Kažu, da deci treba dati korene i krila. Ja Lajkovac upravo tako doživljavam… Malo mesto više ne znači i manje mogućnosti. Za mene zajednica nije ono što nam je dato, već nešto što smo spremni da zajedno gradimo.
Milica Nikolić se iz Beograda doselila u Lajkovac pre sedam godina. Majka je četvoro dece. Pored svih onih uobičajenih strepnji prilikom dolaska u malu sredinu imala je jednu osobenu, posebno je brinula zbog svog deteta sa autizmom.
I nije ustuknula pred novonastalom situacijom. Odlučila se za borbu.
Danas, sedam godina kasnije, sve kockice u tada vrlo složenom mozaiku su se posložile.
Majka.
Neverovatnu energiju i upornost Milica je uložila za dobrobit svog deteta i svu ostalu decu koja su u istoj ili sličnoj situaciji.
Osnovala je Udruženje “Bazi Mili”, za pomoć deci sa autizmom i drugim teškoćama u razvoju, prepoznatljivo u širem regionu, pa su upravo iz Lajkovca krenule i zagovaračke inicijative koje su prerasle na nacionalni nivo i podršku evropskih organizacija.
Borila se sa predrasudama u maloj sredini, radila na razbijanju tabua, nagrađivana.
Definitivno, u ovoj osetljivoj i važnoj oblasti postavljeni su čvrsti temelji.
Razgovarali smo sa Milicom o njenom uklapanju u ovu sredinu, borbi za decu sa teškoćama u razvoju, očekivanjima i postignutom, u kontekstu prvenstveno perspektivnosti života u Lajkovcu i mogućnostima koje ova sredina pruža.
Kako je izgledao Vaš prvi susret sa Lajkovcom kako je došlo do osnivanja Udruženja “Bazi Mili” , već posle samo par meseci ?
U Lajkovac sam došla potpuno neplanirano, spletom životnih okolnosti. Ceo život sam živela u Beogradu i nikada pre nisam imala nikakvo iskustvo života u manjoj sredini. Tako da, iskreno, nisam imala nikakva očekivanja, jer nisam ni znala šta da očekujem i šta me može dočekati. Jedina stvar koja me je zaista brinula bila je da li ću dolaskom u manje mesto deci nešto uskratiti. Posebno sam brinula zbog svog deteta sa autizmom koje je u Beogradu išlo u redovan vrtić, bilo upisano u redovnu školu, imalo ličnog pratioca i različite stručne tretmane. Pretpostavljala sam da u Lajkovcu mnoge od tih usluga ne postoje, što se, nažalost, pokazalo kao tačno. Kada smo došli i počeli da upisujemo decu u školu, saznala sam da u Lajkovcu ne postoji usluga ličnog pratioca. Bez te podrške redovno školovanje nije bilo moguće i to je bio prvi veliki izazov sa kojim sam se suočila. Upravo iz te potrebe nastalo je Udruženje „Bazi Mili“.
Prvi cilj nam je bio da Lajkovac dobije uslugu ličnog pratioca. Taj proces nije bio ni brz, ni lak. Skoro dve godine smo sami finansirali ličnog pratioca, a istovremeno vodili razgovore sa Centrom za socijalni rad, lokalnom samoupravom, donosiocima odluka i resornim ministarstvom, kako bi ova usluga postala dostupna svoj deci kojoj je potrebna. Usluga je na kraju uvedena, ali time se naš rad nije završio – tek je počeo.
Tokom pandemije pokrenuli smo Dečji inkluzivni centar u Lajkovcu, u kom su se održavale radionice i aktivnosti za decu sa smetnjama u razvoju.
Ono što mi je posebno ostalo u sećanju jeste koliko su se Lajkovčani pokazali kao ljudi velikog srca. Mnogi su donirali svoje vreme kao volonteri, mnogi su pomogli materijalno, a mnogi su jednostavno bili tu kada je bilo potrebno.
Načelno, da li je bilo teško ostvariti saradnju sa svim relevantnim faktorima?
Koliko god da smo sarađivali sa institucijama i morali da razgovaramo sa ministarstvima, opštinom i drugim akterima, ja našim najvećim uspehom ne smatram tu saradnju, već saradnju sa zajednicom i ljudima.
Najviše saradnje imali smo sa osnovnom školom u Lajkovcu. Organizovali smo brojne tribine, predavanja, seminare i edukacije za nastavnike. Ugostili smo prof. dr Nenada Glumbića sa Defektološkog fakulteta, jednog od vodećih stručnjaka za autizam u Srbiji.
