Piše: Toma Petrović
Bio sam veoma mlad kada sam sa dedom, kod koga sam provodio ceo letnji raspust, išao u Žižića vodenicu u Jabučju da meljemo žito. Ispred vodenice bila je jedna velika livada duž reke. Sredinom livade prolazio je put, a iznad brane, na kraju livade postojao je drveni most preko koga se moglo sa stokom i zapregom ići u Lazarevac, najčešće na vašar. Kao da sada gledam sa tog drvenog mosta uz obalu čistu i zelenkastu vodu ispod usnulih vrba po kojoj su plivali klenovi čekajući da sa vrbe padne po neki skakavac ili drugi insekt koga su klenovi obožavali. Na toj livadi bilo je na desetina zaprežnih kola. Neki su čekali da samelju žito, neki vadili pesak i izvlačili sa zapregom na obalu, a nekoliko žena je oprano platno prostrlo u stranu po livadi da se beli. Platno, koje je bilo dugo i po desetinu metara, bilo je belo, na tom jakom suncu, kao sneg. Ljudi u vodenici pričali su razne priče i svi skupa bili zadovoljni i raspoloženi. Vodeničar je bio čovek koga su zvali „Vajatara“. U jabučku vodenicu dolazili su pomeljari iz okolnih sela, Paljuva, Radljeva, Ruklade, odnosno iz svih okolnih sela koja nisu imala reku ili rečicu koja bi mogla da pokreće bar jedan vodenični točak. Mlinova tada nije bilo, bar u našem kraju, a iako ih je bilo negde u okolini, pomeljari su radije mleli u vodenicama. Kolubara je tada imala veoma prijatan i karakterističan miris vode koji pomešan sa mirisom vrba i topola koje su stalno puštale nekakve kapi vode dole u reku. Miris vode i samlevenog kukuruznog ili pšeničnog brašna, stidljivo pokazana bela kolena žena koja su prala i belila platno pored reke i ceo taj ambijent oko vodenice bio je praznik za više čovekovih čula i stvarao je sliku kao iz neke nadrealne priče koju je vredelo na neki način ovekovečiti. Tome bi trebalo dodati i opis atmosfere sela u predvečerje. Graja, ponekad pesma meštana tek pristiglih sa njiva, rika stoke, a kasnije mrkli mrak i tišina prekidana sporadičnim lavežom pasa sa raznih strana, slika su koja se teško zaboravlja. Sve to sam zapamtio kao jedan prelep san.
Sada je od te vodenice ostala ruina, most je odavno odnela voda, livada zarasla i od nje napravljena deponija i retko ko prolazi putem koji je skoro i zarastao. Nije samo nemar u pitanju već i način života i, naravno, industrijalizacija.
Početkom 60-ih, ne sećam se tačno koja je to godina bila, Kolubara je „nadošla“ i preplavila sve vodenične brane od Save i Obrenovca do Žižića vodenice u Jabučju. Pošto riba uvek pliva uzvodno, ogromne količine ribe koje do tada nije bilo u našem delu Kolubare, prešle su sve prepreke zbog dosta povišenog nivoa vode i stigle su iz Save do Jabučja. Tada je ovo područje nastanio šaran koga je do tada bilo jako malo, zatim, grgeč, štuka, savske kesege i neke druge vrste kojih ovde nije bilo. Bio sam dete i nisam tada išao sám na pecanje ali sam voleo da pecam i uvek sam išao sa nekim starijim.
Gotovo svi Lajkovčani voleli su Kolubaru, ali onu lepu, čistu i bistru. Međutim, bilo je onih koji su u tome preterivali, pa su svo slobodno vreme u toku leta provodili na reci. Jedan od njih bio je Dragoslav Gagoš Anić, student prava, kome je reka bila u srcu. I ja sam se kao klinac družio sa njim, pomagao mu u vreme školskog raspusta u hvatanju mamaca, nošenju opreme i slično. Bio je neustrašiv, dobar plivač, gnjurac, zavlačio je ruke pod okapinu, hvatao u ruke ribe, zmije, žabe, ničega se nije bojao.
