Uspomene na stari Lajkovac, piše: Toma Petrović „ZLATNO BURENCE“

Stevan Likušić, pripadao je pravoslavnoj etničkoj grupi Cincara, ali se uvek izjašnjavao kao Srbin i po tri dana slavio svoju krsnu slavu na koju su dolazili najugledniji Lajkovčani. Rođen je 1896. godine u okolini Bitolja u Makedoniji, kafedžija. Upisao je grčku gimnaziju u Bitolju i posle izvesnog vremena poginuo mu je otac pa je samohrana majka pet sinova i ćerke teško uspevala da ih prehrani sa skromnom zaradom od krojačkih usluga na svojoj šivaćoj mašini. Stevin otac se u tursko doba bavio trgovinom, sporazumevao se na svim balkanskim jezicima i bio član Heterije. Kao član ovog oslobodilačkog udruženja pomagao je grčke ustanike i na jednom planinskom prevoju ubijen je iz zasede. Njegova radnja je tokom noći obijena, opljačkana i zapaljena. Nemajući dovoljno sredstava za život majka je Stevu, uoči Balkanskih ratova ispisala iz gimnazije, i poslala ga u Smederevsku Palanku kod tetke. Nije bilo direktnog voza iz Bitolja za Beograd već je morao putovati do Soluna, a onda preko Skoplja i Niša prema Beogradu. Ta tetka, rođena sestra njegove majke, bila je udata za hotelijera Đorđevića koji je takođe vukao korene iz Bitolja, a bio je u sukobu sa nekim turskim oficirom pa je morao sa porodicom da beži. Bio je otac čuvenog fudbalera Aleksandra Lece Đorđevića o kome je dosta pisano u monografiji o mladenovačkom fudbalu ilustrovanoj sa nekoliko Lecinih slika.

Steva je kod Đorđevića radio kao kelner. Sredinom dvadesetih godina iz Amerike mu je došao stariji brat Nikola koji je sa stricem Jankom radio kod „Forda“ u Detroitu, u američkoj državi Mičigen. Sa zarađenim novcem i sa mirazom Stevine supruge otvorili su kafanu „Dva sokola“ (dva brata-dva sokola) u centru Azanje, preko puta crkve. Kafana je dobro radila jer su u to vreme geometri vršili prvi katastarski premer pa su bili redovni gosti kafane. Kada su geometri završili posao i povukli se sa terena promet je naglo pao tako da je taj posao sa kafanom propao. Nikola je otišao u Bitolj, a Steva se privremeno vratio kod tetke u Palanku. Dok je radio u Azanji, koja je u to vreme bila opština, upoznao je dr Milosava Bankovića koji je upravo završio medicinu u Beču. Po nekim pričama Milosav je navodno posle rata morao preći u Prag na studije. Međutim, po priči Milosavljevog kuma, nastavio je studije u Beču gde je i diplomirao, a inženjer Ratković, otac Bore Ratkovića, koji je podigao dve železničke stambene zgrade i Zadružni dom, sada Dom kulture u Lajkovcu, završio je građevinu u Pragu i oženio se sa Čehinjom. Milosav je rođen u Kusatku, otac mu se bavio trgovinom  stoke na veliko i bio je bogat čovek koji je mogao da priušti školovanje sina u inostranstvu. Supruga, dr Milosava Bankovića, Lici (Felicitas Irena Rohrbach) je iz jednog turističkog mesta u okolini Linca u Austriji. Milosav je kao student svakog leta sa kolegama polazio iz tog mesta na planinarenje, pošto bi se prethodno snabdeli u trgovini kod oca frojlajn Lici, kako su je studenti zvali. Milosav je po završetku studija bio postavljen za opštinskog lekara u Azanji, a iz Kusatka je putovao fijakerom. Kako je bilo problema sa putovanjem u zimskom periodu, porodica se preselila u Azanju, tako da im je sin Mile rođen 1924. godine u Kusatku, a ćerka Olga 1928. godine u Azanji.

Završetkom pruge od Beograda do Obrenovca, 1928. godine, Lajkovac je počeo naglo da se razvija kao železnički čvor, Milosavu su ponudili mesto železničkog lekara u Lajkovcu sa pravom da u slobodno vreme može obavljati privatnu lekarsku praksu. Prihvatio je to i našao se u Lajkovcu gde je stanovao i ordinirao u jednoj od zgrada kod braće Radovanović.

