Uspomene na stari Lajkovac: VRAČEVIĆ

Snežana Bilić

Piše: Toma Petrović

Selo Vračević nastalo je spajanjem Gornjeg i Donjeg Vračevića 1947. godine. Starosedeoci su se doseljavali krajem XVII veka iz Starog Vlaha, kasnije iz Crne Gore i Kosovske Mitrovice. Selo leži u Kolubarskom okrugu, udaljenosti oko 14 kilometara od opštinskog centra Lajkovac. Naselje je disperzivan tip, prostire se u dolinskim stranama na nadmorskoj visini 210-240 metara. Kada se od crkve u Latkoviću i Žirovnjaka krene putem kroz centar prema Čitačkoj kolibi, teško je se odlučiti na koju stranu pogledati, levo ili desno. Mnoge prelepe kuće sa izvanredno uređenim dvorištima predstavljaju praznik za oči i teraju na razmišljanje da ponovo prođemo kroz ovo prelepo selo. Mnoge od njih su poređane sa leve i desne strane puta kao za nekakvu izložbu, sve lepša od lepše. Takođe i ostali delovi sela su lepi (Žujovići, Babovići, Kedžići, Spasići, Protići…) i svaki interesantan na svoj način. Kada iz Kostojevca (Kostevca) sa Stražare ili Lipa pogledamo prema centru sela otkrićemo sve čari lepe Šumadije koja se upravu tu negde oslanja na Zapadnu Srbiju. Skretanjem pogleda u desnu stranu može se videti ceo venac Valjevskih planina. Generalno, Vračević ima fantastičan geografski položaj, kao retko koje naselje u našoj opštini, a sasvim sigurno i šire. Nisam pristrastan jer sam rođen u Lajkovcu, a svi moji potiču iz sasvim drugog dela naše opštine. Dakle, nisam familijarno i emotivno vezan za ovo selo niti imam nekih jačih prijateljskih veza izuzev par poznanika. Jednostavno, osećam posebnu empatiju prema ovom predivnom selu.

Po popisu iz 2022. godine selo je imalo 713 stanovnika, znatno manje, za oko 160 stanovnika, od prethodnog popisa iz 2011. godine kada je popisano 872 stanovnika. Vračević prati tipičan trend sela u centralnoj i zapadnoj Srbiji – depopulacija tokom druge polovine XX veka i trend smanjenja  stanovništva u XXI veku, preseljavanjem u gradove, starenje, smanjenje broja rođenih, moguć odlazak u inostranstvo i drugo. Prosečna starost je porasla, što dodatno sugeriše starenje i manjak mladih koji ostaju na selu. Oko 60 stanovnika Vračevića vodi se da su na radu u inostranstvu, uglavnom u Švajcarskoj (iz Kostojevca samo 1).

Prema istoričaru Radovanu Draškoviću, Vračević se prvi put pominje 1717. godine, u jednom austrijskom državnom popisu. U selu su tada živele svega dve osobe ili porodice. Tokom 18. i 19. veka selo naseljavaju porodice iz okoline Sjenice, Starog Vlaha, Bosne, Crne Gore i Hercegovine (najveći broj) i sa Kosova (familije Vračevića, Kostića, Žujovića, Žunića, Obradovića, Krgovića …)

Selo je tokom 19. veka dalo više znamenitih ličnosti: Živojina Žujovića, protu Radojicu Žujovića, Vladimira Žujovića – Šilju, narodnog poslanika Ljubu Molerovića, potpukovnika Bogoljuba Molerovića i dosta sveštenika.

Iako se dugo verovalo da naziv sela potiče od stare porodice Vračević, koja je po predanju prva naselila Vračević, danas se pretpostavlja da ime sela potiče od starog srpskog imena-Radač. Stariji oblik naziva sela je Račevići, pa otuda: Radčevići, Račevići i konačno Vračevići-Vračević.

I u ovu priču uneću deo istorije koju je zapisao naš-valjevski antropolog Ljuba Pavlović u svojoj knjizi “Kolubara i Podgorina” koju je izdao u Beogradu 1907. godine:

“Selo Vračević leži na istočnom delu ove oblasti, jedan čas daleko od reke Ljiga. Šume ima dosta. Osobito je šumom bogat severni kraj do zabrana manastira Bogovađe.

Kuće sela Vračevića grupisane su na 3 mesta. Najveći deo sela je na Zajičku i zapadno od njega po njegovim plećima, idući Todorinom Dolu i Bošnjanoviću. Druga grupa kuća na Kostojevcu, gde su kuće po porodicama grupisane, a ne kao po Zajičku (napomena autora: Zajičak je jedan od veoma starih lokalnih naziva za deo sela, a naziv je služio za lakšu orijentaciju meštana. Značenje je mladi zec ili mesto gde ima dosta zečeva). Treća je grupa na prisojnoj strani Stražare i one su rasturenije od kuća prvog kraja. Prema ovome u selu se daju teško raspoznati pojedine male ili krajevi, pa ipak seljani razlikuju male: Žujovića, Protića, Babovića, Spasića, Vračevsku i dr.

Vračević je sastavni deo opštine bogovađske, u srezu kolubarskom. Crkve svoje nemaju već idu u manastir Bogovađu. Groblje je zajedničko i na Zajičku. Nemaju zajedničke preslave.

Selo Vračević danas naseljavaju ove porodice:

Vračevići (Mijatovići 2 kuće, Radovanovići 4k, Milovanovići 4k, Radenkovići 4k, Velimirovići 3k, Dunjići 1k, Ilići 1k i Mihailovići 1 kuća),

Kostići (Molerovići 3k, Kostići 3k, Tanaskovići 4k, Milovanovići 2k, Milivojevići 2k, Žunjići 1k, Tešići 1k i Erići 3 kuće),

Babovići (Kedžići 2k, Jocići 2k, Babovići 6k, Neškovići 1k i Dabići 5 kuća).

Žujovići (Žujovići 23k, Milosavljevići 5k, Ivanovići 2k, Tomići 2k, Radonjići 4k i Matići 2 kuće).

Protići (Mitrovići 1k, Bogatići 5k, Protići 3k, Obradovići 3k, Đurđevići 1k, Markovići 3k, Pejičići 1k, Lazići 1k i Milići 3 kuće).

Krgovići (Krgovići 10k, Radosavljevići 1k i Spasići 4 kuće).

Prema popisu od 1866. godine, u selu je bilo 76 domova sa 581 stanovnikom, po popisu od 1884. godine bilo je 96 domova sa 683 stanovnika….dokle po najnovijem popisu od 1900. god. bilo je 134 domova sa 931 stanovnikom.

Ime selu je toliko staro, koliko i njegova najstarija porodica. Najstarija porodica u selu je Vračevići (Vračevi), prozvati od poznijih doseljenika, što slave Vrače, a otuda je došlo i ime selu.(primedba autora: ovaj treba proveriti)

U potoku Grabovcu, ispod Molerovića kuća, priča se, da su nekad bila nekakva naselja, valjda nekih ranijih naseljenika ovog sela za koje narodno predanje drži da su se odavde iselili. Ta su naselja danas humke i ništa više.

 Poreklo stanovnštva i osnivanje sela

Na mesto današnjeg Vračevića postojalo je nekakvo ranije naselje za koje se ne zna ništa drugo, do da su se stari odselili nekuda. Sve današnje porodice u selu doseljene su.

• Vračevići – prva i najstarija porodica, doseljena iz nekakvog Graca blizu Sjenice, u Staroj Srbiji. Doselili su se u opštoj seobi 17. veka, od kojih su neke njihove porodice odselile u Srem, a neke ostale ovde, našavši pusto selo. Seljaci ih danas zovu Vračevi, a ima ih ovde u selu 26 kuća. U Vračeve su se prizetili dvojica i kako su svaku zajednicu sa svojom starinom izgubili, to se i ne pominju zasebno.

• Kostići (Molerovići) – na godinu dve dana, posle Vračeva, doselili su se u ovo selo, opet pokrenuto opštom seobom naroda u 17. stoleću, iz nepozantog mesta u okolini Sjenice u Staroj Srbiji. Molevići je novije prezime; predak ovih, po imenu Nikola, izučio je u Beogradu molerski zanat i šarao konak knezu Milošu u Kragujevcu, te otuda se zovu Molerovići. Kostića ima danas u selu 14 kuća, a i raseljenih; slave Sv. Nikolu.

• Žujovići – kad i Kostići, doselila su se u ovo selo tri brata iz Drobnjačkih Korita, a po jednima iz sela Korita blizu Sjenice, Žuja, Vuksan i Radonja, i od njih su današnji Žujovići, što su u Nemenikućama u beogradskom okrugu, jer su neki potomci ove porodice odselili se odavde. Žujovića ima danas samo u ovom selu 36 kuća, ali ima rljaseljenih i po ovoj oblasti i drugima i svi slave Sv. Arhanđela.

• Protići – doselili su se oko 1693. god. iz sela Rutoši iz oblasti Starog Vlaha i naselili se pored Žujovića. Protića ima danas u selu 16 kuća i sve slave Sv. Đurđa.

• Krgovići – su doseljeni iz Stare Srbije iz okoline Mitrovice, danas ih ima 10 kuća i slave Sv. Dimitrija. Doselili su se u Kočinoj krajini, a preko Šumadije, gde i danas u Jasenici imaju svojih srodnika.

• Žunjići (Erići) – posle Kočine krajine, u početku 19. veka, doselii su se iz sela Ljubiša, okruga užičkog i ovde ih ima danas 5 kuća i slave Sv. Nikolu.

• Babovići – u Kočinoj krajini, ili posle, doselili su se u dve porodice iz Konjuha u Crnoj Gori. Ima ih 15 kuća i slave Sv. Nikolu.

• Lazići – su iz susednog sela Komanica, prizetio im se predak i danas ih ima 5 kuća, slave Sv. Dimitrija; doseljeni početkom 19. veka.

• Spasići – su doseljenici iz prve polovine 19. veka iz Crne Gore, iz Martinića i slave Sv. Petku, a ima ih 4 kuće, doseljeni zbog neimaštine i krvne osvete.

