Nakon drugog osvojenog zlata na dva Svetska prvenstva u karateu, u Ukrajini (2021) i danas u Kairu, Anđeli preostaje još samo učešće na Olimpijskim igrama!
Karatistkinja iz Lajkovca, Anđela Cvetković (21) je uveliko poznata sportskoj i široj javnosti po snazi svoje volje, koja uprkos Daunovom sindromu pobeđuje i protivnike i predrasude.
Na tom putu je imala punu podršku svoje porodice, kluba i lokalne zajednice.
Nakon što je pre samo dva dana osvojila četvrto mesto na Svetskom prvenstvu u karateu, koje se upravo održava u Kairu, u nastavku takmičenja je danas osvojila i zlato! Zahvaljujući Anđeli iz Lajkovca, srpska zastava zaviorila se na pobedničkom postolju u Kairu i intonirana je himna Srbije.
Anđela se takmičila u disciplini para karate, u konkurenciji blizu sto takmičara iz celog sveta.
Ovo nije njeno prvo učešće na svetskom takmičenju. Anđela je 2021. godine osvojila zlatnu medalju na Svetskom takmičenja u karate, u Ukrajini.
Pored brojnih osvojenih medalja i pehara na domaćim i međunarodnim takmičenjima, Anđela je pre tri godine bila i dobitnik septembarskog priznanja Opštine Lajkovac, za rad i izuzetna dostignuća u sportu.
U lajkovačkom Karate klubu Železničar su, kao i svi Lajkovčani, preponosni na svoju članicu, koja je napravila veliki lični uspeh, koji je veliki i značajan uspeh za klub, Lajkovac i Srbiju.
Presrećna, Anđela iz Kaira raportira:“Karate za mene nije samo sport, to je način života, Karate je za mene najbolji sport, uživam u njemu i redovno treniram već 8 godina. Kada sam krenula na ovo takmičenje mislila sam da ce ovo biti višnja na vrhu moje takmičarske karijere, ali sam sada dobila novu želju da se takmičim jos vise i da stignem što dalje kada je ovaj sport u pitanju.”
Pored karatea, Anđela ima više hobija, a najveća pasija joj je kuvanje:
“Ja sam završila srednju školu u Ubu, smer kuvar i obzirom da uživam u kuvanju spojila sam ljubav prema tome i želju da budem poznata, u mali hobi. Snimam za YT. Moj kanal se zove: Daun može! Anðela Cvetković. Gotovo svakodnevno izbacujem videe s receptima, ali i pokazujen šta sve Daun zaista može. YT kanal predstavlja moj mali dnevnik hobija u koji svrstavam sport, kuvanje, umetnost, ali i putovanja i humor.”
Značajan momenat u Anđelinom odrastanju bio je osnivanje Udruženja BaziMili Lajkovac, za pomoć osobama sa autizmom i drugim teškoćama u razvoju, čijim delovanjem su ostvareni brojni, ali još uvek ne i dovoljni pomaci, prvenstveno na razbijanju predrasuda i tabua na ovom planu.
Ključnu ulogu sve vreme ima Anđelina porodica.
Milanka Cvetković, Anđelina majka: “U ovakvim situacijama ljubav je ključna. Ja sam od momenta Anđelinog rođenja shvatila i prihvatila situaciju, tako da moja porodica nije imala problem sa tim. Anđela je najpre išla redovno u vrtić. Niko nije postavljao pitanje da li tako treba. Moram da kažem, da su mi uvek sva vrata bila otvorena i da sam nailazila svugde na razumevanje. Prva četiri razreda Anđela je završila ovde u Selu Lajkovcu, kod divne učiteljice Marijane Selenić, koja je pokazala puno strpljenja i razumevanja. Škola je mala, seoska, sva deca su bila dobra i predusretljiva prema Anđeli, tako da iz tog perioda nosimo baš lepa iskustva. Kada je trebala da krene u peti razred, u školi u Lajkovcu su takođe bili maksimalno korektni, nije bilo nikakvih problema da tu nastavi školovanje, ali sam ja jednostavno kao majka procenila i prelomila da je za Anđelu bolje da više razrede pohađa po IOP-u u Specijalnom odeljenju u Ubu. Izgleda da je to bila dobra odluka. Anđela je završila srednju škole, takođe u Ubu, učila je za kuvara, dobro se snalazila i bila je vrlo dobra u školi. Ja sam je odvozila i dovozila iz škole. Taj segment ličnog pratioca deteta je jedino što nisam dobila kao adekvatan odgovor zajednice, jer dete ide u školu u drugu opštinu, a moja druga ćerka koja je prošla obuku za ličnog pratioca nije mogla da tu uslugu vrši za sestru, upravo zbog srodničkog odnosa, tako su nam bar protumačili zakon.
Što se Udruženja BaziMili tiče, Anđela je par meseci imala rad sa logopedom, koji je njoj baš potreban. Išli smo i na jedan izlet u Aranđelovac, odazvali smo se kada god smo mogli da se uskladimo svim druženjima i okupljanjima.
Radionice koje su organizovane više su doduše značile manjoj deci, mada Anđela uspeva da osmisli svoje vreme, odlazili smo i tu.
Jako je važno da prvo roditelji pobede sve predrasude i da njihovo dete sa posebnim potrebama bude što više uključeno u zajednicu.
