Piše: Toma Petrović
Stari pijac u Lajkovcu bio je mnogo više od mesta za kupovinu. To je u stara vremena bilo živo središte društvenog života gde se trgovalo, razgovaralo, sklapala prijateljstva i razmenjivale novosti. Lokacija našeg starog pijaca bila je kao stvorena za to. Lociran u strogom centru Lajkovca, u neposrednoj blizini opštinske zgrade, glavne ulice, pruge i železničke stanice, a i crkva nije daleko. Tu je bio od nastanka naše varoši i tu je ostao više od jednog veka. Ljudi su nekako navikli na to, pa se često u razgovorima čulo: vidimo se na pijacu, dođi na pijac – biću tamo, pored pijaca, iza pijaca…
Foto: Tezga br.1 bila je zakupljena od Radomira Ivkovića Bisića gde je robu prodavala njegova supruga Draga. Odmah preko puta nje bila je tezga Rake iz Županjca. U pozadini se vidi ribarnica u kojoj je kasnijih godina radila Zorica ribarka.
U većim mestima poput Valjeva, Šapca ili Kragujevca, pijace su se obično nalazile u samom centru, često blizu crkve ili glavnog trga. A i naša, iako smo mali, bila je poput ovih u velikim varošima, u centru i blizu crkve. Tu su seljaci iz okolnih sela, najčešće Pepeljevca, Strmova, Sela Lajkovca, Rubribreze, dela Nepričave i Jabučja pa i Sovljaka sa ubske teritorije, donosili svoje proizvode: sir, kajmak, jaja, povrće, voće, bostan, rakiju, ali i živinu, živu ili uređenu… Sve je bilo domaće, sezonsko i bez posrednika. Ima jedna doskočica iz tog vremena. Naime ako neka žena iz Rubribreze ili Nepričave ne proda petla na pijaci svrati kod Janka kovača koji to obavezno kupi jer je mnogo voleo meso od petla.
Posebna draž pijaca bila je u atmosferi. Nije se samo kupovalo – cenjkalo se, šalilo, pa čak i nadmudrivalo. Svaki prodavac imao je svoj „glas“ i način da privuče mušterije. Često su se čule rečenice poput: „Priđi, komšija, probaj pa nosi!“ ili „Nema bolje robe u celoj varoši!“
Pijace su imale i svoj ritam:
- Najživlje su bile ujutru, naročito pijačnim danima (obično jednom ili dva puta nedeljno), kod nas nedeljom a u davno vreme i petkom nešto manjeg obima.
- Zimi su bile skromnije, ali su se tada prodavali suhomesnati proizvodi uz obaveznu slaninu “sapunjaru”, kiseli kupus i zimnicu.
- Leti su bile pune boja i mirisa – paradajz, lubenice, šljive i drugo voće.
U nekim većim mestima pijace su imale i poseban deo za zanatlije — tu su se mogli naći opanci, alati, korpe, pa čak i delovi za kola ili plugove.
Zanimljivo je da su pijace bile i neka vrsta „informativnog centra“. Tu se saznalo ko se oženio, ko prodaje imanje, kakva je bila berba, pa čak i političke novosti. Pre novina i radija u širokoj upotrebi, pijaca je bila glavni izvor informacija.
Danas mnoge stare pijace još postoje, ali su se promenile. Ipak, ako se nedeljom rano ujutru prošetate, još uvek možete osetiti deo tog starog duha — miris svežeg hleba, glasove prodavaca i onu posebnu toplinu susreta među ljudima. Pijaca je kao mala pozornica. Svako ima svoju ulogu: seljak, prekupac, kupac, radoznalac.
I još nešto što se pamtilo – niko nije voleo prekupce, ali bez njih nije moglo. Oni su povezivali selo i varoš, iako su uvek bili „na tankom ledu“ među ljudima.
Bio je prolećni pijačni dan u Lajkovacu. Praskozorje, jutro se tek razdanjivalo, a varoš je već bila na nogama. Sa svih strana pristizali su ljudi – iz Pepeljevca, Jabučja, Strmova, Nepričave, Rubribreze – noseći u korpama ono najbolje što selo daje. Miris sira, mladog kajmaka i svežih jaja mešao se sa malo dima manevarki koje su spajale vozove nedaleko na stanici.
Pijaca je šumela kao da ima sopstvenu dušu. Negde se cenkalo, negde smejalo, a negde se samo ćutke gledalo i merilo – ko je kakav, ko je čiji.
