Uspomene na stari Lajkovac: FENjER

Kuća u koju smo uselili 1952. godine, u tom delu Lajkovca nije imala struju iako je struja stigla još 1937. godine iz prve električne centrale iz Vreoca. Osvetljavali smo je uveče lampom na gas (petrolej) koja je visila okačena na ekser pobijen u zid, a još češće očevim fenjerom koji je imao na zaduženju kao železnički radnik. Lampa je pravila mali problem jer je ostavljala trag dima na zidu gde je kačena i pored zaštitnika koji je najčešće imao urezano parče ogledala da bi se svetlost odbijala. Lako se to dalo ispraviti. Jednostavno, ode se biciklom do krečane u Ćelije, dobiju se ili kupe 2-3 grumena negašenog kreča, pogase se u nekoj kanti i taj zid, ili samo zaprljani deo zida, se prekreči.

Kao da gledam oca kako otvara vratanca fenjera i drvcem šibice čačka po fitilju da bi skinuo njegov izgoreli deo i da bi posle toga svetlost bila jača, a da bi mi deca, mogli da učimo ili gledamo slike u boji iz retkih starih knjiga koje smo imali ili dobili od starije dece iz komšiluka. Fenjer je trošio ulje koje je pravljeno od uljane repice, pa su to ulje kratko zvali repica. Imalo je pri sagorevanju veoma karakterističan miris, neprijatan, ali to nam tada nije smetalo. U delu železničke Restoracije do zgrade stanice postojalo je posebno odeljenje „lampisteraj“ gde se to ulje zaduživalo sipanjem u staklene flaše. Ta prostorija bila je smeštena iza pekare gde je Dragan pekar pravio i pekao čuveni burek.

Restoracija je sazidana 1915. godine. U njenom sastavu bila je kuhinja i pekara gde je, između ostalih, radio već pomenuti Dragan. Pošto je svaki voz, pa i za vreme okupacije stajao na našoj stanici 8 minuta, radi zamene lokomotive, mnogi putnici su izlazili na piće,  a pojedini su redovno kupovali taj burek. I ne samo oni. Mnogi dokoni Lajkovčani, noćobdije, sedeli su u Restoraciji i kroz razgovor i, najčešće uz malinu sa sodom, čekali taj burek i novine koje su stizale prvim jutarnjim vozom iz Beograda pa tek onda, uz prve petlove, išli na spavanje.

Mnogi poznati ljudi su prošli kroz lajkovačku Restoraciju. Po pričanju dede moga školskog druga Preše, Adama Tanasijevića, poznati pisac Branislav Nušić jedan dan je, vraćajući se iz Čačka oko 1930. godine svratio u Restoraciju i naručio kafu sa ratlukom i vodu. Mnogi su gledali u njega, a neki su mu prilazili i pozdravljaliga.

Mihailo Petrović – Mika Alas, koji je imao sestru u Valjevu, jedno popodne se našao u restoraciji gde je ubrzo našao društvo pa su uz muziku sa njegove violine i lokalne svirače pevali i svirali celu noć. Rano ujutru, kada je već svanulo, prvim vozom je nastavio za Valjevo uz reči: Kasno je, moram ići.

Bilo je dosta studenata među putnicima koje je voz „kupio“ od Sarajeva, Višegrada, Užica i drugih usputnih mesta. Dugo se putovalo pa su imali jak razlog da kupe taj burek, koji je pravio Dragan, da u Beograd ne dođu gladni. Pre 10-ak godina jedan čovek koji je 60-ih godina studirao u Beogradu kojeg sam slučajno sreo u Višegradu kada sam u razgovoru rekao da sam iz Lajkovca, pitao me je da li još uvek ima onako lep burek u restoraciji železničke stanice. Šta sam mogao da mu odgovorim !?

U „lampisteraju“ su radili kao lampisti Nikola Grujičić, Dragutin Ivković Tabonja, Dragoljub Ivković, Đoka Rović i drugi. U istoj zgradi sa druge strane, iza kioska Lutrije gde je radio Stanimir Radovanović-Caka Musa poznati fudbaler FK „Železničar“, bila su vrata gde se ulazilo u ekonomat žel. stanice. U ekonomatu su jedno vreme radili Andrija Pavlović  Džava, kao rukovaoc i Miroslav Ilić Šicar, dugogodišnji i jedan od najboljih Željinih golmana.

