“Srbija mi naravno, kao i Lajkovac nedostaje, ali sam sebe pronašla u Americi. Kroz fudbal sam ostvarila sve svoje snove. U Lajkovac sam ranije dolazila jednom godišnje i to na dva meseca, međutim zbog procedure oko vize najviše nisam dolazila poslednje dve godine, ali ovog leta sigurno dolazim”, najavila je iz Amerike za portal LAJKOVAC NA DLANU fudbalska diva ponikla kraj lajkovačke pruge već 25. -to godišnja Ivana Damnjanović.
Već prvi kontakt sa Ivanom otkriva da je uprkos vrtoglavom uspehu ostala jednostavna, iskrena i otvorena. Pored ozbiljne fudbalske karijere, poradila je značajno na svom visokom obrazovanju i to iz oblasti psihologije i komunikacija. Sve lepo što je iz zavičaja ponela, uspela je da sačuva i da nadogradi. Njene ambicije su velike i nisu ostale bazirane samo na fudbalu. Pri tom, primat daje porodičnim vrednostima.
Početničke fudbalske korake sa svega 11 godina vanserijski talentovana Ivana Damnjanović načinila je uz dečake u lajkovačkom Železničaru, a potom je usledila i škola fudbala za devojčice u kojoj su treneri bili Radovan Bajić, Zoran Đokić i Ivan Pein. Usledio je odlazak u ženski fudbalski klub Lask Lazarevac, potom u Crvenu Zvezdu.Danas igra u Americi, vrhunska je fudbalerka koja je ostvarila blistavu internacionalnu karijeru. Ivana je bila u timu koji je osvojio šampionat Amerike. Bila je standardni prvotimac fudbalske ekipe Lindsey Wilson College-a, u Kolumbiji, u državi Kentaki, jednog od najboljih koledža u SAD, na kom je diplomirala psihologiju, a sada se sprema za prijemni na master studijama. Trenutno igra i kapiten je u timu u drugoj profesionalnoj ligi u USA, WPSL ligi.
” Sve što imam i što sam postigla, kao i način na koji sam otišla u Ameriku, isključivo sam uspela svojim radom i talentom i uz nesebičnu pomoć i podršku mojih roditelja”, kaže Ivana.
Za PORTAL LAJKOVAC NA DLANU Ivana Damnjanović ispričala je svoju životnu bajku, u nadi da će podstaći mlade u Lajkovcu i u čitavoj Srbiji da veruju u svoje snove i da nikada od njih ne odustaju:
“Sve je počelo te 2004. godine kada je Fudbalski klub Železnica Lajkovac organizao kao neku vrstu škole fudbala za devojčice. U tom periodu treneri Tuta, Ivan Pein I Piksi, to su bili ljudi sa kojima sam ja počela da pravim te neke korake ka uspehu. Ubrzo tu se pojavio i Darko Stojanović, za kojeg uvek kažem da je jedan od “krivaca’’ sto sam ja uopšte uspela u fudbalu I dobila šansu da igram u inostranstvu. Igranje za ŽFK Lask Lazarevac je bilo jedan od najlepših perioda mog života. Tu sam upoznala ljude koji su vremenom postali moja porodica i dan danas mi smo u kontaktu i često pričamo o dešavanjima koja su obeležila taj period.
Nakon te fuzije izmedju FK Crvena Zvezda i ŽFK Lask Lazarevac, iskreno mnoga vrata su se otvorila, ne samo za mene, već i za moje saigračice. Sa 15 godina sam prvi put nastupila za reprezentaciju Srbije, igrala sam za sve tri kategorije U17,U19 i prvi Nacionalni tim Srbije. Ali naravno, to Evropsko prvenstvo koje sam igrala sa U19 je nešto što se nikada ne može zaboraviti. Takođe igranje za reprezentaciju mi je jako puno pomoglo da se probijem na tu listu mogućnosti igranja u inostranstvu.
U tom period kada sam razmišljala da li ću da ostanem u Srbiji, da igram kod nas našu prvu ligu, ili da idem negde u inostrastvo, Amerika nikada nije bila na toj listi. Ali, s obzirom da sam oduvek želela da imam dobro obrazovanje i da je škola veoma bitna, pričajuci sa mnogim trenerima i agentima, Amerika je zapravo ispala kao najbolje rešenje. Svi treneri iz svih reprezentativnih kategorija su doprineli jako puno mom uspehu i samim tim pomogli da odlučim koje korake preduzeti. Samim tim, pored njih i pored Darka Stojanovića, tu su bili još neki ljudi koji su igrali važnu ulogu tokom mog odlaska u USA. Jedan od njih je Rade Tanasković, tada trener na Columbus University Georgia. Trener Rade je bio ta ključna osoba koja mi je pored glavnog trenera na univerzitetu ponudila školarinu da dođem da studiram kod njih I igram na visokom nivou. Godinu dana pre mog odlaska, dozivela sam tesku povredu kolena, imala sam operaciju ligamenata unutrašnjih i u tom periodu sam jako sumnjala, čak nisam ni verovala da ću uspeti da se vratim.
