Piše: Toma Petrović
U Srbiji postoje tri sela sa imenom Strmovo i to u opštinama Bajina Bašta, Lazarevac i naše Strmovo u opštini Lajkovac. Selo je okruženo šumama, livadama i potocima, a ime Strmovo potiče od karakterističnog, strmog terena i izvora vode u mestu, ali postoji i verovanje da su doseljenici iz istoimenog sela kod Bajine Bašte doneli sa sobom i ime selu.
Čuveni antropolog i bliski saradnik Jovana Cijića, Valjevac Ljuba Pavlović, koji je 1907. godine po prethodnom obilasku ovih naših terena krajem 19. veka napisao knjigu “Kolubara i Podgorina” zapisao je o Strmovu:
“Strmovo je na severnoj strani(primedba autora: na jugozapadnoj strani) manastira Bogovađe u redu onih sela, koja se jedno za drugim ređaju od ušća Ljiga pa uz Kolubaru. Strmovo je treće selo po redu, njegove kuće su po kosi ili dolinama potoka i jaruga, koja se spuštaju s kose ka reci Kolubari. Zemljište je tercijalno i vrlo neravno, strane dolina i jaruga su vrlo strme i naglo se spuštaju u dolinu kolubarsku. Glavnija su uzvišenja Stolice i Drvljanik.
Izvora u selu po dolinama i jarugama ima dosta, oko kuća su i slivaju se u potoke, koji se ulivaju u Kolubaru. Glavniji izvori su: Aćimovac u vrhu sela, kojim se i glavni seoski potok zove i Despotovac u dnu potoka. Još su u selu dve duboke i široke jaruge, u čijim dolinama su kuće, koje se služe bunarskom vodom.
Strmovske su zemlje u dolini Kolubare i nešto malo oko kuća i po padinama pojedinih uzvišenja. Ravniji deo kolubarskih imanja odmah ispod kuća i kose, zove se Velike i Male livade, odlična livadska zemlja, a do Kolubare je Ključ, oranica opet izvrsne kakvoće, na kojoj uspevaju sve vrste zemaljskih proizvoda. I po brdskim njivama uspevaju sve vrste useva.
Šume je u selu dosta i nastavak je kostojevačkih, bogovađskih i pridvoričkih šuma. Šuma je hrastova i ima je u dovoljnoj meri za građu i gorivo. Nikakvih zajednica u selu nema.
Strmovo je selo razbijenog tipa. Kuće su odvojene u pojedine džemate, koji su poređani niz doline potoka Aćimovca i jaruga, na rastojanju od 20-150 metara, a džemati su skoro spojeni, počem mnoge kuće su i po stranama dolina.
Džemati su: Živojinovići, Jerinići i Brankovići.
U Živojinovićima do Pridvorice su Živojinovići (6 kuća).
U Jerinićima, u sredini sela, su: Filipovići, Markovići i Pantelići.
U Brzakovićima, do Pepeljevca su: Brzakovići (Mijailovići), Petrovići, Ilići, Ostojići, Radovanovići, Ristići, Nikolići, Milići, Jakovljevići, Rankovići, Petrovići 1, Jovanovići, Perići, Stanišići, Petrovići 2, Živkovići i Đurići.
U selu nema zadruga, mada ih je ranije bilo.
Prema haračkim tefterima iz 1818. godine bilo je u Strmovu 27 domova sa 31-nom porodicom i 71-na haračka ličnost. Prema popisu od 1866. godine bilo je 40 domova sa 254 stanovnika, dokle prema popisu od 1874. godine bilo je 45 domaćinstava sa 268 stanovnika. Prema popisu od 1884. godine bilo je 41-no domaćinstvo sa 259 stanovnika, dokle prema popisu od 1890. godine je bilo 49 domova sa 301-nim stanovnikom. Prema popisu od 1895. godine bilo je 47 domaćinstava sa 325 stanovnika, dokle je prema popisu 1900. godine bio 51 dom sa 379. stanovnika.
Godišnji priraštaj stanovništva od 1866. godine je 4,69 a procentni 1,59%.
Ime selu Strmovo doneto je sa strane, a donela ga je porodica, koja se doselila iz istoimenog užičkog sela, bar se misli u selu i celoj okolini.
Strmovo je naseljeno doseljenim porodicama. Selo je postalo u drugoj polovini 17. stoleća, a da li je ranije bilo ovde kakvog naselja i da li su bile kakve porodice, koje su i šta je bilo sa njima, ne zna se. Zna se samo ovo da su današnje porodice doseljene.
Prva doseljena porodica bila je Jerinića, doseljena iz sela Strmova, okrug užički sa Drine. Ovde su doseljene dve porodice potisnute od mnogih Turaka koji su u okolini bili naseljeni čak do 1820. godine. Prezime Jerinić izgubilo se, jer se niko u selu ne preziva ovako, zadržano je kao džematsko i srodničko ime svima porodicama, koje, iako su rasturene po celom selu i izvan njega, održavaju između sebe stare tradicije i rodbinske veze. Jerinićima se zovu: Filipovići, Markovići, Pantelići, Petrovići 1 i Ostojići, njih je u selu 16 kuća i slave Miholjdan.
