Sve što je godinama unazad pisano i objavljivano o Lajkovcu na pisanim i elektronskim medijima uglavnom se odnosilo na železnicu. Kada sam pisao knjigu STARI LAJKOVAC – neispričane priče, pokušao sam da se malo, mada nerado, odvojim od železnice i da pišem o nekim drugim starim lajkovačkim pričama, u čemu su me neki podržali. U tome nisam uspeo. To je sasvim normalno jer je Lajkovac iznedrila železnica i ona je neizbežna tema kada se piše o starom Lajkovcu.
Prva pruga u Srbiji bila je Beograd – Aleksinac – Niš. Godinu dana po dolasku na vlast, 12. marta 1875. godine njegovo veličanstvo Knjaz srpski Milan M. Obrenović, doneo je rešenje za izgradnju ove pruge koja je trasirana 1879. a 21. juna 1881. godine radovi su svečano otvoreni osvećenjem vodice na mostu preko Mokroluške rečice do Topčiderskog puta. Pruga je od Beograda do Niša završena 3. septembra 1884. godine kada je i predata saobraćaju (15. septembra po novom kalendaru). Prvi šef niške ložionice bio je inženjer Henrih Fraj, zamenik Francuz Žan Jovan Murge, a prvi mašinovođa u Srbiji je Adolf Sedelinović. Posle njega niške mašinovođe Mihailo Adamović, Vjekoslav Kriza, Milan Rakić, Sveta Marković, Laci Miškolci i drugi. Jedna od prvih lokomotiva srpskih železnica bila je „Avala“ iz 1883. godine koja je korišćena za kraće relacije i kasnije za manevru.
Lajkovačka pruga izgrađena je među prvim prugama uzanog koloseka u Srbiji. Pre naše pruge urađene su neke industrijske pruge širine koloseka 760 mm. Pre pruge Zabrežje-Valjevo urađena je i pruga Mladenovac-Aranđelovac (1904) koja je imala funkciju prevoza uglja iz vrbičkog rudnika u ondašnjoj Misači. Povezivanjem pruga od Mladenovca, Zabrežja – kasnije Beograda, Čačka i Valjeva nastao je veliki lajkovački železnički čvor uzanog koloseka. Postojala je ložionica, manja okretnica, vodotoranj, napojnici, ugljena rampa, radionice i drugi objekti potrebni za normalno funkcionisanje vuče na železnici. Primljeno je dosta radnika tako da ih je u jednom trenutku bilo preko hiljadu. Od tolikog broja železničkih radnika samo je mašinovođa, kroz dugi niz godina, bilo preko 300, a lokomotiva oko 70. Postojala je železnička škola za mašinovođe koja bila je u centru Drinske banovine u Sarajevu i kasnije u Beogradu. Nastava je izvođena u klasama koje su trajale godinu dana. Izvela je dosta klasa mašinovođa, a u svakoj klasi bili su najbrojniji Lajkovčani. U Lajkovcu sredinom 60-ih godina održavani su kursevi za VKV radnike. Predavači su bili iz srednje tehničke škole, mašinski odsek iz Valjeva i profesor Stanković iz Lazarevca koji je predavao elektrotehniku. Mnogo tipova parnih lokomotiva i manevarki prošlo je ili bilo domicilno u Lajkovcu. Bolji poznavaoci parnih lokomotiva i ljudi kojima su parnjače pasija mogli bi nabrojati svaku seriju, pa čak i broj lokomotive koja je viđena u Lajkovcu. Najpoznatije i najviše u upotrebi bile su seriji 83 i 85. Više „Germanki“ serije 92 korišćeno je u Lajkovcu. Jedna, 92-039, dovežena je iz ispostave lajkovačke Ložionice iz Mladenovca pošto je bila dosta teška (55 tona) i bila je pogodnija za Lajkovačku prugu od pruge Mladenovac-Valjevo. Takođe, bile su u Lajkovcu i dve lokomotive UNRRA i to 12 i 13 od ukupno 34 koliko ih je dobijeno za uzane pruge za pomoć i obnovu 1946. godine. od Uprave Ujedinjenih naroda za pomoć i obnovu (1943— 1949) (eng. UNRRA=United Nations Relief and Rehabilitation Administration). Te dve lokomotive prebačene su iz Lajkovca u Kostolac i služile su za prevoz uglja od KOP-a do termoelektrane.
