KOLONIJA

Krajem 20.-ih godina, tačnije 1929.  od kada se pominje, izgrađena je železnička kolonija za potrebe stanovanja železničara. Bilo je više zgrada u nizu. Pojedine su imale ulaz samo od pruge, a neke su imale ulaze sa dve strane. Stanovi u zgradama sa dva ulaza, od pruge i od puta, bili su podeljeni, a samo jedan stan je ostao sa oba ulaza i bio je to stan Živojina Blažića u čijoj porodici je bilo osmoro dece i taj stan nije bio pregrađen. U tim zgradama i koloniji nije bilo kupatila, bar u početku, niti uvedene vode. Bile su česme duž kolonije sa industrijskom vodom i velikih drveni poljski WC-i sa više kabina koji su zaključavani. Vodu za piće donosili su sa pumpe na kojoj je bila izuzetno dobra voda, preko puta centralnog dela kolonije ili sa bunara Dare i Bože Petrovića koji je bio iza pijace. Preko pijace je ranije bio put kuda su prolazila kola, od „Drine“ prema Guskovači. Pumpa je bila sa desne strane puta, na tromeđi između Vukašinove radnje, kantara i zgrade opštine. Imali su i kanalizaciju kroz celu koloniju koja se ulivala u veliki kanal ispod sadašnje autobuske stanice. Takođe, pošto su stanovi u koloniji bili dosta mali, vlasnici stanova su u dvorištu ispred stanova pravili letnje kuhinje uglavnom od dasaka, a kasnije i zidane, i tu su provodili celo leto, a zimi su im služile za sušenje mesa i kišeljenje kupusa. Neki su čak i spavali u njima do zime.

U železničkoj koloniji, između ostalih stanovali su Milorad Mitrović, Živko Marković, Vlajko Stolić, Jova Jovanović otac Duške Banković i Dese Keserović pa su dr Mile Banković i Marko Keserović bili pašenozi, Radomir Jovanović koji je sa suprugom Rosom ima sinove Vladu koji je završio stomatologiju, živi i radi u Novom Sadu i Marjana, Živojin Blažić, Dragoljub Andrić, Bogi Mladenović, Milutin Đenadić, Rainović Todor Toša, vozovođa, Milan Marković, Vlajko Nešković, Tika Cvetković, Marković Milovan „Zelja“, zatim Aca, otac Bate Milovanović koga su zvali „Gizonja“ i koji je poginuo u Mladenovcu 1959. godine na železničkoj stanici kada su ga dva odbojnika prignječila. U Prvoj zgradi kolonije koja je bila na sprat bilo je 4 stana i tu su jedno vreme stanovali Milan Koščičarić, Voja Erdeljanović, Sveta Baštinac i Josif Damnjanović koji je poginuo u lokomotivi u Ljubiću kada su Nemci bombardovali voza, a on svesno nije hteo da napusti lokomotivu. Sveta Baštinac je kasnije dobio jednu malu službenu zgradu koja više nije imala funkciju i tu je živeo kao u svojoj kući. Bila je odmah levo od spratne zgrade u kojoj je ranije stanovao. To se vremenom veoma često menjalo. Posle stanične zgrade, magacina i stanične rampe bio je drugi, manji deo kolonije gde su stanovali Joca Stojković, Ratko Bosnić, Sava Selenić, Petar Grozdanović, Aca Janković, Bogić Ilić, kontrolor Jurišić i stanični magacioner Dragutin Kostić, zv. Radikalčina. Imao je pet sinova, Milana-Diku, Aleksandar-Leku, Milosava -Tošu, Dragića i Savu kao i sestru Vladanku koja je živela u Beogradu. Svi ostali su živeli u Lajkovcu i osnovali porodice, samo je Sava kada se oženio, u poznijim godinama, preselio i živeo u Valjevu.

Bogić Ilić Boža je od Šicara iz Pridvorice. Sa suprugom Micom imao je petoro dece: Mirjanu, Dušanku, Nevenku, Miroslavu, i Ljiljanu koja je živela u Lazarevcu i nedavno umrla. Stanovao je u poslednjoj zgradi kolonije kod Bloka 2, gde su u dvorištu imali bunar koji i danas postoji. Bogićev brat Živan sa suprugom Ljubicom imao je Miladina, Živka i Milenu udatu za Mladena Pakića. To je jedina zgrada u celoj koloniji koja, iako vidno ruinirana, još nije srušena i u njoj još uvek živi neko od Bogićevih potomaka.

U istoj zgradi sa čela, do ulice živeo je Đurović Uglješa koji je sa suprugom Cakom imao sina Petra koji je bio predsednik suda i kasnije predsednik lazarevačke opštine. Uglješa je doselio iz Višegrada, BiH, 1931. godine kada se zaposlio kao pregledač kola i nastanio u Lajkovcu.