Pod starom topolom, malo u stranu, stajala je Zorica. Prvi put sama na pijaci. Donela sir i kajmak, lepo složeno, kako je majka učila. Ruke su joj bile sigurne, ali pogled još uvek oprezan – nije znala gde da ga spusti, pa ga je često skrivala u krilo.
–Devojko… je l’ prodaješ ti to ili čuvaš za vašar? – začu se glas.
Podigla je oči. Pred njom je stajao stasit mladić u železničarskoj uniformi, sa onim osmehom koji dolazi pre reči.
– Prodajem – reče kratko. – Al’ ne pričam sa svakim.
– E, dobro je – nasmeja se on. – Ja i nisam svako.
Tu se prvi put osmehnula, jedva primetno, ali dovoljno da se zapamti.
Kupio je sir. Više nego što mu treba. Zadržao se duže nego što je red. I otišao, ali ne sasvim – nešto je ostalo između tezge i onog mesta gde je stajao.
Sledećeg pijačnog dana – opet je došao. Pa sledećeg. Pa opet.
– Opet ti? – pitala bi ga, praveći se da joj nije drago.
– A gde ću – odgovarao je. – Kažu, ovde je najbolji kajmak na celoj pijaci.
– Kažu ljudi svašta.
– Ja verujem samo kad probam.
Ljudi su počeli da primećuju.
– Vidi je, pod topolom – šaputale su žene dok biraju jaja. – Ne prodaje ona više sir nego čeka onog njenog.
A stariji su se samo smeškali. Znali su oni taj red.
Jednog dana, dok su stajali bliže nego ranije, naišao je voz. Onaj duboki, poznati tutanj sa pruge, dam, dam – dam, dam – dam, dam. Reči su nestale u buci, pa su morali da se primaknu jedno drugom da bi se čuli.
I tada, u toj buci, kad se ništa nije čulo – sve se reklo, desila se tišina između njih. Ona koja ne traži reči.
Posle toga više nije bilo potrebe za mnogo pričanja. Pogledi su bili sigurniji, osmesi duži, a tišina među njima – mirnija.
Godinu dana kasnije, na istom mestu pod topolom, tezga je opet bila tu. Sir i kajmak isto tako lepo složeni.
Samo što Zorica više nije dolazila sama.
A ni Radovan nije svraćao „usput“.
Dolazili su zajedno.
I dok je pijaca i dalje brujala, cenkala se i živela svojim starim ritmom, pod tom topolom se znalo – tu se ne prodaje samo roba. I pijaca je nastavila da šumi, kao i uvek – samo što je za njih dvoje od tog proleća nosila jedno sećanje više.
Na pijaci u Lajkovcu cenkanje je bilo pola trgovine, a pola razgovora.
– Skupo ti to, domaćine.
– Nije skupo, nego je dobro.
Tako su počinjale rasprave koje su više ličile na igru nego na trgovinu. Kupac bi oborio cenu, prodavac je vratio, pa bi se našli „na pola puta“, uz obavezno: E, nek’ je sa srećom.
Niko nije voleo da plati bez cenkanja – kao da bi time nešto važno izgubio.
A istina je bila jednostavna: nije se tu kupovala samo roba, nego i reč.
Kad sunce pređe Kolubaru i stane tačno iznad pijaca, sve malo utihne.
Prodavci sednu u hlad, razvežu zavežljaje. Izvadi se hleb, sir, poneka paprika. Podeli se i sa komšijom, i sa nepoznatim.
– Uzmi, nemoj da te molim.
U tim kratkim pauzama, među zalogajima, pričalo se više nego ujutru. O godini, o rodu, o deci.
I niko nije bio sam.
Svaka pijaca imala je svog prekupca. I u Lajkovacu se znao.
Kupovao je rano, prodavao kasnije. Uvek između, uvek sa računicom.
– Ti bi i sunce preprodao, Rako.
– Bih, kad bi neko znao da ga kupi.
Ljudi su ga zadirkivali, ali su mu ipak prodavali. Jer bez takvih, roba ne bi daleko stigla.
A Raka je znao svakog po imenu.
Na pijaci nije trebalo gledati na sat. Sve se znalo po suncu i po ljudima.
- Kad dođu oni iz daljih sela — rano je.
- Kad deca počnu da trče između tezgi — već je kasno jutro.
- Kad se glasovi stišaju — vreme je za polazak.
Samo je jedan starac uvek nosio džepni sat, onaj železnički sa lokomotivom na poleđini.
– Da znam kad da krenem kući – govorio je.
