Piše: Toma Petrović
Postoji jedna neobična staza između dve ograde u spoljnom delu Triangle, gde su se nekada spajale čačanska pruga i krak od Valjeva, koja je vodila kroz njive prema Kolubari, a kako se u to vreme Lajkovac naglo širio njive su isparcelisane i prodate za placeve gde su železničari pravili kuće.
Vlasnici domaćinstava, sa leve strane staze Stojadin Cole Petrović, zvani Papula, kočničar iz Strmova i desne Dušan Stanišić, otpravnik vozova takođe iz Strmova koji je kasnije prodao kuću Živojinu Markoviću Lunu, dogovorili su se kao prve komšije da u celosti ograde svako svoj plac i da između njih ostane staza, pa je ona praktično ograđena tarabom sa obe strane. To je vrlo neobično jer komšije najčešće stavljaju zajedničku ogradu između svojih placeva. Ali staza je vrlo prometna i nisu je smeli zatvoriti. Kasnije sam doznao da im bivši vlasnik Živojin Živković Pusa iz Rubribreze nije ni prodao taj deo zemljišta na kojem se staza nalazi. Jednostavno nije mogao zatvoriti stazu koja je od pamtiveka postojala. Ona je u funkciji i danas, preko puta bivše Selenčeve prodavnice. Samo je dobar biciklista, u to davno vreme, mogao proterati bicikl a da ne silazi sa njega jer je bila samo malo šira od guvernale bicikla. Sada je proširena i umesto taraba je postavljena pletena žica. Staza je bila žila kucavica za taj deo, ali i za celu varoš, jer se njom išlo na Kolubaru i dalje za Pepeljevac, Strmovo, Pridvoricu, Ratkovac…, kako preko jednog brvna koje je postojalo na jazu iznad Jolića vodenice tako i okolo preko pepeljevačkog drvenog mosta. Odmah posle okupacije retki srećnici koji su imali malo žita ili kukuruza tom stazicom prolazili su sa budžukom na leđima i nosili u Jolića vodenicu da bi samleli i prehranili decu koje je, hvala Bogu, u to vreme bilo dosta. Staza je bila najprometnija leti jer se njom išlo na kupanje kod vodenice, iznad brane, ili na Đavoliju jamu…
Odmah po izlasku sa staze nastajale su rubribreške njive, sa leve strane bila je jedna livadica, a staza je pravo preko prelaza i bogaza vodila prema Jolića vodenici. Na kraju te livadice sa leve strane tekao je potok negde iz Rubribreze i ulivao se dole na krivini kod Ćosinog broda, iznad Drpinog bagrenjaka. Skoro da nikada nije presušivao, a nije bio ni zagađen u to vreme. Kasnije je pri ušću potoka uvedena kanalizacija od Garnizona pa se stvar iz korena promenila. Taj potok je proticao između livadice i retke šume sa usamljenim starim stablima, uglavnom jasena, cera i hrasta. Šuma je postajala sve gušća i prostirala se skoro do Kolubare. Sve to, stazica, potočić, livada i ta, na početku, retka šuma bila je prava atrakcija za decu iz spoljne i unutrašnje Triangle, dela Kolonije oko Bloka br. 2 i jednog dela Spoljne stanice. Stariji i vispreniji ceo taj deo zvali su avantura. Kada se dogovaraju da idu tamo govorili su: Idemo u avanturu, a i jeste bila avantura otići tamo. Lepa, odnegovana zelena trava u proleće i ranu jesen na livadi sa tim retkim stablima koje je vremešni vlasnik ljubomorno čuvao i uživao u njoj. U to vreme malo je korišćena „hemija“ u poljoprivredi pa je šuma i okolina bila raj za bezbroj ptica pevačica raskošnih boja, slavuja, senica, žunja, štiglića, kosova, ševa i drugih koje su uživale u izobilju hrane u vidu insekata u toj šumi. Preko zime, kada padne sneg, selile bi se u rubne delove varoši gde su im pojedinci stavljali mrvice hleba i malo zrnaste hrane na prozore i druga pogodna mesta. Kada dođe proleće vraćale su se ponovo u svoje stanište, Vlastimirovu šumicu, gde su nastavljale sa svojim veselim cvrkutanjem. Sa nezagađenim potočićem, odvojeno od varoši sa čistim vazduhom, van dometa lokomotivskih dimnjaka koji su pravili oblake dima oko Ložionice i železničke stanice, učitelji su vodili decu na izlet na taj prostor. Neki stariji Rubribrežani, a među njima i Živko, Vlastimirov unuk, još uvek govore da je to bio dečiji vrtić. A zapravo je i bio dečiji vrtić jedno vreme odmah posle rata jer je opština uzela od Vlastimira taj deo livade i šumice, ogradila tarabom i proglasila vrtićem za pionire. Međutim, ubrzo je došla 1948. godina i razlaz sa Rusima po čijem modelu je i napravljen taj vrtić pa je to vraćeno Vlastimiru.
