Miladin Simeona Petrovića, rođen 19. oktobra 1922. godine u Nepričavi, opština Lajkovac bio je neustrašivi borac 2. čete, 4. bataljona, 8. crnogorske udarne brigade, Prve proleterske divizije. Istakao se u oslobođenju Beograda, oktobra 1944. godine.
Miladin je 1938. godine iz Nepričave otišao u Valjevo i počeo da izučava stolarski zanat, postavši aktivni član sindikalnih podružnica drvoprerađivačkih radnika. Kada je Nemačka napala Jugoslaviju odmah se prijavio vojnom odseku i tražio oružje da se bori protiv okupatora, ali ga odbijaju jer nije služio vojni rok.
Odlazi iz Valjeva i kreće sa grupom vršnjaka prema Užicu, ali ga Nemci zarobljavaju i interniraju u Nemačku. Sredinom 1942. godine, kada mu je umrla majka, kao savestan radnik, dobija dozvolu da dođe na sahranu. Miladin koristi tu priliku, ostaje u Jugoslaviji, pokazujući simpatije prema narodnooslobodilačkoj borbi. U Kraljevu se zapošljava u Fabrici vagona, da bi se septembra 1944. kao dobrovoljac priključio Osmoj crnogorskoj narodno-oslobodilačkoj udarnoj brigadi. U borbi protiv Nemaca osvaja „brzi šarac” i postaje puškomitraljezac Druge čete Četvrtog bataljona. Bio je visok, krupan i odvažan.
Osma brigada početkom oktobra te godine preko Valjeva, Brankovine i Slatine kreće prema Lajkovcu, Lazarevcu, Darosavi i nekoliko dana kasnije izbija na put Mladenovac ‒ Ralja, pripremajući se za napad na Beograd.
Za osam dana borbi u Beogradskoj operaciji učestvovalo je 80.000 boraca na strani jugoslovenskih jedinica i Crvene armije, dok je grad pokušalo da zadrži oko 55.000 nemačkih vojnika. Operacija oslobađanja Beograda trajala je od 12. do 20. oktobra 1944. godine. Tokom akcije poginulo je više od 3.000 boraca, a oko 4.000 bilo je ranjeno. Živote je dalo i oko 1.000 Crvenoarmejaca, a poginulo je i oko 28.000 nemačkih vojnika. Beogradskom akcijom okončana je 1.287 dana duga nemačka okupacije glavnog grada Kraljevine Jugoslavije.
Najveće borbe u završnim operacijama za oslobođenje Beograda bile su sa jakim nemačkim utvrđenjem u palati „Albanija”, toj najvišoj zgradi (visokoj 53 metra, sa 13 spratova i četiri ispod nivoa zemlje), koja je započeta sa gradnjom 10. jula 1938. a završena 28. oktobra 1939. godine. U njoj je tokom okupacije 1941–1944. bilo sedište nemačke poluvojne građevinske organizacije TOT, koja je, pored ostalog, upravljala i fašističkim logorom u Starom sajmištu.
Sa „Albanije”, od prizemlja do poslednjeg, trinaestog sprata, sa mnogih prozora zazidanih džakovima sa peskom, sve do ravnog krova, Nemci su žestokom vatrom iz mitraljeza i snajpera kontrolisali sve prilaze ovoj palati.
Sve vreme borbi na ovom pravcu jedinicama NOVJ pružali su podršku tenkovi Crvene armije od Terazija i iz Francuske ulice. U pripremi opšteg napada na palatu „Albanija”, jedan teški tenk Crvene armije, krećući se od Terazija, ispalio je u pokretu nekoliko granata na „Albaniju” i zaustavio se na samoj raskrsnici Sremske, Knez Mihailove i Kolarčeve ulice. Nemački protivtenkovci sa „Albanije” otvorili su na njega vatru i jednom reaktivnom granatom ga zapalili. Posada tenka je bezuspešno pokušala da se, kroz gusti dim i plamen, spase iskakanjem. Izgorela je. U tom trenutku jedan proleter, nije se saznalo njegovo ime, iskočio je iz zgrade današnje kafane „Dušanov grad” i pokušao da nakvašenim ćebetom ugasi tenk koji je goreo. Dotrčao je do tenka, bacio preko njega mokro ćebe, ali je plamen zahvatio i njega pa je i on zapaljen pao kraj tenka. Kao živa buktinja pokušao je da se valjanjem po zemlji ugasi i spase. Nije uspeo. Nemački fašisti su ga dotukli mitraljeskim rafalom sa „Albanije”.