A svi su znali: on prvi dođe, a poslednji ode.
Pred kraj pijace, kad se tezge polako prazne, ostaje neka tišina.
Ne kao jutarnja – ova je umorna, ali topla.
– Ajd’ u zdravlje do sledeće nedelje.- Ako Bog da.
Ljudi se razilaze na sve strane, putevima kojima su i došli. A pijaca ostaje prazna, kao da čuva glasove do sledećeg susreta.
Kasnije je naš pijac bio oaza okružena kućama, lokalima, prodavnicama. Najduža granica pijaca bila je sa domaćinstvom Avrama Milovanovića, cela jugozapadna i deo zapadne strane pijaca. Odmah do njega bila je mala kućica u kojoj je stanovao kočijaš Strain sa suprugom, sin im je poginuo u partizanima. Imao je jednog konjića i kola, špediter sa kojima je vršio usluge prevoza po Lajkovcu, uglavnom kupljene robe na pijaci ali i druge. Tu su dugo živeli, možda čak i do smrti, a onda se tu uselio železnički radnik Mija Delić s suprugom Olgom i ćerkom Zoricom (1949) koji su pre toga bili podstanari kod Milutana Kamenice, šnajdera gde je Zorica i rođena. Do te kuće bila je jedna uvek žuto krečena kuća na duž gde je sa porodicom stanovao Dragoslav Negić, prvoborac iz Jabučja, koji se kasnije odselio sa porodicom u Čačak, a kuću je kupio Ćelijanac Milutin Luća Jevtić. Do te je još 1915. godine kuću napravio trgovac Luka Đurović koji se doselio iz Obrenovca, i koji je u okviru kuće imao i dućan gde je radio da bi taj posao nastavio i njegov sin Ranimir Đurović (1902), koji je vremešnijim stanovnicima Lajkovca ostao u sećanju. Njegova dosta mlađa sestra Vojka (1914) bila je udata za železničara Peru Stefanovića jednog od osnivača FK “Železničar” 1927. godine, koji se dolaskom iz rodnog Sankovića, posle zanata u Valjevu, zaposlio na železnici. Radio je na pumpnoj stanici na Kolubari gde je i stanovao i gde je 1941. godine dobio sina Milorada, Miću Vojkinog. U braku sa Perom Vojka je imala još dve ćerke, stariju Miru (1936), mlađu Radu (1945) i najmlađeg sina Zorana (1948). Mića je kasnije postao poznati fudbaler Železničara gde je igrao od pionira 1957. godine do kraja karijere, 1978. I ako su se odselili za Beograd, 1958. godine, Mića je ostao veran svom prvom klubu i igrao do kraja karijere putujući iz Beograda dva ili tri puta nedeljno na treninge i utakmice kada se igralo kod kuće. Jedan je od onih kojih su najviše voleli Lajkovac i verovatno je to razlog što je dobio dve Septembarske nagrade Lajkovca. I sada, u već poodmaklim godinama gleda svaku utakmicu u Lajkovcu i dolazi kod prijatelja u Pridvoricu i Strmovo.
Foto: Fotografisano sa Popovog brda, preko čardaka Avrama Milovanovića vidi se zgrada kantara i prodavnica Vukašina Petrovića. Skroz desno, bela spratna zgrada je Blagojeva kafana. Levo se vidi čardak Ranimira Đurovića i malo dalje zgrada stare opštine. Visoke zgrade su železničke, a srednja je još u izgradnji 1956. godine. Dve prve je projektovao građevinski inženjer Velisav Velja Ratković pre Drugog svetskog rata.
Do Ranimirove kuće, koju je kasnije kupio šnajder Radomir Jovanović, bila je jedna dugačka prizemna zgrada sa više stanara, Raja Rajić, Ljubiša Bubac, a u čelu bila je Leposavina vunovlačara. Kada je Leposava otišla u inostranstvo taj lokal je kupio Milan Milićević iz Pepeljevca koji je tu držao prodavnicu nameštaja do penzionisanja i sada taj lokal njegovi naslednici izdaju Noci piljaru.
