Piše: Toma Petrović
Dušan Milijanović i supruga Živka imali su šestoro dece, pet sinova, Milorada-Puću, Previslava-Miju, Velizara, Jelodija, Radoslava-Radula, i kao i ćerku Angelinu udatu u Bajiće u Jabučje koja je imala sina Nešu. Nešina ćerka Vesna živi u Kotoru, a njen sin je poznati glumac Vučić Perović. Vučić često dolazi u posetu Bajićima i Milijanovićima.
Foto: Vučić Perović
Sva Dušanova deca ostala su, uglavnom, u poljoprivredi. Milorad, rođen 3. novembra 1908. godine odskakao je od ostale dece, bio je mnogo zainteresovan za knjigu. To Dušanu nije bilo dovoljno pa je i njega ostavio kod kuće. Međutim, seoski učitelj koji je bio njihov kućni prijatelj, a i škola je bila u komšiluku, otkrio je u razgovoru sa Miloradom natprosečnu inteligenciju i molio Dušana da ga upiše u školu: Dušane, dete ti je jako talentovano i treba da ga upišeš u školu iako kasni već 2-3 godine. Imaš ih još četvoricu, hvala Bogu, pa neka oni ostanu na zemlji. I uspeo je nekako da ubedi Dušana, a Milorad je, žargonski rečeno, oduvao tu malu maturu jer je za godinu davao dva razreda i stigao svoju generaciju. Upisao je gimnaziju i kao đak generacije Valjevske gimnazije konkurisao je u Pomorsku vojnu akademiju.
Foto: Milorad kao pitomac
Učio je marljivo i kao dobar akademac počeo je da radi u Kraljevoj mornarici. Zbog svojih vojničkih vrlina vrlo brzo, najbrže što se moglo, napredovao je i došao do čina kapetana bojnog broda, što je poredeći sa činovima kopnene vojske i vazduhoplovstva u rangu pukovnika. Radio je u Divuljama, Puli, Splitu i drugim mestima. Upoznao je Ličanku Vukosavu Vuku Škarić, rođenu 1922. godine u blizini Donjeg Kistanja u Lici, koja je bila profesor matematike. Pred početak bombardovanja Kraljevine Jugoslavije početkom aprila 1941. godine svi ti visoki pomorski oficiri pozvani su u Generalštab u Beogradu i dobilili određena zaduženja. Nisu ih dugo zadržali već su ih 2. ili 3. aprila poslali vozom nazad u svoje jedinici da organizuju odbranu na moru. Negde u Bosni, voz je zaustavljen i svi su zarobljeni i poslati u logor u Nemačku. Tačno posle 4 godine boravka u logoru, Puća je sa grupom oficira BJV došao preko Rumunije u Beograd. Slučaj je hteo da su se istog dana, u istim popodnevnim časovima 1945. godine našli na istom mestu odakle su krenuli.
Foto: Pućina bratičina Tomka završila je gimnaziju u Puli i Splitu gde je Puća službovao. Kasnije je upisala arhi-tekturu u Beogradu.
Ponovo je jedno vreme radio kao kapetan bojnog broda u jedinici, da bi posle nekoliko godina postao profesor akademije koju je i sam završio u Rijeci, ali sada u Novoj Jugoslaviji. Jedno vreme bio je i načelnik akademije. Dok su bili u Puli i Splitu, ćerka Pućinog brata Mije – Tomka pohađala je i završila gimnaziju kod njih da bi kasnije u Beogradu upisala arhitekturu. Nakon nekoliko godina sa suprugom Vukom sa kojom nije imao dece prešao je u Beograd i do penzionisanja 1963. godine radio u Generalštabu. Vuka je kao profesor matematike jedno vreme radila u računovodstvu Generalštaba, da bi kasnije pojavom kompjutera bila jedna od glavnih u radnoj grupi koja je radila na kompjuterizacija Generalštaba i SSNO-a. Dobili su veliki stan u ulici Prote Mateje u centru Beograda a imali su i jednu duplu garažu na Belim Vodama u Žarkovu. Garažu su prodali i od Milivoja Milinovića iz Jabučja kupili 20 ari placa gde su napravili malu ali simpatičnu vikendicu. To je jedna od najlepših lokacija u Jabučju pozicionirana prema jugo-istoku sa pogledom prema kolubarskoj dolini i koja je osunčana tokom celog dana. Jedino u tom predelu Jabučja su u to vreme uspevali vinogradi domaće sorte grožđa koja je bila aktuelna u tom periodu. Mnogi vikendaši iz Beograda kupovali su placeve u tom delu Šerinke i Gaja pa su ti vinogradi pokrčeni i više ne postoje. U neposrednoj blizini njihove vikendice bila je i vikend kuća Stanka Hodaka koji je bio otpravnik vozova u Lajkovcu a kasnije visoki zvaničnik JŽ. Pućina vikendica preko celog prizemlja imala je jednu veliku dnevnu sobu, a na spratu je takođe jedna velika soba sa kupatilom. Dolazili su redovno. Vuka je vozila i skoro da nije prošao ni jedan vikend a da nisu bili u Jabučju. Imali su veliku biblioteku, pa su još od prodaje garaže od koje je jedan Crnogorac naprvio stan, a od novca koji im je ostao kupili još knjiga. Osnovali su fondaciju „Puća i Vuka“ pa su kupovali knjige koje su poklanjali za odličan uspeh đacima iz Jabučja dugi niz godina. Siromašnim jabučkim đacima kupovali su školske knjige pa i garderobu. Taj fond funkcionisao je do hiperinflacije kada je novac sa kojim su raspolagali izgubio vrednost. Takođe zaveštali su za života da ta vikendica u Jabučju posle njihove smrti bude dodeljena Osmogodišnjoj školi „Dimitrije Tucović“ u Jabučju, kao i sve knjige, par hiljada, za školsku biblioteku. Na ulaznim vratima u prizemlju te male simpatične kuće postavili su spomen ploču sa njihovim imenima.