Foto: Vlastimir Lazarević
Vlastimir Lazarević, učesnik ratova od 1912. do 1918, rođen je 1881. godine od oca Lazara. Lazar je iz sela Sakulja došao ženi Anki u kuću u Čančareviće i sa njom imao Vlastimira i Mihaila i ćerke Krecu i Jelicu. Vlastimir je sa Zlatijom imao Živojina, Aleksandra, Drgutina i ćerku Ivanu. Živojin je imao Živka, Milorada i Dikosavu udatu u Bajevac. U kući gde je Vlastimir živeo sada živi unuk Živko, zvani Čatrlja (kako ga je prozvao Milinko Kačerac) sa suprugom Angelinom i sinom Nenadom. Živkova ćerka Milka udata je u Lajkovac.
Taj deo Vlastimirovog imanja bio je toliko lep da je i vlasnik, stari solunac sa gunjem ili koporanon preko ramena i uvek sa kebom za pojasom često dolazio jer mu je kuća bila u blizini i sedeo u debelom hladu tih hrastova i kao da je još uvek, kao ratni invalid (75%), odmarao od albanske golgote i Solunskog fronta. Bio je galamdžija i veoma strog, uvek namrštenog lica, nikada nasmejanog. Za razliku od seljaka njegovih godina koji su nosili šubare, Vlastimir je uvek nosio šajkaču. Često je obilazio imanje. Ni kiša mu nije smetala. Napravio bi sebi kišnu kabanicu od džaka „stotinjaka“ sa gustim tkanjem i ako nije mogao u šumu odlazio bi u kafanu, najčešće „Zlatno burence“ koja mu je bila najbliža. Nije bio alkoholičar, ali kada bi potegao 2-3 rakije znao je da se raspriča i šeta po kafani, kao unese se u priču i uvek malo raspojasan da mu se vidi nož. Govorio je: Koje more, ja se nikog’ ne plašim, ja sam se, bre, tuk’o sa tri cara i dva kralja!
Iza te pomalo zastrašujuće maske krio se jedan dobroćudan starac kome deca na livadici nisu smetala, čak mu je bilo prijatno u njihovom društvu. Nikome nije branio da u njegovoj šumi kupe žir za svinje, da seku Badnjake za Božić, nije isteravao tuđu stoku kada bi na kratko ušla u njegovu livadu. Milka Đurković ćerka pokojnog Vitomira-Đure, koji je ubijen krajem rata, ponekad na putu prema Kolubari, napasala je 2-3 koze dok se ona malo poigra sa decom na toj livadi. Ona i njena samohrana majka Mara držale su koze da bi se prehranile i preživele te teške dane posle okupacije.
Foto: Na slici su Mile Fidža, sa šajkačom i gitarom i Vlada Kum na najnižoj grani sa dvojicom mladića u Vlastimirovoj šumici
Omiljeni „sport“ dečaka tinejdžerskih godina pa i malo starijih bio je penjanje po drveću. Vlastimirova proređena šumica bila je kao stvorena za taj neobičan sport ili igru.
Dok su se dečaci pentrali po drveću devojčice su brale poljsko cveće na livadi i divile se muškoj hrabrosti i veštini. Puno se njih penjalo, a ko se dokopa samog vrha taj je bio glavni. Pojedinci, koji su znali da sviraju ponekad su iznosili na to drveće i instrumente, obično gitare i svirali da bi i na taj način privlačili poglede devojčica. Dečaci su i u poznijim godinama upražnjavali taj „sport“. To su radili i na topolama u drvoredu pored prepoznatljive lajkovačke ograde između železnice i ostalog dela varoši.
Foto: Na slici je Branko Marković Bandža sa drugom. Dole je Rada Stojanović, sestra Doke Mušmule i neki klinac iz Kolonije
U Vlastimirovoj šumici najčeće su se igrala deca rođena pre i u toku okupacije: Mile „Fidža“, bio je sin Voje Filipovića, starog lajkovačkog kafedžije… Vlada „Kum“ sin železničara koji se doselio iz Mostara pre rata i ostao još nekoliko godina po oslođođenju. Bio je mnogo dobar dečak, malo se bavio fudbalom a bio je akter svih dečačkih događanja u toku i neposredno posle rata kada se sa porodicom vratio u Mostar… Mile „Lika“, sin kafedžije Steve koji je držao kafanu „Zlatno burence“ kod Bloka br. 2. Imao je dva brata Budu i Kola koji su bili dosta stariji od njega i nisam siguran da su oni učestvovali u tim igrama… Dobrivoje Boba Cingerlić, sin Svetozara doseljenog iz Slovenije, iz okoline Nove Gorice, koga su tamo zvali Dolfo. Početkom jeseni prošle godine bio sam kod Bobe sa jednim zajedničkim prijateljem iz Beograda koji ga nije video nekoliko decenija. Veoma me je obradovao jer se vrlo pozitivno i sa oduševljenjem izrazio o mojoj drugoj knjizi o starom Lajkovcu što mi je bilo posebno drago jer Boba je odrastao sa Lajkovcem. Uz napomenu da je pročitao svih 420 strana od A do Š. Kao da je jedva čekao da me vidi i da mi to mi kaže, a tom prilikom pozvao me da dođem kod njega jer bi imao dosta toga da mi priča. Naravno, to sam mu obećao. Međutim, umro je nekoliko dana posle tog susreta a njegova smrt me je iznenadila tako da nisam ispunio svoje obećenje jer zbog drugih obaveza i onog našeg danas ću – sutra ću nisam otišao, a bio sam čvrsto odlučio da sednemo u njegovo prelepo dvorište i pričamo o starom Lajkovcu. Mnogo mi je žao.
petrovictoma@yahoo. com
