Uspomene na stari Lajkovac: BOGOVAĐA (PRNJAVOR)

Piše: Toma Petrović

Selo je dobilo ime po manastiru Bogovađa koji se nalazi na 6 kilometara udaljenosti od Lajkovca. Pripada Eparhiji Valjevskoj. Poreklo naziva manastira ima dva tumačenja. Prvo je da je Bog taj koji vadi iz nevolje “Bogo Vađa”, a drugo po izvoru sveže vode koju je narod smatrao lekovitom za lečenje raznih bolesti, a naročito bolesti očiju. Taj izvor je vremenom prozvan “Bogova voda” odakle je proisteklo današnje ime. Manastir je posvećen Svetom Georgiju Pobedonoscu.

Ne postoje pouzdani podaci kada je prvobitna crkva podignuta, niti ko je bio ktitor. Pretpostavlja se ipak da je Despot Stevan Lazarević, početkom XV veka mogao biti ktitor prvobitnog manastira Bogovađa …

U ovom tekstu ne bih pisao o manastiru što bi bilo preopširno za ovaj portal gde je prostor ograničen uz napomenu da sam o manastiru, Hadži Ruvimu, Praviteljstvujuščem sovjetu Serbskom i niz drugih detalja izneo u velikom članku u knjizi “Stari Lajkovac-neispričane priče. Ovde bih se više zadržao na selu Prnjavor.

U Srbiji postoji devet mesta sa imenom Prnjavor, a ako se saberu sva naselja, sela i zaseoci, na prostoru bivše Jugoslavije postoji čak 160 Prnjavora. Ono što je karakteristično za mesta sa ovakvim nazivom je to što se nalaze u neposrednoj blizini manastira. Upravo je to razlog zašto se tako i zovu. U prnjavorima su živeli najamni radnici, koji su obrađivali nekada ogromna manastirska imanja. Pošto je većina najamnika živela u bednim uslovima ova sela su obično bila siromašna, slabo uređena i mala. Ljudima je često prva asocijacija na Prnjavor reč „prnja“ koja označava neuredni komad tkanine ili garderobe. Prema nekim izvorima, ime ovih brojnih mesta potiče i od reči „pronija“, koja označava veleposed u srednjovkovnoj Srbiji, ali to je više imalo veze sa davanjem zemljišnog poseda koje je vladar davao obično vitezovima, vojnicima ili vlastelima na uživanje, a najmanje je imalo veze sa sa manastirima. Mesta sa ovim ili sličnim nazivom srećemo širom bivše Jugoslavije, a najčešća su u predelima gde ima više manastira. Ako nam je taj podatak poznat, onda ne čudi činjenica da su prnjavori posebno česti na području Fruške gore, budući da na tom prostoru postoji čak 16 manastira. Kod nekih je naziv „prnjavor“ zadržan i u sopstvenom imenu uz ime manastira, kome je služio – Krušedol Prnjavor i Bešenovački Prnjavor, dok je kod drugih preuzet naziv obližnjeg manastira – Velika Remeta ili Grgeteg. Tako je na primer naselje Krušedol Prnjavor u opštini Irig, u Vojvodini vezano je za izgradnju manastira u periodu od 1509. do 1512. godine. Manastir je raspolagao velikim posedima koji su zahtevali radnu snagu, pa je na svojim imanjima naseljavao siromašne seljake i izbeglice s turske teritorije. Danas naziv Prnjavor nose sela, zaseoci ili naselja u okviru opština i gradova. Tako selo Jošanički Prnjavor kraj Jagodine datira iz 14. veka i nastanka manastira Jošanica, kada su se izbeglice sa juga Srbije naselile na manastirskoj zemlji. Kraj Jagodine danas postoje dva Prnjavora – Ivkovački i Jošanički, kraj Rekovca je Kalenićki Prnjavor, a ima ih i u blizini Kragujevca, Šapca, Trstenika, Gornjeg Milanovca, Iriga, Batočine, itd. Pored Srbije, naselja Prnjavor postoje i u okruženju. U Republici Srpskoj postoji verovatno najpoznatiji „prnjavor“ – grad Prnjavor i istoimena opština, a istoimena naselja postoje i širom regiona u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Rumuniji, itd. 

Pričaćemo o našem Prnjavoru koji je promenio ime u Bogovađa 1954. godine ali je to ozvaničeno, odnosno objavljeno u Sl. glasniku RS tek 1992. godine.

Manastirski posed bio je ogroman, merio se na stotine hektara šume, plodne ravnice i objekata pa manastirsko bratstvo nije moglo sve to obrađivati i održavati. Rado su primali na rad siromašne iz okoline i dobronamernike iz daleka. Radili su uglavnom na poljoprivredi ali i druge poslove. Za svoj naporan rad i zalaganje od manastira su dobijali „prnju“ (površinski malo neuredno parče) zemlje tu u blizini, oko manastira gde su sebi mogli napraviti neku manju kuću za smeštaj porodice i da bi od te zemlje mogli da se prihrane i očuvaju porodicu. Takvih radnika bilo je dosta a oni najvredniji dobijali su po prnju zemlje i tako, prnja po prnja,  nastade naselje oko manastira koje su nazvali Prnjavor. Dakle, Bogovađa je bila manastir i malo oko manastira, a sve ostalo okolo se zvalo Prnjavor. Tako i dalje smatraju stariji meštani. Ako bi u rečniku našli da prnjavor znači manastirski posed to upravo tako i znači jer su ti posedi deljeni kmetovima u manastiru u početku bili manastirski do izvesno vreme kada su meštani Prnjavora posle dugo godina to pripisavali sebi a tako je i administrativno regulisano naredbom Kneza Miloša Obrenovića iz 1838. godine. Vođen je sudski spor između manastira Bogovađe i seljaka iz Prnjavora, pokrenut tužbom monaškog bratstva kojom su kaluđeri tvrdili  da Prnjavorci „manastir pretesnjuju“. Presudio je knez Miloš Obrenović stavom: „ da se ne može zbog nekoliko ljudi u manastiru obitavajući, celo selo premesti, uznemiruje i dobra žitelja selskih da se oduzimaju“. Nezadovoljan takvim ishodom, arhimandrit Neofit N. Marković je nasilno pokušao da protme zemlju od Prnjavoraca zbog čega se u te razmirice ponovo umešao knez Miloš uzimajući seljake u zaštitu. Po kneževoj naredbi tačno je odvojeno šta je prnjavorsko a šta manastirsko. Par vekova kasnije, Prnjavor je i zvanično promenio naziv u Bogovađa. To se desilo 1954. godine, što je i objavljeno dosta  kasnije u „Službenom glasniku RS“ br. 79/1992. godine (skupni akt/uredba/odluka) sa konsolidovanim kumulativnim spiskom promena naziva naselja (1948-2001) koji je objavio Republički zavod za statistiku.

O poreklu porodica u Bogovađi pisao je naš Valjevac Ljuba Pavlović, antropolog i bliski saradnik Jovana Cvijića, koji je krajem 19. veka boravio na ovim našim prostrima, obišao sva sela i u svojoj knjizi „Kolubara i Podgorina“ izneo mnogo detalja iz tog vremena koje ću citirati, bez ikakve izmene, eventualno uz neku napomenu autora ovog teksta:

“Prnjavor je uz manastir Bogovađu. Seoske kuće su na istočnoj strani od manastira i poređane duž puta ili po plećima brda, koja se spuštaju u dolinu Ljiga. Zemljište je tercijalno, neravno, ali nije brdovito.

