Piše: Toma Petrović
Dud je višegodišnje drvo koje raste visoko. Odlikuju ga slatki plodovi a još više list koji služi za ishranu prilikom gajenja svilenih buba. To se u Srbiji radilo kampanjski svremena na vreme ali su mnogi odustajali iz raznih razloga. Plod duda koristi se za jelo u svežem stanju kao i za proizvodnju rakije u nedostatku šljiva, pogotovu u Vojvodini. U gradovima ali i ušorenim vojvođanskim selima bili su čitavi drvoredi sa dudovim stablima. U okolini Subotice je postojala cela šuma sa dudovima, pa je ceo taj kraj nazvan po šumi. Šuma je pretvorena u park sa terenima za male sportove, trim stazom, spravama za vežbanje, teniskim terenima, halom sportova kao i po jednoj ekskluzivnoj kući po kojoj je šuma postala još poznatija. Interesantno je da su skoro svi dudovi ove šume koja je nekada služila za uzgajanje svilene bube vremenom iščezli tako da je sada ostao samo taj naziv. U našem kraju rastu pojedinačno, takozvani dudovi samci, po obalama, uz kraj bašti i njiva na drugim mestima.
Ratne, a posebno posleratne generacije dece nisu imale neki veliki izbor slatkiša kao sadašnja deca. Nije bilo, snikersa, bonžita, vitanova, već poneka bombona, ratluk, lulica, bakin kolač, punjene oblande, torte patišpanje i vanilice koje su majke i bake pravile. Nije bilo banana i drugog južnog voća. Sušene su šljive a od njih su pravljeni šljivani kolači koji su se sušili prirodno, na suncu. Jelo se sezonsko voće, ali i njega nije bilo u izobilju. Na obalama oko Lajkovca bilo je dosta divljih krušaka i jabuka ali se morala čekati kasna jesen da one sazru i opadnu jer su tada bile najslađe. Doduše, pored pruge i puta za Ćelije i Slovac bio je drvored jabuka i oraha, ali se to čim sazri veoma brzo obere. Nije bilo obale i međe gde se nisu mogle naći po 2-3 divljake. I sada ih ima ali veoma malo i retko. Čekalo se šta će od voća u proleće najpre početi da rađa, trešnje, višnje, a deca su se najviše radovala dudinjama koje su, em što su rano rađale – em što su bile slatke, a imalo ih je dosta. Kod nas su od mnogo vrsta postojale bele, pirgave i crne. Bele su bile najslađe, pa pirgave a crne su imale dozu kiselosti pa su neki najviše njih voleli. Sa crnim je trebalo biti oprezan jer su farbale usta i ruke, a o majicama i da ne govorimo. Počinju da zrele u kasno proleće kada počinje sezona kupanja na Kolubari. Zbog toga su dudovi na Kolubari bili poznatiji nego ostali, jer su bili na dohvat ruke, a najpoznatiji su bili oni na Sastavcima, gde se Ljig uliva u Kolubaru. Pecalo se na dudinje jer su ih klenovi obožavali. Ispod dudova koji su bili iznad vode bilo je najviše klenova i bilo je pravo zadovoljstvo gledati ih kada neka dudunja padne u vodu a oni krenu na plen. U njivi Avrama Milovanovića bilo ih je nekoliko, svih vrsta. Bili su na samoj obali reke koja se često izlivala i plavila taj deo, ali je osipala i obalu pa su jedan po jedan padali u reku čija matica ih je nosila niz vodu, prema kamenolomu u Ćelijama. Međutim to se događalo kroz dugi niz godina pa je bilo sasvim dovoljno dudinja za lajkovačku decu, pogotovu onu iz Donjeg kraja koji su najčešće posećivali Stojanov i Mirkov brod, Prljušu i Sastavke poznate plaže gde su se najčešće kupali. Znali su svaku granu na pojedinim dudovima.
