Uspomene na stari Lajkovac: MAŠINOVOĐE II DEO, Piše: Toma Petrović

Do 1934. godine, kada je izvršen atentat na Kralja Aleksandra I Karađorđevića, postojao je tzv. dvorski voz koji je vozio kraljevsku porodicu „ćirom“ od Beograda do Zelenike. Zelenika je bila pogodna kao luka gde su u to vreme pristajali i teretni bodovi, a bila je i krajnja stanica na toj pruzi. Onda su presedali na brod koji ih je vozio do Miločera. Tamo je bila vila Karađorđevića, takozvana letnja rezidencija kraljice Marije, čija je svekrva Zorka bila ćerka crnogorskog knjaza, kasnije kralja Nikole I Petrovića – Njegoša. Tu su odsedali i kupali se na najlepšoj plaži, desno od prevlake za Sv. Stefan, koja je po tome nazvana Kraljičina plaža, a tako je i sada zovu. Vila postoji i danas, dobila je ime „Miločer“, a pretvorena je u ekskluzivni ugostiteljski objekat i izdaje se bogatoj klijenteli. Nalazi se na 32 hektara okružena sa tri strane borovom šumom, sa više od 800 stabala maslina i sa lepom plažom.

Najbolje, tzv. dvorske mašinovođe  vozile su taj voz koji je upisan u red vožnje i u grafikon ucrtan kao brzi voz. Tačno se znalo kada prolazi kroz koju železničku stanicu. Mašinovođe su obavezno imale bele rukavice i to samo za taj voz. Nisu se nešto oduševljavali sa tim rukavicama jer su uvek, kada su u lokomotivi, držali u rukama pucval sa kojim su brisali ruke. Kompozija je bila sastavljena od više vagona. Bio je tu salonski vagon za kraljevsku porodicu, i prateći vagoni, vagon restoran, vagon za spavanje, vagon za gardu, za poslugu itd. Bio je malo skromniji od kraljevskih vozova drugih, bogatijih, zemalja, pogotovu Engleske, Norveške i onih koje su uvek bile i ostale monarhije, ali je i ovaj naš bio na zavidnom nivou.

Lokomotiva je menjana, između ostalog, i u Lajkovcu. Likušići koji su držali kafanu „Zlatno burence“ koja je samo par metara bila udaljena od pruge, imali su spavaću sobu na spratu odakle je bio fantastičan pogled na prugu od Bloka 2 prema Triangli. Znali su Lajkovčani kada prolazi voz, a neki su dolazili na stanicu da vide voz i eventualno kralja ako se pojavi na prozoru. Lokomotiva izađe ranije i čeka da zameni onu koje je dovukla voz iz Beograda, a ta lajkovačka vozi do Užica. Zlata Likušić spremala je sobu na spratu i kada je čula da dolazi voz naslonila se na prozor. Pošto je voz tek kretao od stanice i išao polako Zlata je videla gde kraljević Petar i kraljević Tomislav sede kraj prozora i igraju šah. Mali kraljević Andrija sedeo je i gledao, što bi rekli bio je kibicer. Kralja i kraljicu nije videla jer su bili sa suprotne strane salon vagona, prema Ložionici.

Na rampi koja je vodila prema Triangli preko čačanske pruge kod katoličke crkve, pre nailaska voza bio je jedan žandarm, koji je bio određen da čuva taj pružni prelaz da nešto ne naiđe pred prolazak voza, a kada je naišao voz taj žandarm je legao u suv i travom obrastao kanal. Neki posmatrači su se čudili šta bi sa čovekom. Kasnije se čulo tumačenje da se Kralj Aleksandar jako ljutio kada bi video obezbeđenje. Što ga čuvaju i od koga jer je bio jako popularan u Srbiji pa je taj žandarm po instrukciji legao u kanal da ga ne bi videli iz voza. Nažalost, na zapadu nije bilo tako pa je izgubio glavu u atentatu u Marselju 9. oktobra 1934. godine u 16.20 časova. Atentator je istrčao iz okupljene mase, u ruci je držao buket cveća i uzviknuo na francuskom „Živeo kralj“. Cveće je odbacio, a u ruci je ostao pištolj iz koga je ispalio više hitaca i usmrtio kralja. Atentator, Vladimir Georgijev Kerin, zvani Vlado Černozemski, član VMRO (unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije) pogođen s više metaka u telo, isečen udarcima sablje i linčovan od gnevne mase. Prebačen je u kancelariju marseljske službe bezbednosti, gde je i umro.