Korišćene su dok nisu stigle dizelke, a jedna od njih, UNRRA 12 reparirana je i postavljena u centru Kostolca kao spomenik starim vremenima. Ako se nađete i vidite je u Kostolcu, znajte da je ta lokomotiva bila lajkovačka.
Mašinovođe su bile poseban soj ljudi. Bili su veoma stručni i ulivali poverenje za sve mašinsko-zanatske poslove. Pored zdravstvenih uslova morali su da imaju određene kvalifikacije (bravari i drejeri) koje su mogli da steknu najpre kao majstori na održavanju parnih lokomotiva, a kasnije i kao ložači, neki period. Tek posle toga išli su u školu za mašinovođe i polagali stručni ispit pred komisijom.
U to vreme bili su veoma ugledni građani naše varoši. Pomagali su komšijama u stručnim poslovima vezanih za tehniku, popravke pumpi za vodu, bicikli i uvek bili inicijatori raznih akcija kojih je u to vreme bilo dosta.Teško ih je sve nabrojati, pa čak i napraviti neki manji spisak mašinovođa, koji su se isticali i po nečemu ostali u sećanju starijih Lajkovčana, jer ih je bilo dosta. Odlučio sam da u spisku mašinovođa koje ću ovde pomenuti budu oni koji su počeli raditi pre i u vreme Drugog svetskog rata, a potiču iz naše okoline. Takođe tu su i mašinovođe sa strane, ali samo oni koji su se ovde nastanili i ostali da žive u Lajkovcu. Radili su u Lajkovcu mašinovođe iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije, ali nekako najviše Bosanaca i Slovenaca. Mnogi od mašinovođa su zbog potreba službe, a neki i po kazni na kraće ili duže vreme bili „na zameni“, kako se to govorilo, najčešće u Kosovu Polju, Skoplju i u drugim mestima po celoj Jugoslaviji. Kao što je za vojsku bilo najteže u Bileći, tako je za železničare najteže bilo u Srnetici. Srnetica je malo mesto u Bosni, sada u opštini Istočni Dvar, koji pripada Republici Srpskoj. Tu su živeli mahom šumski i železnički radnici. Eksploatisane su šume i zatim železnicom do Prijedora, Rijeke i dalje morskim putem izvoženi balvani ili strugana građa širom sveta. Pre rata postojala je privatna pruga čiji je vlasnik bio Otto Steinbeis, koju je kasnije otkupilo preduzeće za preradu drveta Šipad. Srnetica je imala školu sa 30-ak đaka i nešto od objekata i službi najneophodnijih za goli život…. Ali kada je šuma prestala da se izvozi i kada je prestalo Šipadovo interesovanje za otkup, Srnetica se jednostavno ugasila. Ostali su objekti, ali ne i stanovništvo. Popisom iz 1991. godine u Srnetici je bio samo jedan stanovnik i to Srbin.
Najstarije mašinovođe u lajkovačkoj Ložionici bili su:
• Vojislav Dušana Erdeljanovića, rođen 1.11.1901. godine u Markovcu.
U braku sklopljenom sa Radmilom devojačko Milošević (1906), iz Žitkovca, 28.09.1925. godine imao je troje dece, Ljubinku (1926), Dušana (1929) i Nenada (1932). Imao je završena tri razreda zanatske škole i dva razreda gimnazije u Nišu. Počeo je i da radi u Nišu kao bravar pri železničkoj radionici, od 1. maja 1922. pa do 15. februara 1924. godine kada je otišao na odsluženje vojnog roka. Krajem novembra 1927. postavljen je za pom. ložača u Ložionici u Nišu (Crveni Krst). Krajem oktobra 1929. postavljen je na poslove bravar-ložač u ložionici u Sarajevu, da bi 25. maja 1930. godine premešten u Ložionicu Lajkovac u istom svojstvu. Ispit za mašinovođu položio sa dobrim uspehom 3.11.1930. godine, da bi već sutradan bio postavljen za mašinovođu.
