– mesta gde se živelo, pričalo i sastajalo –
Piše: Toma Petrović
Kada se govori o starom Lajkovcu, ne mogu se zaobići kafane. One nisu bile samo mesta u kojima se sedelo, pilo i razgovaralo. U njima se dočekivala Nova godina, slavio 8. mart, slušala muzika, igrao bilijar, ali su se u njima ispredale i priče koje su kasnije postajale deo istorije našeg mesta.
U vremenu kada je Lajkovac, početkom XX veka, počinjao da poprima obrise varoši, kafane su bile svojevrsna središta javnog i društvenog života. Tu su se susretali železničari, trgovci, zanatlije, seljaci, putnici i ljudi iz okolnih sela. U njima se pričalo o svakodnevnim brigama, poslovima, politici, železnici, vašarima i događajima koji su menjali život ovog kraja.
Od nastanka Lajkovca 1908. godine, pa sve do kraja šezdesetih, u vremenu o kojem uglavnom pišem, menjale su se kafane, njihovi vlasnici i gosti, ali je njihova uloga dugo ostajala gotovo ista. Bile su mesta susreta i dogovora, ponekad veselja i pesme, a ponekad i ozbiljnih rasprava. Tu su se dočekivali i ispraćali vozovi. Mnoge priče koje su se u njima rodile nikada nisu zapisane, već su se prenosile od čoveka do čoveka, sa generacije na generaciju.
Danas tih kafana uglavnom nema, a sa njima je nestao i jedan deo nekadašnjeg života varoši. Ostale su, međutim, uspomene, fotografije, kazivanja starijih Lajkovčana i poneki detalj koji nas vraća u vreme kada se mnogo toga važnog za život mesta dešavalo upravo za kafanskim stolom.
Ovo je priča o tim kafanama, njihovim ljudima i vremenu od prvih godina Lajkovca do kraja šezdesetih godina prošlog veka, kada je bila aktivna lajkovačka pruga – o jednom Lajkovcu koji više ne postoji, ali koji još živi u sećanjima sve ređih savremenika toga doba.
Od prve drumske mehane kod braće Ivanovića do „Parkića“, „Picerije“, „Fortune“ i današnjih kafića – priča o lajkovačkim kafanama ujedno je i priča o jednom vremenu koje polako nestaje.
Lajkovac je, naročito posle dolaska železnice, počeo ubrzano da se razvija, a sa njim su se pojavljivale i nove kafane. Neke su bile smeštene u porodičnim kućama, druge su građene kao posebni ugostiteljski objekti, a pojedine su menjale imena i vlasnike, ali su ostajale u sećanju Lajkovčana.
Foto: Porodično domaćinstvo i drumska mehana braće Ivanovića iz 1902. godine
PRVA LAJKOVAČKA KAFANA
Može se sa sigurnošću reći da je kafana kod braće Ivanovića bila prva kafana u Lajkovcu smeštena u porodičnoj kući. Nalazila se preko puta današnje autobuske stanice.
Bio je to jedini objekat u lajkovačkim potesima, odnosno u vreme kada naseljenog mesta Lajkovac nije ni bilo, već se tako zvalo današnje Selo Lajkovac.
Bila je to drumska mehana koja je radila još pre prolaska železnice. Kada je marta 1906. godine počela izgradnja pruge, kafana je pretvorena u radničku menzu. Kao kuvarica u njoj je radila Krista Buljugić.
Tako je jedna stara lajkovačka mehana, koja je pamtila vreme pre železnice, dobila novu ulogu u vremenu kada je pruga počela da menja lice Lajkovca.
Foto: Nikola Jovanović Aćevac je izdavao svoj objekat pod zakup. Tu je bila kafana koju su svi zvali „Aćevčeva kafana“, zatim hotel „Lajkovac“ (na slici) koji je držao Užičanin Sveta Antonović, zatim ponovo kafana koju je je neko vreme držao ugostitelj Voja Filipović. Srušena je u aprilu 1970. godine i na tom mestu napravljen novi hotel „Lajkovac“.
AĆEVČEVA KAFANA ILI KASNIJE „17. SEPTEMBAR“
Posebno mesto u istoriji lajkovačkog ugostiteljstva zauzima „Aćevčeva kafana“.