Preko puta bila je stara opština i jedna mala zgrada koja je služila kao arhiv i za smeštaj uglja i drva za ogrev i gde je kasnije stanovao opštinski radnik-ložač Vukola sa suprugom Danicom. A sa leve strane opštine bila je prislonjena kafana Ilije Đorđevića koji je “poklonio” opštini plac da bi se izgradila opštinska zgrada. Godine 1956. do opštine je napravljena železnička zgrada gde su se menjali razni stanari, Vlasta Veselinović, Smajo Buzurović, Dragan Puzović i drugi. Do zgrade je bio plac Dragutina Petrovića Pintora koji je na njemu izgradio kuću za sina Vukašina Petrovića, lajkovačkog trgovca u kome su se u prodavnici “Beteks” smenjivali članovi njegove porodice, ćerka Ljubinka, unuka Vera i gde je neko vreme bila ljiška prodavnica “Rajac” gde je radio Bakailo sa kolegom Đokovićem iz Ljiga. Pre, a pogotovu posle rata ispred Vukašinove radnje Stanimir Sekulić, jedini alas sa plaćenom dozvolom iz Lajkovca prodavao je ribu ulovljenu na Kolubari. O jednu dugačku motku okačio bi uglavnom somove raznih veličina 10, 8, 5, 3 kilograma ali i drugu ulovljenu ribu. Pomoćnik mu je bio Petronije Petrović Ćatić iz Sela Lajkovca. Krug objekata oko pijaca se zatvarao Blagojevom kafanom. Blagoje se doselio iz sela Ličje kod Gadžinog Hana između dva rata i sazidao veliku zgradu. To je bila prva spratna zgrada u Lajkovcu gde je bila kafana, ili tačnije “Grand hotel Kolubara” koji je držao Milorad Aćimović. Kasnije je tu bila šnajderska zadruga u kojoj su radili Borisav Đuketić i Ljuba Smiljanić, čitaonica u kojoj je radila Nada Živković Adamović, jedno vreme ambulanta pa ponovo kafana raznih naziva i vlasnika, od “Blagojeve kafane” preko “Drine” do “Crne mačke”. Uz tu spratnu zgradu kasnije je dozidan jedan stan sa podrumom gde su ugostitelji držali piće a u prizemlju je bio stan gde su se takođe menjali razni stanari, učitelj Miloš Bjelović i Branka dok nisu napravili kuću pored vašerišta, pandur Ostoja Pavićević, policajac Rade Lacmanović Crnogorac sa suprugom Živanom gde su mu rođene i dve ćerke Anđelka i Jasminka, zatim Božica Marković sa sinom Brankom. Najduže je se zadržao ložač Vidoje Ilić sa suprugom Jelom i ćerkama Ljiljanom, Gordanom i Snežanom. I na spratu Blagojeve kafane bili su stanovi a jedno vreme odmah posle rata tu je OZNA imala svoju kancelariju. Jedan od stanara bio je Života Sretenović, zv. Ustaša čiji je sin Mihailo bio moj školski drug.
Između Blagojeve kafane i takođe spratne zgrade Avrama Milovanovića prolazila je ulica koja je sekla pijac i izlazila na ubski put između kuće Milana robijaša i Sretena Tanaskovića. Pored ulice sa leve strane bila je živa ograda koja je odvajala prodajni deo pijaca od te poprečne ulice. Takođe, bila je jedna pešačka stazica koja je pored spomenika Živojinu Žujoviću vodila prema opštini i bila oivičena živom ogradom. Na početku te stazice bila je gvozdena kapija na kojoj je bila crvena zvezda petokraka. Ceo taj prostor ispred opštine pre rata zvao se Trg princa Tomislava, da bi posle rata bio promenjen u Trg Živojina Žujovića gde ima i spomenik ovom prvom socijalisti naše zemlje iz Vračevića. Neposredno ispred opštine bio je spomenik ruskom vojniku Alekseju Voronjinu koji je poginuo u borbi protiv Nemaca na našem području. Kasnije, prilikom uređenja prostora ispred opštine taj spomenik je izmešten. Na prostoru pijace bilo je posađeno dosta topola koje su pravile hlad i dugo su tu bile, porasle dosta visoko i teško ih je bilo iseći. Tog poduhvata se prihvatio Branko Ivanović, električar, neustrašiv u penjanju na visoke električne stubove. Kasnije je urađena i prizemna pijačna zgrada gde su bile poslovne prostorije pijačne uprave, jedan stan u kome je živeo Vukola i jedan deo na “G” natkriven gde su bile tezga za osetljivije proizvode kao što su sir, kajmak, uređeni pilići i slično. Na kraju tog objekta bio je sanitarni čvor za pijac. Na toj strani pijaca bila je i stočna vaga, žargonski zvanom kantar pravljena davno pre rata. Bilo je i radno mesto vagara (kantardžije) koji je naplaćivao merenje stoke i vodio računa o ispravnossti i čistoći vage. Vagar je jedno vreme bio Avram Milovanović, prvi komšija ali su se menjali, Ljubisav Spasojević iz Rubribreze i drugi kada je Avram postao opštinski odbornik. Bila je tu i jedna prostorija gde su bili privremeno smešteni Kitanovići i Aranđelovići kada su zaprežnim (volovskim) kolima sa stvarima i komletnom porodicom došli iz rodnog Ličja kod Gadžinog Hana putujući skoro mesec dana. Kasnije su se premestili kod Negovana Ivanovića koga su okumili i kupili veliki plac gde su napravili porodične kuće. Sa desne strane te poprečne ulice bila je česma, pumpa sa koje su stanari železničke kolonije i okolnih kuća i zgrada nosili vodu za piće a za higijenu su koristili kolubarsku vodu koju su imali na česmama duž kolonije, a bila je uvedena i u stanove železničara u koloniji ali i u drugim stambenim zgradama kojih je u to vreme bilo samo dve.
