ISPOVESTI ŽENA NA TEMU ŽENSKOG PRAVA NA NASLEDSTVO

Realizacijom jednogodišnjeg projekta pod nazivom ’’Koliki je moj deo?’’ koji realizuje Žensko udruženje kolubarskog okruga, a koji se bavi ženskim pravom na nasledstvo, otvorene su brojne teme, koje dalje pokreću mehanizme u ovoj oblasti. Pored toga što veliki broj žena uveliko koristi mogućnost kroz ovaj projekat ponuđene besplatne pravne pomoći u procesu nasleđivanja, sve veći broj je žena koje su se oslobodile i spremne su da na ovu temu govore javno, kroz svoje lične priče i ispovesti, od kojih vam ovoga puta prenosimo četiri.

Projekat ima za cilj smanjenje rodnih stereotipa i slabljenje postojećih zajedničkih obrazaca nasleđivanja, po kojima muškarac treba da bude vlasnik imovine. Iako su zakonom njihova prava u oblasti nasleđivanja izjednačena, svedoci smo da u praksi to često nije tako.

Kroz kampanju, informisanje i edukaciju stanovništva u 7 lokalnih samouprava: Lazarevac, Lajkovac, Ljig, Mionica, Osečina, Mladenovac i Aranđelovac, ŽUKO nastoji da obuhvati što veći broj stanovnika i stanovnica. Prema popisu iz 2011. godine, na ovim  teritorijama živi ukupno 213.493 stanovnika od kojih su 109.224 žene.

Projekat je podržan od strane Agencije Ujedinjenih Nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji.

O tome zašto se ženska deca isključuju iz reda nasleđivanja, ali i dobrovoljno odriču i kako problem nepravednog nasleđivanja utiče na one koji su na taj način oštećeni, prvenstveno kako ne bismo ponavljali iste greške i kako bi se međosobno bolje razumeli, saznajte iz ispovesti žena, koje su pristigle u okviru kampanje „Koliki je moj deo?“

  • “Imam starijeg brata i moja mama smatra da on treba da nasledi sve, samo zato što je muškarac. Ja sam joj rekla da to što je on rođen kao muškarac ne znači ništa jer u krštenici imamo iste roditelje. Ceo život je pravila razliku među nama, a sada pravi razliku između unučića. Samo se muško od sina voli. Godinama sam bila pogođena nepravdom, bilo bi jezivo da znate kako je je bilo mojoj dečijoj duši da trpi nepravdu, samo zato što sam žensko. Ali odavno više ne hajem za to. Spremna sam pravno da se borim za ono što mi pripada.”
  • “Sviđa mi se što se bavite tabu temom kao što je ova. Moj slučaj je malo drugačiji, a interesuje me da li ste čuli za tako nešto… Imam dve sestre i mamu (tata je preminuo). Mama je prodala kuću koju je stekla u braku sa mojim ocem. Od dela novca je kupila sebi garsonjeru, a ostatak podelila dvema ćerkama, pritom izostavivši mene jer sam razvedena pa samim tim se podrazumeva da ću biti “lakog morala” i da bi zaštitile imovinu od mene “raskalašne i nemoralne razvedene žene” (a pri tome odgajam dvoje dece) rešile su da me izostave u toj internoj podeli. Kakva su moja prava?”
  • “Kada sam se rodila, drugo žensko dete, moja pokojna baba je mom ocu rekla: “Ne sekiraj se sine, na mrzana kuća ostaje.” Taj “mrzan” sam bila ja jer nisam rođena kao željno očekivani sin. Rasla sam sa tom rečenicom i trudila se da nikada roditelje ni u čemu ne razočaram, samo da bih dobila koju mrvu ljubavi od njih. Poštovali su me zbog toga, ali ljubav koju su pružali i pokazivali mojoj sestri nikada nisam osetila. Tako je bilo sve do momenta dok se moja sestra nije razvela i vratila kod roditelja sa svoje dvoje dece. Od tada smo moja porodica i ja višak u životu mojih roditelja. Godinama su nas marginalizovali, mene čak i vređali i ponižavali, a da mi uopšte nije bilo jasno o čemu se radi. Tek kada su počeli sa pričom o tome da porodična kuća treba da pripadne mojoj sestri, a da će meni dati par hiljada evra (1/6 vrednosti kuće), shvatila sam o čemu se radi.  Nisam želela da se raspravljam sa njima samo sam se povukla i evo, 10 meseci kako ih nisam videla. A deli nas 20 minuta hoda. Znam da će sve ostaviti mojoj sestri, ali ja tu ništa ne mogu da promenim…”
  • “Zaista vam čestitam na ovoj inicijativi i želim da joj dam svoj doprinos. Najlepše bih vas zamolila da ostanem anonimna ali moju priču možete iskoristiti.

Naime, u mojoj porodici takođe vlada stav da je žensko dete rođeno da iz kuće ode i nakon toga je tuđa briga. Moj brat, samim tim što je muško, viđen je da nasledi kuću i imanje. Ja sam se udala u drugi grad, gde je takođe, moj muž bio viđen kao naslednik, dok je njegova sestra “podmirena” pomoći za kupovinu stana, ali bez prava da učestvuje u nasledstvu. Dakle, mene formalno nema nigde, ni tamo, ni ovamo. Ne postojim. Ovi moji su me predali mužu, a on ako mu se zamerim, može da me sutra izbaci na ulicu.  Kada sam se zbog posla vratila sa porodicom kući, moj otac, deda i brat su izričito bili protiv toga, jer je moje mesto u muževljevoj kući i ja nemam više šta da tražim tu i sve ih ugrožavam samim svojim prisustvom. Međutim, nisam se obazirala na to i nekim slučajem sam tu i ostala, do prve prilike da promenim posao i mesto stanovanja. Ukazala sam im otvoreno na nepravdu koju su mi naneli u odnosu prema meni i bratu, ali oni to ne žele da priznaju. Formalno, ja nemam nikakvu garanciju da ću od njih ikad išta dobiti.

Ali suštinski, ja sam njihovo dete isto koliko i moj brat i boriću se da moja prava budu podjednako poštovana.

Mislim da je ovo veoma važna tema i treba da budemo mnoogo glasnije u vezi sa njom!”


Related posts

Leave a Comment

4 × 2 =