Uspomene na stari Lajkovac: BATA TODOROVIĆ

Najlepša kuća u Lajkovcu pre Drugog svetskog rata bio je dom Boška Todorovića. Građena je 1936. a završena i useljena tokom 1937. godine. Decenijama je nosila primat najlepše, najfunkcionalnije, kuće na najlepšem mestu i sa najlepšim dvorištem. Mnogi kažu da je to i danas. Na tom mestu, nekada Ivanovića imanja jedno vreme bilo je igralište FK „Železničar“ koje je zahvatalo i plac na kojem je kasnije Pera Ilić, pekar napravio kuću.

Boško Todorović, rođen je u selu Velika Kruševica kod Kruševca i kao železnički radnik često je menjao mesto boravka zbog premeštaja koji su tada bili veoma česti za radnike železnice, baš kao za učitelje i policajce ili prekomande za vojna lica. Krajem 19. veka, ili tačnije 1898. godine Boško se obreo u Beogradu gde mu je rođen sin Dragoljub, zvani Bata, Todorović. Kasnije je Boško premešten sa službom u Niš, pa u Pirot gde mu se 1915. godine rodio sin Stanko. Stanko je bio strastven golubar od rane mladosti, pa kako se na engleskom ili francuskom reč golub piše kao pigeon, a na francuskom se čita kao pižon, to je Stanko dobio nadimak „Piža”, kao od milja, pa su ga svi znali kao Stanka Pižu. Decembra 1947. godine u Ložionici je 25 radnika, učesnika radnog takmičenja, proglašeno za udarnike. Među njima je bio i Stanko kome je to zvanje dodeljeno treći put. Bio je veoma savestan, odgovoran i iznad svega stručan.

Boško je kao učesnik Prvog svetskog rata, sa sinom Dragoljubom koji je imao 16-17 godina prošao Albansku golgotu. Boško se posle proboja Solunskog fronta vratio kući, a Francuzi su srpsku decu sa Krfa, preko Bizerte, gde su bila privremena smeštena radi lečenja i oporavka, odveli u Francusku, što dalje od grozota rata i na školovanje, pa je sa njima otišao i Bata. U Francuskoj je završio srednju školu, dobro savladao francuski jezik i vratio se u Beograd gde je kao odličan student završio prava sa visokim prosekom. Kao veoma pismen i školovan čovek sa odličnim znanjem francuskog jezika, vrlo markantan, zaposlio se u Ministarstvu saobraćaja i građevine. Vrlo brzo je napredovao i postao viši savetnik, ali u pravom smislu te reči, a jedno vreme je menjao ministra ali nikada nije bio zvanično postavljen na ministarsko mesto jer je u politici delovao samo koliko je morao.

Todorovići su doselili u Lajkovac 1928/1929. godine. Stanovali su u jednoj maloj, trošnoj železničkoj kućici kod Buzometra do 1936. godine kada su počeli izgradnju svoje porodične kuće koja je, uz Batinu svestranu pomoć, završena za godinu dana. U toj maloj ložioničkoj kućici smenjivalo se više stanara. Kada su iselili Todorovići u kuću je useljen Nikola Sabljić, poslovođa u Ložionici, sa suprugom Bosom. Došao je u Lajkovac pred rat. Imao je ćerke Biljanu i još jednu mlađu. Iz Lajkovca su preselili u Kruševac posle rata, 50-ih godina.

Todorovića kuća je još uvek u funkciji i još uvek prelepo izgleda. U kući je posle Boškove smrti ostao da živi Stanko sa suprugom i troje dece, dve ćerke i sinom. Bata je, do smrti, dosta vremena provodio u Lajkovcu. Od naslednika Stanko ima sina Dragoljuba koji je ime dobio po stricu, a Lajkovčani ga više znaju po nadimku Gaša, koji sada kao penzioner živi svoj miran porodični život u toj kući.