• Dušan Lukić bio je mašinovođa u ispostavi lajkovačke Ložionice u Mladenovcu. Rođen je u okolini Ćuprije 1900. godine. U Mladenovcu je vozio lokomotivu serije 92-039, zvanu “Garmanka”. Obzirom da je ta lokomotiva bila dosta teška za prugu Mladenovac – Aranđelovac rukovodstvo Ložionice donelo je odluku da je prebace u Lajkovac. Sa lokomotivom je došao i Dušan sa ciljem da obuči mašinovođe iz Lajkovca da upravljaju istom. Kada je došao i zadržao se neko vreme, Dušanu se Lajkovac dopao i odlučio je da tu nastavi život. Preveo je i porodicu, suprugu Jelisavetu, ćerku Branku i Vericu, kao i sinove Acu i Dragana. Prvo se nastanio u Grujičića kući (na mestu nove zgrade), zatim u dvorištu gde je bila Pobedina prodavnica zvana kod 4 žene, jer se ćerka Branka udala za mašinovođu Miodraga Miću Čitakovića sa kojim je imala ćerku Mirjanu i sina Dula koji se preselio u Beograd 1954. godine i kasnije bio jedan od direktora GSP Beograd.
Dušan je kao i mnoge druge mašinovođe, proveo jedno vreme po potrebi službe na zameni u Srnetici.
Tamo je vozio lokomotivu „radijalku“, serija 145, sa kojim su izvlačena drva iz nepreglednih šuma za „Šipad“. Prevozili su balvane i struganu građu. Prilikom sečenja šuma ostajalo je dosta debelog granja koje niko nije koristio pa su se šumski radnici i železničari dogovorili da šumari seku to granje i kubiciraju pored pruge, a železničari da to u neko slobodno vreme u prolazu ubacuju u vagone i prodaju drvarama, da bi posle pravili zajedničke bankete od tog zarađenog novca. Niko im to nije zabranjivao, čak su i šefovi prisustvovali tim banketima. Jednom je Dule sa ložačem vozio lokomotivu koja je vukla veliki teret uz neku uzbrdicu i pored tih iskubiciranih drva ugleda medveda gde stoji na zadnjim nogama, vidno uznemiren i uplašen. Kada je lokomotiva, onako sva u dimu i uz buku, prišla medvedu on je počeo sa tim upakovanim čekijama da gađa lokomotivu, misleći da mu ona predstavlja opasnost. Obično se smatra da je medved veoma trom ali je u ovom slučaju toliko brzo bacao te čekije da je pretila opasnost da ugrozi i posadu lokomotive. Dule i ložač su legli na pod, a jedna čekija je upala u kabinu lokomotive. Na sreću nisu bili povređeni.
• Svetislav Petrović, rođen 1926. godine od oca Budimira iz Jabučja koji je bio ložač i koji je napravio kuću odmah do katoličke crkve u Triangli i bio im prvi komšija. Svetislav je sa bratom Perom, zvani Petlić i Burbika, koji je takođe bio mašinovođa, najduže vozio lokomotivu 85-036.
To je bila najlepša lokomotiva u Ložionici. Čak su i refletktor promenili i umesto originalnog stavili brodski koji su nabavili na pristaništu u Beograd-Savi i koji je svetleo dosta jače. Uvek su imali nekog od mašinovođa koji je hteo da im bude konkurencija u izgledu lokomotive. Bili su za ponos lajkovačke Ložionice.
Jedne godine, posle rata, pred Đurđevdan, Sveta je vozio iz Beograda i u Obrenovcu je čekao neko ukrštanje. Da bi oslobodio mesto za putnike celu kompoziciju pomerio je do međika (ulazne skretnice) i tu čekao. Pored lokomotive bila je neka obala sa dosta procvetalog bagrema i Sveti padne ideja da sa tim bagremom okiti lokomotivu, ponesen utiskom od 1. maja kada su sve lokomotive bile okićene i na kojima su bile postavljene državne zastavice. Nije trebalo ni da stigne do Lajkovca kada je neko već javio šefu da je Sveta Petrović za Đurđevdan okitio lokomotivu. Dao je nalog da Sveta čim stigne dođe kod njega u kancelariju. Kada se Sveta pojavio na vratima šef je ustao, uneo mu se u lice, uperio prst u njega i iz sve snage rekao: SRNETICA!!!
• Božidar Biba Maksimović, iz Kopljara 1913. godine, a u krštenici piše 1912. iz nekih razloga.