Sagradio ju je trgovac Nikola Jovanović Aćevac iz Valjeva i davao je pod zakup, a najduži zakupac bio je Voja Filipović. Jedno vreme tu kafanu je držao i Sveta Antonović, koji je kratko bio oženjen sa Jojom Todorović, sa kojom nije imao dece, i koji je bio predsednik opštine u nekom mandatu. U početku je to bio hotel „Lajkovac“.
Kafana je posle Drugog svetskog rata nacionalizovana i nastavila sa radom kao kafana „17. septembar“, istoimenog Ugostiteljskog preduzeća iz Lajkovca, koje se stariji Lajkovčani još uvek dobro sećaju.
U toj kafani su održavane razne proslave, poput obeležavanja 8. marta – Dana žena, svečanog dočeka Nove godine i drugih događaja.
Rade Ilić, koji se fotografijom bavio iz hobija, napravio je jedan lep snimak 31. marta 1970. godine, uoči početka rušenja „17. septembra“. Na fotografiji su Preša Ivanović iz Lajkovca, Žika Radovanović i Miloš Savić iz Jabučja, kao i policajac Ljuba Jevtić iz Lajkovca.
Objekat je srušen u aprilu 1970. godine, a na tom mestu napravljen je novi hotel „Lajkovac“.
LOVAČKI DOM – mesto za pesmu i druženje –
Početkom sedamdesetih godina zablistao je i Lovački dom.
Investitor izgradnje bilo je lovačko društvo „Dragan Radović“, koje je nekoliko godina držalo restoran sa baštom. Tada je Lovački dom i najbolje radio.
Dobra muzika i veliki broj gostiju činili su ga jednim od omiljenih mesta za izlazak, ne samo Lajkovčana već i ljudi iz okolnih mesta.
Kasnije je izdavan, a zatim prodat „Kolubari – Ugostiteljstvu“. Nekoliko godina radio je i u uslovima kada su zaposleni dobijali bonove za topli obrok koje su mogli da koriste u restoranu.
A onda su došle velike poplave.
Godine 2014. voda je prodrla u objekat i od tada Lovački dom više ne radi. Kakva mu je sudbina – niko ne zna. Iako je lep i sazidan u modernom stilu, sa nekoliko soba za spavanje, sada je vidno devastiran i počeo je da prokišnjava.
Kako je unutra?! To znaju samo odgovorni u „Kolubari – Ugostiteljstvu“, jer oni „gazduju“ tim objektom i samo oni imaju ključeve ovog svojevremeno prelepog objekta.
KOREJA – kafana neobičnog imena
Kafana „Drina“, ili kako su je popularno zvali „Koreja“, bila je vlasništvo Pavla Dušića, koji je iz Jabučja doselio u Lajkovac 1908. godine.
I u Jabučju je držao manju kafanu, u baraci na placu koji je kupio od Svetozara Paunovića, zvanog Bata. Pošto je plac bio u jednom „šiljku“, Pavle je dobio nadimak Šiljagovac.
Po njemu je čitav taj deo Starog Sela u Jabučju prozvan Šiljagovac, a danas se tu nalazi centar sela.
Ime „Koreja“ lajkovačka kafana dobila je zbog čestih tuča koje su se u njoj događale, u vreme kada se u Koreji vodio rat.
Mnogo priča je vezano za „Koreju“. Uvek je bila puna, a nalazila se preko puta železničke stanice. Kada bi železničari primili platu, u kafanu zbog velike gužve nije moglo da se uđe.
ŽELEZNIČKA RESTORACIJA
Železnička restoracija izgrađena je neko vreme posle zgrade železničke stanice. Neki kažu da je to bilo 1915. godine, što bi se i po jednoj fotografiji moglo zaključiti. Drugi opet kažu da je to nemoguće jer je u to vreme bio Prvi svetski rat.
Uglavno, prvenstveno je služila putnicima koji su čekali presedanje u drugi voz ili nastavak putovanja u drugom pravcu. Ali nije bila samo usputna stanica za putnike – i Lajkovčani su je rado posećivali.
Imala je kuhinju i sopstvenu pekaru, a u ranim jutarnjim satima, kada je stizao i prvi jutarnji voz iz Beograda koji je dovozio štampu, koja je kao informativno sredstvo u to vreme bila veoma značajna, Dragan pekar je vadio vruć burek iz furune.