Izvora u selu ima dosta. Sa njih se pije voda, a seljaci se služe još bunarskom, barskom i rečnom vodom. Od izvora glavniji su: Bogovađa, koji je zidala Kneginja Ljubica, Bućer, Tanaskovića Izvor u Gornjem Kraju, Vreline i Parloški Bunar u Donjem Kraju. Od tekućih voda je Bogovaćski Potok (Bogovađa), koji se sliva iz manastirskog zabrana ispod Kostojevca, teče u istočnom pravcu ispod manastira i uliva se u Ljig, zatim Bistrica potok, koji izvire u južnom delu manastirske šume i utiče u Ljig. Potoci su mali i ne čine selu nikakve štete.

Prnjavorske su zemlje izvan kuća u dolini potoka i Ljiga, crne smolnice, rodne i podesne sa oranicu i kosanicu. Bolje zemlje oko Ljiga su: Jasik, Ključ, Ćaćino Polje, Papkovac i Madžarsko groblje. I manastir ima svoje odlične zemlje za oranicu i kosanicu. Manastirske su livade u Ključu i Sušilima, a oranice u Krčevinama, niz potok, na Kostojevcu i Jasiku.

I selo i manastir imaju mnogo šume od lisnatog drveta. Manastirska šuma je oko manastira na severnu i zapadnu stranu od njega u prosotru od 450 hektara. Seoska šuma je u visovima, njihovim padinama i po dnu manastirskih imanja. Šume su za ogrev, za građu i žeženje ćumura ima dovoljno, a svake godine se izvozi znatna količina i duge. Manastir izdaje svake godine svoju šumu pod zakup, pod ispašu, a kad rodi žirom i pod žirovnicu. Ispašu i žirovnicu zakupljuju seljaci iz sela i okoline, a plaćaju oboje prema broju stoke.

Prnjavor je selo razbijenog tipa. Selo je Bogovađskim potokom podeljeno na dva kraja: Gornji i Donji Kraj, koji su udaljeni jedan od drugog 3 kilometra. U Gornjem Kraju su kuće zbijenije i po plećima brda, deli se opet na dva dela: Bogovađu i Gornji Kraj. Bogovađa je drumsko naselje i nalazi se odmah ispod samog manastira na njegovom imanju. Donji Kraj je sasvim rasturen i po padini brega i oko puta bogovađskog i po ravnici.

U Gornjem kraju su: Mitrovići, Vujičići, Stefanovići, Anđelići, Mišići, Živanovići, Radovanovići, Jovanovići, Bojići, Žilići, Stanojevići, Milijanovići (Stankovići), Spasojevići, Tanaskovići, Đurđevići i Ninčići, svega 28 kuća.

U Donjem Kraju su: Pavlovići, Đorđevići (Vinogradlići), Obradovići, Kostići, Ninčići, Gajići, Lukići, Rankovići, Đurići i Ivanovići, svega 12 kuća. U Bogovađi ima svega 10 privremeno naseljenih zanatlija.

Od zadruga je malo, jedina je Mitrovića zadruga u Gornjem Kraju sa 18 čeljadi.

Podaci o selu.

Prema haračkim tefteriima iz 1818. godine Prnjavor (Pernjavor) je imao 16 domova sa 16 porodica i 50 haračkih ličnosti. Prema popisu od 1886. godine Prnjavor je imao 28 domova sa 148 stanovnika, dokle prema popisu od 1874. godine bilo je 49 domova i 109 stanovnika. Prema popisu od 1884. godine bilo je 49 domova sa 175 stanovnika, dokle prema popisu od 1890. godine je bilo 38 domova sa 204 stanovnika. Prema popisu od 1895. godine bilo je 43 doma sa 261 stanovnika, dokle je po popisu od 1900. godine bilo je 46 domova sa 391-nim stanovnikom.

Godišnji priraštaj stanovništva od 1886. godine je 4,49 a procentnih 2,52% gde je poslednjih godina više ženskih nego muških stanovnika.

Prvobitno ime selu, priča se da, je bilo Bogovađa, a taj naziv je i manastiru i selu došao od česme Bogovađe. Tek docnije kad se umnožilo seosko stanovništtvo, ime Prnjavor došlo je otuda, što su se doseljenici naseljavali na manastirskim imanjima, koja su docnije uredbama prešla u svojinu seljaka.

Imena krajeva su došla sama po sebi prema položaju sela. Drumskom naselju u selu Bogovađi ime je došlo otuda, što je ono i danas na manastirskom dobru.

Starine u selu.

1. Najlepša starina u selu je manastir Bogovađa. Po pričanju starih ljudi manastir je podigao nekakav kaluđer Mardarije, rodom iz Vraneša u Starom Vlahu, podstriženik manastiora Sv. Trojice kod Pljevalja u Polimlju. Manastir je podignut u drugoj polovinini 16. veka uz pripomoć seljaka ove okoline, a imanje je dobio otuda, što se priča, da je ovde ranije bila neka crkvica, koja je imala znatno imanje, pa ga je kaluđer Mardarije samo proširio i povećao, a mogao je, počem u blizini njegovoj i nije u to doba bilo nikakvog naselja. Ime manastiru Bogovađa po česmi, za koju se priča da je lekovita i da je odvajkada služila kao mesto za skupljanje grozničavih i bolesnih od nastupa ludila, koji su tražili leka. Osnivač crkve Mardarije očuvan je u narodnoj uspomeni kao svetac i njegovo se sveto telo čuva u manastirskoj crkvi u ćivotu.

Manastir je više puta paljen, tako zapaljen je i posle trećeg austrijsko-turskog rata, pa je posle crkva obnovljena i proširena trudom starešine i arhimnandrita ovog manstira Hadži-Ruvima. Hadži-Ruvim najveći Valjevac i Srbin 18. veka i početkom 19. veka, proveo je poslednje dane života pri ovom manastiru, odakle je i otišao u Beograd, gde je 30 januara 1804. godine našao svoju mučeničku smrt.

U Bogovađi je neko vreme bio i „Praviteljstvujući Sovjet Srbije“, odmah na početku njegovog osnivanja u 1805. godini. Ovde je bio samo nekoliko meseci, pa je odavde premešten u Smederevo.

Posle nesrećne 1813. godine i manastir je bio do zemlje porušen, pa ga je 1815. godine obnovio knez Miloš za vreme čuvenog igumana Avakuma.

2. U selu, u Vitkovačkom Potoku, nalaze se ostaci Vitkovačke Kule, koju je zidao nekakav srpski vojvoda Vitko, po kome se i cela okolina prozvala. Zidine su skoro raznete i uništene, te nema ni traga od njih.

3. Po dnu sela nalazi se „Madžarsko Groblje“ sa nekoliko nepotpisanih stećaka, za koje narod drži da su iz vremena, kad su ovim krajem vladali Madžari.