Steva se 1915. godine, još maloletan, prijavio u jedinicu Poslednja odbrana i krenuo u povlačenje sa srpskom vojskom kroz gudure  Albanije. Pošto su dobili poslednje sledovanje, oslobođeni vojne zakletve i prepušteni da se sami snalaze, on u Kukešu odluči da sa manjom grupom pođe uz Crni Drim prema Debru. U blizini Debra, na albanskoj teritoriji, preživeli iz ove grupe susretnu se sa poslednjom jedinicom koja se pred nadmoćnim Bugarima povukla iz Makedonije i zajedno krenu preko Elbasana prema moru. Međutim, Stevu je vukao rodni kraj i on nastavi put kroz okupiranu teritoriju. Pešačio je noću, a danju se krio,  i posle prepešačenih još 130 kilometara, po snegu sav promrzao, izgladneo i iscrpljen, jedne noći, našao se u rodnom mestu. Tu se okrepio i nastavio da se krije od Bugara do oslobođenja Bitolja 1916. godine. Odmah se prijavio vojnoj komandi i pošto je znao malo francuskog iz gimnazije pridodat je francuskoj intendantskoj jedinici, koja je snabdevala srpsku vojku i u njoj ostao do kraja rata.

Posle rata kada je sa bratrom Nikolom držao kafanu „Dva sokola“ u Azanji. upoznao je Zlatiju, buduću suprugu iz sela Maskar, opština Topola. Rođena je 1908. godine kao jedinica u bogatoj porodici Ćirić. Naime, sveštenik koji je držao tu parohoju rekao je Stevi da ima dobra devojka, bez oca, miraždžika,  i predložio je da ih upozna. Iz tog poznansta izrodio se brak. U Azanji je dobio dva sina, Budimira, rođenog 1929. i Nikolu rođenog 1931. godine. Kum pri venčanju bio je dr Milosav Banković koji mu je krstio Budimira i Miodraga. Zlatin otac Milić, učesnik Kumanovske bitke, završio je uskoro svoj mladi život zaražen tifusom u Vojnoj bolnici u Vranju. Po završetku ratova Zlatina majka preudala se za Spiridona Milićevića, udovca iz susednog sela i rodila ćerku. Zlatin očuh je u Prvi balkakski rat pošao kao redov, a iz Prvog svetskog rata vratio se kao rezervni kapetan „okićen“ najvišim odlikovanjima za hrabrost.

U Lajkovcu, gde je doktor Milosav stekao dosta prijatelja, dobije informaciju da se trgovac Milovan Stanić uselio u novu spratnu kuću u glavnoj ulici gde je otvorio prodavnicu. Kuću u kojoj je do tada živeo pored pruge u neposrednoj blizini rampe za mlin i strugaru braće Lesendrić i dalje prema Pepeljevcu, a koja je sazidana 1925. godine, prodao je ili poklonio sinovcu Isidoru Staniću, koji je tu kuću sa velikim lokalom oglasio za izdavanje jer je veći deo vremena provodio u Beogradu gde je radio takođe kao trgovac.

Milosav pošalje pismo kumu Stevi: Kume dođi malo da nas posetiš i da pogledaš, jedan trgovac izdaje radnju i stan na spratu. Nadam se  da će ti se dopasti. U tom velikom lokalu možeš da otvoriš kafanu. U Lajkovcu ima dosta železničara sa strane i mislim da bi to dobro radilo.

Steva je odmah sa suprugom Zlatom vozom  došao u Lajkovac. Ta kuća mu se dopala i odmah je kompletnu opremu iz „Dva sokola“ iz Azanje prebacio u taj Stanića lokal na mestu gde je sada stolarska radionica i kuća naslednika Ranka Bajića, sinovca Milovana.

Godine 1933. preselili su se u Lajkovac gde su dobili i trećeg sina Miodraga, zv. Mile koji se rodio 1939. godine.

Foto: Buda, Mile i Kole Likušići

Interesantno je videti krštenicu koju je izdao tadašnji lajkovački prota Boško Milovanović na kojoj piše: Dete je rođeno u roditeljskom domu u Ulici Prestolonaslednika Petra broj 14.  Tu još piše da je kum Milosav Banković. Zanimljivo je to što su kuće numerisane sa rastućim brojevima od pravca Valjeva prema železničkoj stanici i dalje. Sada je to obrnuto, od autobuske stanice prema Valjevu. Ako je tada broj 14 bio, otprilike kod Bajića kafane, onda možemo stvoriti sliku koliko je u to vreme bilo kuća sa parnim brojevima od Markovića rampe do Bajića.