Posle Jerinića na 10 godina doselila se porodica Brzakovića, koja je tako isto zadržala ovo prezime kao dokaz rodbinskih veza. Brzakovići su doseljeni iz Košalja u Azbukovici, potisnuti tamošnjim Turcima i naselili se pored Jerinića. Brzakovići se zovu: Mijailovići i Jakovljevići, ima ih 9 kuća i slave Aranđelovdan.
Živojinovići su doseljeni iz Trnavca u Starom Vlahu u početku 18. stoleća ili pred kraj 17-og i od iste porodice od kojih su Vujići u Beloševcu ove oblasti, doseljeni samo posle njih, ima ih 6 kuća i slave Pantelijevdan.
Rankovići su sa Strmne Gore iz porodice Lekića, sišli uz Kočinu Krajinu, njih je 3 kuće i slave Mratindan.
Perići su iz Osata u Bosni, došli posle Kočine Krajine; njih je 4 kuće i slave Sv. Avrama.
Ilići su iz Sandalja u ove oblasti sišli kad i Rankovići, ima ih dve kuće i slave Nikoljdan.
Svi ostali su doseljenici novijeg vremena.
Milić je iz Ponikavice, okrug užički, doselio se kao sluga, slavi Časne Verige.
Petrovići 2 su iz Trnave, okrug užički, doselio se kao sluga, slave Nikoljdan.
Petrovići 3 i Živkovići su iz Polimlja, prvi iz Maoča, a drugi iz Ocrkavlja, doselili se uz Babinsku Razuru, slave Nikoljdan.
Jovanovići su iz Toci u Polimlju, doselio se kao sluga, slavi Lučindan.
Stanišići su iz Vrbove u Polimlju, prizetio se u Periće, slavi Sv Avrama.
Nikolić je iz Gornjeg Mušića ove oblasti, prizetio se u Jeriniće, slavi Miholjdan, a iz porodice je Živkovića.
Radovanović je iz Drobnjaka, doselio se posle 1876. godine kao sluga i prizetio se u ovom selu. Slavi Đurđevdan.
Đurić je, takođe, iz Drobnjaka, doselio se kao sluga, slavi Tomindan.
Ristić je iz Martinića u Crnoj Gori, doselio se kao sluga 1865. godine, slavi Sv. Petku.
U Strmovu ima 50 kuća od 16 porodica.
Strmovci se zanimaju svima privrednim radnjama, kojima i susedni seljaci ove oblasti. Glavna zanimanja su zemljoradnja i stočarstvo, a u poslednje doba i voćarstvo. Zanatima se ne odaju, mada su iz krajeva u kojima su izvesne vrste zanata na velikoj ceni. Ne sele se nikuda.
Strmovo je sastavni deo bogovađske opštine u Srezu kolubarskom. Sudnica i škola su u Bogovađi a crkva u Markovoj Crkvi. Groblje je na sredini sela, na jednoj kosi između jaruga. Selo nema zajedničke preslave(?).”
To je bila priča Ljube Pavlovića, a sada ćemo otići nekoliko decenija unapred. Priča se da su ime selu doneli doseljenici iz istoimenog sela sa teritorije opštine Bajina Bašta kojih u našem Strmovu ima dosta i ne samo iz tog kraja već sa šireg prostora od Valjevskih planina do reke Drine.
Najveći broj stanovnika Strmovo je imalo 1953. godine i to 623 koji su živeli u 115 domaćinstava, a najveći broj domaćinstava bio je 118, 1971. godine. Po popisu iz 2022. godine Strmovo je u septembru te godine imalo 260 stanovinika koji su živeli u oko 90 domaćinstava.
U selu postoje Donji kraj i Gornji kraj, a poznati su toponimi: Ključevi, Krive njive, Popovak, Trnovice, Zapisi, Plandišta, Polja, Ciglana, Ada, Potes, Kod klena, Stanišića njiva, Krčevine, Zverinjak, Velike livade, Bare, Zabran, Ravne, Despotovac, Bangića brda, Aerodrom, Zokinac, Antonijevo brdo, Gaj, (ima Strmovačkih kuća i preko puta za Nanomir), Selova šuma, Milevina šuma, Stepića taban, Stolice, Mali potok, Perići, Ostojići, Groblje itd.
Reka, potoci i izvori: Kolubara, izvori Savinac, Despotovac izvor i potok. I preko Kolubare, prema Nepričavi i Rubribrezi Strmovo ima njive tako da reka ne predstavlja na celom delu prirodnu granicu sa pomenutim selima. Kroz Pepeljevac, Strmovo, Pridvoricu i deo Ratkovca pre više od 50 godina prokopan je kanal čiji je prvenstveni cilj bio melioracija (vodna). Kanal su počeli da kopaju od gvozdenog mosta u Pepeljevcu gde su potok Jovac uveli u kanal, zatim preko Strmova, Pridvorice i na jednom delu Ratkovca, gde je jedna baba iz Ratkovca zabranila da se kopa kanal preko njene njive i tu se stalo. Preduzeće koje je to radilo imalo je svoju baraku, a poslovođa je bio izvesni Velja. Urađeni su i mostovi na svakom putu koji vodi prema njivama i Kolubari. Nažalost odustalo se od melioracije, a nisam baš siguran da je ta baba iz Ratkovca bila glavni razlog. Kroz Strmovo i Pepeljevac trasa kanala je bila preko nekadašnjeg aerodroma. Nije to bio klasični aerodrom već nešto improvizovano u vreme hladnog rata i meštanima je bilo zabranjeno da ograđuju svoje njive ali su ih mogli koristiti kao livade a tako se i sada zovu u Strmovu. Moj prijatelj Dragan Vukašinović iz Pepeljevca čija je kuća bila blizu aerodroma još uvek pamti avion koji je tu stajao. Preko aerodroma je bila jedna stazica kuda su meštani okolnih sela išli u Lajkovac. Stazica je vodila najpre do Jolića vodenice gde je na samom jazu nekoliko metara uzvodno od vodenice bila jedna brvina (brvno) kuda se prelazilo u Pepeljevac. Kasnije se išlo i preko drvenog mosta uzvodno od vodenice. Ta stazica dosta je skraćivala put do Strmova, Pridvorice i Ratkovca.