U Prnjavoru nema starinaca, već sami doseljenici. Selo su osnovali kaluđeri, nastojnici i starešine manastira Bogovađa, naseljavanjem pojednih srodnih ili nesrodnih porodica iz raznih krajeva Srpstva na manastirska imanja. Doseljenici su dobivali u početku zgrade i pomalo okućnice, koliko za najskromniji život, oni su se pismeno obavezivali da moraju dva puta nedeljno, sredom i petkom, raditi u manastiru bez ikakve nadoknade, a o svom komadu. Kod čovečnijih starešina ovo je išlo dobro i lako, ali kod nečovečnijih i onih, koji su vukli stranu pojedincima, nateralo je mnoge, te su se otpočeli javno žaliti državnoj vlasti i ova u 1837. godini, po naredbi Kneza Miloša uredi ove odnose, te se tačno odvoji šta je prnjavorsko a šta manastirsko, pa time prestanu i dotadašnje usluge i tužbe.

Prva i najstarija porodica u selu su: Radovanovići, doseljeni krajem 17. veka iz Vrnčana, okruga rudničkog.

Malo posle njih doselili su se Kostići iz Prislonice, okruga rudničkog, pa su danas zamrli u muškoj liniji.

Petrovići, Đorđevići (Vinogradlići), Mitrovići, Maksimovići i zamrli Pečurčići doseljeni su u prvoj polovini 18. veka od Sjenice u Staroj Srbiji, njih je danas najviše u selu i čine polovinu sela.

Đurovići i Stankovići su sa Čeva u Crnoj Gori.

Vujičići i Anđelići iz Nikšićke Župe.

Ninčići su doseljeni uz Kočinu Krajinu od Mitrovice, u Staroj Srbiji.

Tanaskovići u prvom ustanku iz Skakavaca-okruga užičkog,

Stefanovići su iz nekog sela na Fruškoj Gori, doselili ih kaluđeri u prvom ustanku.

Svi ostali su doseljenici iz drugog ustanka i docnije.

U Prnjavoru (Bogovađi) je 50 kuća, računajući i Bogovađu od 30 porodica.

Prnjavorci se zanimaju svim privrednim radovima, kojima i ostali seljaci svoje okoline. Siromašniji uče i rade zanate ili u selu ili idu na stranu, a bave se nadničenjem oko manastira i na njegovim dobrima. Oskudni u zemlji uzimaju od manastira izvesne zemlje na njima rade ili na napolicu ili na treću oku. Uzimanje na „treću oku“ biva ovako. Sopstvenik daje zemlju, a zakupac je dužan poorati, zasejati svojim semenom i srediti, pa kad bude sve gotovo, onda od čiste hrane dati trećinu sopstveniku. Ovaj način uzimanja i obrade zemlje preživljuje se i gotovo ga i nema, a u Mačvi je prestao pre 25 godina.

U poslednje doba iz Morave, iz onih moravskih gusto-naseljenih sela, masama se doseljavaju pojedinci i naseljavaju ovuda i po okolnim selima ili kao nadničari ili kupuju imanja, pa se na njima naseljavaju. Takvih doseljenika u ovom selu ima dosta i oni su rastureni po svim krajevima, većinom po kolebama pored puta.

Prnjavor je sastavni deo bogovađske opštine u srezu kolubarskom. Sudnica i škola su u Bogovađi, a selo ide crkvu u manastir. Groblje je izdeljeno na dva kraja. Selo nema svoje preslave.

Ispod manastira pored puta Mionica – Bogovađa – Beograd nalazi se drumsko naselje Bogovađa. Sve kuće su svojina manastira, a tu ima 4 dućana, jedna mehana, 3-4 stana, opštinska sudnica a pred vratima manastirskim je i škola. Naseljenici su zanatlije iz raznih krajeva, po zanimanju mehandžije, trgovci i nadničari. Zanimaju se zanatima, a ne rade zemlju, izuzimajući nadničare.”

IZVOR: Ljubomir Pavlović, “Kolubara i Podgorina” 1907.  

Za deo sela Sušila i okoline, čak celo brdo uključujući i Mitroviće, kažu da se nekada zvalo Lom brdo, što se na pojedinim katastarskim skicama još vode pod tim imenom, koje su kasnije preimenovali u Sušila, bilo je sušno, nije bilo dovoljno vode. Nalazi se nedaleko od manastira na blagoj uzvišici, smatra se da ima najčistiji vazduh na teritoriji opštine i na tom delu su izgrađene brojne vikendica, uglavnom Beograđana kojima je to na sat vožnje od Beoograda.

Foto: Odmaralište Crvenog krsta

Na tom delu je otvoreno i odmaralište Crvenog krsta Beograda, pedesetih godina prošlog veka. Međutim, nastanak ovog objekta datira još iz 1927. godine kada je kneginja Olga, inače Grkinja, žena princa Pavla, kupila deo manastirskog imanja i poklonila Crvenom krstu kao legat. Puzdano se zna da su žene iz Prnjavora (konkretno od Lukića) nosile pre II Svetskog rata u Crveni krst razne poljoprivredne proizvode, sir, kajmak, piliće, voće i povrće i prodavale tom odmaralištu. Koristio se za razne kampove, programe oporavka, sport, kreativne radionice, edukaciju, kampove za decu i omladinu, osobama sa inavaliditetom i slično. Kapacitet je oko 200 ležaja, premda je kapacitet promenljiv u zavisnosti od perioda i režima korišćenja, a nalazi se u okruženju šume koje ima nekoliko hektara. Još u septembru 1942. godine tu je napravljen smeštaj za ratnu siročad koja su ostala siročad još u samom početku II Svetskog rata koji je za sobom ostavljao pustoš, pogotovu na prostorima Jugoslavije, gde su ratna dejstva, okupacija i masovna stradanja civila doveli do velikog broja dece bez roditeljskog staranja. Ta praksa se nastavila i dolaskom nove vlasti koja je pristupila zbrinjavanju ratne siročadi. Pravi naziv ustanove bio je Srpski izbeglički dečiji dom u Bogovađi. Takav dom postojao je i u Valjevu. Zgrada u kojoj su bili smešteni pripadala je IX pododboru društva crvenog krsta iz Beograda. Zgrada doma bila je u dobrom stanju, a sastojala se od dve velike sale za smeštaj dece, trpezarija i devet malih odeljenja koja su korišćena za ambulantu, kancelarije, stanove osoblja i dr. Kuhinja se nalazila u neposrednoj blizini zgrade i sastojala se od tri odeljenja. Dolaskom Narodnoslobodilačke vojske, dostavljanje ogreva i hrane vršeno je preko NOO za opštinu Bogovađsku, a neki artikli kao što su šećer, keks, griz, smokve, primani su od nadležnog odeljenja za socijalnu zaštitu u Beogradu, bivšeg komesarijata za izbeglice. Zadržana je stara uprava a upravnik je bio Janko Školnik. Sredinom decembra 1944. godine dat je predlog da se za stalnog nameštenika postavi Školnik Mirjana, koja bi obavljala dužnost vaspitačice a inače je ćerka upravnika Janka. Februara 24. 1945. godine doneta je odluka da se promeni ime doma u Okružni dečiji dom okruga Valjevskog za decu od 3 do 11 godina. Na istom sastanku je odlučeno da se mora iznaći rešenje za proizvodnju hrane za dom na nekom većem kompleksu zemljišta pa je predloženo da se od ogromnog manastirskog komleksa uzme nešto zemlje. Sam manastir nije imao mogućnosti, kako je istakao i sam arhimandrit manastira, da obradi to ogromno imanje, jer nema na raspolaganju radne snage ni vučne zaprege. Takav predlog poslat je šabačkoj eparhiji da usvoji ovaj predlog. Odvojen je jedan kompleks ziratnog zemljišta od oko 100 hektara i ustupljen Dečijem domu u Bogovađi. Bio je tu i jedan poveći deo šume.