Borbe za osvajanje utvrđenja u palati „Albanija” počele su predveče, 19. oktobra, kada je nekoliko tenkova Crvene armije, uz podršku delova 1. proleterske brigade i jedinica 73. gardijske divizije Crvene armije sa pravca Terazija, otvorilo jaku vatru na prozore palate „Albanija”, nekoliko boračkih udarnih grupa, jedna za drugom, upadale su u palatu „Albanija” kroz ulaze iz Knez Mihailove i Kolarčeve ulice i od Kneževog spomenika. Među prvim grupama, pred početak sumraka, 19. oktobra 1944. godine, na zgradu „Albanija” jurnule su grupe boraca 2. čete, 4. bataljona, 8. crnogorske udarne brigade Prve proleterske divizije. Prvu grupu kroz ulaz iz Knez Mihailove ulice poveo je komandir 2. čete Momo Jakić, sa desetarima Milanom Božovićem i Mladenom Cimbaljevićem, na čelu, a drugu grupu od šest boraca kroz ulaz iz Kolarčeve vodio je puškomitraljezac Miladin S. Petrović, koji je u 8. crnogorsku stupio dobrovoljno početkom septembra 1944. godine, neposredno pre oslobođenja Valjeva.
Još u vreme uličnih borbi u rejonu Slavije 15. oktobra, iz jedne kapije istrčala je mlada devojka, skojevka Mirjana Mitrović, hitro prišla puškomitraljescu Miladinu i iz nedara izvadila svilenu trobojku, sa petokrakom zvezdom na sredini, rekavši mu: „Ova zastava je moj rad, a od sada ona je poklon grupe devojaka Beograda vama, oslobodiocima našeg grada, sa željom da je istaknete na nekoj od njegovih najviših zgrada”.
Poljubila ga i otrčala kroz još otvorenu kapiju u svoje dvorište. A Miladin, malo zbunjen ovim iznenadnim susretom, savio je zastavu i stavio u svoju torbu.
Zastavu su u leto 1944. godine skrojile, sašile i izvezle tadašnje skojevke i aktiviskinje sa Karaburme: Olga Božinović–Zekavica, Zaga Ungarić–Petrović, dr Ljubica Misimović-Ilić, Nada Golubović i Mirjana Mitrović.
U naredna dva-tri dana Miladin je iskoristio priliku da se pohvali majoru Savi Maškoviću, komandantu 8. crnogorske brigade da u torbi nosi zastavu i objasnio gde ju je i od koga dobio. Major Mašković, i sam obradovan, rekao je Miladinu: Čuvaj zastavu u torbi kao glavu na ramenima, sve do palate „Albanija” najviše zgrade u Beogradu. Naša brigada upravo nastupa preko Terazija ka toj najvišoj zgradi. Ako tvoja četa dobije zadatak da osvaja „Albaniju”, prijavi se kao dobrovoljac u jednu od prvih udarnih grupa koje će u nju upasti. I uspeš li da se probiješ do samog vrha, na nju istakni tu zastavu…
I evo, sada je došao i taj trenutak.
Na samom prilazu zgradi „Albanija” trojica boraca iz Miladinove grupe budu pogođeni vatrom Nemaca i izbačeni iz stroja. U samoj zgradi je nastala ogorčena borba bombama i bliskim rafalima na stepeništima i kroz sobe, od sprata do sprata. Borbene grupe su stepeništima, preko nemačkih leševa, grabile ka vrhu zgrade.
Miladin i dva druga, krčeći sebi put rafalima iz automata i ručnim bombama, popeli su se sve do sedmog sprata. Odatle, pa do trinaestog sprata, puškomitraljezac Miladin se nepokolebljivo probijao sam – njegovi drugovi su zaostali, ranjeni. Pucao je i borio se, napredujući korak po korak, preko leševa nemačkih vojnika. Najzad, izbio je na sam krov „Albanije” i bombama ućutkao nemačke mitraljesce. Tada je i on ranjen, ali je smogao onoliko snage koliko je bilo potrebno da na samom vrhu „Albanije”, na najvišem antenskom stubu, istakne pobedonosnu zastavu, koja se vijorila na vetru, počev od 21 časa. Učinio je to na svoj dvadesetdrugi rođendan, 19. oktobra 1944. godine.