Selo Strmovo ima preslavu Pokrov presvete Bogorodice, što Ljuba Pavlović nije uneo u svoju knjigu iz 1907. godine, greškom ili tada nije postojala ta zajednička preslava.
Poznate i znamenite ličnosti:
Obren Radovanović, rođen 21. aprila 1954. godine u Strmovu, bio je cenjen staklorezac koji je značajno doprineo svome rodnom selu. Kao mlad otišao je u Beograd kod Ljubisava Pantelića da uči za zanat za stakloresca. Radio je kao poslovođa u „Zvezdi“, najvećoj staklorezačkoj firmi u to vreme. Zahvaljujući svojoj veštini, predanosti i upornosti, uspeo je da otvori sopstvenu stklorezačku radnju, koja je vremenom rasla i razvijala se u ozbiljnu firmu, uz značajan doprinos cele porodice. Ljubav prema rodnom kraju, iako je izgradio karijeru u Beogradu, svoje Strmovo nikada nije pustio iz srca. Aktivno je učestvovao u životu svoga sela, uključujući sportske i lovačke aktivnosti jer je bio lovac u sekciji Strmovo od 20. septembra 1987. godine, a pomagao je izgradnju i uređenje lovačkog doma u svom mestu. Inače, Strmovo ima veliki broj lovaca pa su čak i cele porodice učlanjene u lovačku organizaciju. Bio je ključna figura u osnivanju i radu fudbalskog kluba „Strmovo“. Kao golman u jednoj od najuspešnijih generacija, organizovao je aktivnost kluba, obezbedio opremu (prve dresove i lopte), a bio je zadužen i za izgradnju fudbalskog terena i objekta po najmodernijem standardu. Radovi su često organizovani vikendom kada bi se meštani okupljali i doprineli realizaciji velikog projekta koji je on započeo a želeo je da stvori mesto za decu i okupljanje u selu.
Nažalost, Obren je iznenada preminuo 28. februara 2021. godine u svojoj kući u Strmovu. Za sobom je ostavio neizbrisiv trag u društvenom i sportskom životu svoga sela i šire, a FK „Strmovo“ i njegova zajednica nastavljaju nositi sećanje na njegov veliki doprinos.
Branka Vučetić, devojačko Živojinović, rođena 1948. godine od oca Svetislava i majke Ljubinke, dev. Vukašinović, završila elektrotehniku u Beogradu, gde je magistrirala i doktorirala, radila jedno vreme kao profesor na Saobraćajnom fakultetu i preselila se u Australiju. U Sidneju je bila profesor na elektrotehničkom fakultetu i dekan tog fakulteta u dva mandata. Nekoliko godina provela je u Kini gde je radila na razvoju 5G mreža i kao vrstan stručnjak dobila najviše priznanje kineske vlade – Nagradu prijateljstva koju je dobio i Vladimir Vladimirovič Putin. Po povratku u Sidnej bavila se naučnim radom a posle toga ponovo radi kao redovni profesor na istom fakultetu. Redovni je član dve australijske akademije (nauke i tehnologije). O Branki sam opširno pisao u svim mojim knjigama jer je sasvim sigurno dostigla najveći uspeh po obrazovanju od svih Lajkovčana ikada.
Brankin rođeni brat Vlada Živojinović živi sa porodicom u Lajkovcu i važi za jednog od najboljih autoelektričara u Lajkovcu.
Slobodan Filipović, mašinski tehničar, živeo i radio u Valjevu, najpre kao komercijalni direktor „Mašinorada“ a kasnije je imao privatnu metalo-strugarsku radionicu na Jadru. Bio je izuzetno dobar i pošten. Nema čoveka iz naše okoline koji mu je zatražio bilo kakvu pomoć a da mu nije pomogao. Za zemljake nije naplaćivao ni usluge mašinske obrade metala koje je radio sa savremenim mašinama.
Njegov brat, Obrad Filipović završio je višu mašinsku školu, radio neko vreme u Železari „Smedervo“, zatim u „Elmontu“, pa u REIK-u. Bavio se i politikom i kao takav bio je jedno vreme direktor Direkcije za izgradnju Lajkovca. Oženjen je sa Slavicom Milovanović iz Lajkovca i sa njom ima dva sina. Sin Ranko završio je mašinski fakultet i takođe se bavio politikom i u nekom mandatu bio je predsednik Skupštine opštine. Drugi sin, Milan završio je Elektrotehnički fakultet. U Srmovu, koje je mnogo voleo napravio je veliku kuću ali je ipak sahranjen na lajkovačkom groblju. Dok su bili na funkcijama dosta su doprineli, a pogotovu izgradnji puteva u Strmovu. Slobodan i Obrad imaju i trećeg brata Slavu koji je radio u pogonu Obrena Radovanovića u Strmovu.