Taj Dom je kasnije dograđivan i pošto je već bio u vlasništvu Crvenog krsta Beograda, pretvoren je u Dečije odmaralište gde su dolazila beogradska deca u smenama na oporavak, edukativne kurseve i slično dugi niz godina.

Odmaralište je u periodu od 2011. do 15. marta 2023. godine korišćeno kao Centar za tražioce azila  i migrante. Azilanti su potpuno devastirali objekte Crvenog krsta, jer su se ponašali bahato ne samo u odmaralištu već po celom selu. Nisu bili agresivni prema stanovništvu Bogovađe ali su bili jako neuredni i posle njihovog boravka okolina odmarališta nije više koristila bunarsku vodu za piće. Sa leve strane glavnog ulaza u odmaralište deo manastirskog imanja u površini od oko 1 hektara dobilo je preduzeće „Boranje šume“, ogranak iz Valjeva. Oni su tu napravili šumarsku kuću u kojoj je živeo šumar Nikola Marković sa suprugom Milevom koja je radila u prodavnici, a posle njih šumar Bora Vasić sa suprugom Milom i pre dolaska azilanata uredno su  održavali i kosili to imanje. Međutim manastir je tražio da im se to vrati restitucijom, što je i učinjeno. Kada bi tu posejali pšenicu azilanti bi po klasavanju pšenice kidali vlatove, malo protrljali kroz ruke i jeli. Onda su mislili da će im doskočiti pa su u jednom delu posejali krompir. Kada je devojka iz manastira došla da kopa krompir videla je da su oni sav krompir pokopali. Kada bi posejali kukuruz oni bi taj kukuruz pojeli živ, ceo klip sa sve komiljkom.  Nisu oni bili gladni jer su u azilu imali sve i dobijali su bogate obroke, ali to im je bilo nešto urođeno što niko od meštana Bogovađe nije mogao da objasni. Doduše, dom je bio prebukiran i umesto 200 koliko je bilo ležaja bilo ih i do 500. Onda je i manastir digao ruke od toga i sada su šumska kuća, velika šupa, garaža i njiva zapušteni. Objekti Crvenog krsta su obnovljeni posle njihovog iseljenja 2023. godine i adaptacijom je ponovo vraćen prvobitnoj nameni Dečijeg odmarališta. I sada dolaze autobusu sa decom mada u manjoj meri. Sada ima jedan stalno zaposlen, Nemanja Ćećez, kao upravnik. Međutim posle izbeglica i azilanata on je morao sve da radi, bio je i upravnik i domar. Bio je ranije tu i domar Marko Barić, ali on je napravio kuću u spoljnom delu Triangle u Lajkovcu i preselio se tamo. I jedan podatak koji malo ko zna – pre azilanata još u vreme Grčkog građanskog rata koji je trajao od 1946. do 1949. godine, između komunističke partizanske vojske  (DSE) i vladinih snaga koje je podržavao Zapad, kada su poraženi komunisti 1949. godine desetine hiljada njihovih boraca i civila pobegle su iz Grčke uglavnom u Jugoslaviji i Srbiju. Postoje i svedočenja da su grčke izbeglice bile smeštene u odmaralištu Crvenog krsta u Bogovađi, jer su tu već postojali objekti za kolektivni boravak. Došli su krajem 1948. i boravili tokom 1949. godine. Takođe u decembru 1989. godine kada je svrgnut Čaušesku bilo je nešto malo dece kao izbeglice iz Rumunije ali se nisu dugo zadržali u Bogovađi.

Pored zaseoka Sušila postoji Gornji kraj, Donji kraj kome pripada i zaseok koji se zove Ćaćino polje na brdu iza manastira i manastirke šume koje ima lep pogled prema Lajkovcu. U tom kraju živi profesor Rajko Sarić, dobar čovek i veliki poznavalac prilika u selu i okolini. Njegova kuća je samo preko puta koji predstavlja granicu između Bogovađe i Pepeljevca pa je Rajkova kuća pripala Pepeljevcu. Tu su takođe i Gajići iz Bogovađe.

Od toponima poznati su: Manastir, Igralište, Ambulanta, Škola, Čukara, Železnička stanica (Mesna kancelarija) , Vitkovača, Novo igrališe, Pošta, Vojne zgrade, Belića hrast. Za divno čudo taj Belića hrast iako je najstarije drvo u selu nije zapis ali zapisa ima na drugom mestu kao, npr. na Mitrovića brdu.

Nekoliko godina pre rata jedan mašinoviđa, iz Bosne ili Slovenije, „vukao“ je voz od Ljiga prema Lajkovcu i kada je od Bogovađe, prema „Tri kruške“, naišao na duplu krivinu u useku na mestu zvanom Čukara, gde je nekada bio majdan i gde mu nije pregledna pruga jer je bio na desnoj strani lokomotive a krivina je bila leva, slučajno je kroz suprotni prozor u trenutku pod nekim uglom video nešto ogromno na pruzi. Počeo je naglo da koči i na izlasku iz krivine video je ogromnu stenu visine do pola lokomotive na sred pruge. Uspeo je uz krajnji napor da zaustavi voz na par santimetara od te stene. Da je udario u nju došlo bi do strašne havarija, možda bi on i ložač bili povređeni ili još gore od toga. Kasnije je godinama, do pred rat, dok nije otišao iz Lajkovca, proslavljao taj dan kada je na tom mestu pored reke Ljig pekao jagnje i zvao kolege da časti jer je ostao živ.

Preko puta Čukare su njive zvane Krušik i reka Ljig na kojoj bila brana za Kameničku (Županjačku) vodenicu koja još uvek postoji i radila je do pre 10-ak godina ali je prolaskom autoputa „Miloš Veliki“ prestala sa radom zbog nekih devijacija korita reke. I Bogovađani su imali svoju vodenicu bliže centru i mostu prema Županjcu, Leka Đorđević je bio zadnji većinski vlasnik,  ali je ona davno srušena.

Postoje 4 vojne zgrade sa po četiri stana koje su pravljene kada je i vojska naseljena oko 1958. godine. Ti stanovi su bili isključivo za vojna lica. Posle nekog vremena kada je ostao samo jedan oficir u trećoj zgradi, svi stanovi su podeljeni civilima.

Bilo je izvora u Bogovađi. Jedan je bio ispod Crvenog krsta koji nije imao neko posebno ime već ga je svako zvao na svoj način, ozidana je jedna kućica u kojoj je bila pumpa koja je vukla vodu. Neko je proglasio da je voda lekovita, pogotovu za oči. Vojska je kasnije kaptirala taj izvor, neki ga zovu i bunar, i odvela u vojne zgrade koje još uvek koriste tu vodu. Vodovod je prolazio ljudima kroz dvorišta, bašte, njive ali se niko nije zakačio na njega sem Čede Stefanovića koji je bio vojno lice. Malo se digla prašina oko toga ali pošto je radio kod vojske tako je i ostalo. Međutim posle raspada stare Jugoslavije i promena u Vojsci svi su se počeli kačiti na taj, uslovno rečeno vodovod, što je u mnogome smanjilo pritisak, pogotovu u letnjem periodu. Manastir Bogovađa je nakada dobijao vodu iz izvora Vitkovača koji je sada zapušten a manastir dobija vodu sa drugog mesta.

