BAZA U LAJKOVCU POSTOJI. PITANJE JE ŠTA NA NJOJ GRADIŠ!
Dr Milan Milanović došao je u Lajkovac kao dete, 1992. godine, iz Sarajeva. Evo šta misli o maloj sredini, o oslanjanju na „Kolubaru” i o tome da li mladi danas tu mogu da grade budućnost.
Dolazak
U Lajkovac smo se doselili 1992, iz Sarajeva. Iza nas veliki grad, pred nama mala varoš, i rat koji nas je primorao na to. Razlika je bila velika, ali doček nije.
Primili su nas toplo. Dobili smo prijatelje i komšije koji su nam pomogli da stanemo na noge u mestu koje nismo poznavali. Neka od tih prijateljstava traju do danas. Mala sredina ume to da pruži, blizinu koju veliki grad retko ima.
Otac i prvi računari
Moj otac Vojo doneo je u Lajkovac nešto neobično za to vreme. Jedan od prvih personalnih računara, a sa njim i pravu informatičku pismenost.
Radio je u Energoinvestu od 1978. do 1992. Ta firma je tada sama pravila računare. Jedan od njih, IRIS PC 16, bio je ozbiljna mašina, daleko od igračke iz kućne radinosti. Ljudi iz te firme su svojim hardverom i softverom pratili kompletan tok Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984.
Danas se lako zaboravi da smo nekada imali industriju, znanje i inženjere koji su tehnologiju stvarali, a ne samo pratili. Deo tog znanja moj otac je preneo u Lajkovac. Preko tog računara i radoznalosti meštana devedesetih upoznali smo mnogo ljudi, a sa nekima ostali bliski i danas.
Da li sam se plašio za budućnost?
Kao dete, ne. Tada ne razmišljaš tako. Strah, ako se tako uopšte može nazvati, došao je kasnije, kada počneš da vidiš granice.
A granica je jednostavna. Većina ljudi iz Lajkovca koji su nešto napravili od sebe morala je da ode. Iz Lajkovca, a često i iz Srbije. Mali broj poslova je dostupan na licu mesta, i to je realnost koju nema smisla ulepšavati.
Prednosti i mane male sredine
Biću direktan. Za mlade, mala sredina danas ima više mana nego prednosti. Ona ograničava, pre svega brojem prilika.
Postoji izuzetak, i nije mali. Poslovi koji se rade na daljinu menjaju računicu. Moj posao u IT-u je takav, kao i još nekoliko grupa zanimanja. Za takav rad mala sredina ume da bude i prednost, jer su troškovi niži, a život sa porodicom lakši.
Mana ipak ostaje. U maloj sredini je teže napraviti veze sa ljudima, a te veze u karijeri često znače mnogo, ponekad i presudno. To je nešto što velika sredina nudi sama od sebe, a mala ne.
Ako pitate šta bi tu moglo da se promeni, odgovor nije spektakularan, ali je izvodljiv. Brz internet i jedno mesto gde ljudi koji rade na daljinu mogu da rade zajedno (coworking space). Programi u školama koji rano daju digitalne veštine, programiranje, rad sa veštačkom inteligencijom. Podrška malim privatnim firmama, a ne samo jednom velikom poslodavcu, jer male firme su stub svake ekonomije. To su stvari koje sredina može da uradi sama za sebe.
Foto: Lajkovac 2025. godine, autor: Milan Milanović
Oslanjanje na „Kolubaru”
Najveći problem Lajkovca je preveliko oslanjanje na jednu firmu. Želja velikog broja ljudi da rade u „Kolubari” je sasvim logična. To jeste najveća i najznačajnija firma u okolini.
Ali rad tamo nosi svoje. Od toga kako uopšte doći do radnog mesta, do toga kako se razvijati kada si već unutra. Proveo sam tamo trinaest godina, od pripravnika do rukovodioca službe od četrdeset ljudi, i video sam izazove koje nije lako prevazići.
Reći ću i ono što se ređe kaže naglas. Ta sredina je negde između kompanije i državne institucije. Pravila koja važe u zapadnim firmama tamo ne važe na isti način. Zbog toga je kasnije, kada poželiš da pređeš u privatnu kompaniju, taj prelaz težak.