Steva je u toj kući  1933. godine otvorio kafanu „Zlatno burence“ gde je iznad vrata bilo okačeno lepo drveno burence ofarbano bojom zlata. Ispred kafane, gde je bila bašta sa nekoliko stolova bilo je betonirano. Malo prema glavnoj ulici bila je kasapnica koju je držao Koja Urošević, ujak Mitra Uroševića radnika Ložionice.

Foto: Steva, Kole, Buda i Zlata Likušić

Železničari su to vreme često menjači mesto boravka i išli su u prekomandu baš kao vojnici, policajci i učitelji. Tako je u Lajkovac došao da radi jedan mašinovođa iz Zenice sa suprugom. Ta gospođa je radila sa ćevapdžinicom u Zenici i bila je ekspert za roštilj, pogotovu za sarajevske i banjalučke ćevape. Kada su pošli iz Zenice u voz su „ubacili“ i jedan pokretni roštilj.

Kada je Steva „razradio“ „Zlatno burence“ i kada je već postalo poznato, betonirao je ispred kafane neki prostor 10×10 metara i napravio baštu a okolo je bilo puno bagremovih stabala. Jednog proleća uoči Đurđevdana ta Bosanka upita gazda Stevu: Gospodine Stevo, da li bih ja mogla da postavim moj roštilj tu na Tvoju terasu do Koje. Pravim odlične ćevape i mislim da će se isplatiti i Tebi i meni. Meso ću kupovati kod Koje. A Steva će na to: Kako da ne kono, ja ionako nemam kuhinju pa će mi to dobro doći, jer će gosti uz tvoj roštilj konzumirati i piće.

Tu pored bašte tih nekoliko bagremovih stabala, kada u proleće procvetaju a taj miris se pomeša sa mirisom roštilja davalo je mnogo lepu sliku. Takvu sliku zapamtili su i mladi Likušići i to im se duboko urezalo, a uz društvo njihovih vršnjaka stvorilo je večnu ljubav prema starom Lajkovcu. A i Stevan je prilično zarađivao jer je železničara u Lajkovcu bilo više stotina. Kafana  je mnogo lepo radila sve do nacionalizacije, 1948. godine. Kompletna prodica se uklopila u novu sredinu, deca su kasnije upisana u školu koju su sa uspehom završila. Steva je u Lajkovcu stekao brojno društvo, a sinovi pogotovu, a tu mu je bio i kum koji je još u Azanji venčao Stevana i Zlatiju i krstio Budimira i kasnije Miodraga u Lajkovcu. Mile Banković bio je kum Nikoli. To krštenje sa desilo kada je matori Banković bio odsutan pa je na krštenje došla kuma Lici sa sinom Milom. Pošto žena nije mogla biti kum, po tadašnjem kanonu, sveštenik je dozvolio da ga Mile, iako dete, krsti.

Steva je bio zadovoljan svojim životom u Lajkovcu, dosta je donirao u izgradnji objekata u Lajkovcu, Sokolane, crkve, Doma železničara i brodara i gde god je trebala kakva pomoć. Nudio je Isidor Stevi da proda tu kuću ali Steva je razmišljao da napravi kuću bliže centru ali je ubrzo izbio rat, posle rata nacionalizacija i od tog plana se odustalo. Sve to vreme Steva je sa porodicom živeo u iznajmljenoj Isidorovoj kući i plaćao redovnu kiriju. Bila je to lepa kuća sa spratom, dole je bila kafana a gore su stanovali. U lepom dvorištu, sa cvetnim vrtom i baštom sa povrćem nalazio se aneks sa nizom prostorija za stanovanje i improvizovanim podrumom za burad i bačve. U tom aneksu živeo je jedan ruski emigrant koji se u poznim godinama oženio sa Ruskinjom Larisom, a Steva im je bio kum na venčanju.