Nastavak spiska mašinovođa iz prethodnog članka od pre 15 dana:

• Jezdimir I. Jokić, rođen u Gornjem Mušiću, radio kao mašinovođa od 1940. do 1965. godine kada je panzionisan. Sa suprugom Stanicom imao je sina Ljubišu, a ovaj opet sina Miroslava, zv. Mika. Po odlasku u penziju dobio je spavaću bolest. Gde god sedne – zaspi, u vozu, za stolom, kod brice…

• Milan I. Jokić, iz Gornjeg Mušića, mašinovođa, bio je nastanjen u Lajkovcu. Radio u Ložionici od  1943. godine. U braku sa suprugom Zorkom imao je sina Ljubivoja, zv. Džule. Milan je bio na zameni u Kosovu Polju gde je umro na radnom mestu 1961. godine. U Ložionici je 1956/1957. radio i treći brat Jezdimira i Milana – Svetozar, zv. Cveja koji je u Lajkovcu bio mašinovođa, a 1957. godine kada se preselio u Novi Sad gde je takođe radio kao mađinovođa. Sa suprugom Svilom imao je ćerku Dobrivojku i sinove Vladimira i Miodraga.

• Vladimir Ž. Tašić iz Jabučja, mašinovođa, u braku sa suprugom Radmilom imao ćerku Veru  i sina Radoslava-Racu.  Kada su deca završila osnovno obrazovanje preselili su se u Novi Sad, gde je  Vera završila medicinu a Raca Mašinski fakultet. Vladimir je bio zaposlen u lajkovačkoj Ložionici od 1945. do 1964.
• Dobrivoj R. Petković, zvani Čukulja iz Nepričave, imao je sinove Slavka i Petra kao i ćerku Mirjanu. Imaju kuću u Spoljnoj stanici sa leve strane preko pruge za Valjevo u kojoj i sada živi Mirjana. Radio je u Ložionici najduže kao mašinovođa od 1938. do1968. godine kada je otišao u penziju.

• Radovan Mešterović, iz Pepeljevca radio kao mašinovođa do 1951. do 1965. godine kada je tragično nastradao u Kosovu Polju. Zvanična verzija bila je da je rano ujutru, kada je bila gusta magla, izašao iz svoje lokomotive i udario ga je šinobus koji je išao iz suputnog pravca. Kuću je nasledio sin Milan koji je takođe bio mašinovođa do penzionisanja
• Lazar M. Jeremić iz  Lajkovca gde je imao kući sa velikim placem. Imao je sina Dragana, vozača autobusa, koji je nedavno umro, i ćerku Radmilu koja je bila udata za bivšeg predsednika opštine Lajkovac, Bratislava Vasića iz Pepeljevca. Lazar je bio radnik Ložionice punih 30 godina od 1931. do 1961. godine kada je otišao u panziju.

• Radojica S. Živojinović, iz sela Pružatovca koje se kasnije spojio sa Mladenovcem i postao mladenovačko naselje. Radio je u lajkovačkoj Ložionici, jedno vreme u ispostavi u Mladenovcu, a kasnije u Lajkovcu od 1928. godine gde je dugo godina bio mašinovođa a jedno vreme nadzornik lokomotiva i kasnije šef. U službi je bio do 1960. godine.