Poenta nije da je „Kolubara” loš izbor. Poenta je da nije jedini izbor, niti bi to trebalo da bude. Na tržištu danas postoji mnogo privatnih firmi, a neke od njih mladom čoveku mogu da ponude mnogo više prostora za rast.
Foto: Milanovo prvo radno mesto u RB Kolubara 2005. (držao je kurs za 40 vodećih projektanata)
Šta sam naučio, bez obzira na mesto
Najvažnije nije gde živiš nego nešto drugo. Najvažnije je da se mlad čovek okrene sebi i otkrije čime želi da se bavi i šta želi da postigne.
Reći ću nešto i o samom uspehu. Uspeh nije jedna tačka koju svi vide isto, svako ga definiše za sebe, a ono što na kraju ostaje jeste rezultat. Zato prvo odluči kako ti sam meriš da li si uspeo, pre nego što to urade drugi umesto tebe.
Život je projekat. Ako njime ne upravljaš ti, upravljaće neko drugi, roditelj ili poslodavac. Stvar će se možda i odvijati, ali ti nećeš biti zadovoljan.
Zato je vredno što ranije otkriti ko si i šta ti je važno. Pronađi ono što radiš sa strašću i budi načisto sa svojim vrednostima. Ako radiš ono što voliš, u tome ćeš i biti dobar, to dvoje ide zajedno.
Bitno je i sa kim si. Ti si prosek pet ljudi sa kojima provodiš najviše vremena, i taj izbor ume da bude presudan. Biraj društvo pažljivije nego što misliš da treba.
Postavljaj ciljeve. Ljudi koji imaju jasne ciljeve postignu znatno više od onih koji ih nemaju, a kada ih zapišeš, šanse dodatno rastu. To je veština koju ni škola ni porodica obično ne uče.
A škola? Škola je važna, pre svega zbog odgovornosti i radnih navika koje gradi. Nikad ne znaš koji će ti predmet sutra zatrebati, jer se sve menja brzo. Ja sam inženjer, a pišem za 400.000 ljudi, i znanje jezika i književnosti mi tu pomaže više nego što sam ikada očekivao.
Imam i zamerku. Škola vrednuje konvergentno razmišljanje, ideju da na svako pitanje postoji jedan tačan odgovor. U stvarnom životu nije tako, život ti daje više odgovora na pitanje. I još nešto, škola ne dopušta padove, a u svakom pravom uspehu padovi su normalni i sastavni deo puta. Oni najuspešniji su najviše puta pali.
Foto: Milan ispred Železničke stanice Lajkovac, devedesetih.
Da li bih savetovao mladima da ostanu?
Da, ako postoji baza koja im omogućava kvalitetan život. To nije nemoguće, ali traži da se nađe pravi model.
Deo odgovornosti je na sredini. Ona mora mladima da ponudi razloge da ostanu. Drugi deo je na njima samima, jer rad na daljinu za kompanije koje to omogućavaju otvara vrata koja samo pre deset godina nisu postojala.
Hvatanje koraka sa vremenom
Sve se menja ubrzano. Ono što je važilo pre samo pet godina danas više ne važi. Veštačka inteligencija je ušla u sve sfere, briše mnoga radna mesta i istovremeno stvara nova.
Jedina konstanta je učenje, i ono mora da bude stalno. O tome sam već pisao. Ja svakog dana dva sata učim nešto novo, i za ljude koji su na to spremni nema razloga za strah, bez obzira na to gde žive.
Više o ovome smo pisali već: https://lajkovacnadlanu.rs/2026/03/02/dobro-dosli-u-vrli-novi-svet/
Foto: Milan u lajkovačkoj srednjoj skoli 1997.
Na kraju
Mladima bih rekao jednu stvar pre svih ostalih. Počnite da verujete u sebe, jer odatle kreće sve.
Kad si mlad, stalno sumnjaš da li si dovoljno dobar, a baš te ta sumnja najviše koči. Optimizam tu nije naivnost. To je pretpostavka sa kojom se ulazi u svaki ozbiljan posao.
Lajkovac može da bude baza. Baza nije ceo put, ali jeste početak, a šta ćeš na njoj sagraditi zavisi najviše od tebe.