Foto: Prvi i treći razred školske 1972/1973. sa učiteljem Tomom Miloševićem

Kroz selo protiče reka Ljig a ima i potok koji se zove Školski i koji protiče pored manastira i škole, ima i potok koje teče iz pepeljevačkih šuma dole pored kuće Milutina Mirkovića i Bistrički potok  koji potiče iz Parloga, iz šuma kaluđerskog zabrana, pored Belića kuće.

Zajednička preslava u selu je Car Konstantin i Carica Jelena, 3. juna. Ranije su svi preslavljali ali sada manji broj. Vašar je bio u manastirskoj porti na Petrovdan gde su se okupljali momci i devojke i iz ostalih sela. Manastirska crkva je za parohijene više sela, Bogovađe i Pepeljevca, mada dolaze i vernici Vračevića, Donjeg Lajkovca (oni idu i u Latković) i Nanomira.

Spisak znamenitih i po nečemu poznatih ljudi koji su na neki način doprineli selu je veoma teško napraviti i to je obično veoma škakljiva tema. Mnogi ovome prilaze veoma subjektivno i uglavnom ističu članove svoje uže ili šire familije. Na ovu temu obično konsultujem veči broj meštana pa kada se to sve izanalizira dođe se do nekog realnog spiska. Međutim, uvek će se neko ljutiti, zašto je u spisak stavljen onaj a nije ovaj i sl. Ako i nastane neka nenamerna greška ona se da ispraviti u knjizi „Stari Lajkovac i okolina“ koja je u pripremi:

Kamenica Mile, rođen 1939. godine u Prnjavoru, bio je neko vreme šef poreske uprave u Lajkovcu, a onda je bio uspešan direktor plastenika u Šopiću, a pred penziju je otvorio prodavnicu u Bogovađi;

Foto: Glumac Marko Todorović rođen je u Prnjavoru gde je njegov otac Nikola, kako kaže Marko, bio strog ali pravedan učitelj

Marko Todorović, glumac, rođen je 2. juna 1929. godine u Prnjavoru. Prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta i dobitnik Sedmojulske nagrade zakoračio je na veliku scenu 1958. u Dubrovačkoj trilogiji Ive Vojnovića, a u režiji Branka Gavelle. Odmah je stigla i Sterijina nagrada. Igrao je u brojnim filmskim, televizijskim i pozorišnim projektima, stigao je i čak pet puta da glumi Tita. Umro je u Beogradu 29. avgusta 2000. (71 god.). 

Predrag Simović, lekar, išao je u Bogovađu u školu, sada živi u Bostonu, Masačusets;

Rodoljub Marković, bio je predsednik opštine Bogovađa, a jedno vreme držao je poljoprivrednu apoteku i neku kafanicu. Iza sebe je ostavio sina Mikana i snahu Radu koji su do smrti u saobraćanoj nesreći živeli u Bogovađi, gde sada živi i njihov sin;

Jeremija Ješa Milovanovć, završio tehnologiju i bio direktor jednog OUR-a u PKB-u;

Rajko Sarić, rođen 1959. godine u Boračkom Jezeru, opština Konjic od oca Todora i majke Draginje, profesor istorije i pomoćnik direktora OŠ „Mile Dubljević“ u Lajkovcu, sada penzioner, nastanjen u Pepeljevcu ali na samoj granici sa Bogovađom;

Foto: Grupa nastavnika iz Bogovađe: Tomislav Milošević, Živko Podgorac, nn i Slobodan Radovanović Musa Matori

Tomislav Milošević, učitelj, rođen 1934. godine od oca Manojla, bio direktor škole „Vožd Karađorđe“  u Bogovađi od 1962. godine do 1974. godine. Od 1974. godine kada je postala izdvojeno odeljenje OŠ „Mile Dubljević“ iz Lajkovca, Toma je postao rukovodilac tog odeljenja. Pre Tome, direktor je bio Đorđe Damnjanović do 1962. kada je smenjen jer nije mogao biti direktor sa srednjom stručnom spremom. Toma je bio učitelj u Mirosaljcima gde je bio veoma aktivan ne samo u školi već i na nivou sela, gde je organizovao meštane. U školi je osnovao čitaonicu, nabavili su nekoliko garnitura šaha i domina. Opština ih je pretplatila na valjevski „Napred“ i na časopis „Poljoprivrednik“. Narod Mirosaljaca i omladina su se tu rado okupljali. Tada je osnovan i fudbalski klub. Kada je školska inspektorka to sve videla, pored dobre ocene koju je dobio, predložila je lazarevačkoj opštini da ga dovedu za predsednika omladine u Lazarevac gde bi dobio i stan. Toma to nije prihvatio i hteo je da ostane učitelj. Pozvali su ga u Lajkovac na razgovor i postavili ga za učitelja pa za direktora škole u Bogovađi, gde je ostao do penzionisanja.

Jasmina Kikojević Babić, rođena 1962. godine u Bogovađi od oca Milovana i majke Nadežde, završila mašinski fakultet i magistrirala, zaposlena u Beogradu. Bila je udata za Bojana Babića, doktora mašinstva, šefa katedre na Mašinskom fakultetu, umro je 2023. godine;

Zdravko Mitrović, bio je jedan od najznačajnijih poljoprivrednika. Živeo je na tzv. Mitrovića brdu. Imao je 5 ćerki, umro je pre više od tri decenije.

Čika Žija Đorđević, bio je dobar poljoprivrednik i veoma strog terajući svoje ukućane da rade. Imao je dva sina, jedan je sa Žijom radio poljoprivredu a drugi, Dobrivoje Đorđević je bio mašinovođa u Lajkovcu, ali je bio veliki veseljak i boem. Kada je Žija otišao u Dom zdravlja u Lajkovcu, doktor Žika Despotović ga pita: Čika Žijo našto se žališ? a Žija mu je odgovorio: Žalim se na moga sina Dobrivoja!

Srboljub Vidaković, bio jedno vreme direktor trgovinskog preduzeća „Pobeda“ u Lajkovcu, a njegov otac Svetomir, zv. Smrzoje držao je dugo vremena prodavnicu u Bogovađi u kojoj je povremeno radio i Srboljub;

Marko Petrović, ugostitelj iz Bogovađe, dugo godina je držao kulti restoran „Japanski bor“ početkom 70-ih godina. Imao je i sobe za izdavanje a nalazio se na jednom od lepših mesta zaseoka Sušila u Bogovađi. Posle Markove smrti (1996-1997) rastoran je neko vreme držao njegov sin Milan. Sada je restoran zatvoren.

Čuvena Vuka gatara, poznata vračara za celo područje bivše Jugoslavije. Stanovala je odmah pored stare škole. Pred njenom kućom je nekada bilo Mercedesa da nisi imao gde da parkiraš. Pre nekoliko godina na dodeli nagrade „Najpleminitiji podvig godine“ bio je i jedan čovek iz Bogovađe. Novinarka poznatog lista prišla mu je i rekla da je ona unuka Vuke gatare. Obećala je da će doći u Bogovađu ali se nikada nije pojavila.