            Fenjer je bio zaštitni znak železničara. Imale su dve vrste fenjera, stari koji je imao veoma visoku ručku za nošenje i nekakvu kupolicu na vrhu preko koje se hladio i gde je ulazio vazduh potreban za sagorevanje petroleja. Nešto noviji, bio je manji i nekako zgodniji, moderniji pa su ga železničari kicoši prepravljali i u njega ubacivali velike baterije u četvrt od 4,5 volta, stavljali malu sijalicu od baterijske lampe i prekidač na tu malu kupolicu. I jedan i drugi su bili od neke legure ili možda čistog mesinga pa su železničari to čistili šmirgl-papirom i kasnije nekim sredstvom polirali tako da su fenjeri baš lepo izgledali.

Po načinu nošenja i hoda železničara kada su se vraćali „iz službe“ u večernjim časovima i kada su nosili upaljene fenjere koji su bili veoma upadljivi, jer nije bilo struje pa ni uličnog osvetljenja, prepoznavali smo pojedine samo na osnovu te njihajuće svetlosti pri hodu. Mi deca, znali smo na osnovu te svetlosti kada nam otac dolazi. Pogotovu kada bi dolazio iz Mladenovca, krajem leta i početkom jeseni, teretnim vozom kada su železničari obavezno zaustavljali voz, na kratko i mimo propisa, u  Selu Banji kod Aranđelovca, a na pruzi Mladenovac – Lajkovac, gde su bili nepregledni vinogradi i deci brali grožđe. To grožđe su stavljali u torbe u kojima inače nose hranu na posao koja je imala ravno dno da bi „manjerka“ (emajlirana posuda sa poklopcem) mogla da stoji uspravno, a da se kuvana hrana ne prospe. Torba je uvek, ma koliko je majka čistila i održavala, mirisala na paprikaš, pasulj, podvarak i druga jela, a po pravilu je bila puna mrva od hleba. To nam nije smetalo pa smo to grožđe jeli sa sve mrvama, nemajući strpljenja ni da ga operemo.

Prilikom odlaska u penziju nosili su te fenjere za uspomenu, a ja sam fenjer pokojnog oca sačuvao (slika u prilogu). Neki su kao suvenir u penziju nosili osmicu i klin koji su služili za spajanje vagona.

Dolaskom struje u Lajkovcu se pojavio jedan električar sa porodicom. Došli su iz Slavonije, zvao se Ivan Grabant i imao je suprugu Evu, ćerku Mariju (1943) i mlađeg sina koji se isto zvao Ivo. Sve u vezi sa strujom on je radio, održavao to malo mreže, naplaćivao struju, pisao priznanice… To se zvalo električno preduzeće i pripadalo je državi. Postavio je i zvučnike po gradu na nekoliko mesta koji su služili za informisanje građanstva o raznim aktuelnostima iz varoši kao i informacije i naredbe od strane nove vlasti. Ceo taj „audio sistem“ obaveštavanja koji se sastojao od pojačivača, mikrofona i nekoliko zvučnika postavljenih visoko na bandere po Lajkovcu, on je održavao. Grabant je kasnije sa porodicom napustio Lajkovac i vratio se u Hrvatsku.

Početkom 50-ih godina svi ti poslovi pripali su Elektro distribuciji, čiji je šef poslovnice u Lajkovcu bio Bora Rajić, od oca Raje koji je radio u „Pobedi“, prodavao ugalj i majka Gace, koja je bila kuvarica u „17. septembru“. U distribuciji su tada radili Radiša Ognjanović iz Ljiga, bio sekretar, Radovan Subotin iz Ljiga, Branko Ivanović, Milan Bogdanović Žabac iz Sela Lajkovca, Nikola Žujović, Đuketić Borisav… Na železnici su kao električari radili, Vlada „Jaka struja“, Ranko Milanović, Radivoje Drpić, Milivoje Petrović, amaterski pilot iz Valjeva i  drugi.

Piše:

Toma Petrović,

petrovictoma@yahoo.com

Ovu i mnoge druge zanimljive priče možete naći u knjizi Stari Lajkovac – Neospričane priče, koja se može kupiti u knjižari “Gora” (iza parkića na staroj pijaci u centru Lajkovca).

Related posts

Leave a Comment

3 × one =