KUTIĆI

USPOMENE NA STARI LAJKOVAC

Piše: Toma Petrović

Kutić je, kao što se iz same reči može pretpostaviti, prostor za odmor, opuštanje, druženje uz kafu, sok, malinu sa sodom, pivo, ratluk i kiselu. Jednom rečju sindikalni železnički bife sa ovim karakterističnim i neobičnim nazivom koji je važio za celu zemlju, veliku Jugoslaviju. Namerno sam pomenuo malinu sa sodom jer je to godinama i decenijama bilo osvežavajuće piće u kutićima, restoranima, kafanama i na svim mestima gde je služeno piće. Može se reći da je soda voda bila preteča kisele ili mineralne vode. Pakovana je u veće boce pod pritiskom pa kada se sipa u čašu sa malo soka u obliku sirupa digne se pena i u trenutku se taj sirup pomeša sa vodom. Pravljenje špricera bilo je nezamislivo bez soda vode, čak i kada se pojavila kisela mnogi su pravili špricere sa sodom. Jedno vreme posle toga pojavile su se na tržištu specijalne boce opletene sjajnom žicom i nekakvim patronima od kojih se pravila soda, odnosno obična voda se pod pritiskom obogaćivala ugljen-dioksidom. Nažalost u poslednjih trideset godina teško je naći na tržištu, ili skoro da je uopšte nema.

Najvažnije je da je u kutićima postojao kao osnovni inventar bilijar, domine, šah…

U Lajkovcu su postojala dva kutića, ložionički i stanični na železničkoj stanici. Ložionički za radnike Ložionice i vučnog osoblja, dok je stanični bio za vozno osoblje i radnike stanice, premda su gosti mogli biti i civili, odnosno oni koji nisu radili na železnici, a takvih je bilo vrlo malo. Tu se igrao bilijar, šah, domine i ostale, u to vreme, društvene igre. Mnogi zaljubljenici uz te igre tu su provodili veliki deo vremena. Čim se ukaže malo slobodnog vremena – pravo u kutić. Supruge železničara nisu nešto mnogo volele kutiće jer su im muževi svo slobodno vreme provodili tamo. Jedina uteha im je bila što su na “sigurnom”, ali i to je pod upitnikom.

Unutra je uvek bila buka i graja. Najbučniji su bili igrači domina jer kada pakuju domine, kao da se trude ko će jače da ih lupi od sto sa zalepljenim ultrapasom prilikom prevrtanja ili pakovanja. Nekada se u kutićima igrala i tombola. Tek tada više nije moglo da se uđe, što zbog gužve, a što zbog duvanskog dima jer su se igrači jedva prepoznavali u tom dimu. Pod je redovno olajisan zbog higijene. Neki su jedva čekali kada će doći dan kada se igra tombola. Jednostavno, bili su zavisnici. Okupljalo se uglavnom isto društvo među kojima je uvek bilo i par žena. Bilo je tu raznih doskočica kada voditelj izvlači i čita brojeve. Tačno se znalo koji će komentar uslediti posle izvučenog određenog broja. Neki su kupovali toliko listića da nisu mogli da prate i stalo su naglas govorili „sporije, sporije“. Ta tombola je nekako iščezla iz našeg Lajkovca, tiho bez pompe, pa kao da nije ni postojala.

Postojali su i „majstori“ određenih igara. Na bilijaru je među najboljima bio Stanko Pop, Šljivac i Mića Pakić. U šahu su neprikosnoveni bili Dragan Đokić Pića, Milutina Gajića najstariji sin, nastavnik Vukašin Dulović i tehničar Bajić iz Ložionice, zatim u dominama Sreten Tanasković, Lile Ostojić i drugi. Naravno, tu su i igrači preferansa. Stanko Pop je opet bio najbolji, Aca Đorđević Keza i Ljuba Stanarević, kasnije profesor matematike, sada kao penzioner živi u Pridvorici i bavi se voćarstvom. Ima jedna anegdota koja se priča već decenijama po Lajkovcu i okolini o pomenutom profesoru Stanareviću, inače sinu upravnike pošte Svete Stanarevića iz Pridvorice. Naime, kada se zaposlio u Srednjoj školi 1979. godine bio je red da se upozna sa kolegama i koleginicama. Jedna profesorka mu pruža ruku i kaže „Ravijojla“, a Ljuba pruža ruku i kaže „Drago mi je, ja sam Marko Kraljević“! Međutim, žena se stvarno zvala Ravijojla i doselila je iz Bosne. Pre izvesnog vremena u Srednjoj školi u Lajkovcu nisu mogli da popune mesto profesora matematike, pa su angažovali honorarno Ljubu koji je već bio u penziji. Ljuba se iznenadio jer se u školi još uvek prepričava ta anegdota.

Stanični kutić je bio pristupačniji jer se nalazio u samom centru varoši naslonjen na železničku stanicu. Gradili su ga železničari radnom akcijom u slobodno vreme, a materijal je obezbeđivao železnički sindikat. Napravljen je između železničke stanice i pošte. Ispred kutića bilo je nekoliko stabala lipa, klupe, u jedno vreme i mala fontanica u koju su ribolovci ubacivali manje ribe kada su se vraćali sa pecanja na Kolubari i svraćali u kutić na osveženje. Bio je to prijatan kutak, kako unutra tako i ispred kutića. Sedeli su tu oni koji su imali višak vremena ali i oni, što kaže naš narod: koji nisu znali šta će sa sobom.