Biba, čiji otac je radio kao pružni radnik u Mladenovcu, bio je mašinovođa za primer. Stanovao je sa suprugom Nadom u kući Živadina Grujičića preko sokaka od trgovine Milovana Stanića u glavnoj ulici. Ulaz mu je bio iz dvorišta, a do ulice je stanovao Mile Lazarević gde je kasnije bio Foto klub „Panorama“. Radio je u Ložionici Lajkovac od 1934. do 1958. godine. Pored porodice bio je totalno posvećen fudbalu u Lajkovcu. Igrao je u „Železničaru“ i „Omladincu“. Bio je jedan od najboljih strelaca u „Želji“. Preselio se sa porodicom u Beograd gde je i dalje radio u vuči beogradske ložionice, prvo kao mašinovođa, a kasnije kao nadzornik lokomotiva. Imao je dve ćerke Nevenku i Nedu. Kada je otišao u penziju, kao veliki nostalgičar, veoma često je vozom dolazio u Lajkovac, malo bi prošetao glavnom ulicom, video se sa starim drugarima i vratio sledećim vozom nazad za Beograd. Ostao je zapamćen u Lajkovcu kao dobar mašinovođa i još bolji fudbaler.
• Josif Damjanović, rođen 1895. godine u selu Aljudovo, opština Malo Crniće, pravoslavne vere.
Radio je prvo na železnici u Novom Sadu gde je upoznao i oženio Julijanu rođenu 14. februara 1894. godne u Sremskim Karlovcima. Josif je sa Julom imao četvoro dece, Nadu (1923), Nataliju (1925), Jovana (1927) i Aleksandra (1932). Kasnije je prešao u Lajkovac. Poginuo je u lokomotivi u stanici Trbušani kada je bombardovan voz br. 302, dana 26. jula 1944. godine, a on svesno nije hteo napusti lokomotivu, odnosno radno mesto. Sva deca su kasnije radila na železnici u Lajkovcu, a Jova je bio mašinovođa, kasnije nadzornik lokomotiva do odlaska u penziju.
• Vasković R. Milorad (1909-1984), mašinovođa iz Lončanika kod Uba. Radio je u Ložionici u periodu 1931-1964 i bio dobar stručnjak. Privatno se bavio popravkom bicikli. Bio je veliki šarmer, ženio se više puta i imao je svoj imidž u oblačenju, najčešće uske kožne čizme do kolena, svetla košulja, prsluk i uredno popeglane pantalone. Uvek je držao cigaretu na ivici usana, a kada pođe na utakmicu, jer je bio vatreni navijač “Železničara”, nosio je i tranzistor ispod pazuha. Imao je uredno štucane uske brkove i jedan, više estetski, zlatan zub pa je uvek bio nasmejan. Tako nasmejan i veoma pozitivan lik uvek je bio spreman na šalu. Zadnja supruga Mara, 1931. godište, bila je mlađa od njega 22 godine, i ona ga je sahranila.
• Braća blizanci Stanoje i Stanimir Aranđelović, od oca Jovana, rođeni 1. avgusta 1917. godine, počeli da rade u Ložionici u Lajkovcu, Stanoje 1.09.1940. a Stanimir 25. novembra iste, 1940. godine.
Bili su veoma odgovorni i predani poslu. Napravili su kuće u Lajkovcu, zasnovali porodice i imaju dosta dece rasutih po bivšoj Jugoslaviji ali i u Americi. Najduže su vozili lokomotivu 85-037 i održavali su je za primer.
• Dušan Dule Blažić, bio je jedan od osmoro dece Živojina Blažića, železničkog radnika.
Živeli su u stanu u Koloniji koji je jedini ostao nepregrađen zbog velikog broja dece i imali su ulaz od pruge ali i od strane dvorišta, odnosno ulice. Dule je počeo da radi u Ložionici 1949. i radio do 1968. godine. Bio je izuzetno dobar čovek, voleo je fudbal, ribolov, skroman i nije se „trpao“ gde mu nije mesto iako je bio veoma ugledan i stručan na poslu. Sin Živojin, koji je dobio ime po dedi, bio je mašinovođa, sada je u penziji. Drugi sin Dragoljub, zvani Gene je takođe bio zaposlen na železnici. I on je bio mašinovođa, kasnije nadzornik lokomotiva u Beogradu gde je nesrećno izgubio nogu vraćajući se sa posla, prilikom uskakanja u voz.