Života Žika Marković, rođen 10.10.1950. godine od oca Milojka železničara i majke Drinke, dev. Filipović, pravnik, bio sekretar trgovinskog preduzeća „Pobeda“ iz Lajkovca u periodu od 1978. do 1994. godine. Oženjen je sa Vesnom, devojačko Radovanović, medicinskom sestrom iz Brgula sa kojom u braku ima dva sina Marka i Milana. Marko je završio Matematički fakultet, oženjen je i radi u Amsterdamu, Holandija. Milan je završio nove računarske tehnologije i živi u Beogradu. Kada je Žika otišao iz „Pobede“ otvorio je privatnu trgovinsku radnju ali je ubrzo proširio taj posao i došao do pet prodavnica organizovanih u okviru privatne trgovine „Vaga“. Kada su počeli da se otvaraju veći trgovinski centri i robne kuće Žika je svoju trgovinu zatvorio i otišao u penziju u kojoj sada sa suprugom Vesnom uživa na svom skrovitom porodičnom imanju i kući u Strmovu. Prilikom izgradnje stadiona u selu Žika je poklonio 6 velikih lipa od kojih je napravljena krovno konstrukcija za veliki objekat.
Čedomir Čeja Perić, živeo je godinama sa porodicom u Čikagu. Bio je u zarobljeništvu u Nemačkoj, a zatim je otišao u Ameriku gde je živeo do smrti 1976. godine i sahranjen je u Libertvilu u porti Srpske pravoslavne crkve. Čejini sinovi su Milomir, Vladimir, Milovan i Joca, i tri ćerke, Ljubinka, Zlatija i Novka. Milovan Perić došao je u kuću Momira i Zorke Živojinović i oženio se sa Ljubicom. Njeni roditelji imali su samo nju pa je Milovan došao kod njih u kuću. Milovan, koji je radio u Americi i Ljubica koja je takođe bila tamo imaju troje dece, ćerku Milicu i sinove Ljubivoja i Mikaila.
Foto: Mikailo Perić, sestra Milica Đurić i brat Ljubivoje Perić fotografisani 1979. godine na Ljubivojevoj svadbi
Sin Ljubivoje zv. Ćuban donirao je polijelej, uvezen iz Grčke, težak 130 kg, crkvi Sv. Dimitrija u Markovoj Crkvi. Deda Čeja je bio ktitor manastiru Bogovađa a na tabli manastirskog doma upisana je skoro cela familija. Na pločici lustera u crkvi Sv. Dimitrija, Ljubivoje je potpisao sebe, brata Mikaila i sestru Milicu Đurić koja živi u Beogradu, a penzionerske dane provodi uglavnom u Strmovu sa suprugom Slobodanom gde imaju lepu kuću u još lepšem dvorištu sa ružama, vinovom lozom i urednom baštom gde se Mica posebno angažuje. Čedin sin Milomir bio je u partizanima, ranjen gelerom u čelo i ceo život je nosio taj ožiljak, kasnije postao član Saveza komunista i nije hteo da ide u Ameriku što Čeja nije voleo pa se, po nekima, nije slagao sa njim. Sin Čedine kćeri Zlatije Siniša Marinković takođe živi u Čikagu i veoma je uspešan na planu elektronike. Osavremenjuje elektronikom starije tipove industrijskih mašina i to plasira uglavnom na tržište Indije ali i u druge zemlje sveta. Dosta je uspešan na tom poslovnom planu. Zahvaljujući Čeji mnogi Strmovci su otišli u na rad Ameriku.
Mihailo Marković bio je obućar u Lajkovcu pa je zahvaljujući sestri Živani koja je udata za Čejinog sina Vladimira otišao u Ameriku 1970. godine i živeo u Čikagu. Mihailov sin Milan diplomirani mašinski inženjer i živi sa suprugom Gordanom i sa decom u Čikagu. Bavio se fudbalom i bio jedan od najtalentovanijih fudbalera u Čikagu i igrao je za fudbalski klub Serbs united. Sin Marko i ćerka Jasmina igrali su fudbal a Marko je prilikom gostovanja Serbs United-a i prvi put boravio u Srbiji, domovini svojih roditelja. Mihailo je umro i sahranjen u Libertvilu.
Tomislav Petrović, koga su kao malog, dok je bio u školu zvali Putlja, oženjen od Nešića iz Vrhovina. Bio je direktor valjevskog „Uzora“ i jako dobar čovek. Retko dolazi u selo gde ima kuću koju je ostavio sestriću iz Lajkovca koji sada održava tu kuću.
Sreten Ranković, bio šef predstavništvo fabrike Slovenijales u Srbiji, napravio veliku i lepu kuću u Strmovu.
Ljubivoje Pantelić, stolar čiji je sin Zoran (1967) na daleko poznat majstor za popravku motornih testera. Oženjen je sa Mirjanom sa područja Uba i imaju sina Veljka na prvoj godini elektotrehničkog fakulteta u Beogradu.