U vreme održavanja vašera za Ivanjdan, Ognjenu Mariju i Veliku Gospojinu, nekoliko dana pre i nekoliko dana posle na slobodnom prostoru pijaca bio bi postavljen ringišpil koji se vrtio po ceo dan a u popodnevnim časovima se moralo čekati na red da bi se uhvatila ta stolica na lancima. Bilo je tu stručnjaka za razne vratolomije ali najčešće se zabacivala stolica ispred na kojoj su obično bile devojke zabacivača. Ne tako često, ali tu je ponekad dolazio i cirkus, pamtim “Koronu” i “Kolorado” sa po nekoliko životinja, majmunom, ogromnom zmijom koje smo mi deca po prvi put imali priliku da vidimo. Tu su se deca igrala, bio je interesantan u to vreme fudbal na male goliće, kolenice pa i tenis kao i druge dečije igre. Noću se ponekad krao i bostan iz kola kada prodavcu popusti pažnja, ali to nije bila ustaljena navika.
I da ne zaboravim, na tom delu bio je i stočni pijac gde se uvek moglo kupiti po neko prase ili mlado jagnje za Vaskrs, gde su prodavci bostana parkirali svoja kola i iz njih prodavali lubenice i dinje. To je bio kao nekakav vašer u minijaturi, a pravi, veoma bogat vašer bio je na Milijanovića livadi u Guskovači.
Kasnije su drvene tezge na pijaci zamenjene čvršćim, betonskim. Na prvoj tezgi, broj 1na samom ulazu na pijac bilo je belom farbom napisano Radomir i na toj tezgi je prodavala Draga Ivković Bisić, supruga Radomira Ivkovića koja je bila najredovnija na pijaci. Kasnije je redovan bio Raka iz Županjca koji je čak napravio i jednu manju baraku, delom zastakljenu, gde je držao robu. Raka je dugo radio na pijaci, zatim je u kući Jove Pažinovića otvorio piljarnicu ali se tu nije dugo zadržao. Raka je imao i sopstvenu proizvodnju.
Foto: Na mestu starih, trošnih kuća niče novi savremeni stambeno poslovni objekat
Otvaranjem tržnih centara, mega marketa i sličnih trgovina uvek je u okviru njih opreman jedan deo koji popularno zovu “pijaca” i gde ima da se kupi voće, povrće i sve ono što smo kupovali na gradskim pijacama, pa su malo tradicionalne pijace izgubile na aktuelnosti. A, uređenjem centra naše varoši pijac je izmešten i više nije ni u centru a pogotovu blizu crkve. Na mestu pijace urađen je lep parkić sa svim potrebnim mobilijarom za decu. Jedan deo starih oronulih kuća je porušen i na tom mestu jedan lajkovački privrednik trenutno pravi veliki petospratni poslovno stambeni objekat sa lokalima i 66 stanova.
I na kraju:
- pijace se menjaju
- ljudi odlaze
- ali priče ostaju
Dok ima ko da pamti ili zapiše, ima i Lajkovca.
Za nekoliko dana izlazi iz štampe knjiga “Okolina starog Lajkovca” u kojoj su napisane kraće monografije svih 18 lajkovačkih sela uključujući Mali Borak – selo koga više nama i Skobalj koji je u fazi laganog nestajanja. Knjiga će imati oko 400 strana sa isto tolikim brojem fotografija. Neke od ovih priča su objavljivane na ovom portalu ali su malo ispravljene i dopunjene novim podacima.