Zahvaljujuci ljudima u klubu ŽFK Crvena Zvezda i naravnoj mojoj porodici, vratila sam se na vreme i 2014. godine sam otputovala za USA. Zbog regularnosti i pravila u USA, ja nisam uspela da budem registrovana da igram u NCAA ligi, kako zbog igranja za reprezentaciju, tako i zbog nekih akademskih pravila. Ali na svu sreću imala sam nekoliko ponuda iz NAIA lige I tada sam odlučila da prihvatim punu školarinu od Lindsey Wilson college u Kentakiju. Mislim da je to najbolja odluka koju sam ikada mogla doneti. Prva godina u Lindsey, pored sjajnih akademskih rezultata, sa timom uspela sam da osvojim celo prvenstvo Amerike. Bile smo Nactionalni Sampioni Amerike. Drugu godinu za redom, 2015. takođe smo se plasirale u finale, ali nažalost izgubile smo tu utakmicu. Sve u svemu, to je bilo sjajno iskustvo te godine. Pored veoma uspešne 2014. i 2015. godine, takođe i naredne 2016. i 2017. su bile jako uspešne. Svake godine smo se plasirale na završnicu nacionalnog šampionata i svake godine bile smo šampioni.
Biti šampion Amerike i igrati na visokom nivou, istovremeno studirati psihologiju, otvorilo mi je mnoga vrata. Posle tog osvojenog šampionata 2014. godine, pred sam dolazak kući na odmor, Guverner Kentakija nas je primio u palati u glavnom gradu Kentakija, Frankfurtu. To se čak desilo u sred glavne sednice, koja je bila prenošena javno na nacionalnoj televiziji, gde nas je proglasio šampionom i dao veliko priznanje.
Columbia, mesto gde je Lindsey Wilson College lociran je zapravo mesto ko je je duplo manje nego naš Lajkovac. Ništa tu nismo imale, ali ta atmosfera u školi, svi ti ljudi iz raznih krajeva sveta, zapravo učinili su to iskustvo fenomenalnim i nezaboravnim. Svi smo bili kao jedna velika porodica. U maju 2018. godine diplomirala sam na fakultetu i stekla diplomu opsteg psihologa i nauka komuniciranja. Do sada sam radila praktičan rad na Campbellsville Universisty koji je takođe lociran u Kentakiju, zapravo 15 minuta udaljen od Lindsey Wilson College. Ovih poslednjih godinu dana u Campbellsville su bili sjajno iskustvo. Mnogo sam naučila od ljudi sa tog univerziteta. Taj njihov način na koji su me prihvatili, našu kulturu i sve ono što ja nosim za sobom je zapravo nešto što se rečima ne može opisati. Bukvalno urade sve da se osećaš kao kod kuće i nikada ne traže nešto za uzvrat, jedino poštovanje.
Pored priprema za prijemni ispit za Master studije, trenutno igram u drugoj profesionalnoj ligi u USA WPSL ligi. Ovo je liga koja se odigrava tokom celog leta i igram za tim AHFC Royals Houston Texas. Takodje bez ikakvog očekivanja ovde sam i kapiten.Takođe, ne mogu jos da otkrijem na kojem fakultetu će to biti, jer trenutno ni sama ne znam, ima više ponuda, ali sve u svemu bićete obavešteni o divnim mogućnostima koje mi se ukazuju.
Pored svih ovih sjajnih uspešnih momenata, ipak porodica je ono najvažnije. Igrajući fudbal, uspela sam da ostvarim sve snove, ali takođe zahvaljujući tom fudbalu, sestri na venčanje nisam uspela doći, mnoge porodične jako bitne trenutke sam propustila, ali nadam se uskoro da ću sve to nadoknaditi. Oni su bili ključan faktor u mom uspehu i sama njihova podrška je bila nešto što me je uvek guralo napred.
I za kraj jedna poruka: ne samo za našu lajkovačku decu, već za svu decu u Srbiji, ne prestajte da sanjate! Sve se kad tad ostvari ako je volja za rad i za uspeh tu. Lajkovac jeste jedno jako malo mesto, ali puno uspešnih sportista. Jako puno pratim ženski Odbojkaski tim Železnicar i ovom prilikom im čestitam na sjajnom uspehu! Stručni štab i naravno igračice su jasno stavile do znanja da Lajkovac iako malo mesto, proizvodi veoma uspešne sportiste.”
Ivana Damnjanović počela je da igra fudbal 2004. godine sa vršnjacima – generacija 1994 godište, u Školi fudbala FK Železničar, koju je okupio trener Bajić Radovan:
“Sećam se da je bila kratko podšišana i izgledom gotovo da se nije ni razlikovala od ostalih drugara. Razlikovala se raskošnim talentom koji joj je omogućio brzo učenje motoričkih i tehničkih veština, posedovala je i fudbalsku inteligenciju, koja joj je omogućila izvanrednu brzinu reagovanja i snalaženja u najkomplikovanijim situacija a i iznalazila je najjednostavnije rešenja. Na prvoj utakmici postavio sam je da igra na poziciji desnog beka, misleći da će na toj poziciji lako da se snađe i da se neće postideti i napustiti, pošto je bila prva devojčica koja je trenirala fudbal. Bila je u prvom poluvremenu najbolji igrač na terenu, u drugom poluvremenu sam je pomerio na poziciju zadnjeg veznog igrača i tu je se odlično snašla i ponovo je bila najbolja. Kasnije je čini mi se bilo sve lagano, prešla je u Lazarevački LASK koji se u to vreme bavio samo ženskim fudbalom a kasnije u Crvenu Zvezdu. Pozvana je vrlo brzo i u reprezentacija i bila uvek među najboljima. Kasnije kao igračica senioraka dolazila je u pauzama prvenstva na individualne treninge i radila potpuno ravnopravano sa ostalima, a posebno je volela da se takmiči i nadigrava sa Ivanom Markovićem Žićinim. Od ostalih, na individualnim treninzima izdvajala ju je besprekorna kordinacija i preciznost pokreta.”
Lajkovac je drfinitivno varoš sporta.
