bez troškova.
Asfaltiranjem puteva, korišćenjem automobila na svadbama i organizovanjem svadbi u restoranima ovaj običaj organizovanja trka za doliju polako se gubio i danas mnogi mladi i ne znaju za njega. U slučajevima kada se pak i formalno poštuje ovaj običaj i organizuju tradicionalne svadbe odredi se neko od svatova koji će ići za doliju bez organizovanja bilo kakve trke. Skoro da su zaboravljeni i mnogi drugi svadbarski običaji, pogotovu u gradskim uslovima, kao što su buklija, gađanje jabuke, bacanje sita na kuću i drugi.
Foto: Posluženje pri ulasku na „Bekrijsko veče“
Kod pominjanja svadbe i Rubribreze moram pomenuti i Savu Petrovića koji je više puta bio pobednik Bekrijske večeri ili slave koja je organizovana u Lajkovcu, najčešće u Bajića kafani u čisti ponedeljak, Bele nedelje, odnosno prve nedelje posta.
Foto: Raca poštar predaje trofej bekrije godine Savi Petroviću iz Rubribreze. Umesto fanfara začuo se zvuk harmonike
To je bilo svojevrsno takmičenje u ispijanju alkoholnih pića, ko više popije. Bude tu pored žirija i takmičara prisutno i dosta druge „mokre braće“ kao publika. Na ulazu, kao dobrodošlica, gostima je nuđeno bekrijsko posluženje – tucana ljuta paprika pomešana sa paradajizom i vino.
Foto: Grupa takmičara sa slavskom svećom-praziluk i crvena ljuta paprika
Na stolu je bila bekrijska dekoracija sa prazilukom i paprikom umesto slavske sveće. Nisu štampane ulaznice i publika je plaćala popijeno piće kontrolišući se da oni iz publike u navijačkom „zanosu“ ne nadmaše takmičare. Svi su mogli da piju po svojoj želji stim da članovi žirija i publika piju manje od takmičara. Pobednika bi zatim smeštali u auto, a još češće na prikolicu koju je vukao neki motocikl na kome je bilo bure gde je sedeo pobednik sa vencem belog luka oko vrata i ostalom adekvatnom ikonografijom. Pobedničkom autu ili prikolici su se ponekad kao pratnja priključivali, iz publike dovoljno trezni, vozači na motorima. Ostali deo publike se raspoređivao u automobile i pravila se svečana kolona. Vozilo se glavnom ulicom jer je tada bilo malo saobraćaja. Ovako formirana kolona uz zvuke automobilskih sirena kreće u obilazak, još uvek u kasne sate otvorenih, kafana u okolini. Usput u svakoj kafani bili su rado primljeni i počašćeni, a ponegde „oduševljene“ kelnerice su bekriji pobedniku poklanjale za uspomenu intimnije delove svoje odeće. U zoru pobednika su ostavljali što bliže kući gde stanuje da sam uđe. Venac belog luka i flaša pića nisu bili dovoljni za opravdanje pobednika kod strogih supruga. A sam pobednik, to što je bio pijan „ko majka“ nije samo on kriv. Mora da su majci pri njegovom rođenju zbog porođajnih bolova, u nedostatku sredstava za anasteziju, davali veću dozu alkohola, otuda i izraz „pijan ko majka“, pa mu je od rođenja u gene ugrađena ljubav za flašu i čašicu. Uz to kod kuće ga umesto majke, koja bi ga razumela, čeka „nezahvalna“ žena kojoj ni teško zarađen venac belog luka nije dovoljan za opravdanje.
Knjigu sa preko sto sličnih priča i oko 300 fotografija o starom Lajkovcu i Lajkovčanima možete nabaviti u knjižari na staroj lajkovačkoj pijaci ili kod autora.
