“Kada čovek ima zadovoljstvo u porodici, po mogućstvu velikoj, on, uglavnom, nema prohteve da ide u veliku sredinu, da ,,napreduje“ i tome slično, jer njegov napredak je u stvari napredak svoje porodice.”- dr Milan Obradović
Teško da postoji osoba na koju nije bitan trag ostavio neko od prosvetnih radnika koje su sretali kroz školovanje.
Lajkovački srednjoškolci će zasigurno zauvek pamtiti svog profesora fizike, koji će osim zakona fizike od njega naučiti i puno drugih za život važnih stvari.
Lajkovačkim srednjoškolcima fiziku predaje profesor dr Milan Obradović, koje je doktorirao eksperimentalnu fiziku.
Profesor Obradović je naučnik, pisac, otac osmoro dece. Za život svoje porodice odabrao je selo.
Osim stručnih publikacija na polju fizike, autor je putopisa ,,Među Moravama put“, na polju jezika ,,PREČNIK stranim rečima i izrazima“ i na polju poeme ,,o duhu vremena“ ,,Šta hoćeš od mene ženo“, a veruje da će ih, kako kaže, njedriti još.
Knjiga „PREČNIK stranim rečima i izrazima”, autora Milana Obradovića je nastala kao potreba da se sve prisutnija upotreba stranih reči uslovljena novim tehnologijama zameni rečima iz srpskog jezika koji ne smemo da zaboravimo.
Njegova pojava u Lajkovcu nije mogla ostati nezapažena, a generalno je naišao na odličan prijem u ovoj sredini, izazivajući poštovanje, divljenje i znatiželju za sve segmente njegovog života i rada.
Opšti je utisak da je odlično što deca imaju takvog profesora, a razgovo sa njim je delotvoran i na sve druge koji nisu školarci, jer pre svega zaustavlja vreme i usmerava na sve iskonsko, čisto i dragoceno.
Nakon vrlo bogatog i turbulentnog puta, stigao je u lajkovačku SŠ “17. septembar”.
- Za početak razgovora, profesor je rekao ono najbitnije o sebi i svom životnom putu, obrazovanju, radu u provesti i autorskim delima:
Rođen sam Inđiji, gde sam završio osnovnu školu i gimnaziju. U Beogradu sam završio Elektrotehnički fakultet, a, potom, u Belgiji (KU Luven) doktorirao eksperimentalnu fiziku. Radio sam, između ostalih, i u Međunarodnoj laboratoriji za nanotehnologiju u Bragi, u Portugaliji gde sam bio istraživač na polju senzora. Kao dete prosvetnih radnika, i sam sam se bavio prosvetnim radom: na Fizičkom fakultetu u Luvenu (KU Luven) u Belgiji, ali i u Srbiji, po školama: u Inđiji, Staroj Pazovi, Novim Banovcima, i naravno sada u Lajkovcu. Sve ovo je ništa ako čovek nema porodice. Zahvalan sam Bogu da imam osmoro dece i još srećniji bih bio da se naše društvo napaja istim izvorom svetlosti i radosti. Danas je retkost videti mlade bračne parove (mada su nama ,,mladi“ i sa 40 godina), a još veća je retkost da u brakovima vrvi od dece, od petoro pa naviše, ali se iskreno nadam tome u skorijoj budućnosti. Za to je potrebna spremnost, ali i neka vrsta priče nas starijih, ali, na kraju krajeva, i sami da pokažemo primerom.
Što se tiče književnih dela, imam ih na polju fizike, na polju putopisa (,,Među Moravama put“), na polju jezika (,,PREČNIK stranim rečima i izrazima“) i na polju poeme ,,o duhu vremena“ (,,Šta hoćeš od mene ženo“). Verujem da ću ih njedriti još.
- Sa posebnim zadovoljstvom profesor govori o braku, višedetnoj porodici i živoua u selu:
Mislim da je jako važno da svi shvate da je nešto najlešte što postoji na ovom svetu i što je u isto vreme i sveta tajna, upravo BRAK, a sa njime i, ako Bog da, i deca, koju ne treba samo rađati, već i vaspitavati – najviše roditelji, a ne, kao danas, samo prosvetne ustanove, društvo, a najviše tehnologija. Roditelji, budite, bdite i živite sa svojom decom, koliko više vremena možete, jer život je tren.
Ovu mogućnost, kao i mogućnost da stvorimo višedetnu porodicu, čini mi se, najviše daje selo, tj. priroda, gde čovek živi okružen biljkama i životinjama, neotuđen od samoga sebe. Navešću samo reči Svete Marije Gačinske koja veli: ,,Sreća je već to što živite u prirodi. Priroda je već rođena majka koja nas vaspitava, teši i raduje. Duh diše svuda “. Ne mislim da bi razgovor o mojoj porodici nešto više rekao od reči svetog čoveka.