• Martin I. Kocjan, rođen u Žirju, Slovenija. Skoro ceo radni vek proveo je u Lajkovcu i to od 1927. do 1957. godine, prvo kao mašinovođa a kasnije kao nadzornik lokomotiva. Kasnije se preselio u Obrenovac gde mu i sada živi sin.
• Privislav M. Ivković, zv. “Čaruga”, rođen u Rubribrezi, radio kao mašinovođa od 1934. do 1965. godine kada je otišao u penziju. U braku sa Natalijom imao je ćerku Radmilu i sina Radomira-Rajka koga su takođe zvali “Čaruga”. Rajko je živeo u Beogradu i umro je pre par godina.
• Novak J. Milovanović iz Ćelija gde je proveo ceo život. Bio je mašinovođa od 1937. godine. Imao je ćerku Perku, stomatologa i sina Milutina doktora mašinstva koji je bio direktor instituta “Kirilo Savić”. Novak je radio na železnici do ukidanja pruge uzanog koloseka 1968. godine kada je otišao u penziju.
• Aleksandar N. Đurić, Leka Banđir, iz Virovca, mašinovođa, počeo da radi u Ložionici 1936. godine i napravio kuću u Lajkovcu. U braku sa Milevom imao je sinove Miloja, zv. Mika Banđir i starijeg Mišu. Kada je Miloje završio 4 razreda osnovne škole preselili su se u Valjevo. Miloje je kasnije završio pravni fakultet i radio u valjevskom sudu. Bio je poznati fudbaler i svi su ga zvali “Lajkovac”. Leka je radio na železnici do 1968. godine

• Pero R. Jović, iz Boljanića kod Gračanice, BiH, imao je kuću na spoljnom delu Triangle, između Živote Jovanovića i Milovana Bojičića, između valjevske pruge i glavne ulice. Imao je dva sina, Tomu i Radomira- Raju, kao i ćerku Veru udatu za Miloša Ilića. Radio je u Ložionici u periodu od  1930. do 1962. godine i bio je najduži period mašinovođa na manevri.

• Mihailo Lj. Radivojević Džane,  iz Jabučja. Imao je kuću ispod Žutog Brda i nikada nije živeo u Lajkovcu. Voleo je ribolov a Kolubara, gde je imao veliki čamac, bila mu je upravo ispod kuće. Radio je kao mašinovođa u lajkovačkoj Ložionici od 1932. do 1965. godine kada je penzionisan. Bio je izuzetno dobar čovek. Imao je sinove Radoslava, zv. Muja, radio u “Lasti” kao vozač i Radovana, takođe vozača kao i ćerku Radojku udatu za Dragišu Jovanovića, mašinovođu. Mihailo je bio oženjen sa Borkom iz Županjca, koja je umrla 50-ih godina pa se Mihailo ponovo oženio sa Petrom Živković, koju su zvali Radmila i koja je bila 14 godina mlađa od njega. Mihailo je umro u decembru 1980. godine.