Foto: Spomen ploča iznad ulaza u vikend kuću u Jabučju
(Milijanović Milorad, kap. bojnog broda
1908-1985
Vuka, rođ. Škarić, profesor 1982- )
Foto: Na slici je Pućin otac Dušan sa setrom Makrenom i njenim sinom. Interesantna je i pozdina slike na kojoj se vidi da ih je slikao Milan Jovanović (1863-1944), dvorski fotograf, 1893. godine, inače brat Paje Jovanovića našeg poznatog slikara.
Milan je kasnije bio učesnik Prvog svetskog rata. Ostvario je antologijske portrete poznatih Srba među kojima su Ljubomir Nenadović, Milovan Glišić, Stojan Novaković, Radoje Domanović, Stevan Sremac, Bora Stanković, Vladislav Petković Dis, Branislav Nušić i drugi.
Puća je umro 1985. godine a Vuka je primila ćerku Bogdana Jankovića, Milanku iz Jabučja da stanuje u stanu u Beogradu i da joj pomaže u starosti. Milanka je veoma lepo crtala, a u stan je dovela i sestru Stanku koja je nažalost brzo umrla. Dolazila je redovno sa Vukom u Jabučje. Vuka je vozila skoro do smrti. U tu prostoriju u prizemlju ubacili su nekoliko stolova i odgovarajući broj stolica pa je tu napravljne neka vrsta biblioteke sa čitaonicom za jabučke đake. Vuka je uredno vodila evidenciju izdatih knjiga u jednu svesku. Na svakoj knjizi bio je pečat sa natpisom Fond „Puća i Vuka“. Vuka je bila vrlo visprena, obrazovana i principijelna žena, a iznad svega jako humana. Svu Milijanovića decu koja su nešto učila u Beogradu primala je na stan besplatno, naravno uz poštovanje određenih normi ponašanja.
Jednom se vraćala sa pijace i pridružilo joj se jedno kuče, a ona je inače obožavala kučiće a jedno je držala u stanu dok je bila mlađa. Kuče koje je išlo za njom bilo je jako uporno u tom praćenju ali sa distance od nekoliko metara. Kada stane Vuka – stane i kuče. Pokušala je nekim potezima ruke i tela da ga otera ali nije uspela. Kada je došla naspram svoje zgrade u Prote Mateje 48, prešla je ulicu a kuče je ostalo na suprotnoj strani. Kada je već trebala da uđe u svoj ulaz još jednom se okrenula a kuče je potrčalo prema njoj. U tom trenutku naišla su kola i povredila kucu. Ona se vratila, uzela ga tako povređenog, unela u stan i smestila u kutiju. Sutradan ga je odvela kod veterinara, koji je dao lekove i držala ga je u stanu sve dok se nije oporavilo. Znajući kakve su obaveze prema kučetu i da ga mora svakog dana izvoditi u šetnju, a ona to nije mogla kao starije žena, dala je oglas da poklanja kuče. Mnogi su se javljali na telefon a neki i dolazili u stan i ona je sa njima obavljala razgovor da bi saznala da li su ozbiljni kandidati, da li imaju uslova za držanje kućnog ljubimca i u krajnjem slučaju da li uopšte vole kućne ljubimce. Kuče je sve to vreme ležalo u svojoj kutiji i nije reagovalo. Kada se pojavio jedan čovek sa detetom kuče je izašlo iz kutije i leglo pored nogu tog čoveka. Vuki je to bio znak da je to pravi i poklonila je kuče. Kasnije je odlazila da ga obiđe i uvek mu je nosila kesu hrane. U tim posetama shvatila je da nije pogrešila u izboru.
Foto: Puća sa porodicom brata Previslava-Mije: Natlija, Gospava, Tomka, Mija i Dragiša
Početkom ovog veka i Vuka nas je napustila. Stan u Beogradu nasledila je devojka koja je tu stanovala, a koja je izučavala krojački zanat. Sada je poznata beogradska krojačica koja ima svoj lokal u „Piramidi“ na Novom Beogradu gde šije garderobu poznatim Beograđankama. Škola iz Jabučja dodelila je vikendicu Dušanu Kosanoviću, profesoru istorije i geografije koji je bio izbeglica iz okoline Knina, a koji je ranije stanovao u školskom stanu na Dabincu. Kasnije je od Komesarijata za izbeglice dobio kuću negde u Milivojevića kraju koju je platio nešto simbolično i sada kao penzioner živi tamo. Interesantno je da je profesor bio iz istog mesta u okolini Knina u Lici odakle su bili i Vukini roditelji. Ona je umrla pre toga a da nije ni znala ko će koristiti tu njenu vikendicu u kojoj je volela da boravi.
Neki su govorili da su to trebali ostaviti unucima od Pućine braće, ali njih je bilo 35-oro tako da bi im pripao samo po jedan 35. deo kuće ili stana, pa je ostalo kako su se Puća i Vuka dogovorili.
Foto: Milorad je treći u prvom redu. Kasnije je postao načelnik Akademije vojno pomorskih oficira
Jedna ulica u Selu Lajkovcu pored Milijanovića nosi njihovo ime tako da se i opština Lajkovac odužila na taj način ovim dobročiniteljima. I pored te ulice počelo je da bledi sećanje na njih, pa ću i ja pokušati da dam svoj doprinos da se uspomene na njih osveže, da to bude zapisano i da se i na ovaj način sećamo na njih.
petrovictoma@yahoo.com