• Stamenko Stanko Cicović, rođen u selu Duškovci, opština Požega, od oca Stanoja koji je u ratu 1914. godine sa Austrougarima bio teško ranjen kada mu je mitraljez odsekao obe noge. Trebalo je da bude operisan u Užicu ali je iskrvario i umro u Skoplju. Stanko je rođen posle očeve smrti pa su ga zvali posmrče. Bilo ih je petoro dece i majka Gina se pomučila da ih sve prehrani. Bilo je dana kada je Stanko kada je imao tri godine, jeo samo koren od odsečene glavice kupusa. Jednog dana majka je otišla u nadničenje, a on je ceo dan jeo taj koren i pozlilo mu je. Srećom majka je došla i dala mu parče sira od svog nepojedenog nadničarskog obroka. Voleo je da kaže: “Da nije sirotinje, ne bi ni sunce tako jako grejalo” Stanko je upisao i završio školu u Čačku i zaposlio se na popravci lokomotiva u Ljubiću. U Ložionicu Lajkovac prelazi u avgustu1937. i radio do 1968. godine, gde je takođe u početku radio na popravci lokomotiva. Sve vreme rata proveo je u Lajkovcu. Jednom je “ložio” do Užica gde su se trenutno vodile žestoke borbe oko železničke stanice. Stanko je uzeo flašu i krenuo na česmu da natoči vode. Jedan Bugarin ga je upozorio: “Gde ćeš bre bratko? Ke te utepat!” Uzeo mu je onu flašicu i natočio mu vode. Odmah po oslobođenju Stanko je položio ispit za mašinovođu. Upravljao je svim tipovima parnih lokomotiva i vozio na mnogim relacijama, a najviše za Beograd, Višegrad, Sarajevo, Prijedor. Išao je za Kosovo Polje, Prizren, Peć, Skoplje i pokrivao mnoge druge relacije. Bio je oženjen sa Mirom Milinović iz Jabučja sa kojom je imao sina i dve ćerke. Za života je dobio šestoro unučadi.
• Selimir Grujičić, rođen 1913. godine u Selu Lajkovcu, od oca Lazara bio je mašinovođa u vreme Drugog svetskog rata, a još pre rata za vreme Drinske banovine. Kasnije, posle rata bio je nadzornik lokomotiva.
• Maksim Milić, rođen 8. jula 1904, godine u Jabučju od oca Aćima, zaposlio se 22. decembra 1927. godine u Lajkovačkoj ložionici i radio do 1961. godine. Radio je na raznim poslovima dok nije postao mašinovođa. Sin Raka i unuci su kasnije radili na železnici. Pored sina Rake imao je i 4 ćerke. Jedna je umrla kao dete, druga je završila fakultet i stradala u saobraćaju, jedna bila udata za Miju Paramentića i četvrta udata u neko selo.
• Braća Ratko i Dušan Bosnić došli su pre rata iz Konjica, BiH. Ratko je došao nešto ranije, a Dušan ili Duja kako su ga Lajkovčani zvali počeo je da radi 1932. i radio je do 1962. godine. Ratko je bio oženjen sa Milesom, a Duja sa Jojom, ćerkom Boška Todorovića. Kasnije su “doneli” i jednu priču iz Konjica. Naime, u Konjicu je živelo dosta katolika, pa su imali i katoličku crkvu u centru varoši. Prve komšije su im bili Bosnići koji su bili jako ugledna porodica. Lokalni fratar preživeo je Drugi svetski rat i doživeo duboku starost. Pred smrt je pozvao biskupa da ga ispovedi. Biskup ga je prilikom ispovedi između ostalog pitao: “Oče da li si zgrešio nešto kroz život? Jesam – odgovorio je fratar i dodao – jedina životna greška koju sam napravio u toku rata je što nisam obavestio Bosniće, kao izuzetno dobre komšije i ljude, da im se priprema pokolj i da se sklone. Tako su zbog mojih suludih razmišljanja svi do jednog izgubili glave”. Fratar je to svesno i namerno ispričao članovima porodice i posle dva dana umro. Ratko i Dušan su su nekoliko godina pred taj pokolj Srba od strane ustaša doselili u Lajkovac.
• Božidar Dušana Petrovića, zvani “Boža Žolja” rođen je 1906. godine u selu Klanica, opština Valjevo, završio bravarski zanat u Valjevu i 1933. godine zaposlio se u Ložionici.
Oženio se sa Darinkom. ćerkom poznatog trgovca Avrama Milovanovića koji je jedan od rodonačenika Lajkovca. Avramova kuća je četvrta koja napravljena u Lajkovcu, pored opštine, iza pijaca. Pošto je Darinka bila jedinica Božidar se preselio u njihovu kuću. Sa Darinkom je imao ćerku Nadu, učiteljicu koja je poginula u saobraćaju i sina Slobodana koji je umro relativno mlad. Božidar je radio kao mašinovođa a posle kao nadzornik lokomotiva sve do penzionisanja 1964. godine. Umro je 1987. godine.
