Male varoši imaju dušu, a svojom pojavom u Lajkovcu Stamena Matović Živković udahnula je neku svoju posebnu notu duše, oplemenivši ovu sredinu prvenstveno svojom dobrotom i pozitivnom energijom, a potom i svojom slikarskom strašću i talentom.
Pri prvom susretu sa Stamenom, jasno je da je drugačija, osobena, sa jako izraženim ličnim pečatom, umetnik po vokaciji, koji to preslikava i na svoj način života i ophođenje sa ljudima. Gradila je svoj svet i marljivo radila na sebi i traženju svog umetničkog izraza.
Stameni i ime nepogrešivo pristaje.
Sa velikim ambicijama od najranijeg detinjstva, odrastala je u maloj sredini na obodu ugljenokopa. Nostalgično se seća svojih prvih susreta sa umetničkim delima, a mogućnosti za to nije bilo previše:
„Prva sećanja na slike dosežu u rano detinjstvo. U čitankama moje starije braće, na svakih desetak strana bila je po jedna stranica na kvalitetnom papiru u boji i na njoj reprodukcija neke od slika najvećih srpskih i svetskih slikara. Sećam se tako „Devojke u plavom“ Đure Jakšića, „Noćne straže“… „Kićenja neveste“…ali, najveću pažnju izazivala mi je jedna Šagalova slika koja me je istovremeno i pomalo plašila i jako privlačila. Sada znam da to i jeste prava stvar… Da neko delo pokrene emociju u čoveku. Malo kasnije sam u Dugi gledala Kaporove crteže, a u Ilustrovanoj su pisali o slikarima u jednoj redovnoj rubrici, pa sam tako saznala za Olju Ivanjicki, Ljubu Popovića, Veličkovića…I to se sve dešava u detinjstvu. Mene je taj svet baš privlačio.“
O svojim umetničkim počecima, Stamena kaže:
„Crtala sam uvek nešto, mada nisam bila neki naročit crtač. Više je tu bilo želje nego talenta.
2006. godine, moj kolega sa radija, slikar Dragan Gagac Jovanović, znajući za tu moju ljubav prema slikarstvu, predloži mi da krenem u jednu likovnu školu organizovanu pri lajkovačkom Kulturnom centru „Hadži Ruvim“, koju je vodio Slobodan Božovic, likovni pedagog i slikar. I tako je počelo. Imali smo te godine i prvu grupnu izložbu.“
U međuvremenu, Stamena je bila zapaženi učesnik brojnih izložbi:
„Od tada do danas bilo je oko petnaestak grupnih izložbi u Lajkovcu, Lazarevcu, Valjevu, Beogradu…Ali i dve međunarodne, u Nikoziji i Osaki.“
Šta najčešće slikate?
„U poslednje vreme najčešće slikam pejzaže. To je ono što mi prija.. Morske uglavnom. Fasciniraju me talasi, voda…
Lepota, svežina i bistina vode, to želim da slikam… Voda mi je sinonom za život. Ima još mnogo toga što me interesuje… Neke slike su gotove „u glavi“ , ali čekaju trenutak da se pojave na platnu.“
Šta je za Vas umetnost i koja je to finesa koja u Vama prelomi da li je nešto umetnost ili ne?
„Zvuči kao fraza, ali da li je nešto umetnost ili nije odlučiće vreme. Nečiji rad me dotakne, privuče mi pažnju, natera me da se ponovo vratim i pogledam … ili ostanem ravnodušna.. Tako je i sa mojim slikama i drugim ljudima.
Poštujem svakog ko ima želje i vere u umetnost, bez obzira sviđa li mi se ili ne njegov rad.“
Stereotipno, ali neizbežno pitanje: imati li uzore?
„Ima mnogo slikara čije slike volim, i među klasicima i među savremenicima…ali ako bi trebalo da izdvojim jednog, onda bi to bio Vojo Stanić, prvenstveno zbog njegove divne životne filozofije. Mogla bih citirati mnoge njegove rečenice, ali evo, rećiću jednu za kraj: „Jer, živjeti je prelijepo. Ma kakav da je život. Njega uljepšavaju i ružne stvari, e … I sve je uvijek drugačije. I novo. Svijet je nov, jer ga ti prvi put gledaš. Može imati milijardu godina…“
Svojom kičicom, Stamena je ulepšala svoj i naš svet i sasvim izvesno ostavlja trag u vremenu. I nekada će verovatno nekoj devojčici upravo pogled na Stameninu sliku probuditi ljubav prema slikarstvu.