Kada je konačno osvojena „Albanija” borci 2. čete Četvrtog bataljona ušli su u ovu zgradu da pokupe svoje mrtve i ranjene drugove i na samom vrhu, ispod zastave, našli su ranjenog Miladina. U zoru 20. oktobra preostale nemačke snage iz Beograda užurbale su povlačenje preko savskog mosta na levu obalu, ometani od sovjetske avijacije i artiljerije. Nemački inžinjerci su izvršili pripreme da po povlačenju svojih jedinica, sruše most. Međutim, ovaj plan omeo je penzionisani učitelj Miladin Zarić. On je stanovao u blizini mosta, u Karađorđevoj ulici br. 69. Pošto je imao minersko iskustvo iz Balkanskih ratova, uočio je pravi trenutak, izašao na most i presekao provodnike i štapine.
Nemačko iznenađenje odmah su iskoristili delovi 13. gardijske mehanizovane brigade i delovi 814. i 211. Streljačkog puka Crvene armije, Prva lička i 13. proleterska udarna brigada, prebacili se preko mosta i, uz podršku artiljerije sa Kalemegdana, formirali mostobran na levoj obali Save. U toku prebacivanja Nemci su pokušali nekoliko samoubilačkih napada na most, ali bez uspeha.
Miladin se posle brzog oporavka od zadobijene rane vratio u svoju jedinicu i nastavio borbu protiv Nemaca na Sremskom frontu, do svoje pogibije na ivici jednog salaša kod Kajiševca, sela između Soltina i Grabrova, kod Vukovara jurišajući hrabro na nemačke bunkere, 18. decembra 1944. godine. Nažalost, mladić iz Nepričave, nije imao priliku da se raduje slobodi koja je ubrzo stigla.
Na Sremskom frontu, iste godine kad i Miladin, poginuo je i njegov tri godine stariji brat Jordan. A Miladinov najmlađi brat, Milan, rođen 1925. godine, kao borac Prve proleterske brigade, takođe je učestvovao u oslobađanju Beograda, oktobra 1944. godine, preživeo je.
Moj ujak, Savić Đorđe, rođen 1926. godine, u Jabučju od oca Svetozara i majke Mileve, borac 13. proleterske udarne brigade poginuo je sutradan, rano ujutru, po oslobođenju Beograda, 21. oktobra u ranim jutarnjim časovima kada je, preko mosta spašenog od miniranja, među prvima prešao reku Savu gde ga je na Starom sajmištu pogodio geler nemačke artiljerije koja je dejstvovala sa Bežanijske kose. Bio je prva žrtva po prelasku Save. Pogođen je u grudi i geler mu je probušio vojnu knjižicu sa dokumentima koju je čuvao u nedrima. Još uvek čuvamo probušene korice te vojne knjižice. Imao je samo 18 godina. Pokojni deda, dok se u Beogradu klicalo slobodi, nekoliko puta je sa zaprežnim kolima i kravama išao u Beograd da ga traži da bi ga sahranio u rodnom selu. Posle više bezuspešnih pokušaja da nađe mesto gde je sahranjen primetio ga je jedan stariji gospodin koji je šetao nasipom, kako vodi krave sa šinskim kolima i skovanim kovčegom u njima preko savskog peska, i pitao: „Prijatelju, šta ti to danima tražiš?“ Deda je rekao da traži mesto gde mu je sahranjen sin, našto mu je ovaj rekao da su prvi borci koji su poginuli na levoj obali reke Save, sutradan po oslobođenju Beograda sahranjeni u porti zemunske crkve. Konačno ga je našao posle 6 nedelja u grobnici u kojoj je bilo privremeno sahranjeno 7 boraca. Prepoznao ga je po odelu u kojem je otišao od kuće, beli vuneni džemper sa „prtenom“ torbicom oko vrata u kojoj je bilo samo parče hleba. Sahranjen je po želji lokalnog sveštenika Momčila Krsmanovića u porti jabučke crkve gde su kasnije sahranjeni i ostali izginuli na Sremskom frontu i na drugim mestima. Intersentno je da hrastov krst pored spomenika posle skoro 80 godina još nije istrulio.
Priče o Miladinu i sličnima treba pisati svremena na vreme i mimo nekih jubileja. Plašim se da će oni biti zaboravljeni u nekom, ne tako dalekom, budućem vremenu. Mislim da u Lajkovcu nema ulica sa njegovim imenom, da se bar po tome nekada podsetimo Miladina iz Nepričave kod Lajkovca. Možda je i ovo efikasan način podsećanja na naše velike borce.
-Deo materijala korišćen je od Milorada Radojčića, publiciste iz Valjeva i izjave učesnika akcije oslobođenja Beograda.
Foto: Zbirka Centralnog državnog muzeja savremene istorije Rusije i lična kolekcija
Slične priče možete naći u knjizi „Stari Lajkovac“ kojih još ima u prodaji u knjižari na staroj pijaci i kod autora.