• Milići – su doseljenici iz istog doba, iz Cikota okruga užičkog, doseljeni kao radnici, ima ih 3 kuće, slave Sv. Nikolu.

Najnoviji doseljenici:

• Ivanovići – iz užičkog okruga, slave Sv. Arhanđela, ima ih 2 kuće.

• Neškovići – iz Gunjice, slavi Sv. Luku i Sv. Nikolu.

• Pejičić – iz okoline Niša, slavi Sv. Đurđa, doseljeni kao ciglari.

• Radosavljevići – iz Dučića, slavi Sv. Lazara.

 Vračevčani se bave zemljoradnjom, stočarstvom i voćarstvom. Zemljoradnja je glavno zanimanje, njihove dobre i plodne zemlje daju bogat plod, ali kako su jako naseljeni…to pojednici imaju svojih imanja po svim susednim selima, naročito po Ljigu. Vinogradi vračevački daju najbolje vino u okolini, osobito oni po Stražari i Kostojevcu.

ИЗВОР: “КОЛУБАРА И ПОДГОРИНА“, Љубомир Павловић, СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК – Књига осма НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА, Књига IV Београд, 1907.

Selo Vračević ima tri glavna kraja i to : Gornji Kraj (od centra prema Čitačkoj kolibi) , Donji Kraj (od centra prema Latkoviću) i Kostojevac (Kostevac, žargonski – narodni naziv za selo, a Kostojevac je pravi naziv po topografskim kartama), premda neko među krajeve ubraja i Žujanski Kraj. Međutim mnogo toga bi se moglo svrstati u toponime Vračevića, kao npr. taj Žujanski kraj, Spasića kraj i drugi  krajevi koji nose ime po familijama.

U toponime sela mogli se nabrojati: Centar, Dom (škola), Žirovnjak, Belezi, Lipe, Stražara, Povratič, Žujanski kraj, Spasića kraj, Obradovića kraj, Kojevača, Baranski kraj, Lisine, Osoje Janića (prema Todorin Dolu), Kacapa, Grabovac, Žujevića zabran, Kod Raspopove kuće, Vojni put..

Od značajnijih i aktivnih izvora ima Klisura i Kedžića izvor sa koga se vodom nekada snabdevao ceo Donji Kraj.

Od potoka su značajniji Jovac, Kacapa, Duboka jaruga, Grabovac i neki manje bitni potočići koji imaju vode samo u vreme velikih kiša. Jovac potiče od izvora Klisura, teče između Obradovića i Krgovića i dalje kroz šumu prema ušću u Ljig. Duboka jaruga nastaje ispod Kostojevačkog groblja i uliva se u Grabovac. Grabovac nastaje od Žunjića kuća i deli Kostojevac i Žujanski kraj. Od Kedžića izvora teče mali potočić i uliva se u Kacapu, a Kacapa u Ljig.

Foto: Ljuba Molerović, poslanik napredne stranke

Osnovna škola u Vračeviću iznedrila je, opismenila i u svet poslala desetine i desetine poznatih i značajnih ljudi. Kroz čitav 18. i 19. vek iz ovog divnog mesta poticali su sveštenici i učitelji, mada samo mesto nije imalo crkvu a u to vreme ni školu. Odavde je u svet krenuo i Živojin Žujović, publicista i prvi propagator socijalističkih ideja u Srbiji. Vračevčani su bili i Radojica Žujović, sveštenik, jedan od potpisnika pisma sultanu Selimu III 1803. godine. Radojica je igrao istaknutu ulogu u ustaničkoj Srbiji, 1804. godine potpisao je punomoć srpskoj deputaciji koja je putovla u Rusiju. Bio je protoprezviter u Kragujevcu i Valjevu. Zajedno sa protom Matejom zamenjivao je odsutnog kneza Miloša Ljubomir (po čijem je naređenju u Raniloviću po drugi put venčao protu Mateju). Bio je član Suda opštenarodnog srpskog, a 1822. godine zbog nekih neslaganja sa Milošem udaljen je iz kneževe blizine. Poznati i značajni bili su i  Ljuba Molerović, poslanik  napredne stranke, Vladimir Žujović Šilja poslanik radikalne stranke u Kraljevini Srbiji. Potpukovnik Bogoljub Molerović, nosilac Ordena Karađorđeve zvezde, potporučnik Dobrosav J. Marković nosilac Ordena Karađorđeve zvezde,  kapetan Dragoljub Milosavljević, nosilac Ordena Karađorđeve zvezde. I pukovnik Pantelija Panta Radosavljević, takođe nosilac Ordena Karađorđeve zvezde potiče iz Vračevića.

Veoma značajan dokument sa ovih prostora (Bogovađa, Vračević, Jabučje, pa i ceo Kolubarski i Rudnički kraj…) bilo je pismo sultanu Selimu III 1803. godine, koje je sastavio Hadži Ruvim, arhimandrit manastira Bogovađa u ime svih srpskih knezova, zbog čega  Bogovađa ima izuzetno važno mesto u predustaničkim događajima. U pismu je traženo da sultan ukloni dahije, da se Srbima vrati stanje kakvo je bilo posle fermana (biće opisan u knjizi u fusnoti) iz 1793. i 1796. godine, da se potvrde prava knezova i naroda. Pismo su potpisali Aleksa Nenadović, glavni knez valjevske nahije, Ilija Birčanin, knez i vojni prvak, Nikola Grbović, knez šireg valjevskog područja i učesnik predustaničkih dogovora, Teodor Marićević, Stanoje Glavaš, vojvoda/harambaša, ali i politički uticajan kao i drugi nahijske knezovi Beogradskog pašalika. Iz našeg kraja zna se da je sveštenik Radojica Žujović iz Vračevića potpisnik ovog pisma, kao i jačubčki knezovi. Nažalost, ne postoji sačuvan ovaj dokument, odnosno spisak potpisnika, jer je pismo pisano tajno, slato preko posrednika i predstavljalo zajedničku žalbu srpskih prvaka, a ne pojedinačni akt. Dahije su otkrile žalbu, odnosno to pismo, što je bio direktan povod za seču knezova januara 1804. godine, u kojoj su među prvima ubijeni Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin u Valjevu i Hadži Ruvim posečen u Beogradu. To je bio neposredni povod za Prvi srpski ustanak 1804. godine.

Foto: Škola u Vračeviću, pogled od ulice

Odlukom ministarstva prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1924. godine počela ja da radi škola u Vračeviću. Prva učiteljica bila je Stana Kostić. Školu su pohađala deca iz Vračevića i Latkovića. U prvoj polovini tridesetih godina pominje se učiteljica i upravitelj škole Bosiljka Stanišić. Posle nje u školi su radile dve učiteljice naklonjene komunističkim idejama, Leposava Perović, član Komunističke partije, kasnije partizanski borac u ratu, 1935. godine premeštena u Buđevo, srez Sjenički. Milena Ilić Velimirović, Bosanka, rođena u Vlasenici, više godina pre Drugog svetskog rata radila u Vračeviću. Bila je borac Kosmajskog NOP odreda, poginula novembra 1941. godine. Odlukom Banske uprave u Sarajevu 1940. godine zatvorena je Državna narodna škola u Vračeviću. Škola je ipak radila za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu, što dokazuje svedočanstvo učenika IV razreda Radovana Bogatića iz 1943. godine. Na svedočanstvu je potpis učitelja Ilije V. Slepčevića. Škola normalno radi od 1945. kada ima 98 učenika, a već 1946. godine dolazi učitelj Milivoje Krstić, pedagog, školski i kulturni pregalac, vaspitač, ekonom i hroničar ovog kraju.  O njemu će još biti reči.

Foto: Profesor istorije Rajko Sarić govori prilikom obeležavanja 100 godina škole u Vračeviću

Krajem pedesetih godina prošlog veka škola u Vračeviću pokušala je da pređe u osmorazrednu. Posle godinu ili dve odustalo se od toga i osmogodišnja škola je počela da radi u Bogovađi. Verovatno blizina železničke stanice, pošte, kasarne i odmarališta Crvenog krsta bili su razlog da se škola otvori u Bogovađi. Naravno, presudio je i politički uticaj Bogovađe u tom trenutku. Neću pisati o večitom rivalitetu između ova dva sela. Tu su na kratko radili bračni par Nada i Milovan Kikojević, Živko Podgorac, Mihajlo Jovičić i naravno Milivoje i Rada Krstić. U vreme dok je radio bračni par Krstić pa i posle odlaska u penziju u školi rade, Nada Petrović, Ljubica Stanojević, Georgina Krgović, Dragana Žujović koja je ceo radni vek provela u školi u Vračeviću. Kraće vreme u školi su radile: Ljiljana Lučić, Dragica Urošević, Slavica Ivanović i Dragica Lukić. Verica Adamović Tešić, kasnije pomoćnik direktora OŠ “Mile Dubljević” u Lajkovcu, bila je  devet godina učiteljica. Posle odlaska Dragane Žujović u penziju na mestu direktora škole u Vračeviću su radile: Ivana Romanović, Marina Lukić, Svetomir Ilić, Danijela Mitrović i trenutno Dragana Bogatić i Tamara Paunović. Centralna škola u Lajkovcu ima dirktore iz Vračevića više od dvadeset godine. Od škloske 2002/2003 direktor je bila gospođa Nevenka Jevtić, profesor geografije, a od 2018. godine direktor je Biljana Žujović, profesor razredne nastave. Šef računovodstva, gospodin Milivoje Milovanović je takođe iz Vračevića. (Izvor: Rajko Sarić, profesor istorije)

Treba napomenuti da je škola u Vračeviću dala mnogo uspešnih, vrednih i pre svega poštenih ljudi. Među njima ima profesora, lekara, inženjera, novinara, učitelja, preduzetnika, advokata, poljoprivrednih proizvođača, zanatlija, …

Foto: Radojica Žujović

Vračević je bio selo sveštenika od Radojice Žujovića (starijeg) i Sretena Radosavljević, pa do današnjih dana i ako bi pažljivo pregledali to što je sačuvano od evidencija videli bi da je bilo preko 25 sveštenika rođenih u Vračeviću koji su službovali u Bogovađi, svojoj okolini ali i u drugim krajevima Srbije, pa i u Beogradu i to u parohiji na Terazijama gde  je bio neko vreme sveštenik iz Vračevića. Jedan od njih bio je i Radojica Žujović (mlađi) koji je živeo u Ubu, a kasnije  je postavljen za vladiku valjevskog. Kao prota na Ubu dobio je više sinova a jedan od njih, Svetislav, bio je sveštenik u crkvi u Adrovcima kod Aleksinca. Bio je i jedan raspop, Živojin Žujović. Familija Žujović po priči, bila je najveća u selu, a živeli su u raznim mestima, u Ubu, Valjevu, Pambukovici, Vukoni i još nekim mestima, a najviše u Nemenikućama. Sveštenici u to staro doba nisu mogli odmah dobiti parohiju već su zbog nedostatka učitelja neko vreme, a najmanje 3 godine morali raditi kao učitelji. Nažalost prostor na portalu ne dozvaljava da pišem o svakom posebno, pa bih iskreno preporučio knjigu Branka M. Žujovića,  „Vračević“, izdatu 2014. godine koji je do najsitnijih detalja istorijski opisao mnoge ličnosti iz Vračevića.

