Uspomene na stari Lajkovac; Piše:Toma Petrović, ZABORAVLJENE DEČIJE IGRE

Krajem 40-ih godina prošlog veka dečaci su nosili kratke pantalone u periodu „Đurđev danak-Mitrov danak“. Neki su ih nosili do u poznu jesen i do male mature pa čak i polaskom u srednju školu. U tom slučaju su nosili duge pamučne čarape do preko kolena koje su se preklapale sa tim kratkim pantalonama, onda i vunene čarape, a ko je još imao cokule…! To su najčešće bile štofane ili od nekog drugog materijala, šivene kod šnajdera sa ravnim ili ukrštenim tregerima (švapska moda), ali i na kaiš u ranijem periodu. Imale su džepove sa strane i jedan pozadi sa obaveznim dugmetom za zakopčavanje. Tačno se znao i raspored šta se u kom džepu nosi. Sa leve strane je „dača“ za igranje klikera i praćka za gađanje vrabaca, desno su klikeri, a u zadnjem džepu na „zaključavanje“perorez koji su imali retki srećnici. Taj perorez služio je da se seče zova od koje su pravljene dače za lansiranje klikera, zatim štrcaljke koje se napune vodom i u vidu nekakvog klipa ta voda se izbacuje i prska okolina. Od zove su pravljene i tzv. pucaljke. Bile su veoma slične štrcaljkama samo što su sa prednje strane imale veći otvor u koji su stavljani „meci“ od čvrsto uvaljanjih kučina. Između metka i klipa prilikom udarca u zemlju ili neki čvrst predmet stvarao se veliki pritisak koji je izbacivao metak i pri tome pravio veliki prasak. Time smo kao plašili starije a oni su, više kurtoazno, sarađivali u našoj igri praveći se da su se uplašili od tog pucnja. Takođe, perorez je služio i za pravljenje pištaljki, pa čak i truba od izdanaka mlade vrbe. Mojim unučadima i danas pravim te pištaljke od vrba pa oni, i pored mnoštva kupovnih igračaka sa kojima ne znamo šta ćemo i odlažemo ih u džakove, radije trče po dvorištu duvajući u te pravljene pištaljke.

Špilhozne

Niko te kratke pantalone nije zvao šorts. Kasnije, polovinom 50-ih devojčice su na fizičkom i na sletovima takođe nosile kratke pantalone ali tada se to već zvalo šorts, izraz koji se brzo ustalio među decom. Reći dečaku u to vreme da nosi šorts bila bi uvreda. Retko su se koristile i pantalone nazvane po nemačkom izrazu „špilhozne“ (Spielhosen) . To su bile takođe kratke pantalone sa tregerima ali su bile sašivene od finijeg, vrlo koloritnog materijala. One su već mogle da se kupe kao konfekcija u prodavnicama. Retko ko ih je nosio zbog visoke cene. Sećam se samo da je Rodoljub-Roćko, sin Stanimira advokata i Milke medicinske sestre u Železničkoj ambulanti imao takve pantalone. Inače, Roćko je uvek imao lepu garderobu koju je umeo da čuva. Mi iz njegove i bliskih generacija zavideli smo mu. Završio je filmsku režiju i sada kao penzioner živi u Beogradu. Vikendicu u jednom od najlepših delova Jabučja sa pogledom na dolinu Kolubare prodao je Mileti Markoviću, poznatom pčelaru ovog kraja.

Pomenuo sam klikere. To je bila „muška“ igra mladih Lajkovčana u posleratnim godinama. Mnoge generacije su odrasle na njima, a dosta današnjih dečaka nije ni čula za tu igru. Naravno igralo se po lepom vremenu ali je toliko bila zarazna da su je neki igrali i na vlažnom terenu. Nekada je u Gornjem i Donjem kraju Lajkovca bilo više mesta gde su okupljali klikeraši i igrali tu igru. Formirali su i ekipe Gornjeg i Donjeg kraja, uglavnom Kolonije gde je skoro ispred svakog stana bila rupa i ugažen prostor za igranje klikera. Pravila su veoma jasna, ali za one koji ne znaju pomenuću osnovno pravilo. Moglo je igrati dva i više igrača. Na početku igre klikeri se bacaju ka rupi (roši) sa crte udaljene 2-3 metra od rupe. Čiji je kliker najbliži rupi ili pak ubaci u rupu, što se dobrim igračima često događalo, taj prvi počinje. Trebalo je pogoditi kliker saigrača, ali to nije dovoljno. Morala se imati rupa, što znači da je igrač morao ubaciti kliker u rupu, pre ili posle pogodka suparničkog klikera. Kada ubaci u rupu igrač ima pravo da igra još jednom, a ako promaši rupu ili kliker suparnika igru prepušta sledećem igraču. Vrlo jednostavno.

Postojalo je mnogo vrsta klikera: porcelanci, staklenci, plastikanci, gvozdenci, đinđuvari, zatim klikeri napravljeni od gline pa zapečeni i ofarbani vodenim bojama za školu i mnoge druge vrste. Mi, Lajkovčani smo najčešće u to vreme imali gvozdence jer je svako od dece imao nekoga u Ložionici koji mu je mogao doneti veće kuglice od rashodovanog ili napuklog kugličnog ležaja, kuglagera. Bili su lepi i presijavali su se. Ali najlepši su bili staklenci, troperci koji su bili providni i imali neku čudnu i neobičnu, svaki kliker svoju šaru, nisu bila dva ista. Ta šara je nekako ličila kao kada se prospe kap nafte u čistu vodu pa ona napravi šaru. Zato smo ih zvali i dizelaši. Ali, kod nas nije bilo da se kupi tih lepih klikera. Moralo se ići u Beograd. Postojali su i klikeri zvani džombe, a tako smo ih zvali jer su bili džombasti i veliki i nisu bili za igru već su samo služili za kolekciju i za pravljenje rupe. Jednostavno se nađe meko zemljište stavi džomba i zgazi petom da taj veliki kliker do pola uđe u zemlju. Kada se izvadi, ostaje lepa rupa sa glatkim zidovima.