- O iskustvu rada u Lajkovcu i poređenju sa drugim sredinama, profesor kaže:
U Lajkovcu ne živim, već u njemu radim i trudim se da vaspitavam i obrazujem mlade, uostalom, kao i svi mi prosvetni radnici. Bitni su učenici, tako da, ako bi učenike imao u bilo kom delu zemlje, čini mi se da bih jednako bio zagledan u ono što oni rade, misle, vole, pa onda mi malo ostaje vremena da gledam na samo okruženje. Ipak, dopada mi se da je to manja sredina, da ima dosta seoske dece koja pohađaju našu školu i kojima je već sama pridoda i selo ,,rođena majka koja ih vaspitava“. Odgovaraju mi mirnija mesta. Lajkovac to jeste. Pored toga, on ima i divno plivalište na koje mladi, čini mi se, uopšte ne idu ili su zaneti drugim zanimanjima, a plivanje, kao sport, je veoma koristan. Lajkovac ima i bogatu biblioteku… Mislim da je od same sredine važnije ono što se otkrije u umu čoveka iz te sredine. Mi često nismo svesni šta sve imamo u našoj sredini i koje mogućnosti su nam otvorene.
- Uspevate li da učenike zainteresujete za fiziku?
Učinak bi bio najbolji da radim sa jednim ili do nekoliko učenika, ali pošto je broj učenika do trideset, ni učinak ne može biti savršen. Ipak, moja dužnost je da ih, na primer u fizici, naučim koliko je ona važna, da i matematički pojme stvarnost, a onda i da kroz razgovore pogledamo koliko je fizike i njenih zakona, ne samo u prirodi (fizici) i elektrotehnici (tehnici), već i na duhovnim visinama. Na primer, često im navodim primer Zakona tromosti (inercije) kojeg poistovećujem ili makar ukazujem na sličnost sa Zakon lenjosti – tromosti. Jedina je razlika što se ovaj drugi unutrašnjom, duhovnom borbom može odagnati. Teško da mogu da kažem da svi vole fiziku, ali dužnost nas, prosvetnih radnika, je da im pružimo mogućnost da spoznaju predmet i da ga povežu sa svakodnevnim pojavama, drugim predmetima ili nekim drugim neizučenim oblastima, naravno, ako žele.
- Koliko mladi, prema Vašim saznanjima, danas čitaju?
Iako sam nastavnik fizike, učenike prvog razreda sa prvih časova premeta fizike odvedem do školske biblioteke, da bi znali gde se može, iako imaju 15-19 godina steći mudrost, a to je dobitna smesa – mladost koju imaju i iskustvo (mudrost) koju čitanjem stiču. Ipak, nisu ni sve knjige za čitanje! Ukazujem im na važnost klasične književnosti, naročito one koja je godinama svog postojanja ukazala da je zaista vredna. Takođe, govorim im i o duhovnoj (pravoslavnoj) književnosti koja, iako možda neprimetna, može da donese ogromnu korist.
– Kako vidite današnji sistem vrednosti mladih?
Sistem vrednosti zahteva jedno obimnije predavanje, ali ukratko rečeno, vrednosti su nam sve više one koje nam ,,pametnjaković“ tj. ,,veštak“ kaže. Naravno, ovde mislim na veštačku pamet. Takvo nam je društvo i takav nam je kobni duh, duh vremena i duh rasvetovanja (globalizma). Da je do mene, ja bih u školama stalno pričao o porodici, braku, odgovornosti, a tek potom o onome šta bi učenik mogao ili želeo da bude u takvom okruženju. Ovako, ostaje mi samo da ponekad ponešto pomenem od toga, ali mladi kojima je to važno, uvek se jave i nešto pitaju, izlažu nedoumice, pa razgovaramo i, nadam se, dolazimo do nekakvih rešenja.
- Da li mladi danas u dovoljnoj meri čuvaju svoj jezik?
Ne, ali nije to do mladih, nego do nas roditelja, pa i nas u prosveti, do čitavog društva nepripremljenog za ovo doba. Kako ne vidimo da smo svi zadubljeni u istu ,,plićinu“ – veštačka pamet i društvene mreže? Šta tu može da bude korisno za poznavanja svog jezika kad sve to potiče sa nekog drugog jezičkog područja? I kako da čuvaju svoj jezik, kad nisu sposobni ni sebe da sačuvaju u savremenoj igri moranja i zavisnosti, prevashodno tehnološke – mislim na internet, telefone i društvene mreže?
- Na kakav prijem ste naišli u Lajkovcu u školi i kakvi su Vaši utisci kroz saradnju sa drugim ustanovama i lokalnom samoupravom?
