Piše: Milutin Ranković
Hajduk je reč turskog porekla koja označava odmetnika od zakona. Razlozi odmetanja u šumu nisu bili ideološki, već nepravedna suđenja (kadija te tuži, kadija ti sudi), preveliki danak i bilo kakva šteta naneta posebno od dahija prema narodu, kao namera dahija da uzmu nevestu na prvu bračnu noć. Bilo je i onih Hajduka koji nisu želeli da žive u siromaštvu i presretali su i pljačkali age (gazde) i trgovce. Hajduci su se sastajali o Đurđevdanu, a rastajali o Mitrovdanu, kada su odlazili na zimovnik kod jataka. Hajdučka časna reč bila je slična arnautskoj besi i onaj ko bi je pogazio plaćao je glavom. Najduže zapamćeno predanje sa leve strane Kolubare koje datira od druge polovine 19 veka je na Hajduka Lauda, od koga potiču Lazarevići – Laudovići iz Stepanja i za Nepričavu na hajduke Savkoviće (Ivanović i Jovanovići). Savko se odmetnuo u hajduke, jer lokalnom agi nije hteo da da sestru Jelku za naložnicu. Sa agom se zavadio oko i udovice Ljiljane Ljike, lepe Nepričavke, na koju su se namerili i aga i hajduk Savko. Savko je izdat od brata bio zatočen u aginim zatvoru, ali se oslobodio i na Trifundan 1894. pogubio agu i popalio mu hanove. Savkov sin Maksim pogubio je agu na Belom brodu, da bi Milovanovići iz Pridvorice slobodno preveli mladu, zbog čega Milovanovići i danas kumuju sa Savkovićima – Ivanovićima. Hajdučke čete bile su male i njih je predvodio harambaša – Gorski car i hajdučki sudija, koji je imao barjaktara i kalauza (izvidnica).