Pojedini su često čekali štampu i taj čuveni Draganov burek, a onda, sa prvim petlovima, išli kući.
Jedno vreme u restoraciji je bio i bilijar, a kroz nju je prošla čitava plejada konobara: Boža Teofilović, Aleksandar Leka Mijatović-Pancir, Branko Lazić, Ilija Ilić, Sima Milanović, Bora Ćirković, Stanko Petrović iz Jabučja i drugi. Šef im je jedno vreme bio Milisav Milošević.
Jedna anegdota o legendarnom konobaru Boži Teofiloviću dugo se prepričavala po Lajkovcu.
Naime, kada je sniman film „Oseka“ na železničkoj stanici, nešto o partizanima i četnicima, i kada su iz kamiona izašli statisti u četničkim uniformama, Boža se obradovao i obratio im se rečima:
„Braćo, samo kad sam doživeo da vas još jednom vidim.“
Navodno, nije znao da se snima film i, po priči, nekima sa višim četničkim činovima, onima sa velikim bradama, šubarama i kićankama, platio je piće.
„ZLATNO BURENCE“, „KAFANA KOD BLAGOJA“, „DRINA“…
Lajkovačke kafane nosile su imena koja su danas gotovo deo lokalnog rečnika.
„ZLATNO BURENCE“ STEVE LIKUŠIĆA
„Zlatno burence“ Steve Likušića nalazilo se na uglu glavne ulice i ulice koja je vodila prema putnom prelazu sa branikom na pruzi za Čačak i Valjevo, kod Bloka 2.
Foto: Deo porodice Likušić iz 1942. godine
Sveta Likušić bio je kum doktora Milosava Bankovića, Milovog oca. Sa bratom Nikolom držao je kafanu „Dva sokola“ u Azanji, pa je, kada se doktor preselio u Lajkovac, pozvao kuma da pređe i on.
Isidor Stanić izdavao je pod zakup spratnu kuću sa stanom i velikim lokalom u prizemlju. Steva je u toj kući 1933. godine otvorio kafanu „Zlatno burence“, gde je iznad vrata bilo okačeno lepo drveno burence ofarbano bojom zlata.
Ispred kafane, gde je bila bašta sa nekoliko stolova, bilo je betonirano. Malo prema glavnoj ulici bila je kasapnica koju je držao Koja Urošević, ujak Mitra Uroševića, radnika Ložionice.
Železničari su u to vreme često menjali mesto boravka i išli u prekomandu, baš kao vojnici, policajci ili učitelji. Tako je u Lajkovac došao da radi jedan mašinovođa iz Zenice sa suprugom.
Ta gospođa je radila u ćevabdžinici u Zenici i bila je ekspert za roštilj, pogotovo za sarajevske i banjalučke ćevape. Kada su pošli iz Zenice, u voz su „ubacili“ i jedan pokretni roštilj.
Bila je izuzetan majstor za spremanje roštilja. Jednog proleća ta Bosanka upita gazda Stevu:
„Gospodine Stevo, da li bih ja mogla da postavim moj roštilj tu na tvoju terasu do Koje? Pravim odlične ćevape i mislim da će se isplatiti i tebi i meni. Meso ću kupovati kod Koje.“
A Steva će na to:
„Kako da ne, kono, ja ionako nemam kuhinju pa će mi to dobro doći, jer će gosti uz tvoj roštilj konzumirati i moje piće.“
Tu, pored bašte, nekoliko bagremovih stabala, kada oko Đurđevdana procvetaju, a taj miris se pomeša sa mirisom roštilja, davalo je mnogo lepu sliku.
Takvu sliku zapamtili su i mladi Likušići, tri Stevina sina – Buda, Kole i Mile. To im se duboko urezalo u sećanje, a uz društvo njihovih vršnjaka stvorilo je večnu ljubav prema starom Lajkovcu.
A i Stevan je prilično zarađivao jer je železničara u Lajkovcu bilo više stotina.
Kafana je veoma lepo radila sve do nacionalizacije 1948. godine. Kompletna porodica se uklopila u novu sredinu, a deca su kasnije upisana u školu koju su sa uspehom završila.
KAFANA BOGOSAVA PETROVIĆA
Kafana Bogosava Petrovića nalazila se na putu za Selo Lajkovac. Bogosav je tu imao veliko dvorište i zgradu u kojoj je živeo sa suprugom Paunom.