Došlo je vreme okupacije i u kafanu su se uselili nemački vojnici, a u jednoj sobi na spratu stanovao je SS oficir. Već tokom 1941. godine on je pogođen i usmrćen u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri – nije mu pomogao ni tzv. pancir voz kojim je putovao. Po završetku kasarni (baraka) u dvorištu Sokolane Nemci su napustili kafanu. Kada su Nemci izašli, kafana je normalno radila. Svraćali su u nju  i četnici i Nedićevci i Ljotićevci. Steva je spasao neke komuniste od sigurne smrti. Pred kraj rata bile su aktuelne četničke trojke. Dođu najpre u kafanu da se napiju da bi tako pijani klali. Steva im ponudi sledeću turu na svoj račun, sedne sa njima i sazna koga nameravaju  da ubiju, pa pošalje Miku koji je radio u kafani da javi čoveku da beži. Na taj način je spasao mašinovođu Radojicu Živojinovića, koji je u poslednjem trenutku izvukao živu glavu. Manje dramatično je bilo spasavanje Baje „Šljivovice“ i još nekih komunista.

Pre rata Steva je bio član „Jadranske straže“ i redovno dibijao istoimeni časopis, a Zlata je bila pretplaćena na modni časopis „Eva“. Uoči rata Steva je kao član Narodne radikalne stranke koja je pobedila na izborima, izabran za odbornika. Posle napada partizana na Lajkovac 1941. godine svi članovi odbora su uhapšeni od strane Nemaca i držani kao taoci, dok se odlučivalo o organizovanju streljanja 1300 Lajkovčana, kao odmazda za 13 poginulih Nemaca u napadu. Priča se da je odlučujuću ulogu u odustajanju od egzekucije i oslobađanja talaca odigrala Fišerka, tumač u nemačkoj komandi koja je prihvatila i uporno zastupala tezu da su Lajkovčani lojalni građani i da nisu učestvovali u napadu.

Dosta je novca zaradio Steva pre i u toku rata ali kada se rat završio nije mogao zameniti sve te Nedićeve pare i živeli su jedno vreme u velikoj oskudici. Sreća da su Buda i Kole već završili škole i zaposlili se.

Steva je sa suprugom Zlatom živeo kao penzioner u toj Stanića kući pored pruge dok je Isidor nije prodao Ranku Bajiću koji je takođe držao kafanu ali ne na toj lokaciji već u novoj kući pored glavne ulice. Želeo je da nastavi tradiciju kafane „Zlatno burence“ i pitao je Likušiće da li dozvoljavaju da preuzme ime kafane što su oni sa zadovoljstvom prihvatili. Ranko je hteo da ruši tu kupljenu kuću od Isidora pa su Likušići, Steva i Zlata prešli da stanuju u kući Milene i Vojimira Vasića u stan gde su pre njih stanovali Milka i Vlada Čarapić.  Tu su ih redovno obilazila deca.

Nažalost, Steva je umro 1968. godine i sahranjen je u Lajkovcu na Starom groblju. Zlata je živela dugo posle toga i doživela je 94. godinu. Kada već nije mogla brinuti sama o sebi prešla je kod Nikole u Beograd, a kada je polomila kuk smestili su je u Dom za stara lica u Mladenovcu, gde je provela nekoliko godina, umrla 2002. godine i sahranjena na mladenovačkom groblju.

Budimir Likušić je kao učenik elektro odseka STŠ u Valjevu bio prvi lajkovački omladinac učesnik radnih akcija (pruge Brčko-Banovići i Šamac-Sarajevo). Po završetku škole raspoređen je u Ministarstvo rudarstva i uskoro premešten u Senjski rudnik. Tu je upoznao čuvenog kompozitora Darka Kraljića od koga je mnogo naučio o muzici koju je zavoleo kao dečak svirajući na harmonici. Kada je odslužio vojni rok zaposlio se u Fabrici kablova u Jagodini i u njoj radio do penzionisanja. Oženio se jagodinkom, dobio dva sina, i u svojoj 90. godini umro u Jagodini i počiva kraj svoje Mirke.