Seoska preslava su Druge Trojice i uvek pada u ponedeljek. Pojedine kuće u Kostojevcu preslavljaju dan ranije, u nedelju jer je neradni dan, zbog dece i zaposlenih. Crkva je u Latkoviću gde je trenutno sveštenik Neša.

Dom je postojao u selu i u njemu je sada škola koja je renovirana pre nekoliko godina a domu pripada još velika sala gde se održavaju seoske igranke.

Pre par godina u centru sela pored igrališta napravljena je selska kuća, koja se koristi kao svlačionica za fudbalski klub i prostorije za sastanke i okupljanje meštana.

 Fudbalski klub “Mladost” osnovan je 1950. godine kako piše i na klupskom grbu. Prvu loptu u Vračević doneo je Dragoljub Čitaković 1949. godine. Među prvim igračima kluba bili su: Lazić Radomir, Živko Nedeljković, Bogoljub Žujović, Negoslav Žujović, Veselin Žujović, Velibor Lazić, koji je bio javni pravobranioc u Lazarevcu i drugi. Najstariji član kluba, punih 38 godina a aktivan je i danas, je Milan Žujović “Fiks” koji je bi predsednik, sekretar i član uprave. Imaju svoj stadion koji je trenutno u renoviranju terena pa utakmice igraju na terenu susednog Donjeg Lajkovca. Takmičili su se uglavnom u Kolubarskoj zoni, Međuopštinskoj ligi Kolubara – grupa istok, a trenutno se takmiče u Opštinskoj ligi Lajkovac-Ljig-Mionica, a najveći uspeh postigli su u sezoni 1995/1996. kada su igrali  u Posavskoj Zoni. U Vračeviću se održava memorijalni fudbalski turnir preko 15 godina u avgustu mesecu pod nazivom “Branko Žujović”.  Dobio naziv po bivšem fudbaleru koji je poginuo usled nesrećnih okolnosti u REIK-u.

Vračević se graniči sa selima:  Papeljevac, Nanomir, Dučić, Gornji Mušić, Todrin Do, Bošnjanović, Donji Lajkovac, Latković i Bogovađa.

Znameniti koji su na neki način doprineli selu, pogotovu onih koje je iznedrila škola u Vračeviću:

Živojin Žujović, rođen 10. novembra 1838. godine u Vračeviću, jedan je od prvih socijalističkih ideologa u Srbiji, srpski teolog i sociolog, sekretar Ministarstva finansija Srbije.  Osnove pismenosti stekao je u manastiru Bogovađa, a zatim na Bogosloviji u  Beogradu. Potom je školovanje nastavio u Rusiji na Duhovnoj akademiji u Kijevu a zatim studirao filozofiju u Petrogradu. Bio je redovni član Srpskog učenog društva (sadašnja SANU) – Odbor za nauke filozofske i filološke. Tokom studija u inostranstvu, između ostalog u Minhenu i Cirihu, upoznao je i prihvatio ideje tadašnjih evropskih socijal-utopista. Kasnije je te ideje prenosio u svojim člancima. Objavljivao je tekstove u časopisima i publikacijama kao što su Glas Srpskog učenog društva, Letopis Matice srpske i listu Srbija. Smatra se prvim publicistom koji je sistematski zastupao socijalističke ideje. Iako je mlad umro, njegova razmišljanja i dela ostavili su trag u razvoju radničkih i socijalističkih ideja u Srbiji. Umro je 25. aprila 1870. godine sa svojih tridesetjednom godinom. U čast njega i njegovih doprinosa podignute biste u centru sela Vračević kao i na trgu ispred opštine u Lajkovcu.

Foto: Spomenik Živojinu u Vračeviću

Maksim Krstić Moler, živeo je sa kraja 18 i početkom 19. veka. Po zanimanju je bio ikonopisac (moler-slikar), vojvoda i jedan od vođa Prvog srpskog ustanka. Nadimak Moler dobio je po svom osnovnom zanatu – bio je poznati ikonopisac, školovan u tradicionalnom crkvenom slikarstvu. Tokom Prvog srpskog ustanka istakao se kao ustanički starešina i vojvoda, blizak saradnik Karađorđa Petrovića. Imao je veliki ugled među ustanicima, ali je u političkim previranjima došao u sukob sa Karđorđem i po njegovom naređenju je 1806. godine pogubljen pod optužbom za zaveru. Maksim Krstić Moler ostao je upamćen kao retka ličnost koja je spojila umetnost i ratničku ulogu, simbol burnog i složenog vremena Prvog srpskog ustanka. Njegovi potomci su po njemu promenili prezime u Molerović, a jedan njegov sin, Vićentije Molerović, bio je sveštenik i kasnije iguman manastira Grabovac kod Obrenovca monaškim imenom Vikentije. Imao je dva sina, drugi je Ljuba Molerović.

Prof. dr Milorad Babović, rođen 1932.  godine u Vračeviću, bio je profesor i dekan Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu i to u dva navrata: 1971-1981. i 1996-2000. Bio je i narodni poslanik u Skupštini Srbije. Pravi intelektualac i uvek nesebično angažovan, sjajan saradnik i prijatelj. Jednostavan i prirodan, čovek iz naroda, koji je nepogrešivo znao u kojoj ulozi najbolje može dati svoj doprinos. Umro je 2000. godine. Bila mi je čast poznavati ga.

Milivoje Krstić, iz Vračevića kod Lajkovca, učitelj u penziji, aktivni  školski i kulturni pregalac ovog kraja, verni čitalac i saradnik mnogih časopisa, ali i više drugih javnih  glasila. Skoro da se ništa vredno i zanimljivo  nije moglo dogoditi u okolini Lajkovca, Mionice, Ljig a i Lazarevca, pa i šire, a da to „uča Krstić” nije zabeležio i objavio u  nekom od glasila sa kojima je godinama sarađivao. Milivoje Krstić rođen je 18. avgusta 1917. godine u Komanicama kod Mionice, u srednje imućnoj seoskoj porodici. Bio je jedno od šestoro dece Jelke i Velimira Krstića, vrednih i čestitih ekonoma iz ovog kolubarskog sela. Majka mu je poreklom od Ivanovića iz Vračevića i bila je velika kućanica i skromna žena.

Osnovnu školu Milivoje uči u mestu rođenja i Mionici. Kao odličan učenik  produžio je dalje školovanje u već uglednoj valjevskoj gimnaziji. Pošto je završio i nižu gimnaziju i bio jedan od najboljih u razredu, upisao je i posle pet godina završio Mušku učiteljsku školu u Beogradu. Čim je završio školovanje, otišao je  na odsluženje redovnog vojnog roka. Svoje prvo zaposlenje dobio je 1938. godine, kao učitelj u Vlasini, na jugoslovensko-bugarskoj granici. Sledeću školsku godinu radio  je u Okruglici, takođe negde na jugu Srbije. Posle dve godine provedene na strani vraća se u rodni kraj. Najpre je radio u Donjoj Toplici a potom i u Krčmaru i Đurđevcu.

Pored svakodnevnog angažovanja u nastavi budno je bdio nad školskom imovinom i bezbednošću svojih 215 đaka za vreme Drugog svetskog rata, a dosta je radio i u Srpskom poljoprivrednom društvu itd. Od 1946. pa do odlaska u penziju, s kraćim prekidom zbog premeštaja „po potrebi službe” za kratko vreme u Topli Do kod Surdulice, pune 32 godine učiteljevao je u Vračeviću kod Lajkovca. Bilo je godina kada je u ovom pitomom i velikom kolubarskom selu učio i po 106 đaka. Međutim, ni to mu nije smetalo da po zaseocima Vračevića organizuje i vodi kurseve za  opismenjavanje odraslih meštana. Skoro se nije  mogla zamisliti nijedna druga značajnija komunalna i kulturna  akcija u Vračeviću i okolini, u kojoj on nije učestvovao. Dosta je radio  i na unapređenju poljoprivrede i sela, podizanju zdravstvene kulture  svojih đaka i njihovih roditelja itd. Naročito je aktivno radio  u Pokretu mladih gorana Srbije. Pri školi imao je rasadnik bagremovih i drugih sadnica koje su potom on i njegovi učenici koristili za pošumljavanje goleti i drugih praznih površina u tom i okolnim selima.