Posle nacionalizacije, u prostoru nekadašnje kafane stanovao je Neđa Samardžić sa porodicom i nekoliko drugih porodica jer je kuća bila dosta velika sa nekoliko stanova u prostranom dvorištu. U jednoj od mojih knjiga detaljno je opisano ko je sve stanovao u tom dvorištu.
VOJA FILIPOVIĆ
Kafanu je držao i sodažija Voja Filipović, ispod groblja, u glavnoj ulici, kod trgovačkih radnji Đure Petrovića i Ace Avramovića.
„DRINA“, NEKADA „KOLUBARA“
Posebna priča je „Drina“, koja se nekada zvala „Kolubara“. Držao ju je Milorad Aćimović.
U prizemlju te prve spratne zgrade u Lajkovcu nekada su bili ambulanta i abadžijska zadruga, a pedesetih godina i gradska biblioteka sa čitaonicom, gde je radila Nada Živković.
Kafanu je sazidao i dugo u njoj radio Blagoje Đorđević, doseljenik u Lajkovac, pa su je zvali i „Kafana kod Blagoja“.
BLAGOJE „AJDUK“ I JEDNA NEOBIČNA ANEGDOTA
Blagoje Đorđević bio je poreklom sa Suve planine. Njegovi preci su iz sela Štrbac doselili u Ličje, u opštini Gadžin Han, a Blagoje je kasnije sa bratom Vladimirom došao u Lajkovac.
Blagoje je sazidao kafanu, a Vladimir je podigao crepanu. U starom zavičaju Blagoja su zvali „Ajduk“. Bio je, kako je ostalo zapisano, veoma ratoboran i neustrašiv.
Iz tog vremena sačuvana je i jedna anegdota.
U njihovom kraju bilo je dosta Bugara kojima je Blagoje „kvario planove“. Jednom su ga trojica opkolila u skloništu i, jureći na konjima, vikala:
„Izađi, Blagoja, mamka ti tvoja!“
Blagoje je izašao i „sredio“ svu trojicu, a onda sam za sebe rekao:
„Evo vi ga Blagoja.“
Blagoje je imao dva sina – Vasu, koji se kao mlad 1932. godine udavio u Kolubari i Vukadina, koji je više voleo zavičaj i ostao tamo da živi.
Blagojevu kafanu dosta kasnije otkupila je Zadruga.
„KRČMA“ UZ STARU OPŠTINU
Blagojevi sinovci Ilija i Dragomir, zvani Draža, kasnije su doselili u Lajkovac.
Ilija je kupio veliki plac i tu sazidao kuću. Kasnije je „ustupio“ deo placa na kome je podignuta stara opština, uz uslov da mu dozvole da uz opštinu napravi kafanu.
Tako je uz opštinsku zgradu nastao jedan dograđeni deo u kome su nekada bili poreznici, a kasnije sala za venčavanje i matičari.
Kafana se jednostavno zvala – „Krčma“.
Posle rata je konfiskovana. Prilikom prelaska u državne ruke, moleri su prekrečili fasadu i naziv „Krčma“. Ipak, ime se ponovo pojavljivalo i pojavljivalo, a naziv firme bivšeg vlasnika kao da nije dao da sećanje na staru kafanu sasvim nestane.
„DOBRO SE PIJE, A JOŠ BOLJE JEDE“
U jednom objektu sa velikim travnatim dvorištem i starim, stoletnim stablima nalazila se kafana čiji je vlasnik bio Velisav Petrović.
Bio je poznat po dobrom roštilju, a njegov moto bio je jednostavan i upečatljiv:
„Dobro se pije, a još bolje se jede.“
To veliko dvorište, sa hladom starog drveća, bilo je prijatan kutak za sedenje i druženje.
Velisav je bio otac Zore Kostić, koja se udala za Dragića. Imali su kuću ispod pruge prema Ćelijama, pa im je ta kuća srušena kada je rađena Barska pruga. Novu kuću napravio im je „Žegrap“ na Zorinom placu, koji je nasledila od oca Velisava.
Zora je sa Dragićem imala ćerku Snežu, koja se preselila u Lazarevac, a kuću u Lajkovcu prodala.