Foto: Svadba kod Bude Likušića – kum Milosav Banković

Bio je neumoran u stalnom usavršavanju i uz rad je završio elektro odsek Više tehničke škole u Čačku, kasnije i Fakultet organizacionih nauka u Beogradu. Službeno je boravio u Engleskoj i kao instruktor u Kavajtu, Siriji i Sudanu. Na polaganju prvih podmorskih kablova u Jugoslaviji, koji su kopno povezali sa ostrvima Brač i Hvar, bio rukovodilac radova. U reportaži o tom jedinstvenom poduhvatu on i njegovi saradnici nazvani su neimarima svetlosnih puteva, u dnevnom listu Politika Ekspres. Za zalaganje, tehnička i tehnološka unapređenja dobio je mnoga priznanja i medalje i Orden rada ukazom predsednika republike. Stalno aktivan i van radnog vremana isticao se u mnogim oblastima, posebno kao muzičar, jedan od osnivača zabavnog orkestra u Jagodini, ili kao strastan sportski ribolovac.

Od struke nije mogao da se odvoji ni posle penzionisanja. Nije odbijao pozive za rešavanje niza stručnih problema i rado prihvatao nove izazove. Godine 1996. zbog trenutnog otkaza strujnih instalacija na Beogradskom aerodromu, jedan avion je tri sata kružio očekujući da se kvar popravi i na kraju prinudno sleteo, promašio pistu, zaneo se i zaparao krilom zemlju. Saobraćaj je obustavljen, dve ponude eminentnih stručnjaka nisu zadovoljile, a onda su pozvali Budu. U ograničenim mogućnostima zbog zabrane uvoza pod sankcijama, iskusni inženjer je uspeo da konstruiše nove, specifične spojnice i kompletan sistem dovede u ispravno stanje. U tadašnjoj štampi je zabeležen kao čovek koji je spasao Beogradski aerodrom.

Nikola Likušić, poznatiji kao Kole, završio je Državnu trgovačku akademiju, i pre služenja vojnog roka radio je u Jagodini. Kasnije, kao redovan student na Ekonomskom fakultetu suočio se sa finansijskim problemima i zahvaljujući muzičkom talentu svirao gitaru na igrankama u Beogradu. Članovi kvarteta bili su Lajkovčani Iva Iričanin (bubnjevi) i Raško Kovačević (harmonika) i jedan student iz Ljiga (truba), a povremeno je uskakao bariton Beogradske opere Nikola Mitić sa harmonikom. Honorari su bili skromni i kvartet se raspao. Kole je morao da se zaposli a zbog boemskog života zapustio je studije. Sa društvom je obilazio skadarlijske lokale i bezbroj puta slušao popularnu Divnu Kostić, koja je stolovala u Velikoj Skadarliji i njenu terperamentnu interpretaciju melodije „Džezabel“ uz zvonak ritam kastanjeta.

 Mladalačka želja da bude profesionalni pevač ostvarila mu se kada je položio audiciju i postao član Udruženja muzičara Srbije, kao pevač zabavnih melodija i džeza. Njegov pevački uzor bio je Vojin Popović čiji se prijatan glas često čuo na radio talasima. Bio je najpopularniji pevač zabavne muzike u periodu od 1941-1955. godine i sa svojom Maribel osvajao je beogradsku publiku. Kada se saznalo da je Vojin iz “komunističkog raja” emigrirao u SAD njegovi snimci u Radio Beogradu su uništeni, a slušanje njegovih ploča je zabranjeno!

Pre rata u kafani „Zlatno burence“ u Lajkovcu navratila bi između dva voza na proputovanju u rodnu Zenicu čuvena pevačica Radio Beograda Vuka Šeherović, da se nađe sa zemljacima, lajkovačkim železničarima i otpeva nekoliko pesama. Kole je kao dete slušao i tada nije ni sanjao da će jednog dana pevati sa njom u elitnom restoranu „Sajam“, ona bosanske sevdalinke a on najnovije šlagere. Nakon zapaženih nastupa, sa eminentnim estradnim umetnicima, na koncertima u Baogradu, Smederevu, Šapcu… šef orkestra Džoni Gavrilović nudio mu je izuzetno povoljan angažman u luksuznom hotelu u Portorožu koji Kole nije prohvatio.

Napustio je estradu kada se oženio, dobio prvu, kasnije i drugu ćerku i avanzovao u spoljnotrgovinskom preduzeću „Geneks“. U Londonu je proveo 6 meseci na usavršavanju znanja engleskog jezika i nakon toga često putovao u Englesku, Škotsku, Francusku, Dansku… Sa radnog mesta šefa poslovnice u Istanbulu otišao je u penziju, ali je ostao aktivan još niz godina kao direktor privatnih firmi za uvoz i ugovarao poslove u Grčkoj i Izraelu. Umro je u 88. godini u Beogradu i počiva na Centralnom groblju pored voljene Olge.

