USPOMENE NA STARI LAJKOVAC
Piše: Toma Petrović
Moj prvi komšija Gruja radio je u Ložionici. Bio je izuzetno stručan i sposoban, najpre majstor, a kasnije zbog tih svojih radnih i ljudskih vrlina, i poslovođa. Bio je tih 50-ih godina i politički aktivan, pa je u jednom mandatu bio predsednik socijalističke omladine u Lajkovcu, a bio je i aktivni fudbaler FK „Železničar“. Gruja je i kao komšija bio izuzetan, hteo je da pomogne u tim stručnim poslovima, pa i ako u trenutku nije mogao da dođe zbog svojih obaveza, pamtio je i čim mu se ukaže malo slobodnog vremena dolazio bi da odradi to što sam ga zamolio. Naravno, pomagao sam i ja njemu.
Međutim, jednog dana 1966. godine, iznenada sa jednim od svoja dva brata, spakovao se i otišao na rad u Nemačku, Diseldorf, a da nikom ništa nije pričao. Tamo je brzo našao posao u nekom fabričkom servisu, gde se dokazao kao izuzetan majstor i gazda ga je odmah postavio za predradnika. Gazda je bio železničko dete i držao je do te svoje porodične tradicije. Otac mu je za neki rođendan poklonio parnu lokomotivu koja mu je bila kao igračka ali je mogla da funkcioniše i nije uopšte bila mala (1.5 metara dugačka), a imala je i desetak metara svojih šina po kojima je huktala kada je bila ispravna. Imala je kotao na špiritus i sve ostale delove kao prava parna lokomotiva, slična onima na kojima je Gruja kao poslovođa radio u lajkovačkoj Ložionici. Po gazdinoj priči, lokomotiva je u početku lepo radila, čak je imala i onaj karakterističan zvuk, ali se vremenom pokvarila. Aktuelni gazda bio je pred penzijom, a imao je unuka kome je planirao da tu lokomotivu pokloni kako bi nastavio porodičnu tradiciju. Ali, kako da je pokloni neispravnu!? Angažovao je nekoliko mašinskih inženjera iz svoje firme, ali oni su se mučili mesecima i nisu uspeli da je dovedu u „vozno stanje“.
Sa Grujom u istoj firmi radio je Mitrović Ćira ili Ćiran, kako su ga zvali, iz Sela Lajkovca i pošto je bio izuzetno dobro sa gazdom, gazda ga jednom upita: Ćiro znaš li nekog majstora koji bi mogao da popravi moju parnu lokomotivu, a Ćira će kao iz topa: Gazda, jedini čovek koji to može da popravi je Hugo, kako je gazda zvao Gruju. Gazda se zahvalio, trenutno pozvao Gruju, objasnio mu njegov zahtev. Pitao ga je da li on to može da uradi ili ne. Unapred mu je rekao da će mu stvoriti sve uslove za rad, obezbediće mu posebnu prostoriju, otvoren račun za kupovinu potrebnih delova i materijala, a i kada mu trebaju radnici kao pomoć u težim fizičkim poslovima oko premeštanja lokomotive i sl. Gruja se malo držao u rezervi ali mu je obećao da će pokušati, ako uspe šta da uradi. Već pri prvom pogledu na lokomotivu video je u čemu je problem i znao je da će taj kvar otkloniti veoma brzo. Gazda mu je dao 15 dana da samo to radi.
Počeo je i prvo što je uradio detaljno je očistio lokomotivu, ofarbao u crveno cevčice koje vode paru, a sve ostalo u crno i na pojedinim mestima, tablice i oznake, bojom bronze pa i zlatne boje, izmenjao električnu instalaciju. Kada je to sve završio i kada je lokomotiva izgledala prelepo pristupio je glavnoj popravci. Ona se sastojala samo u pravilnom podešavanju ventila. Koliko se sećam, kada mi je Gruja pričao ovu priču, trebalo je podesiti ventile da kada klip te parne mašine dođe u prednji krajnji položaj u tom trenutku treba da se zatvori zadnji ventil, za napred, a da se automatski otvori prednji, da para prodre u prednji položaj i da potisne klip unazad, ili tako nešto. To podešavanje je trajalo vrlo kratko i Gruja je sipao špiritus i „potpalio“ lokomotivu. Radila je kao nova. Sve je to uradio za nepunih 5, a gazda mu je dao 15 dana. Dosađivao se i odmarao par dana, a onda nije mogao više da lenčari pa je šesti ili sedmi dan rekao gazdi da je sve spremno za probu.
Gazda je upriličio taj trenutak, radnici su preneli lokomotivu u njegov ogromni kabinet sa velikim staklenim prozorima koji je bio postavljen visoko u hali odakle je mogao pratiti rad svake mašine i radnika. Postavili su sve šine, a gazda je okupio sve one inženjere koji nisu mogli da poprave lokomotivu i još neke goste kao i unuka jedinca kojem je trebao predati lokomotivu kao poklon. Piće je bilo na stolu iako gazda još nije bio siguran da će lokomotiva proraditi posle par decenija koliko je bila neispravna, ali Gruja mu je kao majstor ulivao poverenje. Lokomotiva je blistala na šinama i kao da je čekala da što pre krene. Gazda je ustao i dao Gruji šibicu da on, kao veliki majstor, upali špiritus i lokomotivu pusti u pogon. U nestrpljenju, da li će proraditi ili ne, kao da je potrajalo to zagrevanje vode u kotlu, a onda se čuo taj čuveni parnjačin „ći ći fu“, u početku sporo, a onda sve brže i brže i lokomotiva je krenula. Gazda je skočio, zagrlio Gruju i rekao „Wunderbar“, „Fantastisch“!! Kasnije je otišao u obračunsko odeljenje i rekao da se Gruji podigne satnica sa 5 na 7 DM. Dobio je i sve povlastice u firmi. A najdraža nagrada mu je bila kada mu je gazda dao 30 dana odmora da ide u Srbiju, u svoj Lajkovac. Gruja mi je, kao u poverenju, rekao da se gazda, iako star, igrao u kabinetu još desetak dana sa lokomotivom. Kod nas bi rekli ostario pa podetinjio.
Nažalost, Gruje nas je nedavno napustio, a da nam nije ispričao sve te priče. Bio je veoma vispren, a imao je odlično pamćenje i u tim poznim godinama. Iza sebe je ostavio suprugu i ćerku koja je završila nemački jezik.
