U Lajkovcu je sinoć u 72.-goj godini, u svom domu, preminula Emilija Marković, udovica uglednog srpskog književnika Radovana Belog Markovića. Samo tri meseca od muževljeve smrti, napustila je ovozemaljski život, okružena svojim najbližima.
Zajedno su proveli preko pola veka. Emilija je sa Radovanom bila od svoje 18.-te godine, nesebično, odano i potpuno posvećeno.
Rođena je u Ravnoj Dubravi 1950.-te godine, od majke Zorke i oca Simeona – Sime Milanovića. Odrastala je i školovala se u Lajkovcu. Svoj radni vek provela je kao trgovkinja u svom lokalu, u svojoj porodičnoj kući, ondašnjih uglednih lajkovačkih privatnika.
“Bilo je to vreme, kada su trgovkinje bile kao televizijske spikerke”, rekao je jednom jedan meštanin.
Emilija je bila žena posebnog senzibiliteta. Voleli su je i poštovali svi. Radovanovi prijatelji, bili su i njeni prijatelji. Gde god čovek da kroči, uz pozdrave Radovanu, svi su uvek neizostavno slali pozdrave i Emiliji, svraćali rado da je vide i pozivali je da se sa njom čuju. Na isti način, Radovan je nesebično prihvatio, voleo i poštovao njenu familiju i sve njene prijatelje. Sve to nije baš uobičajeno na ovim prostorima. Emilija i Radovan bili su jedinstven primer ljudi koji su u višedecenijskom braku u potpunosti uspeli da sačuvaju svoju individualnost, da prihvate jedno drugo onakvima kakvi jesu i da jedno drugom budu nesebična podrška. Bilo je pravo zadovoljstvo kročiti u njihov dom, čija su vrata bila širom otvorena svim prijateljima. Sve je odisalo harmonijom i njihovom obostranom željom da ugode jedno drugom i zajedno gostima.
Sve žene u Radovanovom društvu uvek su bile privilegovane, posebno Emilija. Taj gospodski odnos prema ženama, u svakom trenutku, na svakom mestu, bio je njegov manir. I takav je ostao do poslednjeg momenta.
Emilija je bila žena, kakvih više gotovo da i nema. Zadivljujuća je bila njena urođena mudrost i trezvenost u svakom momentu, a posebno srdačnost prema ljudima. Bila je sušta suprotnost ženskoj sklonosti da u svemu vide problem i da pokušavaju da menjaju ljude u svom okruženju. Od Emilije se moglo puno toga naučiti, posebno o prihvatanju onoga što se ne može promeniti. Zato je i ritam njihove svakodnevnice bio ustaljen, bez trzavica, jednostavan … Živeli su skromno, ali uzvišeno. Emilija je još jedna potvrda, da iza svakog uspešnog muškarca stoji jaka žena.
“Umreti nije ništa novo na ovom svetu,
al’ ni živeti nije baš najnovije. “ (Sergej A. Jesenjin)
Ali, sa Emilijom odlazi duh nekog onovremenskog života varoši, sa drugim sistemom vrednosti, duh starog Lajkovca, koji živi u sećanjima i pričama meštana.
Emilija i Radovan Beli Marković osnovali su legat, poklonili su Gradskoj biblioteci u Lajkovcu 708 knjiga sa posvetom autora, 743 naslova bez posvete i 658 serijskih publikacija, 14 umetničkih slika, dve skulpture u drvetu, replike predmeta iz Lepenskog vira, dve pisaće mašine, rukopise, beleške, fotografije i lične predmete.
Legat Emilije i Radovana Belog Markovića je od izuzetne kulturno-umetničke i duhovne vrednosti, a ovim činom obnovljena je tradicija legata u Lajkovcu.
Emilija Marković će biti sahranjena u utorak 26. aprila, na Novom groblju u Lajkovcu. Opelo je u 12:30 časova.