• Patar Stefanović, rođen 19.10.1907. godine u Sankoviću, Mionica. Završio bravarski zanat u Mionici i 1929. godine došao u Lajkovac radi zaposlenja. Počeo je da radi u Ložionici iste godine. Radio je prvo na crpnoj pumpi na Kolubari a kasnije je polagao za mašinovođu.
U braku sa Vojkom Luke Đurovića imao je četvoro dece, Miru, Miću, Radu i Zorana. U Beograd su se preselili 1958. godine, a Pera je radio do 1956. godine, kada je penzionisan.
• Milorad M. Aćimović zv. Aćim, mašinovođa, rođen u Goloj Glavi, Valjevo. Sa suprugom Vinkom imao je tri sina Loću, Momčila i Dragog i tri ćerke Mirjanu, Ljiljanu i Snežanu. Počeo je da radi 1930. a u penziju otišao 1960. godine.
• Ratko M. Ivanović, rođen je u Slovcu. Oženjen sa Natalijom iz Vrtiglava, Mionica. Bili su interesantna lajkovačka porodica jer su izrodili desetoro dece. Jedno od dece je umrlo u prvoj godini života. Po nekom pravilu desetom detetu kum je bio lično Tito. Za rođendan je Draganu, kao desetom detetu, poklonio dečija kolica. Ratko je radio kao mašinovođa, da bi prehranio decu svirao je na seoskim igranka pa je zbog toga dobio nadimak “Bas” jer je svirao u taj instrument. Počeo je da radi 1942. godine i radio je do 1956. kada je umro vrlo mlad. Natalija je ostala kao samohrana majka 9-oro dece. Pomagale su je komšije i rođaci tako da ih je sve izvela na put.
• Ljubomir A. Mitrović, zvani “Ljuba Glavonja”, mašinovođa iz Pepeljevca. Imao je kuću u Lajkovcu, gde je sa suprugom imao troje dece, ćerke Borku i Stanu i sina Živomira-Žicu. Žica je, kao apsolvent na Tehnološkom fakultetu, umro i sahranjen na dan slave (Đurđevdan) 1965. godine. Ljuba je radio na železnici od 1924. do 1961. godine i najduži period bio je mašinovođa.
• Mladen N. Pakić, rođen u Petki, doselio se u Lajkovac dosta pre rata i počeo da radi u Ložionici 1934. a otišao u penziju 1962. godine bio je mašinovođa, nadzornik lokomotiva i u dva mandata šef vuče u Ložionici. Ostavio je brojnu porodicu u Lajkovcu.
• Vukosav A. Ćatić, zvani “Mališa Ćatić”, rođen je u Jabučju 1912. godne.
Sa suprugom Radmilom imao je ćerku Veru i sina Miroslava-Mirka. U Ložionici se zaposlio 1934. godine. Radio je na raznim poslovima ali je najduže bio mašinovođa. Bio je veliki šaljivdžija i omiljen lik među Lajkovčanima svih uzrasta. Interesantan je “sukob” Mališe i Raška Kovačevića koji se dogodio na peronu železničke stanice u Beogradu na Badnje veče neke godine posle rata. Naime, železničari su uoči Božića slali, najčešće deci, pečenice nekim večernjim vozom i to obično daju mašinovođi koji je imao jedan poseban boks u kabini, pa kada kupe kajmak u Čačku ili pršute u Užicu tu su zaključavali. Raškov otac, Borivoje poslao je sinu pečenicu ali nije napisao ime. Bila je još jedna bez imena. Kada je Mališa počeo da vadi i deli pečenice okupljenima koji su čekali, nije se znalo koja je Raškova. I onda je počela rasprava. I Mališa i Raško su zamuckivali. Prisutni na peronu, kada su čuli bučnu raspravu, došli su da vide o čemu se radi. Uz tu publiku ova dvojica su dobila inspiraciju pa su namerno još više vikali jedan na drugog, naravno u šali, što nisu pokazivali prisutnima. Ta predstava je trajala poduže, dok Mališa nije pitao Raška poznaje li on svoje prase, našto je Raško odgovorio da ga poznaje po tome što ima uvrnut repić. Tu je se rasprava završila jer je svako pečeno prase imalo uvrnut rep. Posle toga “publika” se razišla. Mališa je otišao u penziju 1966. godine.