Interesantno je da je u Bogovađi od nastanka sela, još od Prnjavora kada su dolazili zbog posla u manastiru, bilo dosta doseljenih lica pa i čitavih familija (Đogići, Golubovići, Murtezovići, Ljubičići, Nikolići…), pogotovu u drugoj polovini prošlog veka, najviše iz Hercegovine. Pomenuću jednog, Vukadina Đogića (1952), koji je, pored toga što je bio dobar i pošten čovek, bio i veoma aktivan u Bogovađi u društvenim okolnostima tog vremena, pa je kao takav bio i predsednik omladine Lajkovca iako je sve vreme živeo u Bogovađi odakle nas je i napustio 2012. godine. Iza sebe je ostavio dve ćerke. Treba pomenuti i doktorku Jelicu Čalamać koja je kao lekar radila u Bogovađi dvadesetjednu godinu gde je sve vreme živela sa porodicom.

U poslednje dve decenije nekoliko desetina mladih ljudi završilo je fakultete, uspešno i vredno rade u svojoj struci gde postižu značajne rezultate. O njima će pisati neki budući hroničari.

Bilo je u Bogovađi dosta visokih oficira koji su privremeno živeli ali nisu rođeni tu i često su se menjali ali ovom prilikom ne bih o njima. Samo da pomenem generala Radosavljevića, zvanog Šoća koji je poznat po tome što je u vreme II zasedanja AVNOJ-a u Drvaru, bacio ćebe na švapski tenk da vojnik ne bi video kuda vozi. Nemci su imali dojavu da se Tito krije u pećini u Drvaru pa su došli da ga uhvate, ali on im je izmakao na drugu stranu. O tome su pisali i neki udžbenici istorije.

Dok je bilo više vojske u Bogovađi, žene iz Pepeljevca, na mestu gde je sada Zdravstvena stanica, imale su 3-4 pijačne tezge gde su prodavale svoje proizvode, sir, kajmak, jaja, piliće, razno povrće i voće.

U prvoj polovini 60-ih godina u Bogovađi je postojao bioskop. Bio je u vojnom krugu ali je bio slobodan ulaz i za civile. Rada Milošević, učiteljica, organizovala je folklor i ritmičke vežbe sa učenicima u toj sali kao i razne druge priredbe. 

Foto: Rada Milošević, učiteljica, organizovala je folklor i ritmičke vežbe sa učenicima

Škola se odvojila od manastira 1842. godine i postala državna škola. Do tada se zvala Škola u manastiru Bogovađa.

Prvi poznati učitelj u Bogovađi bio je dvadesetdvogodišnji Radosav Koturović iz Novog Pazara, koji je bio je u službi Petra Molera, a zatim učitelj u Beogradu pa u Bogovađi.  Posle njega učitelj je bio Kirilo Sekulić, 1819 godine. Međutim njih više se pominju kao prvi učitelji u zavisnosti da li je škola bila manastirska ili državna. Posle njih nastupila je čitava plejada učitelja pa je 1842. godine evidentiran kao učitelj Obrad Mihailović iz Čibutkovice. Nasledio ga je Aksentije posle Katanske bune 1844.godine. Posle njega Vule Jovanović 1845. Iste godine dolazi Dimitrije Bogićević iz Beljina. Završio filozofiju i bio najobrazovaniji među 105 učitelja u Zapadnoj Srbiji. 1846 godine sagrađena posebna zgrada za školu. 1847 godine učitelj je Aksentije Molerović iz Vračevića.

Od 1852 do 1855. učitelj je Janko Ristić, pa Petar Jovanović. Petar Molerović iz Vračevića radi 1859. godine, a 1860. učitelj je Vasilije Petrović iz Prnjavora (Bogovađa), 1862 godine učitelj je Trifun Aleksić iz Petnice. Zbog pijanstva gubi posao.

Od 1863 – 1868 učitelj je Mirko Vukašinović. U to vreme u Bogovađsku školu idu deca iz 16 sela. U školi 1869. radi Toma Popović. A 1870/71. radi Dimitrije Protić, pa Panta Vojinović 1872-1873.

Jakov Radosavljević 1875-1882. godine a od 1894. godine u Bogovađi radi bračni par Mihailo i Živana Kupčević.

Sadašnja stara zgrada škole sagrađena je u poslednjoj deceniji 19. veka.

Aprila 27. i 28. 1899. godine školu su posetili kralj Aleksandar i njegov otac Milan Obrenović.

Godine 1902. u školi rade Krsman i Ljubica Pejović a od 1904. u školi je radila Darinka Mišić premeštena iz Bajevca. Od 1905. u školi je Velimir Nikolić premešten iz novootvorene škole u Markovoj crkvi. Potom dolaze Adam Stanimirović i Božidar Radojičić.

Za vreme Prvog svetskog rata škola nije radila.

Škola ponovo počinje da radi 1919. godine a učitelj je raščinjeni sveštenik Milutin Žujović iz Vračevića i zamenjuje ga ponekad ćerka Jevrosima. Kasnije se smenjuju Radoslav Drajić, Rafailo Antonijević, Borivoje Rafailović, Mileva Cukavac, Živojin Tovarović, Živko Smiljanić, Milica Popović, Jelena Janić, Dragutin Nikolić, Svetozar Ivković. Svi dvadesetih godina. Tridesetih godina učitelj je Svetislav Milovanović. Za vreme Drugog svetskog rata do jeseni 1944. učitelj je Ljubiša Jakovljević.

Ovaj spisak je malo duži ali sam smatrao da ova škola, koja je jedna od najstarijih ne samo u našem kraju već i šire u Srbiji, zaslužuje da se pomenu njeni učitelji od nastanka 1842. godine do kraja prošlog veka. Da se na zaboravi.

I tako, zahvaljujući profesoru Rajku Sariću uz čiju pomoć prođosmo kroz ovaj vremeplov stigosmo i do novijih vremena gde su se i dalje smenjivali razni učitelji, od Jelene Damnjanović, sestre učiteljice Mice Janković iz Pepeljevca, Kaće Acevske, Cubhije Beširević i Ljubiše Jakovljević čija je supruga bila Savka, kasnije Brkić. Tu je radila od 1961. godine i supruga Tome Miloševića, Rada, dev. Milosavljević iz Vračevića. U školi je jedno vreme radio i naš lajkovčanin Slobodan Radovanović, Musa matori koji je svakodnevno putovao u Bogovađu biciklom. Bračni par Kikojević, Milovan i Nadežda radili su od otvaranja Osmogodišnje škole 1961/1962. do penzionisanja, Nada do 2000. i Milovan do 2002 godine. Milovan je bio rukovodilac izdvojeng odeljenja Bogovađa od 1974.  do 2002. godine kada ge je nasledio profesor Rajko Sarić i bio 8.5 godina. Škola u Bogovađi bila je internatskog tipa i u nju su išli đaci iz 16 sela. O novijim učiteljima i đacima nadam se da će pisati neki mlađi.

Bila je nečija privatna kuća u selu čiji se vlasnik nije znao pa su meštani tu glasali i okupljali se. To su zvali klub. Kada je ukinut „ćira“ okupljali su se na železničkoj stanici, gde je i Mesna kancelarija.