Foto: Milivoje Krstić sa đacima 1940. godine

Ipak, Milivoje Krstić se najbolje i najlepše osećao u školskoj učionici. Voleo je svoj poziv i učenike, pa im se i dosta posvećivao. Bio je veliki poznavalac svog posla, dobar metodičar i solidan pedagog. Od svojih đaka tražio je znanje, red i rad. Kažu da je bio strog, pa je znao i da vikne i na drugi način kazni, ali i da istovremeno bude realan i pravičan. Sve to skupa doprinelo je da veliki broj njegovih đaka produži svoje  obrazovanje, te među njima ima vrsnih stručnjaka  različitih profila. Milivoje Krstić je i sam dosta čitao i bio pasionirani knjigoljubac. Organizovao je i godinama uspešno vodio jednu od najboljih knjižnica i čitaonica na seoskom području valjevskog kraja. Zahvaljujući njemu i njegovom radu, ta knjižnica postala je bogatija za više naslova vrednih knjiga koje su žitelji Vračevića kasnije rado čitali. Imao je on i solidnu ličnu biblioteku u kojoj su se mogla naći najvrednija dela domaće i svetske književnosti, mnoge zavičajne knjige i druge publikacije, ali i mnogi drugi značajni naslovi iz istorije, etnologije, poljoprivrede itd. Posebno je zanimljiv njegov „Press kliping” u kome se nalazi više stotina isečenih novinskih članaka, vrednih zabeležaka o razgovorima sa savremenicima, zapisi sa nadgrobnih spomenika i drugih spomen-obeležaja, ispisi iz raznih pisanih dokumenata pa i objavljenih knjiga i drugih publikacija. Mnogi od tih dragocenih podataka zapisani su na poleđini kakve priznanice, delovima pocepanih papirnih kesa, praznim listovima iz đačkih vežbanki i slično. I to pokazuje da se Milivoje Krstić godinama i decenijama uporno i strpljivo bavio istraživanjem bliže i dalje prošlosti ovog kraja ali i šire. Njegova naročita opsesija bio je drevni manastir Bogovađa, gde se začela istorija ustaničke Srbije XIX veka. Ništa manje nisu ga privlačili ni živopisi mnogih poznatih ličnosti, ali i druge teme.

Stečeno znanje Milivoje Krstić nije ljubomorno čuvao za sebe već  ga je javno publikovao i tako činio dostupnim svim zainteresovanim. Njegovo ime i prezime, uz ono obavezno „učitelj (u penziji) iz Vračevića”, često se pojavljivalo ispod  mnogih  tekstova objavljenih u desetak raznovrsnih listova i časopisa. Kao jedan od vernijih i pažljivijih čitalaca lako je uočavao greške i javljao se redakcijama da ih ispravi i priloge dopuni. Nije propuštao ni priliku da ponešto pohvali, ali i da još nešto doda uz objavljeni prilog, pa i da predloži po koju temu o kojoj bi trebalo više govoriti. Od daleke 1960. godine Milivoje Krstić bio je aktivni saradnik valjevskog lista „Napred”. Povremeno je sarađivao i u beogradskim listovima: „Politika”, „Ilustrovana Politika”, „Prosvetni pregled”, „Selo”, „Zadruga”, „Pravoslavlje”, „Vesnik” i „Front”. Poslednjih godina dosta je radio za mionički „Zapis”, ali i za programe Radio-Beograda i Radio-Valjeva. Prvi deo svog rada „Ljubitelji knjiga u Okrugu valjevskom u XIX veku” objavio je u dvobroju 13/14, a drugi već u sledećem broju, odnosno dvobroju 15/16. Zanimljivo je  da je i njegov treći rad „Prilog proučavanju frajkora u valjevskom kraju” štampan u dvobroju (28/29). Više vrednih priloga objavio je i u kalendarima „Kolubara” (1992)   „Valjevac” (1993), almanahu „Selo – Kolubara, Podgorina, Tamnava i Kačer” (1993), ali i više drugih periodičnih publikacija. Milivoje Krstić bioje autor više zanimljivih priloga objavljenih u knjigama „Srbija u ratovima od 1912. do 1918. sa osvrtom na valjevski kraj” (Valjevo, 1972), „Otrgnuto od zaborava” (Sarajevo, 1983), „Na ratištima i stratištima” – spomenica prosvetnih radnika Srbije poginulih i stradalih u NOB-u (Beograd, 1985), „Osnovne škole valjevskog kraja 1918-1985″ (1986), „Mionica i Mioničani” (Valjevo, 1995) itd. Iza sebe ostavio je neobjavljene rukopise knjiga: „Letopis škole u Bogovađi” i hronike „Vračević od pamtiveka”.

Već i iz ovog da se zaključiti da je on bio izuzetno vredan i radan čovek, ali i strastan zaljubljenik u pisanu reč i prošlost svog rodnog kraja. Kao odgovoran i sistematičan čovek nastojao je da svaki podatak što bolje proveri pre nego što bi ga objavio. Takav njegov odnos mnogima je služio za primer. Naravno, taj i takav radije mogao ostati nezapažen, pa je odlikovan Ordenom rada sa zlatnim vencem i više drugih odlikovanja i javnih priznanja. Sa svojom životnom saputnicom i koleginicom Radmilom, dev. Živković iz Ključa kod Mionice, 1984. godine dobio je prestižno priznanje „Najdraži učitelj”. Više od tih priznanja radovao se uspehu svojih kćeri: Snežane, magistra književnosti, i Ljiljane, doktora stomatologije, i njihove dece.

Dragoljub J. Milosavljević, podoficir i oficir (Vračević, Lajkovac, 14. I. 1888. – Štip, Makedonija, 11. XII 1927.). Otac Jevrem i majka Leksija, poljoprivredni proizvođači. Završio osnovnu školu i dva razreda ratarske ili niže poljoprivredne škole, s roditeljskom željom da unapređuje svoje domaćinstvo. Na odsluženju vojnog roka zavelo je starešinski poziv i odlučio da mu se posveti. Završio je jednogodišnju podoficirsku školu i već 15. marta 1910. postao je kaplar. Raspoređen je za nišandžiju na mitraljezu u V pešadijskom puku Kralja Milana u Valjevu. Veoma brzo je zapažen kao dobar, vredan i spretan vojnik ali i perspektivan starešina. Od 13. oktobra 1914. do 25. februara 1915. godine zastupao je komandira II čete I bataljona I prekobrojnog puka Konjičke divizije. Pošto je i na toj dužnosti postigao zavidne rezultate preveden je u oficirski rang i proizveden za poručnika. Tokom Kolubarske bitke, na reci Ljigu, u ataru lazarevačkog sela Dudovica, bio je teže ranjen, ali ga ni to nije udaljilo iz borbenog stroja. U vremenu od 16. novembra do 27. marta 1916. godine zastupao je komandira Mitraljeskog odeljenja II bataljona XXI pešadijskog puka Vardarske divizije. Kasnije je neko vreme vodnik, a onda opet komadir Mitraljeskog odeljenja. Bez obzira koju dužnost je obavljao Milosavljević je uvek bivao u prvim borbenim redovima. To je njegovim vojnicima ulivalo dodatnu snagu i samopouzdanje, pa su ga izuzetno poštovali. Njegova lična hrabrost došla je do punog izražaja na Solunskom frontu, u borbi protiv utvrđenih Bugara kada je borba trajala neprekidno dan i dve noći. Žrtava je bilo na obe strane. Naša komanda je naredila da se obustavi vatra kako bi se ispitalo stanje na frontu, dalje namere i odredila odgovarajuća taktika. Ljut zbog te odluke, Drgoljub Milosavljević, željan borbe i brzog povratka u otadžbinu, u jednom trenutku krenuo je sam na bugarske položaje. Puzio je 750 do 1000 metara, gurajući ispred sebe jednu kamenu ploču kao štit i izbio na položaj odakle su Bugari žestoko tukli po našim položajima. Pregledao je njihove rovove i ustanovio da protivnik odstupa. Ustao je, otvorio vatru po njima, a rukama dao znak svojim vojnicima da pohitaju za njim. Žestokom vatrom primorali su Bugare na još brže povlačenje.

Za ovaj i druge podvige, 14. januara 1918. godine, odlikovan je oficirskim Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima IV stepena. Za efikasno angažovanje u suzbijanju Arnautske pobune odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost. Međutim, to mu nije bila i jedina medalja za hrabrost pošto je još 1914. godine dobio Srebrnu medalju za hrabrost. Bio je nosilac neke italijanske srebrne medalje, Ordena belog orla, Albanske spomenice i više drugih odlikovanja i priznanja. Posle završetka Prvog svetskog rata bio je na službi u Vojsci Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Od 21. marta 1921. do 14. januara 1924. godine bio je komandir čete u V pešadijskom puku u Valjevu. Potom je dosta radio po mestima u Makedoniji. Postavljen je za v. d. komandira XXVII čete Komande graničnih trupa. Umro je u činu kapetana I klase, pod nedovoljno razjašnjenim okolnostima. Ima indicijada je bio otrovan od strane bugarskih nacionalista. Njegovi posmrtni ostaci preneti su i pokopani na seoskom groblju u Vračeviću, 26. decembra 1927. godine.