• Vojimir V. Pavlović, rođen je u Ratkovcu. Bio je jedan od boljih mašinovođa. Sa suprugom Danicom iz Sela Lajkovca imao je ćerku Milicu, stomatologa koja se udala u Niš i sina Žiku, zv. Suke koji je završio geografiju. Vojimir je radio u Ložionici od 1929. do 1964. godine kada je penzionisan.
• Vladimir J. Stojanović, iz sela Ličje, opština Gadžin Han, doselio se u Lajkovac uoči rata i zaposlio na železnici 1942. godine. Bio je oženjen Ljubinkom Ranković iz Jabučja i sa njom imao ćerku Radmilu i sina Dobrivoja. Radio je kao mašinovođa do 1968. godine kada je penzionisan.
• Stamen J. Stojanović, rođen u selu Ličje, opština Gadžin Han. Rođeni brat mu je Vladimir koji ga je doveo i zaposlio u lajkovačku Ložionicu, 1948. godine. Imao je stan u Koloniji. U penziju je otišao 1968. godine.
• Milorad D. Šundrić, rođen u selu Stojnik, opština Sopot. Dugo godina je bio ložač a onda je položio ispit za mašinovođu. Pošeo je da radi u Ložionici krajem rata, 1945. godine. U braku sa Poljakinjom Janom imao je ćerku Milicu i dva sina Dragana i Slobodana. Radio je do 1968. godine kada je penzionisan.
• Živomir M. Živković rođen u selu Stojnik, opština Sopot, došao u Lajkovac i zaposlio se u Ložionici 1930. godine.
Bio je oženjen sa Ljubinkom sa kojom je imao četvoro dece, Borivoja i Miloša i ćerke Nadeždu i Olgu. Kada je umrla Ljubinka oženio se sa suprugom nastradalog kolege Milorada Spasića, Radojkom. Radio je do 1962. godine kada je otišao u penziju. Bio je jako dobar i poznat majstor.
• Alojz Jerše, od Lajkovčana nazvan Slavko, iz Brega kod Celja, Slovenije, bio oženjen sa Milkom Jelić, šnajderkom iz Sela Lajkovca sa kojom nije imao dece. Stanovao kod Milorada Aćimovića, kafedžije. U lajkovačku Ložionicu zaposlio se među prvima, daleke 1926. i ostao do smrti 1958. godine.
• Mirko Petrović, zv. Mirko Ćatić, rođen 1888. godne. Bio je među nekoliko prvih mašinovođa u Lajkovcu.
• Miodrag Mića Čitaković, rođen 1913. godine, mašinovođa, bio oženjen sa Brankom Lukić, ćerkom Dušana Lukića, starog mašinovođe.
U braku sa Brankom imao je ćerku Mirjanu i sina Dušana Dula Čitakovića koje je 1954. godine otišao u Beograd na školovanje, gde je i ostao. Po završetku škole zaposlio se i jedno vreme bio jedan od direktora Gradskog saobraćajnig preduzeća (GSP). Miodrag je bio izuzetno dobar mašinovođa i čovek. Jednom je gledajući ložača sa kojim je radio kako se muči da ubaci dovoljno uglja uz Ljutovnicu, prema Gornjem Milanovcu, uzeo lopatu da mu pomogne i malo da ga odmeni. Obzirom da je bio letnji period preznojio se i kada su izašli na Ljutovnicu (obronci Rudnika), gde je duvao vetar, a parne lokomotive nisu imale zastakljene prozore već samo neke zavesice, onako znojavog ga je presekao taj vetar i dobio je upalu pluća. Deca su bila mala, a stanovali su u nekom malom stančiću Lajkovcu. Da se deca ne bi zarazila, Mića je prešao kod roditelja u Valjevu gde su živeli i radili u centru grada, gde su mu lekari bili bliži, a i majka koja je brinula o njemu. Deci nije dozvoljavao ni u sobu gde je ležao u bolnici da uđu. Samo bi im malo mahnuo dok su bila kratko na vratima. Išao je i u Sloveniju na lečenje od TBC-a. Nažalost nije mogao da se izleči. Umro je u 32 godine. Bio je dobar fudbaler i igrao za “Železničar”.