Aleksandar Manojlović, meštanin Bogovađe je otišao na rad u Australiju, dobro se tamo snašao i otkupio stari železnički magacin u Bogovađi, gde je napravio kafanu i dao adekvatno ime „Magacin“. Ima stotinak mesta i pogodna je za održavanje manjih svadbi, punoletstava, rođendana i za neke sredne događaje. Manojlović je još u Australiji ali ima nameru da se vrati kada reši neke porodične stvari.

Foto: Restoran „Magacin“ u pripremi

U Bogovađi je i u starija vremena postojalo par kafana kao što je bila „Kod Cana“ ili „Šargina kafana“, tradicionalno od dede, oca pa do Cana. Bila je i Miškovića kafana čija je supruga trenutno najstarija u selu ispred Tome Miloševića koji ima 92 godine. Postojala je Obradovića kafana između dva svetska rata. Izbori 1938. godine, između demokrata i radikala, napeto. Mališa Jovičić iz Pepeljevca je kandidat radikala, a u Donjem Lajkovcu i Bogovađi su bili jaki Radovanovići – demokrate. Pripreme su u toku, Vojimir Lukić ide u Bogdanovicu da dovede „bandu“ (trubače) da sviraju. Pobedile su demokrate za malo. Ide Vojimir i od Kameničinih kuća počinje „banda“ da svira i pravo pred Obradovića kafanu. Tu se sve odvijalo. Jedno vreme je i Rodoljub Marković držao kafanu. Postojala je i Lazina kafana. Prodavnica je bila „Pobedina“ i kasnije Smrzojeva prodavnica „7. juli“. Tako su zvali Srbinog oca Svetomira Vidakovića koji je pre mnogo decenija takođe radio u „Pobedi“, kao i Srba, a još ranije, pre rata, kod „Sekulića“, jednom od prvih „marketa“ u Lajkovcu. Kasnije su tu radili Raša i Ljilja Tanasković – Kajina. Kasnije je i Mile Kamenica imao svoju prodavnicu i prodavnica Mitre Mišković koja i danas radi.

U zgradi stare škole koja je srušena a koja je bila desno na raskrsnici za manastir bila je opština pre Drugog svetskog rata a posle rata je bila zgrada Narodnooslobodilačkog odbora. Tu su se sastali predstavnici Kolubarske partizanske čete sa vojvodom Kamenicom dan pre napada na Lajkovac u avgustu 1941. godine i on im je dao neke instrukcije. Tada su Pećančevi četnici i partizani još bili zajedno. U toj opštinskoj zgradi bila je jedno vreme škola,  nekada Srećkova kafana, štab četničkog vojvode Kamenica koji je rođen u Beogradu u Lješkoj ulici a ne u Ćelijama ili Županjcu kako se  pričalo. Nekada davno i prva pošta (menzilhana) je bila u toj zgradi.

U Bogovađi su svake godine održavani majski susreti na vojnom igralištu koje je sada zapušteno. Uglavnom su učestvovala sela (16-20) iz okoline, ali i sportisti iz Lajkovca i Lazarevca. Na tom prostoru još uvek postoji prelepa i iznad svega funkcionalna vojna zgrada koja bi se mogla iskoristiti u razne svrhe.

U selu postoji fudbalski klub „Sloga“. Jedno vreme je predsednik a kasnije i sekretar učitelj Toma Milošević a posle njega Mikan Marković koji je sa suprugom Radom vodio klub dugo godina. Bilo je i dečaka iz Lajkovca i okolnih sela, a iz Bogovađe su igrali u to vreme Dragan Mišković, Milorad Mitrović, Mikan Marković, Predrag Gajić, oficir Koteski, vodnik Mata Skobljanac, golman Murtezović sin oficira, Miša Bojić, Zoran Petrović, Milan Petrović Krca, Sveta Petrović i drugi. „Sloga“ je osnovana 1947. godine. Klupska boja je crvena. Novi stadion je napravljen 1983. godine, a pre toga su igrali na vojnom igralištu. Do 2021. igrali su Opštinsku ligu Lajkovac, a posle reorganizacije Opštinsku ligu Lajkovac-Ljig-Mionica. Jednu sezonu su igrali Međuopštinsku ligu ali nisu mogli dugo da se održe. Tokom II Svetskog rata jedno vreme u manastiru su živele neke izbeglice koje su se posle rata odselile u Beograd. Pretpostavlja se da je jedan od njih poslao prvi fudbal svom bivšem klubu u Bogovađi. Kasnije im je poslao i televizor koji je bio jedan od prvih u selu. Klub je više puta prestajao sa radom ali je obnavljan i trenutno je aktivan.

Foto: Jedna od generacija „Sloge“ iz Bogovađe. Gore: Milan Petrović Krca, Tihomir Tikan Murtezović, Radman Prokić, Slobodan Beli Stanković, Zoran Petrović, Svetislav Sveta Petrović. Čuče: Saša Radovanović, Borivoje Boka Jevtić, Sava Đogić, Milan Mikan Marković i Miša Bojić

Bio je nakada u Bogovađi i šah klub sa dosta članova. Jedna od najaktivnijih bila je Branka Vujičić koja je igrala bolje od mnogih muškaraca. Bio je aktivan i Mića Vlajić, Radisav Raja Đorđević i drugi.

Foto: Spomen ploča na železničkoj stanici izginulima u I i II Svetskom ratu iz Bogovađe, kao pomen izginulima za našu slobodu

U selu postoji spomen česma sa spomen pločom izginulih iz Bogovađe u I i II Svetskom ratu. Nalazi se na staroj železničkoj stanici.

I Svetski rat:

1. Bojić Milija
2. Đorđević Đorđe
3. Đorđević Ljuba
4. Đorđević Ljubisav
5. Đorđević Svetozar
6. Đurić Milan
7. Jevtović Mihailo
8. Jovanović Miladin
9. Jovanović Milutin
10. Mitrović Dušan
11. Mitrović Milan
12. Mitrović Milutin
13. Obradović Svetolik
14. Pavlović Živko
15. Radovanović Kostadin
16. Radovanović Milorad
17. Spasić Panta
18. Stanojević Milisav
19. Stefanović Nikola
20. Tanasković Mihailo
21. Tanasković Rajko
22. Tanasković Vladislav
23. Vučić Vlada
24. Vujičić Lazar
25. Vujičić Milorad

II Svetski rat

1. Bojić Milorad
2. Pavlović Bogosav
3. Stefanović Aleksandar
4. Vujičić Miloje

Prnjavor je imao i dva nosioca Karađorđeve zvezde sa mačevima:

Foto: Pantelija Radosavljević

1876-1941

PANTELIJA J. RADOSAVLjEVIĆ – Panta, artiljerijski pukovnik i komitski vojvoda (Beograd, 28. VIII 1876 – Nirnberg, Nemačka, 1941). Rođen je u učiteljskoj porodici, a odrastao u Bogovađi kod Lajkovca. Otac Jakov, rođen 1835. godine u Markovoj Crkvi, opština Lajkovac, a majka Jelena – Lenka (1842-1919), sestra visokog državnog činovnika i publiciste Mite Petrovića, bila je domaćica. Pošto je rano ostao bez oca po završetku trećeg razreda gimnazije stupio je 1. novembra 1892.  godine u APŠ i neko vreme radio kao vodnik Moravskog vozarskog eskadrona, a onda je postao komandir čete u Opsadnom artiljerijskom puku u Nišu. Bio je veoma aktivan i u komitskom pokretu kao Golemiot Dunavski. Od početka I balkanskog rata rata je komandant grupe artiljerije V pešadijskog puka, a od novembra 1912. na službi u Kosovskoj diviziji kao upravnik vojnog slagališta, zastupnik načelnika intendanture i referent artiljerije. Jula 1913. postao je komandant I poljske baterije u Moravskoj diviziji, a septembra te iste godine komandant profijent kolone Moravske divizije. U Arnautskoj pobuni 1913. učestvovao je kao komandir VI čete Granične trupe u Priboju. Tokom Prvog svetskog rata obavljao je više značajnih dužnosti. Počeo je kao komandir već pomenute čete a onda bio je i komandant Graničnog polubataljona i bataljona. Kasnije je neko vreme bio komandant bataljona u Drinskoj diviziji. Od decembra 1916. bio je na službi u štabu Moravske divizije. Ranjen je 6. oktobra 1914. godine na Glasincu. Posle oporavka vratio se u svoju jedinicu i nastavio borbu. U ovim ratovima učestvovala su i poginula dva njegova brata. Vojislav kao redov VII puka II poziva, teško je ranjen na Čupinom polju 1913. godine, a umro je u Vojnoj bolnici u Beogradu. Vladislav je kao aktivni pešadijski poručnik poginuo u Sedlaru kod Svilajnca 14. oktobra 1915. godine. Marta 1919. postao je upravnik Artiljerijske radionice Dunavske divizijske oblasti. Od 13. decembra 1922. bio je upravnik ubojnog slagališta Potiske divizijske oblasti, a 25. novembra 1924. postao je v.d. pomoćnika komandanta Beogradskog vojnog okruga. Devetog aprila 1925. imenovan je za upravnika Glavnog veterinarskog slagališta. Penzionisan je 28. jula 1925. kao artiljerijski pukovnik i preveden u rezervu. Aprila 1941. godine zarobljen je i interniran u nemački logor Nirnberg, gde je umro. Za zasluge u miru i ratu odlikovan je: Spomenicom Kralja Petra I (1903), Medaljom za vojničke vrline (1907), Zlatnom medaljom za hrabrost (1913), Zlatnom medaljom za revnosnu službu (1913), oficirskim Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima IV stepena (1913), Ordenom belog orla sa mačevima (1920) i Ordenom Svetog Save V stepena. Bio je oženjen Vukosavom (1880-1964) kćerkom Drage i Lazara Dimovića, poreznika. Nisu imali dece. Služio se francuskim jezikom i bavio publicistikom. Posle rata napisao je i izdao o svom trošku dve knjižice patriotskog sadržaja: Kroz slavno Kosovo i Šta je Maćedonija? Pored toga objavljvao je i svoje članke i pesme u listu Srpsko Kosovo.

PANTELIJA M. SPASIĆ – Panta, kaplar – dobrovoljac (Prnjavor, Lajkovac, – Čeganske planine, 14. VIII 1916). Otac Matija i majka Leposava, poljoprivredni proizvođači, dobrog materijalnog stanja. Učestvovao je u borbama u toku noći između 8. i 9. avgusta 1916. godine na položaju Malka Nidže, ali i u četiri neprijateljska napada 10, 11, 12. i 13. avgusta na položaju Čeganske planine, južno od kote 1500 pokazujući primernu ličnu hrabrost. Panta Spasić bio je hrabar borac, pouzdan vođa patrole u najtežim momentima borbe, prkosan i slobodan. Svoje drugove je stalno slobodio i hrabrio. Dana 14. avgusta poslat je u poteru sa položaja Čeganske planine jugozapadno od kote 1500, a u pravcu položaja Malka Nidže. Umetnošću svojom došao je sa patrolom na 50 metara od bugarskih rovova. Kad su Bugari spazili patrolu i otvorili vatru na njih, to kaplara Spasića nije pokolebalo već je pucao iz svoje puške i ubio dva bugarska vojnika. Međutim, sudbina je htela da se njegov junački život ugasi i kaplar Spasić pogođen smrtno od bugarskog zrna pao je na istom mestu. Za zasluge u ratu odlikovan je Srebrnim vojničkim ordenoma Karađorđeve zvezde sa mačevima i drugim priznanjima. (Izvor: Milorad Radojčić Tude „Besmrtni ratnici valjevskog kraja 1912-1918 – Vitezovi Karađorđeve zvzde“)

Posedujem spiskove preživelih Solunaca iz našeg kraja ali samo onih sela koja su se prijavila UNAS-u (Udruženju nosilaca albanske spomenice). Nažalost Bogovađa nije prijavljena tom udruženju pa nemam podatke o Soluncima iz Bogovađe.

Foto: Pružni radnici na vagonetu u železničkoj stanici Prnjavor (Bogovađa)

I moja omiljena tema, železničari iz Bogovađe koji su radili u lajkovačkoj Ložionici ili vozno osoblje domicilne stanice Lajkovac u periodu od 1951. do 1968. godine, odnosno do ukidanja Lajkovačke pruge uzanog koloseka:

1. Ćosić M. Milica, NK  radnik;
2. Đorđević J. Vojimir, saobraćajno-transportni otpremnik;
3. Đorđević Lj. Milisav, saobraćajno-transportni radnik;
4. Đorđević M. Čedomir, saobraćajno-transportni radnik;
5. Đorđević S. Vojimir, saobraćajno-transportni radnik;
6. Gajić Č. Miodrag, KV bravar, pregledač kola;
7. Gajić M. Tomislav, ložač;
8. Hamzić S. Zlatomir, električar;
9. Jevtić S. Srboljub, vozovođa;
10. Jovanović M. Miladin, saobraćajno-transportni radnik;
11. Lazić D. Dragoslav, rasporedni;
12. Lukić S. Janićije, bravar;
13. Milekić M. Živorad, kondukter;
14. Mitrović B. Miloš, saobraćajno-transportni radnik;
15. Obradović M. Milorad, tehničko održavanje;
16. Pavlović K. Borisav, čuvar objekta;
17. Rakić Ž. Milovan, vozovođa;
18. Stanković M. Živorad;
19. Stefanović M. Jaćim, saobraćajno-transportni otpremnik;
20. Stefanović I. Ljubisav, saobraćajno-transportni otpremnik;
21. Stefanović M. Ljubiša, magacioner;
22. Tanasković S. Milorad, saobraćajno-transportni radnik;
23. Vasić Ž. Milovan;
24. Vujičić G. Miodrag, čuvar pruge;
25. Vujičić I. Gaja, saobraćajno-transportni radnik;
26. Vujičić M. Lazar, vozni manipulant;
27. Vujičić M. Lazar, magacinska služba;
28. Vujičić R. Živojin, pružni radnik;
29. Vujičić Ž. Miloje, vozovođa;

petrovictoma@yahoo.com

U prodaji je knjiga „LAJKOVAČKE PRIČE – uspomene na stari Lajkovac“ koja sadrži oko 400 strana i isto toliko fotografija. U knjizi je 66 priča o ljudima i događajima u starom Lajkovcu i okolini. Cena knjige je 1.000 dinara. Može se nabaviti u knjižari na staroj lajkovačkoj pijaci, kod autora lično, ili poručiti na telefon: 0641439199, Viber i WhatsApp ili na e-mail adresu petrovictoma@yahoo.com