Bogoljub S. Molerović, oficir – pešadijski potpukovnik (Vračević, Lajkovac, 1. VI 1876. – Virut, Kajmakčalan, 17. IX 1916). Potiče iz ugledne seoske porodice, od oca Svetozara, zv. Cveja, ekonoma i majke Jovanke, domaćice. Posle svršene osnovne škole u Bogovađi školovanje je nastavio u Valjevskoj gimnaziji. Još kao gimnazijalac bio je zapažen po lepom oblačenju i finom ponašanju, a povremeno se viđao u društvu književnika Ljubomira P. Nenadovića. Zato i nije bilo iznenađenje što je baš njemu, kao učeniku VI razreda gimnazije, pripala čast da se u ime mladih oprosti od popularnog pisca Čika Ljube i da održi dirljiv oproštajni govor. Još 1. septembra 1896. stupio je VA. Ukaz o proizvođenju u prvi oficirski čin dobio je 31. maja 1899. godine. U kratkoj ali bogatoj oficirskoj karijeri obavljao je više značajnih dužnosti, od vodnika do komandanta bataljona. Svaku poverenu dužnost izvršavao je kvalitetno i efektno. Takvim radom zavredeo je poštovanje ne samo potčinjenih već i pretpostavljenih pa je kao državni pitomac više od godinu dana proveo na stručnom usavršavanju u Francuskoj. Potom je završio i VŠ VA u Beogradu koja mu je širom otvorila vrata blistave oficirske karijere. Prvi balkanski rat zatekao ga je na službi u XVIII pešadijskom puku u Beogradu, sa činom kapetana I klase. Učestvovao je u više borbi i zaslužio Medalju za revnosnu službu, Zlatnu medalju za hrabrost Miloš Obilić i još neka priznanja. Po završetku borbi na Kumanovu i Mladom Nagoričanu prekomandovan je u V pešadijski puk Drinske divizije. Kasnije se posebno istakao u zauzimanju Jedrena, pa je za hrabro i korektno držanje od Šukri paše, glavnokomandujućeg na tom frontu, dobio zlatnu tabakeru. Po izbijanju Srpsko-bugarskog rata bio je na čelu bataljona. Za pokazanu hrabrost i uspešno komandovanje, komandant puka Aranđelović predložio ga je za odlikovanje oficirskim Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima. U obrazloženju je pisalo: Svojim radom, hladno-krvnošću, prisebnošću i ličnom hrabrošću odlikovao se u svim bitkama. Zaslužuje svaku pažnju pretpostavljenih. Do sada je odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost. I komandant Osogovskog odreda pukovnik Milivoje Anđelković, popularni Kajafa, zapazio ga je na bojištu Bezimena čuka 12. jula 1913. godine. Predložio ga je za odlikovanje i unapređenje sledećim rečima: Bogoljub Molerović pešadijski major, komandant V bataljona IV prekobrojnog puka predlaže se za unapređenje u viši čin i odlikovanje Zlatnom medaljom za hrabrost, zato što je vodio bataljon na juriš pri zauzeću Malog Govedarnika i što se hrabro držao 8. i 9. ovoga meseca pri napadu na Veliki Govedarnik. Već 30. novembra 1913. godine odlikovan je Ordenom belog orla V stepena. U Prvi svetski rat Molerović je ušao kao komandant II bataljona V pešadijskog puka Drinske divizije i učestvovao u borbama na Ceru, Čokešini, Mačkovom kamenu i drugim mestima sve do okončanja prve faze ovog rata, odnosno do proterivanja Austrougarske vojske iz Srbije. Potom je bio zapažen i u borbama na Kolubari i Suvoboru, pa i u drugom proterivanju neprijatelja iz Srbije. Za zasluge iz tog perioda ratovanja 1915. godine prvi put je odlikovan oficirskim Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima IV reda. Krajem 1915. godine Molerović se sa svojom jedinicom u zaštitnim odredima povlači preko Kosova i vrletne Albanije do Krfa. Po otvaranju Solunskog fronta ponovo se vraća u reorganizovanu jedinicu i učestvuje u borbenim akcijama. Već 25. avgusta 1916. godine ponovo je bio veoma zapažen na položaju Jurki Korbiljeri, na Kajmakčalanu. Po naređenju VK V pešadijski puk dobio je zadatak da jurišom osvoji jedan od najisturenijih ali i najutvrđenijih položaja Bugara na Kajmakčalanu – Floku. U dugim i teškim borbama koje je imala oko tog položaja naša vojska je trpela i velike gubitke. Među poginulima bila su i dva komandanta puka. Bez obzira na težinu zadatka i broj žrtava Molerovićev bataljon je uzoru 17. septembra 1916. godine, posle opsežnih priprema, krenuo u odlučujući juriš. U momentu iskakanja iz rova na položaju Virut, sa uzvikom Ura, pao je smrtno pogođen. Ubrzo potom, njegov bataljon je osvojio i famozni položaj Floku, a po zauzeću Kočobeja i pada Suvog brega potpuno je ovladano i masivom Kajmakčalana. Pošto je bio oženjen Olgom, kćerkom Aristida Jovanovića, apotekara iz Čačka, njegovi posmrtni ostaci 1932. godine preneti su i sahranjeni u porodičnoj grobnici u tom gradu. Njegovo ime i prezime uklesano je na spomen-pločama u crkvama u Bogovađi i Mionici. Za izvanrednu hrabrost, požrtvovanje i umešnost u komandovanju već sutradan po pogibiji, po drugi put je odlikovan oficirskim Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima IV stepena. Pored ta dva imao je i Orden srpske vojske (Vojne akademije) 1880; Zlatnu medalju za hrabrost Miloš Obilić, Zlatnu medalju za vojničke vrline, Medalju Kralja Petra I, dve spomenice Osvećeno Kosovo, Krst Kralja Petra I, Orden belog orla sa mačevima, Albansku spomenicu i dr.

Dobrosav J. Marković,  oficir – pešadijski potporučnik (Vračević, Lajkovac, – Kajmakčalan, 5 IX 1916). Izgleda da je njegova porodica ubrzo po njegovom rođenju napustila Vračević i da je on rastao i školovao se na strani, pošto ga se niko ni u porodici ne seća. Verovatno je sa VA otišao na front i da nije stigao da zasnuje ni brak, pa i ostavi potomstvo. Bio je vodnik III čete III bataljona V pešadijskog puka Kralja Milana, a pao je predvodeći svoje saborce u žestokom jurišu iz Zelenog potoka ka neprijateljskim položajima na Kajmakčalanu. U tom obračunu sa Bugarima samo iz V pešadijskog puka poginuo je potporučnik Todor Antonić iz Likodre kod Krupnja i 23 vojnika. Tom prilikom ranjeno je i kontuzovano njih 93. Za taj podvig odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima IV stepena o čemu je objavljen ukaz 3.122. Nije poznato da li je imao još priznanja i odlikovanja. (o pukovniku Panteliji Radosavljević pisao sam u članku o Bogovađi)

  • Branko M. Žujović, novinar i publicista, rođen 1975. godine u Majdanpeku, gde mu je otac bio na privremenom radu, ali je od svoje četvrte godine živeo u Valjevu, da bi se posle 1979. godine preselili u Suboticu. U Valjevo i Vračević, gde ima vikendicu, uvek svraća. Od 1998. do 2011. godine bio je urednik subotičkog Info kanala, uređivao je nedeljnik “Dani”, “Reviju 024” i “Subotičke novine”. Jedno vreme boravio je u Kini gde je radio u Kineskom međunarodnom radiju. Objavljuje komentare na “Glasu Rusije”, a bio je predsednik Udruženja novinara Srbije u periodu od 2009. do 2013. godine. Objavio je knjigu “Vračević – prilozi za istoriju sela” 2014. godine, za koju je recenziju napisao Branislav Gulan, član Odbora za selo Srpske akademije nauke i umetnosti u kojoj je napisao da čitajući knjigu o Vračeviću stvaramo i sliku Srbije tog vremena. Iskreno bih preporučio, po drugi put u ovom tekstu, svim Vračevčanima ovu prelepu knjigu koja je napisana perom iskusnog novinara i publiciste koji vodi poreklo iz ovog našeg sela.
  • Radiša Kedžić, rođen 1959. godine u Vračeviću od oca Tomislava i majke Julijane, dev. Milovanović, mašin bravar u penziji. Bavi se popravkom  i ugradnjom pumpi u arterske bunare i to ne samo u Vračeviću već i u okolniom mestima gde je ugradio na stotine pumpi i sve to održava u ispravnom stanju. Radiša je se bavio i politikom. Bio je u tri mandata, 12 godina, odbornik u opštini Lajkovac. Iz prvog braka sa Gordanom, dev. Kolačarić iz Čibutkoviće ima dve ćerke Ivanu i Bojanu.
  • Milosav Milovanović, poljoprivrednik, je velikim delom zaslužan za dovođenje struje, asfaltiranje i druge komunalne poslove u Vračeviću. Kao predsednik Mesne zajednice imao je odlične odnose sa opštinskom upravom u Lajkovcu tog vremena i zahvaljujući tome, dao je veliki doprinos selu.
  • Milovan Obradović je metlar iz Vračevića. I on se bavio politikom, bio je opozicionar i zahvaljujući njemu napravljana je kapela na seoskom groblju. Nažalost nije plaćana struja pa je kapela bez struje i vode ali je i dalje u osnovnoj funkciji.
  • Milivoje Žujović, sin Ljubisava i Milice Žujović iz zaseoka Kostojevac, diplomirani inženjer agronomije, bio je direktor prve hladnjače u ondašnjoj Jugoslaviji koju su napravili Italijani u Novom Sadu. Prvi je počeo sa konzerviranjem voća i povrća o čemu je napisao opširnu knjigu za buduće generacije. Umro je 1968. godine u 42 godini života.
  • Milorad Mića Matić, rođen 15.12.1947. godine u Vračeviću od oca Radiše i majke Darinke, bio je dugogodišnji direktor Zemljradničke zadruge u Vračeviću i zamenik direktora zadruge u Lajkovcu. I njegov otac Radiša bio je dugogodišnji direktor zadruge u selu. Ta zadruga je bila jedna od boljih u to vreme u lajkovačkoj opština i opstala je među tri zadnje zadruge na području Lajkovca. Mića je umro 19.07.2005. godine.
  • Radovan Milovanović (1938-2023), ostao je siroče sa svoje 4 godine kada mu je poginuo otac a majka ga napustila tako da je odrastao uz strica. Imao je jako težak život jer nije imao roditelje iza seba kao sva druga deca i zato se trudio da kroz rad, slogu i ljubav sa porodicom ide napred i da mu zdrava porodica bude osnov svega kroz ceo svoj život. Sve je kroz život radio, svirao bas, pevao na veseljima, semenio krave po selu ranije, bavio se majstorisanjem, imao svoju strugaru, radio kao stolar i, naravno, bio uzoran poljoprivrednik. Otvorio je prvu prodavnicu u selu, a sa sinom Borivojem-Bobanom držao je još nekoliko. Bio je i istaknuti društveno politički radnik u 20. veku i bio vrlo uvažen u Lajkovcu i široj okolini, a 90-ih godina održao je govor u Lajkovcu pred oko 3000 ljudi na platou ispred železničke stanice u znak podrške Slobodanu Miloševiću. Ceo njegov govor preneo je Radio Beograd u svojim emisijama.
  • Može se sa sigurnošću reći kako se od jednog siromaha iz kuće oblepljene blatom i bez struje, vrednim radom može postići sve u životu. Njegovi potomci sa ponosom pričaju o svom dedi koji ih je izveo na pravi put kojim su oni nastavili.