Kasnije, kada je završio pravni fakultet i oženio se živeo je u Beogradu i pogađate gde – na Savi na komfornom splavu gde je imao dve sobe, kuhinju, kupatilo i ogromnu terasu koja je, kada je lepo vreme, služila kao trpezarija, a splav je bio lociran u zimovniku, preko puta Šećerane na Čukarici. Jedan od komšija mu je bio pokojni glumac Pavle Vujisić, ali povremeno jer je Paja imao pokretni splav sličan katamaranu. Nije se znalo ko je od njih više voleo reku. Gagoš, iako oženjen nije imao stan već je i supruga živela sa njim na splavu. U šali je pričao da će mu jedan sin biti ili lučki radnik ili kapetan lađe. Po priči Gagošu bliskih ljudi, supruga je više puta molila da traži stan od SUP-a Beograd gde je radio kao inspektor za džepne krađe, ali on nije hteo ni da čuje. Konačno je Stadija, kako se zvala Gagoševa supruga, a bila je Grkinja, pobedila posle rođenja dece na taj način što je dobila stan od Gradskog saobraćajnog preduzeća gde je radila kao vozač tramvaja. Ali Gagoš je i dalje svo slobodno vreme provodio na svom splavu, pa je tamo i spavao. Sa suprugom Stadijom imao je dva sina Miku i Boru. Inače Gagoš je sin Anić Miodraga, zv. Pacika koji je bio na rukovodećim funkcijama na železnici, a mnogi ga pamte kao fudbalera koji je igrao za valjevsku „Budućnost“ i kasnije za „Železničar“, kada je prešao u Lajkovac. Ostao je zapamćen i po tome jer je bio najpedantniji fudbaler koji, nikada nije isprljao šorts ili dres. Bio je dobar igrač iako nije imao jedan bubreg. Voleo je golubove i bio strastven odgajivač, a golubarnik mu je bio pored stambene zgrade gde je stanovao.
Gagoš, koga su pojedinci zvali Gaci, je jedne godine od Beograda uspeo da većim savskim čamcem sa motorom dođe uz Kolubaru do ispod Jolića vodenice. Sa sobom je poveo Stadiju koja mu je pomagala da čamac prenosi preko brana i drugih prepreka. I umro je na Savi. Njegov plac se graničio sa nekim železničkim zemljištem pa je preko Miće Stefanovića „Vojkinog“, koji je bio jedan od šefova na železnici u Beogradu, dobio na korišćenje ar-dva placa, nasuo zemlju preko šljake, gde je formirao baštu i uvek imao svežeg povrća. Gajio je dosta mačaka koje je hranio ulovljenom ribom. Jednog dana imao je srčanih problema pa dok je kopao u bašti pao je i par dana, kolege iz Gradskog SUP-a nisu mogle da ga nađu. Na kraju su išli tragom mačaka i našli ga gde leži nepomičan duboko u bašti. Umro je 12. maja 1990. godine i sahranjen na Bežanijskom groblju.
Sa Gagošem sam, kao mali, često išao na pecanje, nosio mu opremu i mamce, a kada je ta ogromna količina ribe zahvaljujući poplavi, zaposela naše prostore bilo je veoma interesantno i, u krajnjem slučaju, korisno. Jednom smo na čerenac tzv. crpac ispod jabučke vodenice uhvatili toliko ribe da nismo imali gde da je stavljamo pa smo posle kratkog vremena odustali od pecanja. Taj crpac je ustvari mreža 1×1 metar koja je zategnuta sa dva štapa koji su savijeni dijagonalno postavljeni iznad mreže, a na sredini uvezani za jednu dugačku motku. Na sredinu te mreže stavi se hleb i mreža se spusti u vodu, ne mnogo velike dubine. Posle izvesnog vremena riba se okupi oko hleba, čerenac se naglo digne iznad vode a mreža puna ribe, onako opuštena zbog težine se izbaci na obalu i ostane još samo da se riba pokupi. Uglavnom su to bile savske kesege koje su dosta veće od naših kolubarskih, a koje su imale svetlo srebrnu boju koja se na suncu jako presijavala.
Te krupne kesege dale su Gagošu ideju da jednu noć zapnemo samice iako taj način hvatanja ribe nije bio dozvoljen. Naime samica se sastojala od velike udice, parčeta jakog ribarskog kanapa i jednog savitljivog vrbovog štapa dužine do 1,5 metara. Ulovljena kesega se ispod leđnog peraja pažljivo probode sa udicom, ali tako da ribica ostane živa. Štap se pobode u obalu iznad vode, obično iznad neke okapine, tako da ribica bude ispod nivoa vode desetak santimetara i da stalno „radi“ odnosno da se vrti u krug na toj udici i kanapu. Kada velika riba, najčešće som, na koju ciljamo, noću pliva pored obale i traži hranu uhvati ribicu sa sve udicom i upeca se. Nama ostaje samo da ujutru, pre izlaska sunca, dignemo samice i pažljivo sa pomoćnom udicom izvadimo ribu. Postavlja se najčešće po 10-15 komada.