Ima jedna anegdota o železničarima i kutiću. Naime, železničari su za pojedine jubileje ili za određeni broj godina provedenih u službi dobijali veoma kvalitetne džepne satove Ložin (Longines) sa reljefno utisnutom lokomotivom na zadnjoj strani i bili su veoma tačni, kao hronometar. Obično su ih kada odu u penziju poklanjali sinovima ili, još češće, unucima. Kada se na televizoru u kutiću uz prepoznatljivu muziku pojavi sat pre vesti ili dnevnika, onda svi koji imaju ove satove, a još uz to i sekundaru, stopiraju partiju šaha ili domina, vade satove iz džepova i odbrojavaju naglas u horu, deset devet, osam, … jedan, nula i ako se to njihovo vreme ne poklopi sa televizijom, opet svi u glas viču: „Neispravan televizor, nosite ga na popravku“.

Kada je bilo lepo vreme uvek je nekoga bilo ispred, a pogotovu u popodnevnim časovima kada je na korzou bilo više šetača. Glavna lajkovačka štrafta bila je od Doma kulture pa do „Zlatnog burenceta“ koje je držao Steva Likušić, i trgovine Milovana Stanića, odnosno delom ulice koji bio popločan kockom. Šetalo se sredinom ulice jer nije bilo saobraćaja ili su kola veoma retko prolazila, dvoja-troja u toku celog dana. Pozicija bašte kutića je kao stvorena za posmatranje svih zbivanja u centru varoši. Bilo je tu raznih komentara za određene prolaznike, ogovaranja, pa ponekad i dobacivanja. Svi koji su prolazili naspram kutića bili su svesni da su „pod prismotrom“ pa su se skladno tome i ponašali, a i oblačili, pogotovu ženski svet. Bilo je tu i ugovorenih prolazaka i smeška ispod oka. I razumljivo je, jer tada nije bilo mobilnih telefona, Vibera i WhatsApp-a. Radila je samo induktorska telefonska centrala pa su se razgovori i dogovori morali kodirati, jer ko zna ko je to sve slušao.

U staničnom kutiću je najduži  period  radila  legendarna Živanka Bajić. Izuzetno dobra, čestita i posebno vredna i okretna žena. Imala je lepu reč za svakoga, a posebno za decu koja su takođe svraćala u kutić na osvežavajuće piće. Najlepša kafa se tada pila u kutiću. Kada je Živanka bila na odmoru ili ponekad, ali retko na bolovanju, menjali su je železničari koje stanični sindikat odredi. Pre Živanke u staničnom kutiću dugo radila je Mika Milosavljević, supruga Živote Milosavljevića, vozovođe.

Imalo je železničara koji su bili nadareni za  muziku  i koji su svirali na razne instrumente. Od takvih je napravljen železnički orkestar, ali samo od zaposlenih na železnici. Najstalnija postava bila je: Zoran Jovanović Mekenzi iz Slovca, klarinet, Jeftić Borivoje iz Jabučja, prva violina, Vojimir Tufegdžić iz Jabučja, bas, Janićije Petrović (1920-1985), harmonika i legendarni Mirčeta Petrović Mire iz Rubribreze, druga violina. Svirali su najviše u kutićima i to prilikom ispraćaja u penziju železničkih radnika, obeležavanja 15. aprila Dana železničara i drugih praznika. Dan železničara 15. april posle rata, od 1946. godine radovno je obeležavan. Na svakoj lokomotivi sa prednje strane bile su okačene male zastavice, pogotovu na putničkim vozovima i na svakoj železničkoj stanici. Kondukteri skoro da nisu ni pregledali vozne karte. Te, 1946. godine proslava je održana u železničkom domu. Gligorijević, tadašnji šef stanice održao je prigodan govor. Posle toga ručak, pečeni prasići pa igranka ceo dan. Ko je imao voz u večernjim časovima nije pio alkoholna pića.

Ovaj kutić je radio dugo posle ukidanja pruge uskog koloseka ali je, 1996-1997. godine, prilikom uređenja Lajkovca za 90 godina postojanja varoši srušen i na tom mestu je napravljen parking za putnike i osoblje. Ostala je samo bašta sa jednom klupom i dve lipe gde se još uvek sedi ali sada retko, jer je buka sa ulice velika.

Ložionički kutić je bio više interni za radnike. Stariji je od staničnog i duže je ostao u funkciji. Napravljen je na mestu gde je nekada postojala železnička električna centrala od 1921. do 1938. godine kada je proradila električna centrala u Vreocima. Kasnije je bio menza za železničare koji su koristili konačište u Ložionici i za vreme Drugog svetskog rata i neposredno posle rata, za izbeglice iz Slovenije, Hrvatske i Bosne. Prilaz mu je bio nezgodan jer sa glavne ulice je trebalo preći sve koloseke i kroz celu Ložionicu da bi se do njega stiglo. Bio je i ulaz sa druge strane gde je kutić bio veoma blizu kapije. Tu je, pored bilijara, kasnije postavljen i sto za stoni tenis koji je povremeno i po lepom vremenu iznošen i ispred kutića. Bilo je određeno društvo koje je redovno igralo tenis u tom kutiću. U novije vreme najredovniji su bili: Rade Lazarević, Goran Petrović Kića, Tomislav Simeunović, Dragiša Bojičić, Peđa Grozdanović, Desić Dušan iz Petke, Milan Mitrović i njegov otac iz Skobalja i drugi. Nešto se menjalo reorganizacijom železnice, pa i u Ložionici i ona više nije u funkciji u kojoj je bila pa su zatvoreni neki ložionički objekti, a među njima i kutić.

Ovu još preko sto sličnih priča možete naći u knjizi STARI LAJKOVAC. Ima još jedna manja količina u knjižari “Gora” na staroj lajkovačkoj pijaci, a može se naručiti na e-mail adresu postavljenu ispod.

petrovictoma@yahoo.com  

Related posts

Leave a Comment

19 − 12 =