Dragutin Pantelić zv. Dragica, arhitekta, živeo u Beogradu, između ostalog projektovao je i most na Kolubari za Pepeljevac. Dugo godina je radio u Iraku na izgradnji atomskih skloništa. Umro je i sahranjen u Strmovu.
Branko Đurić, rođen 1936. od oca Radivoja i majke Darinke, dev. Živojinović, dipl. mašinski inženjer radio u Vinči, živeo u Beogradu. Pre toga je radio u Ložionici u Lajkovcu, a onda kod vojske u Bogovađi i kao dobar stručnjak prešao u Institit za nuklearnu fiziku. Nastradao je u saobraćajnoj nesreći na putu od Beograda prema Boru na Čestobrodici 18. januara 1978. g.
Miloš Lazić, od oca Miladina i majke Divne, završio medicinski fakultet i specijalizirao anesteziju, zaposlen na urologiji Kliničkog centra Srbije, priprema odbranu doktorske disertacije. Miloševa sestra zaposlena je u opštini u Lajkovcu.
Milica Đurić, radila je na kardiologiji kao glavna sestra u Pace maker centru KCS u Beogradu. Pomogla je mnogim Strmovcima ali i meštanima okolnih sela koji su tamo bili na lečenju, pa i Romima iz Nanomira uz Micino objašnjenje da mora i njima neko pomoći.
Sada penzionerske dane sa suprugom Slobodanom provodi u Strmovu. Imaju dve ćerke, Sanju (1973) i Ivanu. Sanja je završila Međunarpodno pravo, udata za Sašu, imaju dve ćerke i žive u Čikagu. Ivana je završila ekonomski fakultet, udata za Ivana, imaju jednu ćerku i žive u Beogradu.
Kristina Pantelić, rođena u Strmovu 9. oktobra 1997. godine, počela je sa 8 godina u FK „Železničar“ iz Lajkovca gde je igrala sa dečacima, odakle je prešla u Lazarevac pa u Crvenu Zvezdu. Od 2015. godina igrala je ženski fudbal u ASPTT Albi (elitni rang), gde je provela dve sezone. Posle iskustva u Albiju prelazi u jedan klub blizu Strazbura, Vendehajm, Francuska, gde je konstantno igrala i bila zapažena od rukovodstva Sent Etjena (Saint-Etienne). U Sent Etjenu je od 2019. godine i u tom trenutku su se borile za ulazak u prvu ligu kada su imale lepu šansu jer su bile na prvom mestu. Kasnije prelazi u Brest. Njeno igranje za reprezentzaciju Srbije datira od 2017. godine, kada je prvi put došla u kuću fudbala u Staru Pazovu, gde su birane potencijalne igračice i tu je postigavši jedan gol prošla na testu i već na sledećem skupu bila pozvana u reprezentaciju. Prošla je U-17 i U-19 selekcije da bi posle toga nastupala za A selekciju. Učestvovala je u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Najveće priznanje koje svaki sportista može da ima jeste da igra za reprezentaciju. Taj osećaj je nešto posebno i sama pomisao da reprezentuješ svoju zemlju daje ti potrebnu snagu – kaže Kristina.
Pantelija Pantelić, kolar, bavio se izradom šinskih kola, bio u zarobljeništvu u Nemačkoj četiri godine.
Srećko Slobodana Živojinovića, ima dosta građevinskih mašina, kamiona, bagera i drugih mašina. Ima tri sina, dva blizanca Nenada i Nemanju koji su automehaničari i Miroslava.
Slobodan Živojinović, diplomirani elektro inženjer bio dugo godina jedan od rukovodioca u REIK-u, sada kao penzioner živi u Valjevu.
Momčilo Radovanovića, držao je privatnu Stolarsku radionicu. Sin Zoran takođe drži stolarsku radnju.
Živomir Žića Marković, od oca Negovana iz Strmova bio je dobar i cenjen harmonikaš i kompozitor, međutim u poslednje vreme je zapostavio sviranje i sada se oziljno posvetio mlečnom govedarstu i trenutno ima 17 mlečnih krava a mleko predaje „Imleku“. Poznato je da mnogo radi. U braku sa Snažanom, dev. Pantelić ima četiri ćerke, Mariju udatu u Pridvoricu u Miloševiće, Milku, Milenu, Ivanu koja je diplomirani pravnik i radi kao javni beležnik u Beogradu i sina Ivana. Milka i Milena su završile muzičku akademiju, Milka radi kao nastavnica gitare u muzičkoj školi „Vatroslav Lisinski“ a Milena u „Josipu Slavenskom“. Ivan je igrao fudbal za poznate klubove pa i u „Proleteru“ iz Zrenjanina i sada je trener nekog kluba.
Foto: Branko Marković Lune
Marković Branko Lune, poreklom je Strmovac, rođen 8.11.1961. godine, od oca Ljubivoja iz Strmova. Još kao dete bio je talentovan za fudbal. Obreo se u mlađim gheneracijama „Železničara“ sa 13 godina. Prvu utakmicu za seniore odigrao je 1980. godine sa „Gučevom“ iz Banje Koviljače koju su domaćini dobili sa 3:1. Jedini gol za Lajkovčane postigao je Lune. Protiv Železničara iz Požarevca 1987. godine postigao je prvi gol za nas i to nam je bio ujedno i prvi gpol od ulaska u Srpsku ligu, pa su ga novinari uvrstili u tim Srpske lige. Karijeru je završio 1993. godine u plavom dresu ali je i kasnije igrao više rekreativno za neke klubove iz naše okoline: Jabučje, Ćelije, Ratkovac …
Foto: Slavica Perić
Slavica Perić, rođena 1980. godine od oca Živote i majke Milene, devojačko Petrović, završila je muzičku akademiju i svira drugu violinu u Beogradskoj filhrmoniji od 1. marta 2005. godine.