U starom Lajkovcu je ostavio trag kao teniser i kao pevač. Njegov kum Mile Banković i on prvi su u komisionu kupili prave rekete i doneli loptice i sa još nekoliko entuzijasta uredili igralište na paltou kod staničnog magacina. Odigran je i prvi turnir na kome je Kole, na iznenađenje mnogobrojne publike, pobedio u finalu svog kuma. U polifinalu su ispali Raško Kovačević i Radovan Jemcov.

Dolazeći za vikende navraćao je u Restoraciju sa svojom gitarom i nalazio se sa društvom starih Lajkovčana. Uz pesmu i priču i poneko pićence ostajali su dugo. Svojim specifičnim humorom  uveseljavo ih je Sava Kostić. Uvek je bilo i dosta putnika jer su se u stanici Lajkovac danonoćno ukrštavali mnogi vozovi. Zaneseni boemskom atmosferom neki od mlađih putnika bi i propustili očekivani noćni voz. Kole je sa društvom ostajao do rane zore, do prve ture vrelog bureka, specijaliteta lajkovačke restoracije.

Miodrag Likušić, nazvan Mile, ili od školskih drugova Lika (po prezimenu), završio je osnovnu školu i Nižu gimnaziju u Lajkovcu i školovanje nastavio u Beogradu u Građevinskoj tehničkoj školi. Po završetku škole radio je do odlaska u vojsku u Sekciji ZOP u Valjevu, nakon povratka u beogradskoj „Mostogradnji“. Osim građevinskih, operativnih i kancelarijskih obavljao je i geodetske poslove, a na izgradnji mostovskih konstrukcija za autoput kroz Beograd bio rukovodilac fabrika betona i laboratorije. Od specifičnih poslova treba izdvojiti boravak na nekoliko metara ispod dna Save, pri znatno povišenom pritisku u kesonima za fundiranje rečnih stubova, železničkog mosta u Brčkom, prilikom provere nosivosti tla na dnu kesona. Učestvovao je u izgradnji mnogih objekata u Beogradu i širom naše zemlje, kao šef gradilišta i 7 meseci proveo na gradilištima u Iraku.

Uz naporan rad je vanredno studirao i uspešno završio Višu tehničku građevinsku školu u Subotici. Iz inženjerske prakse seća se i neobičnih detalja sa sanacije najugroženijih stubova čuvene Na Drini ćuprije u Višegradu. Radovi su izvođeni pod zaštitom priboja izvedenog od pobijenih čeličnih Larsen talpi uz crpljenje vode snažnim pumpama. Na dnu jame otkrivena je osnova temelja od obrađenih kamenih blokova položenih preko tesanih drvenih greda. Deo kraja jedne grede je odsečen i prenet u kancelariju gradilišta kao rariret – borovina je mirisala kao da je upravo odsečena u šumi. Mile je završio inženjersku karijeru radeći u direkciji, u Sektoru za marketing, kao vodeći kalkulant.

Kao pasionirani globtroter video je više od 80 milionskih metropola i posetio mnoge zemlje na svih 6 kontinenata. Osam puta je preleteo preko ekvatora i boravio u njegovoj blizini na safariju u Keniji. Izbliza je posmatrao Ararat, Kilimandžaro, Popokatepetl (u trenucima kada se pušio), Fudžijamu… Preko griničkog meridijana i Atlantika, Mile je preleteo 14 puta i, na suprotnoj strani zemljine kugle, na Pacifiku, odmarao se na Havajima i Fidžiju, kada se približio datumskoj granici. Kupao se u Indijskom okeanu i plovio rekom Zambezi između krokodila, preko La Plate šire od nekih mora, kroz Panamski kanal, preko jezera Tikikaka na visini od 3812 metara (prilikom poluilegalnog prelaza granice između Perua i Bolivije) …

Ovu, pod nazivom “Porodica Likušić” i još dosta priča o starom Lajkovcu i Lajkovčanima ilustrovanih sa 230 fotografija možete naći u novoj knjizi STARI LAJKOVAC – 2. izmenjeno izdanje. Knjiga se može nabaviti u knjžari „Gora“ kod Vesne iza dečijeg parkića.

petrovictoma@yahoo.com

Related posts

Leave a Comment

11 − 1 =