Kada je posle oslobođenja konfiskovana prodavnica lajkovačkog trgovca Đurađa-Đure Petrovića i kada mu je pokupljena sva mešovita roba iz prodavnice i magacina, mali Dragan Đurinac setio se da je bilo nešto robe na tavanu. Tajno se peo na tavan i skidao ponešto, da ga neko ne otkuca vlastima ali najviše đinđuve koje su služile za pravljenje ogrlica sa jednom rupom kroz sredinu. Bilo ih je i veličine pravih klikera, oko 1 cm u prečniku. Đurinac je to skidao sa tavana i delio deci, uglavnom Gornjanima pošto je i on pripadao Gornjem kraju, da sa njima igraju. Postojao je i tzv. kliker Jugosloven koji je imao boju jugoslovenske trobojke. Bilo ih je malo pa se nisu menjali za druge, a ako je neko imao dva ili više menjao ih je za mnogo dugih klikera.

Ispočetka, kada je bilo malo klikera igralo se „bez veze“ i to je postalo dosadno pa se krenulo u nošanku. E, to je već bilo ozbiljnije, svako ko te pogodi uzima pogođeni kliker ili neki koji mu ti daš, ali u istoj klasi, postojao je ekvivalent za to obračunavanje. Klikeri su se počeli igrati „u klikere“. Tada se tehnika držanja klikera usavršavala i postala prava umetnost. Kliker je trebalo staviti između palca koji je služio kao okidač, i srednjeg prsta, koji je služio kao oslonac i nišan. Taj način se zvao francuski. Takav udarac je bio veoma elegantan, snažan ali retko ko je znao da ga izvede. Kada bi se desio udarac „čelo u čelo“ čuo se veliki prasak i svi su uživali sem onoga čiji je kliker pogođen. Tada se govorilo: Puk’o k’o Rasimova lulica. I zaista, u Lajkovcu je postojao Rasim koji je pravio lulice i bombone i u svojoj prodavnici prodavao deci. Radnja mu je bila na mestu gde je sada kuća Vesne, Jove kasapina ćerke. Kod nas u Lajkovcu se taj udarac zvao „boza“ samo što se gađalo iz visine. Takvu atmosferu su mogli da naprave samo majstori. Oni koji nisu znali taj udarac koristili su dače, specijalno napravljene od zovinog drveta iz kojih se gađao protivnički kliker. Igra je bila toliko raširena da je na Adi Huji organizovano prvenstvo Beograda u igranju klikera.

Devojčice su se u to vreme, dok su „muški“ igrali klikera, igrale sa lutkicama, krpicama, preskakale konopac, igrale školice, vrtile hula-hop i igrale druge ženske igre.

Pored klikera i već nabrojanog jako rasprostranjene bile su igre: kaiša, lopova i žandara, klisa i maške, jelačkinje-brnjačkinje (arjačkinje-barjakčinje, zajednička igra za devojčice i dečake), igra vina (više čobanska), madžariz (kasniji naziv trula kobila), ide maca oko tebe (devojčice i dečaci uz pevanje), ćorave bake (vežu se oči), igranje sličica (poklape), par-nepar, kauboja i indijanaca, zuce, igra piljaka, između dve vatre, vožnja točkića, gađanje iz praćke, nadvlačenje, krajcarice, trke u džakovima, pravljenje i puštanje zmajeva po vetru, pravljenje i bacanje aviona i jedrilica od papira, hodanje na štulama, grudvanje, bacanje kamena sa ramena,  bacanje pločastih kamenčića po površini vode,  igranje jure u vodi na Kolubari , bacanje blata pomoću pruća, ledenog čike, ringe ringe raja, berem berem grožđe, masne fote, kolariću paniću,  i mnoge druge već zaboravljene dečije igre. Igrale su se na mestima gde su se deca najviše oklupljala u kraju, ili pak na igralištima, improvizovanim ili pravim. Veliki deo ovih igara sačuvan je i do danas ali mnoge od njih igraju se samo u školama. Nisu čak ni pravila izmenjena i još uvek se koriste ona izvorna.

Nažalost, igra klikera danas, kada ima mnogo vrsta prelepih i jeftinih klikera, skoro da je zaboravljena, a i druge stare igre koje su bile zdravije – trčalo se, čučalo, šutirala lopta, pelo se po drveću u šumi. Deca su sada više okrenuta mobilnim telefonima i satima sede statično da bi u nekoj igri prešli iz nivoa u nivo ili da bi guglanjem (pretraživanjem na I-netu) došli do raznih klipova pri čemu često „natrčavaju“ na neke klipove nedostojne njihovih godina. Deca predškolskog uzrasta često koriste roditeljske ili telefone od baka i deka, pa su postali na neki način zavisnici. Jednostavno, plaču dok ne dobiju telefon da bi se igrali sa njima. Jasno mi je da nova vremena nameću nove potrebe, samo da ne preteramo u tome. I da ne budem kritičan samo prema deci, i mi matori sve više vremena provodimo u korišćenju elektronskih blagodeti 21. veka.

Foto: Lična kolekcija T.P.

patrovictoma@yahoo.com

Related posts

Leave a Comment