• Živan Lj. Tejić, mašinovođa iz Jabučja, radio u Ložionici od 1929. do 1966. godine kada je stekao uslov za penzionisanje. Živan je imao sina Dragojla i ćerke Mileniju i Veru. Dragojlov sin Borivoje je takođe bio mašinovođa lajkovačke Ložionice gde je stekao uslov za penziju.
• Smajo I. Buzurović, doselio se iz Užica i zaposlio u Ložionici u Lajkovcu 1935. godine. Bio je dugi niz godina mašinovođa, a onda nadzornik lokomotiva. Sa suprugom Ifetom imao je Mirsadu i sinove Mehmeda-Memu i Mirsada-Minju, koji je takođe umro i sahranjen u Splitu. Ifeta je iz prvog braka imala ćerku Nakiju, a Smajo ćerku Cicu (umrla nedavno). Bili su cenjena i društvena porodica. Po Smajinom penzionisanju 1967. godine odselili su se u Sarajevo.
• Radisav Marković Ćopa, iz Ratkovca, bio je cenjen mašinovođa. U braku s suprugom Vinkom imao je ćerku Branku  koja je bila udata za Jemcov Radovana, i brata Dragana koji se po završetku škole preselio u Bajinu Baštu gde i danas živi. Radisav je radio u Ložionici od 1948. do 1968. kada je ukunuta uzana lajkovačka pruga. Bio je strastveni lovac.
• Milivoje M. Ranković Galama, iz Nepričave, imao je kuću u glavnoj lajkovačkoj ulici. Milivoje je u braku sa Persom imao ćerke Ružicu i Ljiljanu, kao i sina Slavka, zv. Cvrle koji je bio pregledač kola. Milivoje je radio u Ložionici kao mašinovođa i nadzornik lokomotiva od 1933. do 1956. godine. Ćerka Ruža bila je učiteljica, a Ljilja medicinska sestra.
• Bogić V. Ilić, zv. Boža (1909-1985) od Šicara iz Pridvorice, stanovao je u zadnjoj zgradi Kolonije gde mu i sada živi ćerka Nevenka sa sinom. To je jedina, već vidno ruinirana zgrada Kolonije. U braku sa Katarinom-Micom (1918-1996) imao je petoro dece, ćerke Mirjanu, Ljiljanu, Dušanku i Nevenku i sina Miroslava čuvenog golmana “Železničara”. Imao je i sina Branka koji je za vreme okupacije kao dete od 3 godine puzeći po sobi dohvatio lonče sa rastvorenom sodom za pranje veša i popio. Švabe su ga hitno odvezle u Valjevsku bolnicu, ali bilo je kasno. Švapski lekar prekorio ih je što nisu detetu odmah dali da pije mleka. Boža je radio u Ložionici dugo kao mašinovođa, a zatim kao nadzornik lokomotiva, u periodu od 1933. do 1965. godine. Bio je redovan gledalac svih “Željinih” utakmica i uvek je sa sobom nosio stoličicu za sedenje.
• Ljubomir Ž. Marković iz Petke, sa suprugom Dušankom imao je dva sina, Relju i Dušana. Relja kao dete bio bolestan i rano je umro.  Ljuba je radio kao mašinovođa u periodu od 1942. do 1968. godine, odnosno do ukidanja uzane pruge.  Stanovao je u Lajkovcu u Koloniji i prva komšinica mu je bila Nata Neđinica. Kada je napravio kuću preselio se u Petku. Kuća mu je eksproprisana za “Lastinu” garažu, a on je napravio novu u Lazarevcu. Na posao u Lajkovac putovao je biciklom i upravo sa tom biciklomu tragično je nastradao kao penzioner u saobraćaju, iako je u to vreme bio vitalan i dobrog zdravlja.
• Dragomir M. Ivković, zv. Geja iz Rubribreze, dobar majstor i velika pričalica. Bio je omanjeg rasta. Jednom je vozio voz za Užice i kada je bio u Bogovađi otpravnik vozova nije ga video tako niskog pa je odmah utrčao u stanicu i javio kolegi u sledećoj stanici Latković da obavesti i sve sledeće stanice da skretnice postave u pravac jer prema njima ide voz bez mašinovođe. Geja je kod Mike stolara poručio za sebe kovčeg i platio deci da odvezu sankama kući u Rubribrezu. Kovčeg je dugo godina držao u odžakliji na ormanu. Radio je kao mašinovođa u periodu od 1934. do 1956. godine kada je stekao uslov za penziju. Imao je troje dece, Vitomira, Lenku i Nadu.
• Spasoje M. Andrić, zv. Paja iz Ruklade, napravio je 50-ih godina kuću u Spoljnoj. Radio je od 1940. do 1968. godine. Sa suprugom Jelikom nije imao dece pa je kuću nasledio sinovac Jovan.
• Jovan P. Jovanović, počeo je da radi u Ložionici u Lajkovcu 1923. godine. Bio je mašinovođa dugo godina i pred kraj radnog staža nadzornik lokomotiva. U braku sa Jelenom Jevtić iz Ćelija imao je dve ćerke, Desu udatu za Marka Keserović i Dušku, drugu suprugu dr Mila Bankovića. Jova je stanovao u Koloniji i otišao je u penziju 1960. godine. Bio je strastven ribolovac.