Mnogi Lajkovčani dovode u vezu porodicu Todorović sa crkvom. Prvo, kuća im je samo preko puta crkve, izgrađena u isto vreme kada i crkva, domaćin kuće se zvao Boško pa odmah svi pomisle na sveštenika Boška. Sveštenik je bio Boško, ali Milovanović (1881-1953), rođen u Šapcu, koji je bio prvi paroh u hramu Svetog Velikomučenika Dimitrija u Lajkovcu. Jedina veza sa crkvom je sledeća: sa visoke funkcije na kojoj je bio u Beogradu, Dragoljub–Bata Todorović je poveo kampanju preko ministarstava i drugih važnih faktora da se podstakne izgradnja pravoslavne crkve u Lajkovcu. Govorio je: „Lepo je što u Lajkovcu, na granici Šumadije i Zapadne Srbije imamo katoličku, ali moramo imati i pravoslavnu crkvu”. Naišao je na potpuno razumevanje. Ivan Milovanović i Ivanovići iz Sela Lajkovca poklonili su plac crkvenoj opštini na najlepšoj lokaciji u Lajkovcu, a jedan deo, za crkveni dom, poklonio je Žarko Praštalo, knjižar koji je posle rata odselio u Valjevo gde je takođe držao knjižarsku radnju. Hram je počeo da se gradi 8. novembra 1937. godine, a ozidan je i pokriven u toku 1938. godine kada je održana i prva služba dok crkva još nije bila ni omalterisana, a pogotovu oslikana. Do te godine Lajkovčani su išli ​​u jabučku crkvu koja im je bila mesno nadležna, ali su tamo išli i žitelji Sela Lajkovca i veliki deo Rubribreze i Paljuva. Počeo je Drugi svetski rat tako da su pojedini radovi ostali za kasnije.  U samom početku bogosluženja, umesto zvona, oglašavao se početak i kraj liturgije lupanjem u dasku koju je napravio kolar Jovan Aranđelović, otac kolara Ljube Aranđelovića – Kitanovića. Ali još do kraja 1938. godine nabavljeno je jedno malo, veoma akustično, zvono koje se daleko čulo, čak do Šerinke u Jabučju, da bi kasnije, 1967. godine, udruženi pobožni Lajkovčani nabavili veliko zvono za svoju varošku crkvu. Izliveno je u Beogradu u livnici “Popović”. Crkva je sasvim završena 1958. godine trudom sveštenika Blaža Đurovića. Оsveštana је od strane šabačko-valjevskog vladike Jovana Velimirovića 11. avgusta 1963. godine uz sasluženje dvedesetak sveštenika. Paroh je u to vreme bio Blažo Đurović. Posle Blaža, starešina crkve bio je sveštenik Srboljub Srba Molović (1937-2021) iz Pambukovice, pa Tomislav Matić iz Šarbana i sada Tomislav Cvetinović.

Dragoljub Bata Todorović je, uz popa Boška Milovanovića koji je bio paroh za lajkovačku parohiju, odnosno Drugu jabučku parohiju sa službom u jabučkoj crkvi, imao najviše zasluga za podizanje crkve u Lajkovcu. Bata ​​je pomogao od projekta i idejnog rešenja do samog kraja radova. Kada je crkva završena, sveštenik Boško Milovanović postavljen je za prvog paroha lajkovačke crkve. Pre Jabučja službovao je u Jovanji kod Valjeva gde mu se 1. januara 1922. godine rodio sin Stanko, koga su po ocu kasnije zvali Stanko Pop. Bio je vanserijski igrač za koga je poznati Stjepan Bobek na slavi kod trenera Miše Pavića izjavio da je Stanko najbolji igrač sa kojim je igrao fudbal do tada. Međutim, voleo je i druge stvari pa nije život podredio samo fudbalu. Pored Stanka, sveštenik Boško je imao još šestoro dece, sinove Mišu, Peru, Žiku i ćerke Zlatu, Veru i još jednu ćerku koja je umrla u 16.-oj godini.

Postoji jedna lepa crno – bela fotografija iz 1937. godine kada je rađen krov na Todorovića kući, a ispred je bio putnički automobil i oko njega, Joja, Bata, Stanko, Boško Todorovič i vozač iz Ministarstva. U pozadini se vidi crkva u izgradnji (naslovna fotografija).

Foto: sveštenik Boško Milovanović, po kome je jedna od ulica u centru Lajkovca dobila ime – Pop Boškova

Paroh Boško Milovanović umro je 17.10.1953. godine, a sahranjen je u porti, neposredno pored crkve sa severne strane. Pokojni učitelj Žika Kitanović je svake godine na dan smrti iz poštovanja palio sveću preminulom  parohu.

Batina i Stankova sestra Joja bila je udata za Dušana Duju Bosnića, železničkog radnika-mašinovođe iz Konjica, BiH, koji je radio u Ložionici od 1932. do 1962. godine, a stanovali su u velikom travnatom dvorištu gde je nekada bila žandarmerijska stanica i gde je sada banka Inteza. Joja je bila, kao dobra kuvarica, angažovana na mnogim svadbama, između ostalih i na mojoj, daleke 1975. godine. U istom dvorištu dugo godina radio je fotograf Milorad Dimitrijević Grba, koji je posle smrti prvog lajkovačkog fotografa Jerotija Milovanovića bio glavni fotograf koji je snimao mnoge svadbe. Najlepša fotografija koja je godinama bila izložena u izlogu do ulice bila je fotografija Mire Ilić Šicarke, koja je u to vreme bila jedna od  kandidatkinja za mis tadašnje Jugoslavije.

Dragoljub Bata Todorović sahranjen je na groblju u Lajkovcu.

Piše: Toma Petrović

petrovictoma@yahoo.com

Related posts

Leave a Comment

16 − fifteen =