Dobro je, hvala Bogu. Da mi je neko pre 20 godina rekao da ću raditi u mestu kroz koje sam često prolazio vozom, ne bih verovao, ali, evo, već sedma godina sam tu. Škola je ta koja sarađuje sa drugim ustanovama i lajkovačkom samoupravom. Međutim, ne obavezno, ponekad su i nastavnici tu da pokrenu. Što se mojih odeljenja tiče, rešio sam da jednom godišnje odem sa svojim učenicima u neki muzej (,,Nikola Tesla“, ,,Narodni muzej“, Sremski Karlovci…).
- Imate li neki predlog šta bi se još moglo učiniti u ovoj maloj sredini, što bi bilo od koristi mladima?
Trenutno mi pada na um da bi trebalo mladima ponuditi da idu, na primer, na plivalište (imate ga u Lajkovcu, zatvorenog), umesto u teretanu, jer nije sve u mišićima, nego i do jačine uma, odnosno snage naravi ili tihom savladavanju sredine u kojoj nismo ribe, ili ako hoće još veću korist, neka pomažu potrebitim osobama. Jednom sam naišao na čudan, ali u isto vreme i divan novinski članak, gde je jedan mladić cepao drva starijim osobama za ogrev u toku zime, naravno, sve besplatno. Ovo je svakako veoma dobar primer za razvijanje osećaja prema starijim osobama. Mogli bi se mladi otrezniti i na drugi način – dobro bi bilo da se mladima omogući da vide svet starih, na primer u staračkim domovima. Sa tim iskustvima bi bili osećajniji, a i shvatili bi da i sve nas čeka to vreme kraja ovozemaljskog života, sa svim svojim bolovima i nedaćama. Možda bi shvatili i čime su sve sada u mladosti obdareni i na čemu treba raditi. Ipak, u mladima neće biti promene ako i mi roditelji ne promenimo svoj savremeni, često bezosećajni, način života, ispunjen telefonima, televizijama i svemu ostalom tehnološkom. Ne treba izgubiti iz vida da je i Rimsko Carstvo propalo zbog duha ,,‘leba i igara“, tj. svakojakih užitaka.
- Da li po Vama škola u Lajkovcu i ukupni ambijentalni uslovi pružaju mladima stabilnu osnovu za budućnost i ostanak ovde?
Da, Lajkovac ima odlično opremljenu školu i mogućnosti za školovanje. Samo da ne bude ono: ,, ima dobrih knjiga, ali nema ko da ih čita“. Znači, uslovi su dobri, samo je potreban i dobar i revnosan rad. Učenici to ne smeju da smetnu s uma, a ni mi učitelji.
- Da li se Vi sa Vašim obrazovanjem i ambicijama možda osećate sputano u maloj sredini?
Naprotiv, osećam se ,,naputanim“ (sputan – jer se silazi s puta, a ,,naputan“ – jer se ostaje na putu) jer pomažem mladima da utru svoj put života. Čovek se može osetiti sputanim onda kada mu je zanimanje i smernište (karijera) na prvom mestu, a ako svi ka tome budemo hrlili sputaćemo se sa puta života i neće nas ni biti. Škola je trenutno mesto za koje sam se vezao. Kada čovek ima zadovoljstvo u porodici, po mogućstvu velikoj, on, uglavnom, nema prohteve da ide u veliku sredinu, da ,,napreduje“ i tome slično, jer njegov napredak je u stvari napredak svoje porodice. Uzgred, i škola je neka vrsta porodice.
- Vaša poruka mladima!?
Divne poruke i uputstva za mlade, toplo ih preporučujem, nalaze se u knjizi ,,Jednom za ceo život“. Tome mogu pridodati – učite puno, dok ste mladi, ne od ,,veštaka“, ali u isto vreme trudite se da budete prirodni i nepatvoreni, iako nam stvarnost nije takva. Sva mladost je sama po sebi lepa, u svojoj istini. Budite ozbiljni, strogi prema sebi. Smatrajući tridesete godine za gotovo staračke, ženite se i udajte se na vreme. Tako ćete upoznati sebe same, a spoznaćete, uz Božju pomoć, i lepotu velike porodice koja je pred vama. Svaki drugi uspeh će se pridodati tom, ali, kao sam, taj neki drugi uspeh, biće samo sena uspehu sazdavanja zdrave porodice i sklapanja blagoslovenog braka. Uzgred, i reč uspeh je nešto čemu stremimo, penjemo se, peti se uz (uz+peti=uspeti), jer je čitav život uspon ili uspeh ka Večnosti.
Pravo je bogatstvo imati jednu ovakvu ličnost u svojoj sredini, posebno što radi sa mladima, a dobro je i za sve ostale u zajednici koji su poklekli pri brzom tempu života, pomešali priritete i prihvatili nepotrebne novotarije.