• Radomir P. Jovanović bio je rođeni brat Jove Jovanovića. Sa suprugom Bosiljkom imao je dva sina: Vladana i Marjana. U Ložionici je radio od 1938. do 1960. godine kada se sa porodicom preselio u Novi Sad. Bio je mašinovođa i nadzornik lokomotiva. Radomir i Jova delili su stan u Koloniji, jedan do pruge a drugi do glavne ulice. Stariji Radomirov sin Vlada završio je stomatologiju i još uvek radi u Novom Sadu. O Marjanu nemam podataka.

• Radomir  G. Miletić, doselio se iz Mladenovca i zaposlio u Ložionici 1934. godine. Radio je kao mašinovođa i otpremnik lokomotiva. U toku noći 14. avgusta 1941. godine bio je dežurni u Ložionici, kada su borci valjevskog NOP odreda izveli oružanu akciju na objekte u Ložionici i pošti kada su gurnuli dve lokomotive u okretnicu a dve pod punom parom pustili bez mašinovođe, jednu prema Jabučju a jednu prema Ćelijama da bi ih onesposobili i da ih Nemci ne bi koristili. Radomir je sve to gledao pa i jednosatnu borbu između partizana i Nemaca koji su ranim jutarnjim vozom došli iz Užica. Kasnije je saslušavan a njegovu izjavu, i još nekih očevidaca, zapisao sam u knjizi Stari Lajkovac – neispričane priče.
• Čedomir Ž. Petković, iz Ruklade, počeo da radi 1940. i radio do 1968. godine, najduže kao mašinovođa. Bio je veoma dobar prema deci iz Spoljne koja su ga mnogo volela jer ih je često, kada je bio u mogućnosti, vozio manevarkom SOŽ-N3 sa kojom je vršio manevru u Spoljnoj stanici.
• Srboljub D. Petrović Laka iz Ratkovca, bio nastanjen u Spoljnoj. Počeo da radi u Ložionici 1942. godine, radio je uglavnom kao mašinovođa na manevri.  U braku sa suprugom Ljubicom imao je sinove Velibora-Velju i Ratibora-Ćada, kao i ćerku Ljiljanu iz prvog braka. Radio je do ukidanja uzane pruge 1968. godine, kada je penzionisan.

• Rajko Ž. Ninković, Nepričava, radio od 1940. do 1968. godine. U braku sa suprugom Olgom imao je četvoro dece, Oliveru, Predraga, Nevenku i Živana. Od svih je sada samo Nevenka živa. U kući sada žive Živanova supruga Tankosava i sinovi.
• Živan Lj. Tejić, iz Jabučja,  radio od 1929.  do 1966. godina. Imao je kuću u Lajkovcu koju je napravio za ćerku Perku koja je u braku sa Prešom Gajićem imala ćerku Slavicu. Slavica je kuću nedavno prodala.

• Acika D. Pavlović, iz Pepeljevca, radio od 1930. do 1958. godine. U braku je imao dvoje dece, ćerku Milenu udatu za Mitu Teofilovića i sina Živana, koji je u braku imao, takođe, troje dece, ćerke Jelenu, umrla, bila udata u Lazarevac za nefrologa Ivka Marića i Gocu udatu u Petku kao i sina Zorana Pavlovića koji je oženjen sa Rade i Bobe Cingerlića ćerkom Galjom.
• Branislav Lj. Jovanović, zv. Baja Šljivovica. U braku sa Jagodom imao je ćerke Nadeždu i Branislavu kao i sina Zorana, zvani Bajinac. Stanovao je u zgradi sa Miloradom Aćimovićem, a kada je zbrinuo porodicu otišao je na zamenu u Ljubić kod Čačka odakle se vratio u Lajkovac i radio kao nadzornik lokomotiva kada je dobio stan u žutoj zgradi do autobuske. Bio je sklon konzumiranju alkohola pa je dobio nadimak “Šljivovica”. Radio od 1955. do 1968.godine.
•  Živorad R. Radivojević zv. Kmet, iz Rubribreze, imao je troje dece, sinove Radisava i Branislava i ćerku Rosu. Zadnje godine pred penzionisanje radio je na manevri. U Ložionici je radio od 1938. do 1968. godine, kada je penzionisan.