Kolonija i betonsko-metalna ograda do ulice bile su na neki način simbol Lajkovca dugi niz godina. Ta ograda i glavna ulica kaldrmisana kockom nekako su išle jedna sa drugom. Ograda koja je izgrađena vrlo kvalitetno i na specifičan način za to vreme i ulica kojom je narod šetao i usred dana, iako je imao trotoar, jer vozila i saobraćaja nije bilo. Sve je nekako bilo skockano, pruga, kolonija, ulica, trotoar nasut šljakom pa poslovni objekti i trgovinske radnje samo sa jedne strane ulice. Dugo je Lajkovčanima odzvanjao topot tromih, jakih i ogromnih konja „štajeraca“ tamno braon boje i žute grive, uvek dobro potkovanih, vlasništva lajkovačkog garnizona koji je imao i konjičku jedinicu. Vukli su ogromne karuce nosivosti i po par tona tereta, hrane za vojsku, topova i druge vojne opreme. Sve je to, bez garnizona, trajalo od početka 30-ih pa skoro do kraja 60-ih godina prošlog veka uključujući i vreme okupacije. Pored ulice postojao je prokopan kanal, a kada su stanari glavne ulice počeli da uvode kanalizaciju, taj kanal je izbetoniran i poklopljen betonskim pločama. Izgledalo je dosta pristojnije, ali tek kada je izgrađen glavni kolektor ispod ulice i stanica za prečišćavanje otpadnih voda na Kolubari stvar je dovedena do kraja. Tada je i glavna ulica ponovo asfaltirana, uređen je i kasnije popločan trotoar  pa više niko, sem nas nostalgičara, nije žalio za ogradom i starom ulicom sa kockom.

Kolonija je bila simbol radništva, drugarstva, beskonačnih druženja dece a pogotovu starijih komšija. Bili su izuzetno solidarni, kao jedna porodica, a bilo ih je iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije. Preko pruge, levo od buzometra, bilo je slobodnog zemljišta gde su sejali bašte ali i držali svinjce gde su tovili „stokilaše“ pa je jesen u koloniji bila veoma vesela. Za 29. novembar, kada je bio praznik 2-3 dana, a kada je i vreme odgovaralo svinjokolju, jer tada kod nas  nije bilo frižidera i zamrzivača, skoro ispred svake zgrade dimio se kazan gde su se redile svinje i topili čvarci. Komšijama koji nisu imali ili koji nisu u tom trenutku klali svinje ovi drugi su uvek u tanjir stavljali mesa, malo crne džigerice i čvaraka pa su im to davali ali su i ovi uzvraćali kasnije. Taj običaj nije bio samo u koloniji već u celom Lajkovcu, tako da kada neko u komšiluku kolje svinje raduju se sva deca, naročito zbog bešike koji su duvali i igrali lopte, najčešće odbojke. Komšije su pomagale u tom poslu, a gazda bi obavezno nasekao mesa i ubacio u vatru, a kada se to ispeče samo malo udare nožem po tom pečenom mesu da otresu žar i pepeo i jedu sa obavezno isečenom glavicom crnog luka, sa hlebom ili bez njega. Pečenje paprika bila je posebna priča. Ceo Lajkovac je mirisao na pečene paprike kao da su se dogovorili da svi istog dana pripremaju zimnicu.

Kasnije, kada su se mlađi iz kolonije, od kojih su mnogi završili fakultete, rasuli po svetu, ostali su u kontaktu i koristeći savremene komunikacije čuju se veoma često i uglavnom evociraju uspomene i pričaju o tome. Kao da se vrate u to vreme, kao da je kolonija tu, i onakva kakva je bila pre nekoliko decenija. Kada sam razgovarao sa njima u pripremi ove knjige, svi su imali istu priču. Tačno znaju gde je ko stanovao, sa koje strane je bio čiji stan, do pruge ili ulice, koje se sve menjao u pojedinim stanovima i niz drugih detalja. A i ja sa njima, kao da se vratim u to vreme, tokom razgovora imam sliku svega toga pred očima, pojedinih ljudi koji šetaju ili nešto rade u koloniji. Kao da gledam kako stari Sveta Baštinac čupka travu oko svoje male kuće, najmanje u koloniji, Duško Blažić veže ribarski najlon za leskov štap, Cane Tanevski, naslonjen na ogradu od šina do pruge ispraća pogledom 317 za Beograd, Aca Damnjanović Crni ispred svoje šupe čisti svećice na svom plavom „Tomosu T12“ i priprema se za pecanje, a Milovan „Zelja“ igra šah na hoklici sa komšijom sedeći na malim tronožicama sa jedne i druge strane hoklice sa šahovskom tablom.

Autor: Tomislav Petrović

Foto: Velimir Jagodić

U pripremi je knjiga autora Tome Petrovića, drugo dopunjeno izdanje – Stari Lajkovac, u kojoj će biti objavljena i ova priča o starom Lajkovcu.

Related posts

Leave a Comment

19 + 3 =