Dosta je putovala po svetu sa filharmonijom a između ostalog bila je i na gostovanju u Americi. Jednom je šaljivo rekla: „Posebno sam ponosna što i “bez sluha za klavir” (što mi je rečeno na klavirskom odseku kada sam upisivala muzičku školu) sada sviram u najbolјem orkestru u regionu a u budućnosti SIGURNA SAM i šire”. I što je najvažnije – mnogo voli Strmovo. Njen brat Slavko završio je Građevinski fakultet.
Ljubinko Marković, radio je u Nemačkoj, gde je držao servis za popravku nekih poznatih marki automobila, do penzionisanja i sada živi u rodnom Strmovu. Kupio je jednu parcelu iza Doma na kojoj je napravio igralište za mali fudbal a stative je ofarbao jednu u crveno-belu a drugu u crno-belu. Ima i dosta mobilijara za decu.
Pantelić Mikailo Iža, rođen u Strmovu 1950. godine, držao je prvu radnju za hemijsko čišćenje u Lajkovcu.
Od mlađe generacije uspešni su i sinovi Milomira i Jele Filipović Ivan i Milan, obadva su završili elktrotehnički fakultet, žive i rade u Beogradu.
Postoji aktivna lokalna zajednica uz fudbalski klub FK Strmovo 1968, koji je 2022. osvojio Kup Kolubarskog okruga.
Iako je Strmovo malo naselje od oko 300 stanovnika u opštini Lajkovac istoimeni fudbalski klub je za tri godine prošao tri ranga takmičenja, da bi od 2021. godine nastupio u Kolubarsko-Mačvanskoj zoni, što je i najveći uspeh kluba od osnivanja 1968 godine.
Stadion nosi ime po preminulom finansijeru kluba Obrenu Radovanoviću i uz sjajan teren poseduje i jednu pokrivenu tribinu kapaciteta 105 stolica i službene prostorije, svlačionice, kupatila restoran sa sto mesta i spoljnim roštiljem.
Već pomenuti Obren Radovanović bio je golman fudbalskog kluba skoro od njegovog osnivanja. Skoro svi rezultati koje je klub postigao kako na sportskom, tako i na organizacionom polju u smislu izgradnje stadiona i potrebnih prostorija treba pripisati njemu. Bio je uspešni privrednik koji zbog ljubavi prema rodnom selu i posebno fudbalu izdvojio dosta sredstava i finansirao sve to. Nažalost, umro je u 67. godini ali su Radovanovići nastavili njegovu tradiciju, pogotovu ćerka Mirjana koja je nastavila rad u firmi koju je veoma uspešno vodio Obren, ali i na sportskom polju. Prilikom osvajanja titule šampiona prisustvovala je i Mirjana koja je tom prilikom rekla: “Potrudili smo se da ga ne obrukamo, da pokažemo da nas je naučio da budemo jaki, da život pred nas stavlja hiljadu i jednu prepreku, ali da samo od nas zavisi koliko možemo dati od sebe i da idemo dalje. Hteli smo da pokažemo svima, i ako on nije sa nama, da će zauvek biti uz nas i daje nam snagu da sve ovo danas priredimo. Možda bi on napravio i veći spektakl.”
Objekat koji je pokojni Obren ostavio Strmovu je veliki i najlepši od svih objekata iste namene u selima lajkovačke opštine, ali je i veoma skup za održavanje jer posle smrti ovog dobrotvotra troškovi stadiona sa svim objektima pali su na teret sela koje će iz dana u dan sve teže to održavati. Snalaze se na razne načine, iznajmljivanjem terena drugim klubovima, izdavanjem kompletno opremljenog restorana sa sto mesta i na druge načine.
Strmovo nikada nije imalo crkvu i školu. Bili su parohijani crkve Sv. Dimitrije iz Markove Crkve koja im je bila najbliža. Po selu se priča da je pokojni Obren Radovanović imao nameru da gradi crkvu, ali nažalost, smrt ga je preduhitrila.
Đaci su išli u školu u Pepeljevac a oni koji su gravitirali Pridvorici i Ratkovcu išli su u školu “Mile Dubljević” u Ratkovac. U prilogu su fotografije četiri generacije Strmovaca rođenih 1929. 1950. 1952. i 1959. godine u društvu svojih školskih drugova iz Pepeljevca i drugih mesta.