• Dragutin A. Stojaković Dragan, iz mesta  Dvorski, Ljubinje, sa suprugom Zorom živeo je u drugom delu Kolonije. Imali su sina Dušana. Radio u lajkovačkoj Ložionici od 1926. do 1958. godine. Dragutin je sa šurakom Dujom Milinovićem napravio kuću preko pruge od katoličke crkve, u spoljnom delu Triangle. Kasnije, posle Dragutinove smrti, sin Dušan je prodao svoj deo kuće i prešao na majčevinu u Milinoviće u Jabučje gde je napravio kuću.
• Milijan P. Živković, Jabučje, Šerinka, radio od 1936. do 1959. godine. Napravio je kuću u Lajkovcu, u Guskovači. U braku sa Perkom iz Aranđelovca imao je ćerku Milanku koja je završila Filološki fakultet i radila u železničkoj stanici Beograd na izlaznom peronu za strance gde je bila prevodilac. Kuću su kasnije prodali Boži Živkoviću.
• Živko M. Novaković, Nepričava, radio od 1934. do 1965. godine kada se preselio u Valjevo i stanovao u Hajduk Veljkovoj 18. U braku sa Kosom imao je sina Stevu koji je imao problema sa hodom, radio je u SDK i bio jedan od boljih filatelista na prostorima bivše Jugoslavije.

Verovatno sam neke iz kategorije mašinovođa o kojima sam pisao izostavio. Bilo ih je mnogo, kako dobrih, tako i onih koji nisu do kraja poštovali stroge železničke propise, pravilnike i ograničenja brzine. Neki su prebrzo vozili pa su i glavom platili zbog te svoje brze vožnje. Izvesni Blažić, do čijeg imena nisam mogao doći, a bilo ih je nekoliko, što iz Jabučja što iz okoline Mladenovca, vozio je prebrzo. Jednom je pri ulazu u Valjevo ušao u punoj brzini na prvu skretnicu gde po pravilu ima mala krivina i tu je uspeo da prevrne lokomotivu. Pao je na leđa, a bakarna cevčica koja vodi od kotla do instrumenta gde se meri pritisak u kotlu od nekih cca 13 atmosfera i u kojoj je temperatura par stotina stepeni Celzijusa, oslonila mu se na vrat i prerazala.

Bilo je mašinovođa koji su vozili brzo ali tamo gde je to moguće, poštujući propise. Takav je bio Mališa Ćatić koji je uvek uspevao da postigne vreme do krajnje stanice ako je u međuvremenu kasnio iz nekih opravdanih razloga. Otpravnik vozova ga je pri tom zakašnjenju pitao da li može da napiše u nalog da će voz stići na vreme u sledeću stanicu, Ćatić, koji je malo mucao uvek je govorio: Pipipiši, ssstižem na vrevreme.

Nekoliko godina pre rata jedan mašinoviđa, iz Bosne ili Slovenije, „vukao“ je voz od Ljiga prema Lajkovcu i kada je od Bogovađe, prema „Tri kruške“, naišao na duplu krivinu u useku na mestu zvanom Čukara, gde je nekada bio majdan i gde mu nije pregledna pruga jer je bio na desnoj strani lokomotive a krivina je bila leva, slučajno je kroz suprotni prozor u trenutku pod nekim uglom video nešto ogromno na pruzi. Počeo je naglo da koči i na izlasku iz krivine video je ogromnu stenu visine do pola lokomotive na sred pruge. Uspeo je uz krajnji napor da zaustavi voz na par santimetara od te stene. Da je udario u nju došlo bi strašna havarija, možda bi on i ložač bili povređeni ili još gore od toga. Kasnije je godinama, do pred rat, dok nije otišao iz Lajkovca, proslavljao taj dan kada je na tom mestu pored reke Ljig pekao jagnje i zvao kolege da časti jer je ostao živ.