Ne mogu da završim ovu kratku priču o Vračeviću a da ne pomenem braću Bojana (37) i Predraga (30) Milosavljeviće iz zaseoka Kostojevac koji prave električne gitare, ali vrlo kvalitetne na kojima sviraju mnogi poznati muzičari jugoistočne Evrope, među kojima i diplomci čuvenog američkog Berklija. U duši su rokeri i sve je počelo kada je Bojan, inače zaposlen kao elektrotehničar u Rudarskom basenu Kolubara” hteo sebi da kupi električnu gitaru kao onu na kojoj svira basista Džastin Čenselor iz američkog benda “Tul” ali kada je video koliko to košta (7.000 funti) odlučio je da sam sebi naravi taj instrument. Pridružio mu se brat Predrag, takođe zaposlen u REIK-u kao IT tehničar, na radnom mestu nadzornika za elektroniku i automatiku koji je napravio specijalnu mašinu za precizno sečenje drveta, pregledao mnoštvo literature, klipova na “Jutjubu”, društvenim mrežama, tutorijala na internetu o ručnom prаvljenu gitara. Po narudžbini su uradili jednu Georgiju Šarevskom, kompozitoru, aranžeru i gitarsti koji je diplomirao na Berkliju, jednom od najproduktivnijih makedonskih kompozitora prepoznatljivom i van granica Balkana. Ne može sa sekirom da se ode u obližnju šumu, odseče drvo i od njega napravi gitara –  kažu braća  Milosavljevići. Oni gitare prave uglavnom od afričkih vrsta drveta, abonos, venga, palisander, bubinga ali ponekad i od domaćih vrsta, javor, jova i jasen. Vrat gitare obično prave od pečenog javora, padeuk fingerbord sa wenge tačkama, ugrađuju čelične pragove i ostalu najsavremeniju tehnologiju. Imaju podršku majke Slobodanke i oca Dragana a firmu su nazvali “Brennus” po legendarnom galskom poglavaru, kako glasi i naziv nihovog instragam profila – brennusguitars. Imaju velike planove, da prave magnete za gitare kao i pojačala sa elektronskim cevima, koja su i najkvalitetnija u svetu.

Ko voli ljude, voli i životinje ili Ljudi pričaju ali životinje više kažu, kaže mlada Valjevka Bojana koja je završila Fakultet zdravstvene nege, radila kao profesor u Novom Sadu a udala se u Vračević. Ona je sa svojim mužem Nemanjom Žujovićem, koji ima dugu tradiciju u stočarstvu, od predede, dede, oca pa do njega poznat odgajivač rasnih goveda simentalske rase, ima ih preko 30. Njihov radni dan počinje ujutru u pet a završava se u 23, a nekada i oko ponoći. Ima dana kada se nađe i malo predaha i vremena za sebe. Redovno izlažu svoja grla na izložbama i osvajaju nagrade.

Kada pominjem Nemanjinu porodicu moram napomenuti da je u Vračeviću bilo a ima i sada više porodica koje se bave proizvodnjom mleka: porodica Trišić sa oko 30 muznih krava, Aleksandra Žujevića koji ima veliku proizvodnju mleka, Sime Tešića sa preko 15 muznih grla, Zorana Žujovića koji takođe ima oko 30 goveda simentalske rase. Milorad Milosavljević i Kosta Petrović bave se ovčarstvom i imaju stada od preko 80 grla po domaćinstvu. Porodica Slaviše Milovanovića ima dve farme za uzgoj tovnih pilića kapaciteta 8000 komada.

Selo ima bošistu Gorana Markovića poznatog u celom kraju u popravci i održavanju boš pumpi. Dušan Žujović, zv. Kurta i Žika Babović imaju rovokopačke mašine. Bojan Velimirović drži radnju za prodaju delova za traktore i poljoprivredne mašine. U selu ima i frizerski salon koji drži Slađana Žujović. Pored pomenutog metlara Milovana Obradovića u selu ima još nekoliko radionica za izradu metli, Dragana i Zorana Žujovića, Milovana Protića i Branka Žujovića, tako da je Vračević jedino selo gde se proizvode metle u lajkovačkoj opštini i široj okolini.

Foto: Najstarija prodavnica u Vračeviću

U Vračeviću je nekada bilo pet prodavnica, na Žirovnjaku je prodavnicu držala Stojka Babović, zvana Coja, na Kostojevcu je držao “Pobedinu” prodavnicu Buda Milovanović, Mališa Mitrović na mestu gde je sada igralište u zgradi gde je bila i veterinarska stanica pa je ta zgrada srušena kada je rađeno igralište. Prodavnicu je držao Velja Babović i supruga Nadežda, preko puta igrališta, pa Borivoj Milovanović, od centra prema Čitačkoj kolibi, koja je bila “Pobedina” prodavnica br. 78,  na mestu koje zovu Belezi. To je na jednoj raskrsnici u gonjem delu Vračevića gde postoji par starih spomenika. Tekst na jednom najdominantnijem može se još uvek čitati i na njemu piše da podignut Gavrilu Stefanoviću, ratniku II Srpskog ustanka koji je poginuo u boju na  Čačku 1915. godine, a sa strane spomenika uklesana je sablja po se pretpostavlja da je bio u konjici, i jedna prodavnica koju je držao Rade Milovanović. Sada imaju tri prodavnice, ta na Belegama koju drži Borivojev sin Milivoje Milovanović, kod igrališta drži Dejan Marković i jedna na Kostojevcu Save Milovanovića, a vodi se na suprugu Milicu, gde je nekada bila “Pobedina” prodavnica u kojoj je radio Sima Milosavljević. Bila je jedna stara kafana u kući Svete Milovanovića. Kafana “Zlatna jesen” u koja je dugo godina radila a držao je Cane Milošević u svojoj kući a koja isto tako dugo ne radi, preko 20 godina. Meštani u šali kažu da kada se god otvori neka kafana bude nekog belaja. Radovan Milovanović držao je strugaru ceo životni vek, a on je otvorio i prvu prodavnicu, u Vračeviću Vetrinarska ambulanta je aktivna i drže je Dragan i Filip Ivanovići.

U zaseoku Kacapa ima jedna interesantna kuća stara preko 2 veka i koja je još uvek u funkciji i ako niko ne živi u njoj ali se redovno održava od strane potomaka.  Slika ove kuće je bila na prvoj i jedinoj razglednici Vračevića. Značajna je po tome što je tu u 19. veku, 1834. godine u vreme Kneževine Srbije bilo sedište Vračevićkog sreza. Ipak, ne postoje dostupni podaci, odnosno nema dostupnih istorijskih izvora koji ukazuju na to da je Vračević bio srez, ali u svakom slučaju ova kuća je bila središte administrativne jedinice koja je postojala u Vračeviću. Kuća je bila Milivoja Milosavljevića i još uvek mu je živa ćerka Branka Milovanović. Ona i njena sestra Stanka Luković su nasledile tu kuću. Milivojev pradeda bio je seoski kmet Marko Milosavljević koji je napravio tu kuću.

Foto: Milivoje Milosavljević, sa suprugom Milojkom i ćerkom Vinojkom

U Vračeviću ima lovačka sekcija društva “Dragan Radović” iz Lajkovca koja ima tri grupe sa oko 30 lovaca u Kostojevcu, Vračević centru i Donji kraju Vračevića.

U ovom selu je postojao jedan neustrašivi bunardžija Radovin Žujović koji je kopao bunare dubine blizu 50 metara. Kopao je jednoj ženi iz Nanomira bunar i jedino je on uspeo da na dubini od 47 metara nađe vodu. Ta žena je radila u Švajcarskoj pa je u znak zahvalnosti odvela i njega tamo i tada je prestao sa tim zanatom. Pored dva – tri zidara nije bilo više nekih zanatlija. Vlada Kovačević je poznati auto-limar, došao je iz Cvetanovca pre 40 godina kod babe i dede u kuću. Dušan Žujović je uvek imao najbolje konje u Vračeviću. Bio je deda po majci Mike Čančarevića iz Rubribreze. I pored toga što nije imao desnu ruku gajio je konje. Jedan od konja se zvao Šampion i svi su ga upamtili u selu koliko je bio lep. Njegove dve ćerke odmah posle rata čuvale su ovce u blizini njihove kuće pored raskrsnice za Nanomir. Ugledale su metalni sjajan predmet na putu, nisu mu prilazile i otišle su da to kažu ocu. Kada je otac, koji je imao 26-27 godina, došao je i video da je to veća bomba, skoro nova. Bio je sa još jednim komšijom. Uzeo je bombu, izvadio osigurač i bacio je nizbrdo pored puta. Međutim, bomba je vrlo brzo eksplodirala tu ispred njih i detonacija mu je otkinula desnu ruki i jedan prst na levoj ruci. I komšija je lakše povređen. Otišao je nakako tih stotinak metara do kuće levom rukom pridržavajući tu desnu koja se samo malo držala na koži. Nekako su ga prebacili do Valjevske bolnice gde mu je ta ruka amputirana.