Foto: Slobodan Stepanović „Šljivac“ izlatzi iz jedne od lajkovačkih kafana
OD „ZLATNOG BURENCETA“ DO „MARKA KRALJEVIĆA“
Nova kafana „Zlatno burence“ pripadala je Ranku Bajiću, koji je kafanu otvorio kada je prestao da se bavi stolarskim poslovima. Kuća i kafana sazidane su 1968–1969. godine.
Kafana je često otvarana i zatvarana, a Ranko je kafanu iznajmljivao različitim ugostiteljima.
Pre nego što je dao ime kafani „Zlatno burence“, Ranko je prvo pitao sinove Steve Likušića, koji su još bili živi, da li sme da da isto ime kafani koju je držao i njihov otac.
Naravno, složili su se i bila im je čast.
KAFANA „MARKO KRALJEVIĆ“
Kafana „Marko Kraljević“ nalazila se u kući Vojimira Vasića, na uglu.
Oko 1962. godine držao ju je Ibrahim – Ibro, koji je kasnije otvorio prodavnicu u svojoj kući u Ćelijama.
Posle Ibre kafanu je držao izvesni Kajica iz Obrenovca.
Na zidu je bila naslikana ogromna slika – mural u boji Marka Kraljevića na Šarcu, sa podignutim buzdovanom.
Mural je oslikao Slobodan Soja Jovanović, od oca Leke „Čuvarića“. Imao je brata Miću „Salajicu“, koji je bio dugogodišnji fudbaler „Železničara“. Ispod slike bio je aparat za igranje stonog fudbala.
„MILIJANOVIĆA KAFANA“, „PARKIĆ“, „FORTUNA“…
Milijanovića kafanu držali su Živka i Slobodan Milijanović. Skoro uvek je imala živu muziku, a u njoj su noć završavali oni koji više nisu imali gde da idu – osim kući.
Kasnije je kafanu držala i čuvena Žaklina iz okoline Divaca.
Na platou ispred opštinske zgrade nalazila se kafana „Parkić“, koju su držali, a i sada je drže, Goca i Veroljub Petković – Kamera.
Branko Lazić je jedno vreme držao privatnu kafanu u kući Miodraga Bajića, gde je nekada bio Nikola staklorezac.
Tu je ranije Voja Erdeljanović sa još jednim kolegom penzionerom kratko držao bife koji se zvao „Kod dva mladića“.
U letnjim mesecima bio je posećen i kafić Udruženja sportskih ribolovaca „Šaran“, koji je radio na Kolubari kod Jolića vodenice.
Postojala je i kafana „Žuti mrav“, negde preko puta Železničkog doma. Niko je se više ne seća.
Takođe, u nekoj staroj literaturi pominje se i izvesna Simka Dikić, koja je držala kafanu u vreme Prvog svetskog rata na mestu gde je kasnije sazidana Železnička ambulanta, u blizini piljarnice Dragiše Petrovića „Nosonje“.
Navodno je uhapšena 1917. godine i suđena zbog saradnje sa Austrougarima. Kasnije je tužila državu i dobila obeštećenje.
U istoj literaturi se 1921. godine pominju i kafedžije Miloje Stanković, Rista Aleksić i Mijailo Dikić.„Fortuna“, u kući Miloša Radovančevića, takođe je jedno vreme radila pod vođstvvođstvom Goce i Kamere, a kasnije su se menjali razni vlasnici. I danas radi.
Kafana „Tanasko Rajić“ u Rubribrezi jedno vreme bila je veoma aktuelna, a držali su je Vera i Ljuba Jevtić, a bilo je još poznatih kafana u okolnim selima (Đoke Negića, predratna kafana u Jabučju, Ljubišina u Slovcu, par u Ćelijama na Ibarskoj, u Malom Borku, Stepanju i druge).
A danas su, umesto mnogih starih kafana koje su nestale, aktuelni neki novi oblici druženja – „Picerija“ i kafić „Bravo“.
Kada se danas pogleda Lajkovac, mnoge od ovih kafana više ne postoje. Neke su srušene, neke pretvorene u druge objekte, neke su promenile vlasnike i imena, a neke su jednostavno nestale.
Ali su ostale priče.
Ostali su ljudi koji su u njima radili, gosti koji su dolazili, muzika koja se čula, burek koji se služio rano ujutru, bilijarske partije, proslave, dočeci, svađe i pomirenja.