Bilo je mnogo prevrtanja i tragičnih događaja, ali ne bih više o tome.

Železničari su za određene jubileje ili godišnjice zaposlenja u službi dobijali satove poznatih marki: Ložin (Longines), Omega, Zenit i druge, svi sa reljefno utisnutom lokomotivom na zadnjoj strani. Međutim, mašinovođe su dobijali ovakve džepne satove kao obaveznu opremu. Naime, stare lokomotive nisu imale brzinomere. Mašinovođe su pomoću reda vožnje, ucrtanog grafikona i sata određivali brzinu. Tačno su znali kada stižu u koju stanicu po vremenu iz reda vožnje pa im brzinomer nije ni bio potreban već su vožnju upravljali po vremenu. Zato su mašinovođe morale da imaju tačne, precizne i kvalitetne džepne satove.

Da li je istina ili ne, ali ima jedna anegdota na temu tih železničkih satova. Dobijene satove mašinovođe ili drugi železničari koji su dobijali satove, obično su poklanjali sinovima ili, još češće, unucima. Kada su u kutiću i kada se uz prepoznatljivu muziku pojavi sat pre vesti ili dnevnika, onda svi koji imaju satove, a uz to još i sekundaru, stopiraju partiju šaha ili domina, vade svoje satove iz džepova i odbojavaju naglas u horu, deset, devet, osam, … jedan, nula i ako se to vreme ne poklopi sa televizijom, opet svi u glas viču: “Neispravan televizor, nosite ga na popravku”…

Puste želje – mala anegdota za kraj ove priče.

Uglješa Đurović, doselio se u Lajkovac kao momak iz višegradskog Starog Vlaha, selo Trnavci iz poznate porodice Đurovića iz istoimenog zaseoka 1931. godine. U Lajkovcu se zaposlio na železnici i ceo radni vek proveo je kao pregledač kola. San mu je bio da postane mašinovođa, ali mu se taj san nije ostvario. Jednom, pre rata određen je da kao pregledač kola otprati jednu lokomotivu u sarajevsku ložionicu radi otklanjanja nekog većeg kvara. Lokomotiva je zakačena za teretni voz za Sarajevo, odmah posle vučne lokomotive i vučena je kao i obični vagoni. Zbog uspona i opterećenja uvek je bilo dve lokomotive i to vučna i potisna, tzv. potiskivalica na kraju kompozicije. U ovom slučaju bile su tri, samo ta u kojoj je bio Uglješa bila je hladna i nije učestvovala u vuči voza. Kada su se približili rodnom Višegradu, Uglješa je upalio već pripremljene gume, papir i neki masni pucval tako da je dim išao na dimnjak lokomotive. Voz je išao usporeno kroz stanicu Višegrad. Uglješa se uhvatio za regulator i naslonio na prozor, a prisutni na stanici koji su ga poznavali komentarisali su: “Auuu, vidi ti onog malog Đurovića, već postao mašinovođa !” Uglješa im je ponosno odmahivao rukom.

I na kraju godine želim da se zahvalim svima koji su na moj zahtev ili na ličnu inicijativu ustupili fotografije iz svojih porodičnih albuma, bilo da su autori, vlasnici ili bliski srodnici vlasnika fotografija. Bez tih fotografija objavljene priče ne bi  bile potpune. Napominjem da sam dosta fotografija dobio od Lajkovčana iz dijaspore, ali i onih rasutih po Srbiji.

U knjžari “Gora” na staroj pijaci kod Vesne ima još jedna manja količina knjiga STARI Lajkovac, 2. dopunjeno izdanje na 400 strana i 120 priča sličnih ovoj, ilustrovanoj sa 230 fotografija starog Lajkovca i Lajkovčana.

petrovictoma@yahoo.com