Iz plodnog pera spisateljice Danice Đurić iz Lajkovaca objavljena je dvanaesta po redu knjiga pod nazivom “DALEKI MOJ”. Knjiga je upravo izašla iz štampe, a reč je zapravo o svojevrsnom troknjižju. Knjiga “DALEKI MOJ” sastoji se iz tri prozna dela; po prvom je dobila ime, drugi deo je “ŽIVOT NIJE BIO LAK”, a treći nosi nazin “VRAĆAM TI SE BOŽE. Sva tri dela knige prvobitno su, kako saznajemo, zamišljeni kao posebne celine, ali se prilikom pripreme za štampu i izbacivanja pojedinih delova došlo do ovakve celine. Kao i sve Daničine knjige do sada i ova je štampana ćirilicom. Izdavač dvanaeste po redu knjige Danice Đurić je Gradska biblioteka Lajkovac.
Autorka kaže, da je u ovu knjigu uložila mnogo truda i rada , možda najviše do sada. Prednja strana korice knjige je umetnička slika Justicija, rad lajkovačke slikarke Stamene Matović Živković, za koju kaže da oslikava život onakvim kakav je u stvarnosti – sa pravdom i zakonima, ali bez njih. Na zadnjoj strani korica knige je autorkina fotografija i par rečenica Velibora Jovića .
Povodom izlaska iz štampe svoje nove knjige, Danica Đurić je za portal LAJKOVAC NA DLANU rekla:
“Da bi čovek govorio o mudrosti potrebno je da bude mudar, da bi živeo potrebno mu je da budan sanja i stvara sebi utočište, da bi dosegnuo nebo potrebno mu je da u sebi ima Boga i veru u njega kao tvorca svih nas i svega oko nas.”
U obilju specifičnosti nove knjige Danice Đurić je i ta, što je umesto biografije autorke na kraju knjige objavljena jedna kratka priča, autobiografskog karaktera, koja govori mnogo i na jedan osoben način autorku približava čitaocima. Priču, umesto biografije, prenosimo u celosti:
“Jedne vrele letnje noći pred Petrovdan dok je u hercegovačkim brdima od vreline plamteo kamen čudna i neobična družina nađe se na jednom mestu…već pomalo posustali belac nosio je na sebi popriličan teret…jedan novi život zamotan u maramu ukrašenu paunovim perjem koju je držala neka žena …i jedan čovek belobradi sa štapom u ruci… na tren zaustavi belca i sjaha pa kretoše jedan pored drugog. Još samo malo, još samo malo verni moj belče.Zora samo što nije a severnjača još kolo vodi…
U staroj od kamena belog napravljenoj kući jedna žena se tiho molila dok su joj utrobu bolovi cepali na sitne komade da se sve završi i prođe kako treba. Beše joj četrdeseta godina. Krupne graške znoja prekrile su joj čelo, ali seljačke žene znaju da trpe bol. Niko nije čuo njen jauk. Oko nje nekoliko žena i jedan čovek takođe su izgovarali molitvu u sebi.
U tom neko pokuca na vrata i svi se pomakoše u stranu…začu se snažan plač novorođenčeta i mati duboko uzdahnu…brzo ga okupaše i uviše u meke krpe, a mati pokuša rukom da obriše znojno čelo.
Neka snaho, pogleda je belobradi starac nežno i svojom rukom obrisa joj znoj. Žene se povukoše iz odaje u kojoj se rodio jedan novi život a otac stade pored majčinog uzglavlja. Neka vam ovaj novi život radost donese reče belobradi starac. Budite srećni sa njime. Otac i mati pogledaše ga zahvalno. Nek bude Petrana reče mati dok je otac gledao kroz otvoren prozor pravo u severnjaču.
Nek bude Danica reče otac tiho…sve troje uglas rekoše AMIN.
Napolju je goreo kamen. Vrela letnja noć. Sa zvonika daleke crkve odjeknuše zvona i ugasiše vrelinu.
Volela bih da je to dvoje ljudi sada živo i da mogu sa njima razgovarati. Htela bih da čujem i njihovo mišljenje o svemu ovome što radim. Da li bi mi zamerili zbog ovakvih tema ili bi bili ponosni na mene. Možda bi rekli skromno kao što su i živeli ali iz srca, hvala Tebi Bože jedini.”
Danica Đurić se zahvaljuje svima na razumevanju i podršci svih ovih godina i izražava nadu da će se u bližoj budućnosti steći okolnosti za održavanje promocije nove knige.
