Uspomene na stari Lajkovac: STANKO „POP“

Piše: Toma Petrović

Mnogi nisu znali, a koji su ranije čuli skoro da su zaboravili da je lajkovački fudbal imao dve izuzetno značajne ličnosti na tom sportskom polju. Naravno, bilo je dosta značajnih ličnosti da bi ih sve pominjao u ovom kratko tekstu, ali ove dve zbog specifičnosti zaslužuju malo više pažnje. Imao je neprikosnovenog igrača koji je predlagan za fudbalera godine i to od strane najpoznatijih ličnosti iz sveta fudbala u državi. Bio je u rangu Rajka Mitića, pa ga je čak i prevazilazio u periodu okupacije. Drugi je značajan samo iz razloga jer je bio državni reprezentativac jedne nama susedne države, ali je sticajem okolnosti došao za poslom baš u Lajkovac i odmah se uključio u naš lokalni klub „Železničar“. Vrlo kratko se zadržao, kasnije je igrao u Lazarevcu i Aranđelovcu, a najveći deo života u Srbiji proveo je u Mladenovcu.

Foto: Stanko kao petogodišnjak

Stanko Milovanović „Pop“, rođen 1. januara 1922. godine u Jovanji kod Valjeva, gde mu je otac Boško Milovanović službovao kao paroh u to vreme. Otac Boško rođen je 1881. godine u poznatoj trgovačkoj porodici Luke Milovanovića iz Šapca. Bio je školski drug poznatog teologa i besednika Nikolaja Velimirovića, koji je rođen iste 1881. godine u Leliću kod Valjeva. Jednom ga je i posetio u Lajkovcu. Boško je sa suprugom Jelenom iz okoline Požege imao je sedmoro dece, četiri sina, Peru, Mišu, Žiku, Stanka i ćerke Zlatu i Veru. Jedna devojčica od 16 godina im je umrla. Međutim, odmah po rođenju došao je u Lajkovac i svi ga smatraju Lajkovčaninom i retko ko zna da nije rođen u Lajkovcu. Bio je izuzetno lep i mnogo je voleo fudbal koji mu je bio glavna preokupacija. Njegova fotografija se pojavljuje sa osnivačima „Železničara“ već 1927. godine kada je imao samo 5 godina. Pošto se totalno posvetio fudbalu otac Boško mu je kao detetu govorio: „Mlad delija – u starosti prosija“. Počeo je u lokalnom „Železničaru“ i  sa 16 godina igra u prvom  timu, od 1938.  godine. Prešao je u Obrenovac, gde su igrali braća Kostići Bora i Voja, Aca Gros, Buša Pajević, Aca Hristić, desno krilo i drugi. Za vreme okupacije igrao je za „SK 1913” (nekadašnju „Jugoslaviju”).

Foto: Stanko kao kapetan JNA

U vreme Nedićeve vlade 1943. godine nekoliko dobrih fudbalera a među njima Stanko i Rajko Mitić, koji su bili isto godište (1922.) mobilisani su kao vojni obveznici da bi igrali fudbal za Nacionalnu službu. Na utakmici „Nacionalna služba“ – „SK 1913“ pobedili su sa 3:0. Dva gola dao je Milovanović i jedan Rajko Mitić. Stanko je proglašen za najboljeg igrača utakmice. O tome je pisao i sportski list „Sport“ iz te, 1943. godine, a koji se isto zvao, koji sam imao prilike da pročitam i koji još uvek ljubomorno čuva moj dobar prijatelj iz Beograda. Po završetku rata prelazi u „Partizan“. Na slavi kod trenera Miše Pavića, čuveni Stjepan Bobek je izjavio da je Stanko najbolji igrač sa kojim je igrao do tada, a Rajko Mitić je govorio da je Stanko evropska klasa fudbalera. Od 1954. do 1957. godine igrao je za „Budućnost“ iz Valjeva gde je pružao sjajne partije. Evo kratkog zapisa o Stanku iz FK „Budućnost, Valjevo: „Ako se za nekog može reći da je legenda, onda je to Stanko koji je ovde igrao nekoliko godina. Stanko je svojom maestralnom igrom dizao publiku na noge, ne samo domaću, već i one protiv čijih miljenika je FK „Budućnost“ igrala. Brz, okretan, izvanredan tehničar, ozbiljan, šarmer, začešljane frizure, igrač koji je mogao igrati u svakom klubu tadašnje prve lige Jugoslavije. Malo je igrača koji su u ešalonu koji bi predvodio ovaj velikan fudbala. Stanko koji je Lajkovčanin voleo je Budućnost, dao puno. Ostao je u dragoj uspomeni svih koji su imali sreće da ga dožive kao igrača na fudbalskom terenu. Jedan je Stanko „Pop“.“

U vreme dok je igrao fudbal u Valjevu bio je oženjen sa prelepom Milom sa Baira, čiju sliku sam uspeo da pribavim i koja će biti objavljena u knjizi „STARI LAJKOVAC – drugo izdanje.