Foto: Generacija 1929. godine sa učiteljem Branom Popovićem
Foto: Generacija đaka rođenih 1954. godine sa učiteljicama Slobodankom Brdarić i Micom Janković u školi u Pepeljevcu. Među njima su i đaci iz Strmova: Dragan Živojinović, Mile Perić, Milivoj Filipović, Miladin Kojić, Zoran Pantelić, Ljubivoj Ćuban Perić, Mileta Živojinović, Nada Marković, Živana Marković, Rada Filipović …
Foto: Generacija đaka rođenih 1959. godine sa učiteljicom Micom Janković. Na slici su, između
ostalih Strmovci Miladin Lazić, Ljubivoj Živković, Dragan Pantelić, Rade Marković, Nada Marković, Živana Marković, Rada Filipović…
Foto: Generacija 1950. slikani u prvom razredu 1958. godine i na proslavi 60 godina mature 2021. Na donjoj slici gore sa leve strane su: Stanica Marković, Stana Pantelić, Života Marković, Verica Perić, Milica Đurić, Pantelić Mikailo Iža, Joviša Đurić, Slavoljub Filipović, Raca Mirković (jedni iz Pepeljevca) i Šoka Živković. Žika je Strmovac iz te generacije i u prvi razred je išao u školu u Pridvoricu ali je došao na proslavu mature, kako kaže, da im ulepša društvo
Spisak poginulih u Prvom svetskom ratu
- Živojinović Velisav
- Živojinović Aleksa
- Živojinović Nikola
- Živojinović Dimitrije
- Živojinović Petar
- Živković Radivoje
- Ilić Teodor
- Jovanović Vijislav
- Jovanović Sava
- Kojić Živojin
- Kojić Radovan
- Kojić Puća
- Lazić Svetislav
- Lazić Veselin
- Lazić Tihomir
- Momirović Krsta
- Marković Svetozar
- Marković Života
- Marković Milutin
- Marković Sreten
- Marković Vladimir
- Marković Vlastimir
- Marković Vojislav
- Marković Velimir
- Marković Svetozar
- Mirić Rajko
- Mirić Ljuba
- Momirović Milić
- Nikolić Zoran
- Ostojić Milovan
- Ostojić Milorad
- Perić Čedomir
- Perić Aksentije
- Petrović Leka
- Petrović Budimir
- Petrović Velimir
- Petrović Milija
- Pantelić Sima
- Pantelić Dušan
- Ranković Matija
- Ranković Radivoje
- Ranković Živan
- Ristić Radoje
- Stanišić Ljubisav
- Stanišić Krstivoje
- Stanišić Avram
- Filipović Vladisav i
- Filipović Mihajlo
Uvidom u evidencije Istorijskog arhiva Valjeva i druge objavljene spiskove i publikacije, i pored brojnih žrtava iz Prvog svetskog rata, našao samo jednog nosioca Karađorđeve zvezde iz Strmova.
Foto: Radovan Živojinović, nosioc Karađorđeve zvezde iz Strmova
To je Radovan Živojinović (familija Buća), rođen 1876. godine od oca Miloša. Sa Natalijom, devojačko Janković imao je sinove Milutina (1902) i Previslava (1912) i ćerku Mašinku koja je rođena hendikepirana, imala je grbu pa se nije udavala. Radovan je prošao Albansku golgotu i za to dobio Albansku spomenicu, a kao neustrašivi borac na Solunskom frontu odlikovan je najvišim državnim odlikovanjem, ordenom Karađorđeve zvezde, pa zajedno sa Albanskom spomenicom u svečanim trenucima sa ponosom je nosio na grudima. Moguće je da ih je bilo još ali nisam našao više nikoga preturajući po evidencijama. Neko mi je pomenuo kao Solunca izvesnog Dragišu Filipovića, ali o njemu nemam nikakvih podataka. Solunac je bio i Milorad Živojinović Đeka, koji je najduže živeo.
Spisak poginulih u Drugom svetskom ratu
Marković (Dušan) Dragoljub, rođen 1905. Srbin, ubijen od četnika1944. u direktnom teroru, Ljubiško;
Marković (Milutin) Velimir, rođen 1910. Srbin, poginuo 1944. u NOB-u, Ozren;
Petrović (Miloš) Milomir, rođen 1922. Srbin, poginuo 1944. u NOBu, Ralja;
Petrović (Velimir) Živorad, rođen 1912. Srbin, poginuo 1944. u NOBu, Ozren;
Živojinović (Milorad) Miodrag, rođen 1926. Srbin, poginuo 1945. u NOBu, Šid;
Može se sa sigurnošću reći da je Strmovo selo staklorezaca, stolara, bojadžija i železničara. Pogotovu staklorezaca. A sve je počelo kada je Ljubisav Stojana Pantelića iz Strmova otvorio brusačko-staklorezačku radnju u Beogradu, u ulici Cvijićeva 111 odmah posle rata. Bio je majstor mnogim Strmovcima koje je obučio staklorezačkom zanatu i izveo na pravi put. Između ostalih kod njega su bili učenici Obren Radovanović koga je bukvalno uhvatio za ruku i iz njive ga odveo u Beograd od samohrane majke dvoje dece Tomke koja je nadničila po selu, Ilić Miroslava Mačka, Ljubivoja Živkovića, Dobrivoja Petrovića, Milivoja Filipovića i još nekih iz Strmova i Pridvorice. Među prvima staklorezačkom zanatu obučio je Jordana Jocu Perića koji je 1958. godine otišao u Čikago i tamo veoma uspešno držao privatnu staklorezačku radnju koja i danas radi. Ta staklorezačka radnja u Cvijićevoj i dalje je aktivna a posao su nastavili Ljubisavljevi potomci.