Organizovali smo seminare o izradi IOP-a, različite stručne skupove i razgovore sa nastavnicima, jer smo verovali da je znanje najvažniji preduslov dobre inkluzije. Paralelno sa tim, udruženje je sarađivalo sa Ministarstvom prosvete, Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti, Zaštitnikom građana, UNICEF-om i mnogim drugim partnerima koji su prepoznali značaj onoga što radimo.
Tokom tih godina često smo bili prisutni u medijima – od lokalnih do nacionalnih televizija, novina i emisija. U Beogradskoj hronici predstavili smo osnovnu školu u Lajkovcu, kao primer dobre inkluzivne prakse. Posebno mi je drago što je škola prepoznata kao sredina koja je ulagala u znanje nastavnika i zaposlila defektologa, što je i danas veoma redak slučaj u Srbiji.
Da li ste zadovoljni postignutim?
Saradnja sa institucijama i izlazak u javnost bili su deo procesa koji je morao da se prođe. Ali mnogo su mi važnije stvari koje smo gradili ovde, u našoj zajednici. Obeležavanje Svetskog dana osoba sa autizmom, „Plavi dani“ na trgu u Lajkovcu i brojne druge aktivnosti okupljale su ljude i pokazale koliko zajednica može da bude snažna kada se okupi oko pravih vrednosti.
Pored toga što je uvedena usluga ličnog pratioca, važno mi je što je ona postala dostupna i drugoj deci. Danas tu uslugu koristi osmoro dece i njihovih porodica. Verujem da smo time ostavili neki trag i da će porodicama koje tek dolaze biti bar malo lakše nego što je bilo nama, jer smo na neki način prokrčili put. Za mene zajednica nije ono što nam je dato, već nešto što smo spremni da zajedno gradimo.
Da li Lajkovac može da bude sredina koja mladima pruža dobru osnovu za budućnost?
Mislim da može. Ali, po meni, važno je šta podrazumevamo pod dobrom osnovom za budućnost. Kažu da deci treba dati korene i krila. Ja Lajkovac upravo tako doživljavam – kao jedno mirno, pitomo i bezbedno mesto koje deci može da da dobre korene.
Šta vidite kao prednosti ove sredine?
Kada sam došla iz Beograda, najviše sam se brinula da li deci nešto uskraćujem time što će odrastati u manjoj sredini. Danas mislim da im dolaskom u Lajkovac nisam ništa bitno uskratila. Naprotiv, dobili su nešto što je u današnje vreme veoma vredno – jedan mirniji ritam života, više vremena i više sigurnosti.
Lajkovac ima tu prednost što su i Beograd i Valjevo blizu. Ako nešto nije dostupno u Lajkovcu, dostupno je na relativno maloj udaljenosti. Sa druge strane, živimo u vremenu tehnologije, kada je mnogo toga dostupno bez obzira na to gde živite. Danas pomoću interneta možete da učite, radite od kuće i bavite se zanimanjima koja do pre nekoliko godina nisu ni postojala. Zato mislim da malo mesto više ne znači i manje mogućnosti. Onaj ko želi da uči, da radi na sebi i da se razvija, ima priliku i ovde.
Kada je reč o deci, meni se čini da mala sredina ima svoje velike prednosti. Škole su manje, manje je i učenika, ljudi se međusobno poznaju, a sve je blizu i lako dostupno. To mnogo znači i detetu i celoj porodici. Dostupne su različite aktivnosti – sport, folklor, muzička škola, škola glume… Sve to deci daje priliku da se razvijaju, a da pritom ne provode sate u prevozu i žurbi.
Na kraju, ne mislim da je najvažnije da li će svako od njih ostati u Lajkovcu ili će jednog dana otići. Važno je da ovde dobiju dobre korene, znanje, podršku i prave vrednosti. A gde će kasnije raširiti svoja krila, to će svako izabrati za sebe.
Svako vreme nosi svoje breme i svaka generacija svoje izazove. Ali kada pogledam svoju decu, koja su u različitim životnim dobima, i kada pogledam njihove drugare, ja sam optimista. Mislim da su to dobra deca i zato verujem da Lajkovac ima dobru budućnost. Jer budućnost jednog mesta čine upravo deca i mladi koji danas u njemu odrastaju.
Rekli ste svojevremeno da je Vaš prvi susret sa Lajkovcom izgledao kao sudar dva različita sveta!?
Moj prvi susret sa Lajkovcem doneo je susret sa potpuno drugačijim načinom života. Došla sam iz glavnog grada, iz prestonice koja je u žiži svih dešavanja u manje mesto. To je definitivno donelo drugačiji način života, drugačiji način funkcionisanja, drugačiji način razmišljanja i pogleda na stvari, kao i drugačiji način komunikacije.