Zato priča o lajkovačkim kafanama nije samo priča o ugostiteljskim objektima.
To je priča o starom Lajkovcu i njegovim ljudima.
Jer jedno mesto ne čine samo ulice i kuće.
LJUDI KOJI SU ČINILI LAJKOVAČKO UGOSTITELJSTVO
Ali kafane nisu bile samo zidovi, stolovi, stolice, šankovi i miris kafe, rakije i tek skuvanog pasulja. Kafanu su, pre svega, činili ljudi.
Oni koji su dočekivali goste, nosili poslužavnike, točili piće, kuvali, spremali i brinuli da se gost oseća kao kod svoje kuće.
Mnogi od njih ostali su upamćeni po svom imenu, osmehu, šali, načinu na koji su služili goste, ali i po kafani u kojoj su proveli deo svog života.
Zato, uz priču o starim lajkovačkim kafanama, treba sačuvati i sećanje na ljude koji su u njima radili.
Ovaj spisak obuhvata ugostiteljske radnike Lajkovca od vremena njegovog osnivanja pa sve do 1968. godine, kada je ukinuta lajkovačka uska pruga.
Nije to samo spisak imena.
To je, u izvesnom smislu, i jedan mali zapis o ljudima koji su dočekivali putnike, železničare, trgovce, seljake i namernike i bili deo svakodnevnog života starog Lajkovca.
Među njima su bili:
Ilija, Blaža i Blagoje Đorđević, Strajin Ilić, Ilija Ilić, Vidoje Ilić – kasnije ložač lokomotiva, sve do penzije, Mija Milanović, Miloš Kovačević, Cane iz Bogovađe, Milorad Jelisavčić, Boža Teofilović, Ivan iz Ćelija, Ljubiša Todorović, Stojanka Aleksić, Branko Lazić, Dobrila Kovačević, Dragan Pažinović, Živko Petrović, Mikica Petrović, Pera Pišterdžić, Milisav Milošević, Stanko Petrović iz Jabučja, Radisav Jakovljević, Vojka, Leka Mijatović Pancir, Sima Milanović, Milutin Petrović, Toma Milošević, Vera Gavrilović, Sreten Pavlović Keša, Živana Lacmanović, Mirjana Verinčeva, Steva Likušić, Radojica Udovičić, Rajko Filipović iz Sela Lajkovca, Stojan Simić (Sosov brat) Pere Čokalije i Ružin sin, Dragica Pavlović, Vera Jeftić, Jasmina Kešina, Milena Vrca, Goca Kamerina – i mnogi drugi čija imena zaslužuju da budu sačuvana od zaborava.
Svako od ovih imena nosi svoju priču.
Neko je proveo godine za kafanskim šankom, neko u kuhinji, neko služeći goste, a neko je posle ugostiteljskih dana krenuo drugim životnim putem. Ali svi su, na svoj način, bili deo jedne iste lajkovačke priče.
I zato ih ovde i pominjemo.
Da se ne zaborave.
Jer kada jednom nestanu stare kafane, kada se promene ulice i kuće, kada iščeznu zvuci vozova uske pruge, ostaju imena ljudi kao svedočanstvo da je tu nekada postojao jedan živ, bučan i veseo Lajkovac – varoš železnice, putnika i kafana.
Mesto čine ljudi i njihova sećanja. A kafane su, izgleda, bile jedno od mesta gde su se ta sećanja najduže čuvala.
U prodaji su još uvek dve knjige autora ovog teksta. To su knjige “Lajkovačke priče” i “Okolina starog Lajkovca”. Obadve su formata B5, sa po 400 strana sa čvrstim koloritnim koricama i sa po oko 400 fotografija. U prvoj knjizi mogu se naći najinteresantniji detalji istorije starog Lajkovca, dok je u drugoj knjizi autor napisao kraće monografije svih 18 lajkovačkih sela a među njima i Malog Borka, sela koga više nema kao i Skobalja koji lagano nestaje. Knjige se mogu nabaviti u knjžari na staroj lajkovačkoj pijaci ili kod autora lično. Mogu se i poručiti na telefon 064 1439199 (Viber i Whats App). Cena po knjizi je 1000 dinara plus poštarina 300 dinara ako se šalju na stranu putem pošte.