Sve smo lepo isplanirali, nahvatali krupne savske kesege ispod jabučke vodenice, uzeli čamac čika Mihajila Lekića koji je bio usidren na Dževarinom brodu i uveče u prvi suton postavili 16 samica na prostoru od Dževarinog broda, koji više i ne liči na sprud iz tog vremena, do neke stare brane iznad Dabinca i Kotline. Vezali smo čamac i otišli da spavamo u Mihajilovoj slami.
Ujutru rano, sa prvim petlovima, probudio sam se i vidim da Gagoša nema. Međutim on se toliko uvukao u stog slame do samog koca oko koga je sadenuta, da ga uopšte nisam primetio.
Otišli smo do reke. Jutro je bilo predivno, a topla voda Kolubare je isparavala na svežem jutru i sa sve onim vrbama nagnutim nad vodom pravila veličanstven ambijent.
Seli smo u čamac i krenuli prema prvoj samici, Gagoš je bio na pramcu a ja sam veslao. Dok je čamac lagano klizio po toj ravnoj površini Kolubare, pitao sam Gagoša – onako dečiji, pošto sam prvi put učestvovao u tom „krivolovu“, kako izgleda kada se som uhvati na samicu. U tom trenutku smo već stigli do prve postavljene samice i Gagoš mi je umesto odgovora samo pokazao rukom na samicu. Vrbov štap na koji je bila vezana samica se tresao, drhtao, šetao levo desno, ponekad potapajuću vrh štapa pod vodu. Adrenalin na vrhuncu. Kada sam sa čamcem prišao liže obali, bilo bi logično da je Gagoš uzeo u desnu ruku pomoćnu udicu koja se sastojala od jedne ogromne udice čvrsto vezane za metarsku letvu koju sam pripremio, a levom da uhvati za ribarski kanap. Kada se otvorena usta ribe pojave pri površini vode desnom rukom da jako zamahne i ubaci pomoćna duboko u razjapljena usta ribe i polako diže u čamac. Međutim, onako uzbuđen kada je video kolika je riba u pitanju naglo je povukao taj kanap sa ribom da je ubaci u čamac… Čamac je bio dugačak 4 metra, a ja sam video rep pored mene iako sam bio na drugoj strani. Voda me je poprskala i uspeo sam još da vidim glavu ribe, pored prednjeg dela, koja je bila veličine ugljarske lopate, a izgledala je upravo kao ta lopata kada se prevrne. Taj nagli trzaj i udarac repom po vodi bio je presudan. Video sam žalosno Gagoševo lice koje je gledalo u ono parče kanapa koje mu je ostalo u ruci. Klekao je u čamac i svom silinom udarao glavom u onu dasku koja preko čamca služi za sedenje. Ugljarska lopata je ona ogromna lopata kojom su železničari na „ugljenoj rampi“ punili tendere lokomotiva, i da ponovim, čamac je bio dug 4 metra.
Gagoš je zapalio plavu „Dravu“ koju je isključivo pušio, uzeo od mene veslo, a mene postavio na pramac čamca da ja skidam ostale samice, a ostalo ih je još 15. Veslao je polako i duboko uvlačio dim plave „Drave“ čiji miris bio jači od mirisa ozona iznad tada veoma čiste Kolubare. Druga samica ništa, treća, sedma ništa, a na osmoj vidim štap miran ali vidno savijen prema vodi. Kada smo prišli bliže video sam kroz bistru vodu nešto belo na udici poput neke izdužene elipse i to mi je nekako ličilo na većeg klena koji po Gagoševim rečima hoće da naleti na samicu. Kada smo prišli dosta blizu, ta belina se izgubila i videlo se pomeranje mnogo veće ribe nego što smo mislili. Bio je opet som, ali neuporedivo manji od onog koji nam se otkačio.
Ono belo što sam video kroz vodu bio je stomak koji je uvek beo, a ostali delovi su braon-sivi pa se nisu ni videli pod vodom slične boje. Celu noć je, očigledno, bio aktivan pa se umorio i opustio na onom ribarskom kanapu. Poučen Gagoševom greškom, nisam žurio, uzeo pomoćnu u desnicu i uradio upravo ono što je Gagoš trebao da uradi na prvoj udici, ali sam možda i previše gurnuo pomoćnu udicu u čeljust. Bio je „brodarac“ dugačak, ali ne previše širok, imao je oko 8 kg i radi ilustracije, kada sam ga zakačio na guvernalu velike muške bicikle „Lasta“ rep mu se vukao po zemlji. Nije mogao da bude ni unuče onom što nam je pobegao, a koji je po našoj proceni morao je imati bar 40 kilograma. Nije ribolovačka priča, sve se tako dogodilo. U poverenju, nikada nisam izvadio veću ribu iz Kolubare.
Ovu i mnoge druge priče možete naći u knjizi STARI LAJKOVAC