Što se bojadžija tiče, njih je u odnosu na veličinu sela bilo dosta – četiri. Najstariji je bio Branislav Živojinović kod koga su učili zanat Momir Živojinović i Momčilo Lazić koji su kasnije otvorili bojadžiske radnje u Lajkovcu. Takođe, Momirov sin Selimir bio je bojadžija u nekoj firmi u Beogradu.
Bilo je i nekoliko stolara, među njima Momčilo Radovanović i sin Zoran, Ljubivoje Pantelić čiji sin Zoran ima radionicu za popravku motornih testera, zatim Predrag Mijailović, zv. Brzak, njegov sinovac Miladin, takođe zvani Brzak koji ima stolarsku radionicu, živi i radi u Lajkovcu i drugi. Stolar je bio i čuveni Radovan Pantelić, zvani Trajkuca iz Strmova koji je napravio kuću, živeo i radio u Lajkovcu.
Ipak, najviše je bilo železničara, a sa osobitim zadovoljstvom, kao i za sva sela iz našeg okruženja, navešću sve one koji su bili zaposleni na železnici u Lajkovcu:
- Đurić R. Branko, tehničar u ložionici;
- Filipović A. Milivoje, mašinovođa na manevri.
- Filipović B. Slobodan, tehničar;
- Ilić T. Dušan, magacinski radnik;
- Jovanović P. Aleksandar, saobraćajno-transportni radnik;
- Jović M. Ružica, higijena kola;
- Kojić V. Milovan, PK bravar;
- Kojić V. Milovan, rukovaoc manere;
- Marinković D. Dragomir, PK radnik;
- Marković M. Velimir, saobraćajno-transportni radnik;
- Marković Milojko, pomoćnik mašinovođe;
- Marković V. Milan, KV bravar na održavanju kola;
- Marković V. Milivoje, mašinovođa;
- Marković V. Milutin, higijena kola;
- Mihailović Lj. Blagoje, ložač;
- Mijailović P. Miloš, NK radnik;
- Mijailović P. Milovan, magacinski radnik;
- Mijailović R. Milojko, PK radnik;
- Milivojević V. Dobrivoje, mašinovođa na manevri;
- Ostojić B. Dragoljub, PK radnik;
- Ostojić B. Milomir, pregledač kola;
- Ostojić I. Predrag, pregledač kola;
- Ostojić M. Radiša, vozovođa;
- Ostojić M. Stanislav, administrativac;
- Ostojić M. Svetislav, NK radnik;
- Ostojić S. Dobrosav, ugljar;
- Ostojić V. Ljubiša, vozovođa;
- Ostojić V. Radmilo, pregledač kola;
- Ostojić V. Živan, PK radnik;
- Ostojić Ž. Ljubivoje, NK radnik;
- Ostojić Ž. Velibor, VKV radnik poslovođa;
- Pantelić S. Radisav, administrativni radnik;
- Perić D. Milorad, higijena kola;
- Petrović Ž. Gojko, saobraćajno-transportni radnik;
- Petrović Ž. Rajko, magacinski radnik;
- Radivojević A. Dragoljub, ložač;
- Radivojević A. Dragoljub, saobraćajno-transportni radnik;
- Radivojević M. Živorad, PK radnik;
- Radivojević M. Života, u školi za mašinovođe;
- Radovanović Lj. Života, magacinski radnik;
- Ranković A. Dušan, saobraćajno-transportni radnik;
- Ranković A. Milivoje, PK radnik;
- Ranković D. Tomislav, KV radnik;
- Ranković D. Živorad, saobraćajno-transportni radnik;
- Ranković I. Živadin, mašinovođa;
- Ranković M. Milivoje, nadzornik lokomotiva;
- Ranković M. Momčilo, saobraćajno-transportni radnik;
- Ranković M. Radosav, KV bravar;
- Ranković M. Radoslav, KV radnik;
- Ranković R. Života, mašinovođa na manevri;
- Ranković Ž. Dušan, KV bravar;
- Ranković Ž. Zlatomir, ložač;
- Stanišić Lj. Dušan, otpravnik vozova (samo dva dana bolovanja u toku radnog veka);
- Živković D. Jordan, ložač;
- Živković R. Dragojlo, kolska služba;
- Živojinović M. Radiša, pregledač kola;
- Živojinović M. Svetolik, likvidator;
- Živojinović R. Aleksandar, nadzorni skretničar;
- Živojinović R. Milovan, PK bravar;
- Živojinović R. Živorad, vozovođa;
- Živojinović V. Branimir, saobraćajno-transportni radnik.
Strmovci su važili za odvažne i borbene ljude, pa je na igrankama u to vreme dolazilo do poneke tuče gde su sevali noževi, nema nekih posebnih slučajeva da bi zavredili pažnju da se o njima piše. Taj epitet važio je i za Virovčane iz mioničke, odnosno Vreočane iz lazarevačke opštine, pa i naše Ratkovčane. Često se govorilo: Idemo na vašer da se pobijemo. Strmovci su imali dosta oružja. Jednom su policajci Crnogorac i Šumarac iz Lajkovca po prijavi bili u Strmovu u cilju oduzimanja ilegalnog oružja. Predali su im nešto starog oružja, a kada su se vraćali biciklama stazicom preko aerodroma prema Lajkovcu u Strmovu čuo se mitraljerski rafal. Bilo je davno dosta priča na tu temu ali to više ne stoji i skoro da se zaboravilo.
petrovictoma@yahoo.com
