Uspomene na stari Lajkovac: PERA PEKAR, piše: Toma Petrović

Koliko god puta da gledam film „Užička republika“ i u kadru vidim pekara (Petre Prličko) kada ga ono izgladnelo dete (Žarko Jokanović), u tom ratnom vihoru, bez dovoljno hrane, pita „Čiko, je l’ sav ovaj lebac tvoj?“ setim se našeg pekara čika Pere koji je držao pekaru preko puta opštine. Neobično me podseća na njega. Čika Petar Pera Ilić je, na svoj način, obeležio Lajkovac, ili bar moju generaciju koja je odrasla na njegovom bureku, hlebu, kiflama i drugim proizvodima. ( Na slici gore: Nikola, Vasilije i Pera Ilić)

                                                                           Foto: Pera pekar drugi levo

Znalo se, kada pođemo u školu u Lazarevac većina nas prvo svrati u pekaru, kupimo burek, a onda u đačkom vozu do Lazarevca jedemo taj burek. Imao je poseban ukus. Takav burek posle čika Perinog nikada više nisam jeo. Pored toga što je bio dobar majstor, čika Pera je bio i izuzetno dobar čovek, veoma ljubazan pogotovu prema nama deci, u to vreme. Uvek je nalazio lepu reč za svakoga.

Pera je rođen 1914. godine u Ohridu, tadašnja Makedonija. U Lajkovac je doselio 1925. godine sa ocem Vasilijem, majkom Carevom i bratom Nikolom. U početku je držao pekaru preko puta železničke stanice zajedno sa bratom koji je kasnije kao napredni omladinac, i fudbaler „Železničara“, kao aktivni učesnik NOP-a streljan u logoru na Banjici februara 1943. godine. Pekara je bila gde je sada kiosk preko puta železničke stanice, ispred zgrade u kojoj je penzionerski dom.

Foto: Jedna od retkih fotografija stare lajkovačke pekare. Iza ograde na kojoj  sedi grupa  mladića sa Žikom „Popom“ vidi se pekara. Levo je Aćevčeva kafana

U posleratno vreme u toj pekari koja je prešla u društvenu svojinu je za tzv. tačkice deljen hleb, ili bolje reći žuta proja, koja se pekla u velikim plehovima i sečena na komade, jer hleba skoro da nije ni bilo. Uvek je u prepodnevnim časovima bio veliki red koji se formirao još u pola pet ujutru. Među prvima pred pekarom bili su Đurđija Đuka Jemcov „Ruskinja“, majka Radovana Jemcova i Mile „Kića“, ali su bili vrlo brzo izgurani iz reda kada se okupe oni stariji i jači, najčešće železničari koji su se vraćali sa puta u ranim jutarnjim časovima. Najbolje bi prolazila deca jer su se nekako preko reda probijala do same tezge gde se delila proja. U toj društvenoj pekari radile su u to vreme Danica Cicović,  supruga Mladena Cicovića koji je poginuo u kao učesnik rata i Živana Lacmanović. Pekarski zanat u toj pekari izučavao je Zoran Jovanović, brat Sreje „Cvećara“ koji je kasnije radio u novoj „Pobedinoj“ pekari. Pekara preko puta železničke stanice je srušena kada je građena zgrada u kojoj je penzionerski dom. Na tačkice je dobijano i meso, a deljeno je u Miloševoj kasapnici, gde je sada Ibrina poslastičarnica. Nekako se najviše isplatilo uzeti goveđe „burage“ jer se za isti broj tačkica dobijalo neuporedivo manje mesa. Od toga su se kuvali ili pohovali škembići koje su mnogi obožavali, a i danas se mogu kupiti u nekim snabdevenijim mesarama, ali to sada uglavnom otkupljuju vlasnici guramanskih restorana.

Kasnije nije bilo hleba da se kupi u prodavnicama, tako da smo svi kupovali hleb u pekarama. Tek, dosta kasnije počinje da se pojavljuje u prodavnicama i to raznih vrsta.

Pera je 1930. godine kupio plac, napravio kuću i pekaru gde je radio skoro do smrti, 1977. godine. Jedan kraći period pred kraj izdavao je pekaru. U Lajkovcu su sahranjeni Perin otac Vasilije koji je umro 1939.  i majka Careva, umrla 1940. godine. Za Nikolu se nikada nije saznalo gde je sahranjen, ali je spomenik podignut i njemu na starom lajkovačkog goblju, gde je kasnije sahranjen i Pera.

U braku sa Desankom, koju je stric Ilija Đorđević, ugostitelj, doveo iz sela Ličje, opština Gadžin Han i odgajio sa suprugom Darom, Pera je imao dve ćerke, Sofiju i Nadu.  Sofija je bila udata za Jovana-Jovicu Ristića, sa kojim ima dve ćerke Olgicu i Tanju. Preselili su u Obrenovac gde je Jovica umro, a Sofija i dalje tamo živi. Nada je bila udata za profesora matematike Vladimira Markovića iz Vrhovina kod Uba koji je relativno mlad umro, a sa njim ima ćerku Milicu (1989) koja je grafički dizajner, živi i radi u Beogradu. Nada je jedno vreme, dok Vlada nije umro živela u stanu koji su dobili od škole, a kasnije u porodičnoj kući sa majkom. Kuća je kasnije srušena gde je napravljen lep stambeno poslovni objekat.


petrovictoma@yahoo.com

Related posts

Leave a Comment

5 × four =