Kada sagledate te četiri stvari koje sam navela, jasno je da se odmah na početku nismo sporazumeli. To nam je, mislim, bila i glavna prepreka. Ja sam navikla da funkcionišem, živim i komuniciram drugačije, a onda dolazim u Lajkovac i treba da se sporazumemo. Imali smo prepreke i trebalo je vremena da ja razumem Lajkovčane, ali i da oni pokušaju da razumeju mene.
Međutim, sada kada je prošlo vreme i kada je sve to leglo na svoje mesto, zaista mislim da su Lajkovčani ljudi širokog srca koji vas u suštini iskreno prihvataju.
Vaš sin Lazar je bez dileme živi primer uspeha i prihvaćenosti!?
Sam Lazar je najbolji i živi primer našeg uspeha — uspeha mene kao roditelja, ali i cele škole i cele ekipe. On je došao kao malo dete sa autizmom, koje je jako, jako slabo pričalo.
Danas je on završio osmi razred kao učenik koji ima sve petice. Završni ispit je polagao najnormalnije, isto kao i sva deca redovnog razvoja, i bez problema je upisao željenu srednju školu. Pored toga što je odličan učenik, išao je i na takmičenja i stigao sve do republičkog nivoa. Osvojio je prvo mesto na okružnom takmičenju iz ruskog jezika, što znači da je on, kao učenik iz Lajkovca, najbolji u celom Kolubarskom okrugu. A kada na sve to dodamo da je on učenik sa autizmom, to je stvarno ogromna stvar i veliki uspeh.
Eto, on je taj živi primer gde je sve imalo smisla i gde je sve što smo radili u suštini bilo dobro. Kada Lazara danas pitate da li više voli da živi u Beogradu ili u Lajkovcu, on odgovara da više voli da živi u Lajkovcu. I to vam je dovoljan dokaz: da se on ovde nije osetio prihvaćeno i voljeno, ne bi toliko napredovao niti bi voleo da živi tu. Tako da mislim da je to sasvim dovoljan dokaz.
Ako bi uporedili život u Beogradu i život u Lajkovcu, kako bi to izgledalo na planu ritma života i sigurnosti za porodicu?
Kao ključnu razliku između Beograda i Lajkovca istakla bih to što je u Lajkovcu ritam života mnogo prirodniji i sporiji. Prosto je mnogo lakše za organizaciju, imate više vremena da se posvetite deci i porodici i da živite normalniji život. Takođe, sredina je mnogo bezbednija u odnosu na velike gradove, tako da to definitivno ističem kao veliku prednost Lajkovca.
Koja bi bila Vaša poruka deci i mladima u ovoj sredini?
Nezahvalno je bilo kome deliti savete. Kao što sam već rekla, svako vreme nosi svoje breme, a mladi danas odrastaju u drugačijem svetu od onog u kom smo mi odrastali. Mi u suštini možemo samo da ih pratimo, usmeravamo i budemo im podrška.
Mladima bih rekla da na život u Lajkovcu ne treba da gledaju kao na nedostatak, već da iskoriste sve prednosti koje mala sredina pruža. Mi možemo da budemo dokaz za to: za samo par godina smo u maloj sredini mnogo toga promenili i uradili, a dobacili smo i izvan Lajkovca, sve do najviših državnih institucija. Dobar glas se daleko čuje, tako da se u suštini sve može. Važno je samo ostati dosledan sebi.
Posavetovala bih deci da se zagledaju u sebe, pronađu svoj put i svoju istinu, da se razvijaju i uče. Onda faktički uopšte nije važno gde se nalazite, jer gde god da živite ili odete — vi sebe nosite sa sobom, od sebe se ne može pobeći. Treba biti hrabar, stati ispred istine, stati ispred sebe i raditi ono što je dobro.
Da li postoji nešto što Vam se ne dopada u ovoj sredini?
Mislim da Lajkovčani imaju odnos prema autoritetu koji meni lično nije svojstven. Moj doživljaj je da u mnogim situacijama prihvataju autoritet zdravo za gotovo — da onaj ko je postavljen kao autoritet mora da se sluša i sve što kaže je dobro, bez ikakvog dovođenja u pitanje. Zato mi se nekad čini da im fali hrabrosti, pa se zapitam šta se desilo sa potomcima Živojina Mišića i Kolubarskom bitkom? Gde su nestale te vrednosti — hrabrost, čast, poštenje, ljubav i borba za one koji su slabiji?
Zbog toga bih deci i mladima poručila da ostanu dosledni sebi, da rade na sebi i da se edukuju, jer sve to mogu i iz Lajkovca. Reći ću to figurativno: “najlakše je sesti u autobus”…. i otići.
Kada smo se već rodili na ovom svetu, da to ne bude samo „tiho teče Kolubara i moj život s njom“, pa da proteknemo tek tako. Nego da se trudimo da, koliko god možemo, ovaj svet posle nas ostane bar mrvicu bolji.