Anđela je recimo, nakon par odgledanih filmova o Džeki Čenu, a potom i jedne promocije karatea u školi, izrazila želju da trenira karate. Bez razmišljanja smo je odveli u Karate klub Železničar, gde je izuzetno lepo prihvaćena i uspešna. Karate je čini srećnom, voli taj sport, to je vidljivo i to bitno doprinosi njenoj socijalizaciji.
Mislim i da u vreme pandemije načelno nije poklonjeno dovoljno pažnje deci sa posebnim potrebama, a to je vrlo osetljiva kategorija, posebno u tako složenim okolnostima.
Naučili smo jednostavno da živimo sa svim tim što Daunov sindrom sa sobom nosi. Međusobno se osluškujemo, uvažavamo međusobne potrebe, tako da korak po korak uvek ostvarujemo određeni napredak.”
Evidentno je da je Anđelina porodica izuzetno požrtvovana i da je Anđelin život sa Daunovim sindromom bitno olakšan toplinom njenog doma.
Milanka ostavlja utisak izuzetno snažne žene, velikog borca, visoko svesne osobe, što je bitno doprinelo da na pravi način olakša i pomogne svom detetu, a time i sebi i svojoj porodici. Svojim primerom može i treba da pomogne i svim roditeljima dece sa teškoćama u razvoju. Takođe, ono što se iz ovog primera može izvući kao pouka je, da sve predrasude i barijere čovek mora najpre da poruši sam sa sobom, pa tek onda u okruženju.
Posebne okolnosti očeliče čoveka, što je vidljivo i na Anđelinoj starijoj sestri Tijani, koja je trenutno sa Anđelom u Kairu:
“Imala sam pet godin kada se Anđela rodila. Od samog početka smo svi sve znali, niko ništa nije krio, a roditelji u ovakvim situacijama to uglavnom ne prihvataju i ne priznaju ni sebi ni drugima. Mi smo se uklopili u njene potrebe i navike. Ja sam pri Udruženju “Dečije srce” u Beogradu završila obuku za Ličnog pratioca, prvenstveno da bih pomogla svojoj sestri i olakšala majci. Ispostavilo se, da ne mogu sestri da budem pružalac usluge.
Mi smo to prvo prihvatili, a potom se prilagodili. A isto su potom činili i ljudi u našem okruženju. Ilustracije radi, jedne godine, na Kolubari, bila je jedna socijalna radnica koja me je pitala kako smo mi Anđeli objasnili da ona ima Daunov sindrom i u suštini mislim da je bitno napomenuti to, pošto se ona šokirala kad smo mi rekli da mi to nikad nismo objašnjavali. A razlog je bitniji od samog pitanja, u suštini, da smo se mi trudili da njoj objasnimo da je ona drugačija, ona bi se sama verovatno u jednom trenutku izolovala iz društva, jer je eto “drugačija”, a opet imamo drugu stranu, ovako kad je nismo odvajali od drugih i napominjali da ona nije ista kao i svi ostali, ona je imala normalnu socijalizaciju u društvu i samim tim nju je okolina bolje prihvatila a i ona okolinu. Ona ne vidi sebe kao nekog drugačijeg i ne pravi nikakvu razliku između ljudi uopšte, dakle ni prema nekim fizičkim osobinama ni prema ostalim stvarima, verovatno iz tog jednog razloga što ona nikad nije usmeravana na to da se kloni sredine, jer je drugačija. Nekim ljudima je to čudno da joj nismo skretali pažnju na to, al mislim da se ona sama mnogo bolje uklopila, jer suštinski ne pravi razliku između sebe i drugih. To je bila naša formula uspeha.
Ja generalno mislim da uopšte ne treba izolovati decu sa teškoćama u razvoju iz društva, niti njima ukazivati na to, jer roditelji i okolina ih time asocijalizuju i jednostavno to se deci nekako ureže. Socijalna radnica se šokirala, jer valjda je to neka praksa da se deci skreće pažnja na neke nedostatke i slično, ali mi to nismo radili.
U ovakvim okolnostima, ljubav i strpljenje su ključni, kao i neprestano osluškivanje i praćenje međusobnih potreba. Nadam se, da će ljudi u našem okruženju pobediti sve predrasude, jer je to osnovni uslov da pomognu osobi sa Daunovim sindromom, autizmom i uopšte teškoćom u razvoju.”
Inače, Danunov sindrom “ne priznaje” rase, socijalni status i godište roditelja. Svaka žena nosi rizik da dobije dete sa Daunovim sindromom. U 95 – 97 % slučajeva Daunov sindrom nije nasledna bolest. Pojava Daunovog sindroma ne dovodi se u vezu sa bilo kakvim životnim navikama roditelja. Daunov sindrom je posledica postojanja jednog hromozoma više u ćelijama deteta.
Porodica Cvetković je sasvim sigurno svojim primerom dala značajan doprinos razbijanju predrasuda i tabua u svom okruženju, u kome su često deca sa teškoćama u razvoju gotovo nevidljiva sistemu i sredini. A njihova vidljivost je ključna za organizovan sistemski odgovor lokalne zajednice.
Uz kvalitetno angažovanje svih u okruženju, Anđelin primer potvrđuje da i Daun može sve.