POGINULI U BALKANSKIM RATOVIMA I PRVOM SVETSKOM RATU

Prema spomen-ploči postavljenoj u hramu manastira Bogovađa, knjizi „Vojvoda Mišić i njegovi Kolubarci u ratovima 1912 – 1918“ Milorada Radojčića i spomeniku porodice Mijatović u porti manastira Bogovađa:

1. Babović Živojin (1883), poginuo u Prvom svetskom ratu;

2. Babović Živorad;

3. Babović Valija Jevrem, poginuo 1914.;

4. Babović Jovan;

5. Babović Svetozar;

6. Babović Sreten;

7. Bogatić Ljubomir, zarobljen i interniran u logor Nađmeđer, gde je stradao 19. marta1915. godine;

8. Bogatić Petronije;

9. Brdarić Aleksandar;

10. Velimirović Velimir;

11. Velimirović Milan;

12. Vuksanović Rajko;

13. Đurđević Paje Živojin, zarobljen i interniran u logor Mauthauzen, gde je streljan 15. januara 14. 1917. godine;

16. Žujović Ananije (prema spomen-ploči u manastiru Bogovađa);

17. Žujović Borisav;

18. Žujović Velimir;

19. Žujović Josipa Veselin, podnarednik 1. odeljenja Profijent kolone Drinske divizije, u Trećem zavijalištu Drinske divizije u Šapcu, 23. novembra 1918. godine;

20. Žujović Ivka Vladimir – Šilja (1870), predsednik opštine u Bogovađi i narodni poslanik; sa vojskom prešao preko Albanije; umro u Vračeviću 23. maja 1919. godine;

21. Žujović Vlastimir, podnarednik;

22. Žujović Dobrica;

23. Žujović Vitomira Dobrosav, zarobljen i interniran u logor Mauthauzen, gde je pogubljen 28. jula 1916. godine;

24. Žujović Dragoje;

25. Žujović A. Dragojlo, poginuo u Banjanima kod Uba, 28. decembra 1914. godine;

26. Žujović Dragoljub, star 20 godina, stradao 1916. godine pri povlačenju  srpske vojske;

27. Žujović Dragutin, poginuo na Solunskom frontu;

28. Žujović Dušan;

29. Žujović Dragutina Živojin, sveštenik hrama u Čibutkovici, divizijski sveštenik;

30. Žujović Ivko;

31. Žujović Jerotije;

32. Žujović Dragutina Ljubisav (1880), narednik 4. čete 3. bataljona 5. pešadijskog puka; Drinske divizije prvog poziva, poginuo na položaju Beleg, 6. septembra 1914. godine;

33. Žujović Ljubomir;

34. Žujović Miloje;

35. Žujović Milorad;

36. Žujović Milutin;

37. Žujović Nenad;

38. Žujović Pantelija (1893), poginuo 1914. godine;

39. Žujović Radivoje;

40. Žujović Radoje;

41. Žujović Vićentija Svetislav, podnarednik 4. čete 3. bataljona 5. pešadijskog puka Drinske divizije prvog poziva; umro u logoru Mauthauzen, 24. januara 1915. godine;

42. Žujović Ilije Svetozar, narednik Srpske vojske, poginuo u Prvom svetskom ratu;

43. Žujović Svetozar;

45. Žujović Stojan;

46. Žujović Tihomir (ili Tugomir);

47. Žujović Vićentija Tihomir, obveznik 8. baterije Brdskog artiljerijskog diviziona; umro u Debru, 8. novembra 1913. godine;

48. Žunjić Jovice Novica;

49. Ivanović Živko, vojnik 2. čete 1. bataljona 5. pešadijskog puka 1. poziva, umro 2. februara 1916. godine na Krfu; sahranjen na ostrvu Vido;

50. Ilić Milorad;

51. Jovanović Zarija;

52. Kedžić Milorad, obveznik 4. pešadijskog puka; umro i sahranjen na ostrvu Vido;

53. Kedžić Rajko, barjaktar, bio je na konju i nosio zastavu kada ga je u jednoj borbi pogodio neprijateljski metak. Jauknuo je i pao mrtav. Konj je se nekoliko puta vraćao do Rajka i gurkao ga glavom dok zločinci nisu ubili i njega;

54. Kostić Arsenije;

55. Kostić Milan (1882), poginuo 1918. godine; sahranjen u Šapcu;

56. Krgović Veličko, star 26 godina, zarobljen i interniran u logor Nađmeđer, gde je umro 14. februara 1915. godine;

57. Krgović Živojin;

58. Krgović Miće Života, poginuo na Ceru u jesen 1914. godine;

59. Krgović Ivko;

60. Krgović Ignjat;

61. Krgović Rajko;

62. Krgović Svetozar;

63. Lazić Dragoljub;

64. Lazić Radovan;

65. Marković J. Dobrosav, rezervni pešadijski poručnik, poginuo kao vodnik 3. čete 3. bataljona 5. pešadijskog puka na Kajmakčalanu, 5. septembra 1916. godine;

66. Marković Milorad;

67. Marković Radovan;

68. Marković Čedomir;

69. Matić Milan, obveznik 4. čete 3. bataljona 5. pešadijskog puka; umro u Kraljevu 1914. godine;

70. Matić Milorad, tobdžija 2. čete 3. bataljona 3. prekobrojnog puka prvog poziva, zarobljen u borbi na Kostajniku, 1. novembra 1914. godine; umro u zarobljeništvu, u Zagrebu, 10. decembra 1914. godine;

71. Mijailović Lazar, vojnik 3. čete 2. bataljona 5. pešadijskog puka 2. poziva; poginuo 28.

decembra 1915. godine u Skadru;

72. Mijailović Miloje, obveznik 4. čete 3. bataljona 5. pešadijskog puka 2. poziva; poginuo na položaju Glavica na Gučevu, 20. septembra 1914. godine;

73. Mijatović Milić, vojnik 8. pešadijskog puka; umro u Tunisu, 14. septembra 1918. godine;

74. Mijatović A. Mihailo (1876), obveznik 4. čete 3. bataljona 5. pešadijskog puka 2.

poziva; umro u Lješu, 5. novembra 1912. godine;

75. Milivojević R. Jovica, borac 2. puka, poginuo 26. januara 1916. godine, u 21. godini;

76. Milovanović Proke Ljubomir, obveznik 3. čete 2. bataljona 5. pešadijskog puka; poginuo na Brezdastoj kosi, 23. decembra 1917. godine;

77. Milovanović Milorad, obveznik 4. čete 3. bataljona 5. pešadijskog puka 3. poziva; poginuo kod Debrca 28. oktobra 1914. godine;

78. Milovanović Radosav;

79. Milovanović Srećko;

80. Milosavljević Ilije Budimir, obveznik 4. čete 4. bataljona 5. pešadijskog puka 1. poziva, poginuo u borbama za Kumanovo, 11. oktobra 1912. godine;

81. Milosavljević Dragomir;

82. Milosavljević Ljubomir;

83. Milosavljević Toma;

84. Milutinović Boža (1891), poginuo na Ovčem Polju, 1913. godine;

85. Mitrović Paun, star 24 godine, vojnik 5. pešadijskog puka, zarobljen i interniran. Umro od dizenterije u logoru Nađmeđer, 28. januara 1915. godine. Sahranjen u zajedničku grobnicu br. 215;

86. Mitrović Pante Petar, vojnik 8. baterije Prvog artiljerijskog puka, zarobljen i interniran u Nađmeđer, gde je 12. avgusta 1918. godine umro. Sahranjen je na vojničkom groblju Trenčin Kurba (Čakfalva), grupa 26.395;

87. Molerović Svetozara Bogoljub (1876), pešadijski potpukovnik, komandant 2. bataljona 5. pešadijskog puka, poginuo u jurišu na Kajmakčalanu, 17. septembra 1916. godine;

88. Molerović Ljubomir – Ljuba, narodni poslanik i potpredsednik Narodne skupštine; umro u Vračeviću, 22. februara 1915. godine;

89. Nedić Milorad, vojnik Drinske divizije; umro 22. marta 1916. godine u Matijasu;

90. Nešković D. Života, vojnik 4. čete 3. bataljona 5. pešadijskog puka 1. poziva; poginuo septembra 1914. godine u Šilopaju kod Gornjeg Milanovca;

91. Nešković Svetislav;

92. Pavlović Radiša;

93. Pavlović Radosav;

94. Pavlović Stevan, obveznik 3. čete 4. bataljona 5. pešadijskog puka Drinske divizije 2. poziva poginuo u Lješu, 5. novembra 1912. godine;

95. Pejičić M. Milan, obveznik 4. čete 2. bataljona 3. prekobrojnog puka 1. poziva; umro u Nišu, 27. jula 1913. godine;

96. Pejičić Radovan;

97. Radenković Vojislav;

98. Radenković Milisav;

99. Radovanović Dragomir;

100. Radovanović Živorad;

101. Radovanović Lazar;

102. Radovanović Ljubisav, obveznik 4. čete 3. bataljona 5. pešadijskog puka 1. poziva, poginuo na Gučevu, 9. septembra 1914. godine;

103. Radosavljević Živorad;

104. Radosavljević Mijailo, obveznik 4. čete 3. bataljona 5. pešadijskog puka 3. poziva, umro u rezervnoj bolnici u Obrenovcu, 1. aprila 1915. godine;

103. Tanasković Branislav;

104. Tanasković Stanko;

105. Tešić Jeremija;

106. Tešić Milan;

107. Tešić Pantelija;

108. Tomić Boško;

109. Tomić Milutin;

110. Tomić Novica, vojnik 4. čete 3. bataljona 5. pešadijskog puka 2. poziva; poginuo na položaju Glavica, na Gučevu, 18. septembra 1914. godine.

U porti manastira Bogovađa, nalazi se spomenik petorici Mijatovića, izginulih od 1912. do 1918. godine. Na spomeniku je zapisano: Spomen hrabrih junaka: Svetozar, Mijat, Mikailo, Miloje i Lazar, braća Mijatovići iz Vračevića. Izgiboše u ratu 1912 – 1918. Spomen podiže mati Milenija 1921. godine.

U bitkama Prvog i Drugog srpskog ustanka i u boju na Velikom izvoru 1876. godine zabeležena je pogibija jedanaest Vračevčana:

  1. Mitrović Alimpije, Vračević imao 30 godina, poginuo 1876. Veliki Izvor;
  2. Bogatić Miloje, Vračević, 33, 1876. Veliki Izvor;
  3. Žunić Radojica, Vračević, 35, 1876. Veliki Izvor;
  4. Mijailović Radoje, Vračević, 37, 1876. Veliki Izvor;
  5. Žujović Jovan, Vračević, 34, 1876. Veliki Izvor;
  6. Krgović Obrad, Vračević, 38, 1876. Veliki Izvor;
  7. Žujović Miloš, Vračević, 36, 1876. Veliki Izvor;
  8. Radosavljević Vasilije, Vračević, 31, 1876. Veliki Izvor;
  9. Babović Radovan, Vračević, 35, 1876. Veliki Izvor.