Posle toga vraća se u Lajkovac i ponovo igra za Želju do 1960. kada se oprostio od aktivnog igranja, i nastavio kao trener kada je među igračima imao ogroman autoritet. Čuveni Tomislav Kaloperović ga je u anketi „Politike“ predložio za najboljeg fudbalera Jugoslavije. Stanko je mogao napraviti mnogo veću fudbalsku karijeru, jer je proglašavan za jednog od najboljih levih krila u zemlji, ali voleo je i boemski život, jer pored fudbalskih veština, bio je veliki šarmer, voleo je slikarstvo, bio nenadmašan igrač bilijara i strastveni ribolovac.

Foto: Stanko u uniformi

Bio je učesnik rata posle čega se aktivirao, jedno kraće vreme radio u JNA sa činom kapetana. Zbog svog boemskog života demobilisao se, napustio je vojsku, a samim tim i „Partizan“. Posle rata, u nekom društvu, malo više je veličao ruske sportiste, da su proizvod zdrave nacije i da zbog toga dominiraju u mnogim sportovi. To su lokalni političari preozbiljno shvatili. Rodoljub Čolaković, visoki državni funkcioner u to vreme, bio je dobar prijatelj sa Stankom i uz njegovu intervenciju zaposlili su ga u poresku upravu u opštini, gde je bio veoma pravičan i nikakve intervenije nije prihvatao. Kasnije je radio i u birou za zapošljavanje. Pošto je imao boračkog staža, vojnu školu, malo staža u vojsci i opštini dobio je neku minimalnu penziju od koje se teško živelo. Sve to je uticalo da se malo izoluje, nalazivši sebe u slikarstvu, pecanju, u železničkim kutićima gde je voleo sve igre koje su se tamo igrale i imao dosta uspeha u tome. Kada su ga pozivali da trenira „Železničar“ uvek je se odazivao. Stanko je napisao monografiju “Železničara” povodom 50 godina postojanja kluba ilustrovanu mnogim fotografijama koje su podređene tekstu. Postoji ta monografija u rukopisu sa veoma loše skeniranim fotogtrafijama koje se ne bi mogle koristiti za eventualno štampanje monografije. Neko u Lajkovcu verovatno poseduje “zarobljene” oruginale tih fotografija. Mnogi smatraju da po Stankovom imenu treba dati ime gradskom stadionu.

Foto: jedna od Stankovih slika

Davno nas je napustio ali se o njemu još prepričavaju legende. Sahranjen je u Lajkovcu. Svi koji su ga poznavali kažu da je bio izuzetno dobar i duhovit čovek.

Drugi lik iz ove priče je Doda Tahiri (1915-1988), Albanac katolik, hrišćanin, iz Skadra. Bio je izuzetno čestit čovek. Došao je u Lajkovac 1939. godine u potrazi za poslom i počeo da radi na železnici. Odmah se uključio u „Želju“ gde je bio izvanredan golman. Vrlo kratko se zadržao u Lajkovcu, tek koliko da se zabeleži da je u „Železničaru“ igrao jedan državni reprezentativac, pa makar iz druge države. U Stankovoj monografiji o „Železničaru“ nisam ništa našao o Dodi, ali u razgovoru sa par vremešnih ljudi došao sam do tih podataka. Iste godine je prešao u „Bašu“ iz Lazarevca. Tu su ga uočile pristalice „Obilića“ iz Aranđelovca na čijem golu je bio do 1941. godine. Takmičio se pod imenom Doda Pecović jer je rođen u mestu Peca kod Skadra, 27. novembra 1918. godine. Šumadija „Sport“ je pedesetih godina objavio da je u to vreme trenirao i „Karađorđa“ iz Topole. Početkom rata vratio se u Albaniju gde se borio protiv Nemaca.

Tahiri je bio izvanredan golman. Sa Skadarskom “Vlaznijom” osvojio je prvenstvo Albanije 1945. i 1946. godine, a onda je karijeru nastavio u titogradskoj „Budućnosti“ i dve godine branio u jugoslovenskoj ligi.

Na prvenstvu Balkana 1948. godine branio je za reprezentaciju Albanije koja je osvojila prvo mesto. Kasnije se ponovo obreo u Srbiji gde je bio trener „Obilića“ (sada „Šumadija“) iz Aranđelovca. Kada se oženio preselio se u Mladenovac gde je trenirao „Jedinstvo“ (1956-1958) i „Metalac“ 1959. godine. Najviše traga ostavio je u Mladenovcu i danas se u krugovima starih fudbalera pominje njegovo ime. Umro je 28. maja 1988. godine u Mladenovcu gde je i sahranjen.

Pored Dode bilo je još golmana u redovima “Želje” poput Muje koji je bio negde iz Bosne koga više niko ne pominje a koji je, takođe, bio odličan golman. Tahiriju sam posvetio ovih par redova jer je bio jednini državni reprezentativac koji je branio u “Železničaru” od postojanja.

petrovictoma@yahoo.com

Related posts

Leave a Comment

three × 5 =