Jedan od preživelih Solunaca bio je Boža Žujović, zvani Bogić. Kada su posle proboja Solunskog fronta bili negde u blizini Niša, Francuzi su ga iz nekih razloga poveli sa sobom u Francusku. Tamo je radio kao stolar i dosta se obogatio. Po selu se pričalo da je posle nekoliko godina rada u Francuskoj došao u Vračević sa dva džaka para. Tada je kod nas bilo veliko siromaštvo pa je Bogić otkupio sve što god je ko prodavao u selu. Kupili su vršalicu, zatim žargonski nazvanu mašinu “saugas” pošto tada nije bilo trktora, a ta mašina radi i pokreće druge mašine ali su je volovi ili konji vukli od mesta do mesta. Bio je otac Ljubisava Žujovića, odnosno deda Milivoja Žujovića koji je radio u Novom Sadu.

Par zanimljivosti:

U Vračeviću u Gornjem Kraju, na raskrsnici puteva Belezi, nalazi se, pored ostalih, spomenik – krajputaš Gavrilu Stefanoviću, poginulom u boju na Čačku 1815. godine. (Milivoje Krstić, list “Napred” od 28. januara 1966. godine)

U haračkim tefterima 1818. godine, Vračević se još uvek beleži kao „Račević“.  

1830.

Na čašicu pića i razgovora, Vračevčani su od ove godine mogli da idu i u drumsku mehanu Radovana Čitakovića u Gornjem Mušiću. Slične mehane postojale i u Cvetanovcu i Toplici. U Toplici je tada radio i dućan.

1842.

Vračevčani mogli i u Latković na piće: izgrađena kafana Milovana Tomića.

1900.

Vračević ima 134 domaćinstva i 931 stanovnika.

Izginuli u II Svetskom ratu:

  1. Babović Vojislava Krstivoje, rođen 1921. godine, poginuo 1945. u Slavonskom Brodu;
  2. Bogatić Janka Milisav, rođen 1926. goddine poginuo 1944. u Zagrebu;
  3. Dabić Milivoja Ljubivoje, rođen 1926. poginuo 1944. godine u Šidu;
  4. Drozgović Vidoja Života, rođen 1921. poginuo 1944. godine u Sremu;
  5. Ivanović Živote Svetolik, rođen 1924. godine, poginuo u Šidu 1945. godine;
  6. Janićijević Rajka Dobrivoje, rođen 1924. godine, poginuo 1945. u Beogradu;
  7. Lazić Dimitrija Vlastimir, rođen 1910. godine, poginuo u Zagrebu 1945. godine;
  8. Marković Dragiša, rođen 1920. godine, poginuo u Zagrebu a945. godine;
  9. Marković Dragoljuba Milivoje, rođen 1922. godine, poginuo 1944. u Beogradu;
  10. Matić Milojka Stanimir, rođen 1926. godine poginuo 1945. u Tuzli;
  11. Mijatović Mijata Božidar, rođen 1911. godine, ubijen 1942. kod kuće u Bogovađi;
  12. Mijatović Mijata Živojin, rođen 1905. godine, poginuo 1941. godine u borbama do 7. jula 1941. godine u Mionici;
  13. Milivojević Kostadina Spasenija, rođena 1925. godine, poginula 1945. u Valjevu;
  14. Milosavljević Miodraga Dragutin, 1917. poginuo 1945. u Nemenikućama;
  15. Milošević Bogoljuba Svetisalav, rođen 1922. poginuo u 1945. u Slavonskom Brodu;
  16. Milovanović Vojina Milinko, rođen 1918. godine poginuo 1945. u mestu Irovac;
  17. Miljković Jelen(a) Mladen, rođen 1926. poginuo 1945. godine u Zagrebu;
  18. Nešković Budimira Vitomir, rođen 1926. godine, poginuo 1945. u Šidu;
  19. Obradović Milana Božidar, rođen 1922. godine, poginuo 1945. u mestu Saljani;
  20. Obradović Velisava Božidar, rođen 1924. godine, poginuo 1944. u mestu Manđelos;
  21. Protić Živka Živan, rođen 1922. godine, poginuo 1945. iu mestu Saljani;
  22. Savić Milivoja Budimir, rođen 1900. godine, umro 1942. godine u Nemačkoj u logoru, kao pripadnik bivše Jugoslovenske vojske;
  23. Žujović Velibora Dragoljub, rođen 1919. godine, poginuo 1943. u Čačku;
  24. Žujović Jovana Vitomir, rođen 1902. godine, umro 1942. godine u Italiji u logoru kao pripadnik bivše Jugoslovenska vojske;
  25. Žujović Ivana Previslav, rođen 1924. godine, poginuo 1945. u Ilincima;
  26. Žujović Milivoja Vlastimir, rođen 1925. godine, poginuo 1944. u Menđelosu;
  27. Žujović Svetozara Novak, rođen 1891. poginuo kao civil u Beogradu, 1944. godine.
  28. Ilić Srećka Vitomir, rođen 1897. godine ubijen u direktnom teroru, zaklan 1942.

Foto: Dva vojnika Kraljevine Jugoslavije iz Vračevića 1936. godine

Par zanimljivosti:

U Vračeviću u Gornjem Kraju, na raskrsnici puteva Belezi, nalazi se, pored ostalih, spomenik – krajputaš Gavrilu Stefanoviću, poginulom u boju na Čačku 1815. godine. (Milivoje Krstić, list “Napred” od 28. januara 1966. godine)

U haračkim tefterima 1818. godine, Vračević se još uvek beleži kao „Račević“.  

1830.

Na čašicu pića i razgovora, Vračevčani su od ove godine mogli da idu i u drumsku mehanu Radovana Čitakovića u Gornjem Mušiću. Slične mehane postojale i u Cvetanovcu i Toplici. U Toplici je tada radio i dućan.

1842.

Vračevčani mogli i u Latković na piće: izgrađena kafana Milovana Tomića.

1900.

Vračević ima 134 domaćinstva i 931 stanovnika.

Izginuli u II Svetskom ratu:

  1. Babović Vojislava Krstivoje, rođen 1921. godine, poginuo 1945. u Slavonskom Brodu;
  2. Bogatić Janka Milisav, rođen 1926. goddine poginuo 1944. u Zagrebu;
  3. Dabić Milivoja Ljubivoje, rođen 1926. poginuo 1944. godine u Šidu;
  4. Drozgović Vidoja Života, rođen 1921. poginuo 1944. godine u Sremu;
  5. Ivanović Živote Svetolik, rođen 1924. godine, poginuo u Šidu 1945. godine;
  6. Janićijević Rajka Dobrivoje, rođen 1924. godine, poginuo 1945. u Beogradu;
  7. Lazić Dimitrija Vlastimir, rođen 1910. godine, poginuo u Zagrebu 1945. godine;
  8. Marković Dragiša, rođen 1920. godine, poginuo u Zagrebu a945. godine;
  9. Marković Dragoljuba Milivoje, rođen 1922. godine, poginuo 1944. u Beogradu;
  10. Matić Milojka Stanimir, rođen 1926. godine poginuo 1945. u Tuzli;
  11. Mijatović Mijata Božidar, rođen 1911. godine, ubijen 1942. kod kuće u Bogovađi;
  12. Mijatović Mijata Živojin, rođen 1905. godine, poginuo 1941. godine u borbama do 7. jula 1941. godine u Mionici;
  13. Milivojević Kostadina Spasenija, rođena 1925. godine, poginula 1945. u Valjevu;
  14. Milosavljević Miodraga Dragutin, 1917. poginuo 1945. u Nemenikućama;
  15. Milošević Bogoljuba Svetisalav, rođen 1922. poginuo u 1945. u Slavonskom Brodu;
  16. Milovanović Vojina Milinko, rođen 1918. godine poginuo 1945. u mestu Irovac;
  17. Miljković Jelen(a) Mladen, rođen 1926. poginuo 1945. godine u Zagrebu;
  18. Nešković Budimira Vitomir, rođen 1926. godine, poginuo 1945. u Šidu;
  19. Obradović Milana Božidar, rođen 1922. godine, poginuo 1945. u mestu Saljani;
  20. Obradović Velisava Božidar, rođen 1924. godine, poginuo 1944. u mestu Manđelos;
  21. Protić Živka Živan, rođen 1922. godine, poginuo 1945. iu mestu Saljani;
  22. Savić Milivoja Budimir, rođen 1900. godine, umro 1942. godine u Nemačkoj u logoru, kao pripadnik bivše Jugoslovenske vojske;
  23. Žujović Velibora Dragoljub, rođen 1919. godine, poginuo 1943. u Čačku;
  24. Žujović Jovana Vitomir, rođen 1902. godine, umro 1942. godine u Italiji u logoru kao pripadnik bivše Jugoslovenska vojske;
  25. Žujović Ivana Previslav, rođen 1924. godine, poginuo 1945. u Ilincima;
  26. Žujović Milivoja Vlastimir, rođen 1925. godine, poginuo 1944. u Menđelosu;
  27. Žujović Svetozara Novak, rođen 1891. poginuo kao civil u Beogradu, 1944. godine.
  28. Ilić Srećka Vitomir, rođen 1897. godine ubijen u direktnom teroru, zaklan 1942.

I na kraju železničari, prema kojima kao železničko dete gajim posebne simpatije. U Vračeviću ih u odnosu na broj stanovinika nije bilo puno:

  1. Kostić P. Dragan, saobraćajno transportni radnik;
  2. Žujović M. Borivoj, likvidator;
  3. Jovanović R. Petar, likvidator;
  4. Žujović O. Radovan, KV bravar;
  5. Milovanović V. Petar, KV bravar;
  6. Nešković J. Tomislav, KV bravar;
  7. Radovanović Ž. Života, mašinovođa na manevri;
  8. Radosavljević D. Dobrivoje, KV bravar;
  9. Kedžić D. Milorad, pružni radnik.

Foto: Društvo iz Vračevića na nekoj proslavi u selu

petrovictoma@yahoo.com

Dopunjena priča o Vračeviću i još 17  Lajkovačkih sela biće objavljena u knjizi “Stari Lajkovac i okolina” koja je u pripremi o biće štampana u aprilu/maju 2026. godine. Knjiga će sadržati preko 400 strana i oko 500 starih fotografija. Par strana u knjizi biće rezervisano za posvete određenim licima ili porodicama sa kratkim tekstom i fotografijama. Zainteresovani se mogu javiti na gornju e-mail adresu.

Related posts

Leave a Comment