Jednom se Slobodan Bratić, zvani Sulja, popeo na sam vrh jednog od tih dudova gde je bilo najviše dudinja i toliko se najeo da ga je proteralo, a on nije hteo da siđe da ne izgubi mesto jer ih je bilo dosta na drvetu, a i zakasnio je… Desio se maler. Ispod njega je bio Perica, koji je kasnije bio ugledni pravnik, i ne očekujući iznenađenje u tom obliku platio je danak dudinjama. Pružio je ruku da ubere jednu krupnu, sočnu dudinju, i gle, Bratić je pogodio baš tu dudinju… Odmah je sišao sa duda i više nikada nije okusio dudinje.
Ti dudovi pored reke sazrevali su najpre i to sukcesivno ali su ih deca ili ptice brzo obrala čim bi plodovi sazreli. Kasnije su stizali i oni na brdu u tzv. Dubravi iznad Sela Lajkovca. Lajkovački klinci, njih 7-8 iz Donjeg kraja (Sulja, Branko Božičin, Cone, Gara, Mića Vojkin, Đeka, Toza, Ivan Grabant, Žare i drugi) krenuli su jednog dana pre podne u istraživanje novih terena i oduševili su se koliko je dudova bilo u Dubravi. Obrstili su jedan po jedan i sve više se udaljavali od Sela Lajkovca dok jednog trenutka nisu shvatili da su u tom osvajanju terena zalutali. Nisu baš znali da se orijentišu prema suncu a i ono je bilo u zenitu pa im poznavanje orijentacije u prirodi ne bi mnogo pomoglo. I išli su, išli dugo, gde nije bilo kuća, kroz njive, livade i šume provlačeći se kroz ostruge i šipražje, razne prepreke savlađivali. Retko ko da nema trn u ruci ili da nije ogreban po licu. Baš kao u pripovetki „Vođa“ Radoja Domanovića. Posle sat-dva pešačenja stigli su na jednu zaravan odakle su se sa prevoja te uzvišice počele ukazivati kuće. Najpre retke ali što su se bližili ivici brda i vidik im se širio. Kuće su bile češće dok nisu ugledali varošicu pod brdom. Počeli su se radovati, URAAA, JUHUU… Neko je povikao: Lajkovac – što je neke obradovalo, ali ta sreća je kratko trajalo jer se odmah zatim čulo: Kako Lajkovac!? Gde je buzometar, gde je Vrače brdo, gde je Čovka …? Neko od njih prepoznao je to mesto jer je ranije dolazio sa ocem na pijac. To je Ub, rekao je . A onda nalevo krug”. Toliko su znali da treba da se vrate na drugu stranu. U daljini su videli jednu usamljenu kućicu i prišli bliže gde im se ukazala neka baka sa naramkom drva. Bako reci nam kako da dođemo do Lajkovca? Zalutali smo! Videvši ih onako uplašene, izgrebane i znojave baba se potrudila da im objasni: Au deco, deco al’ ste vi vrljali, vrljali pa zavrljali! I’te ovom putanjom kroz muruze, pa kad izbijete na džadu svrnite levo i samo se drš’te džade. U Lajkovcu ste za sat i tri vrtalja. Strogo su se držali babinih uputstava i ponovo išli, išli dugo, jer je dečiji korak kratak a oni umorni, pa su na Jelića brdo stigli tek pred mrak.
Foto: Gornjani u očekivanju ljutih rivala koji su otkazali utakmicu zbog premora igrača jer su prethodni dan lutali u Dubravi u potrazi za dudinjama
Majke su im već spremile večeru ali su bile jako zabrinute, na znajući da je čitava grupa dece u pitanju. Naoštrile su se i već spremile varjače i pruteve, ali kada su videle da je vrag odneo šalu izašle su na ulicu i vikale ih poimence, a onda su došle na pijac kod kantara gde su se deca obično okupljala da vide da li su deca tamo. Desilo se spontano da su se sve te majke okupile na pijaci. Bile su zabrinute, mrak pada, dece nema… A deca se u sumrak spuštaju niz Jelića brdo i onako umorni, znojavi i žedni idu pravo na pumpu na pijaci da se napiju vode i umiju, tako da su i oni koji su prolazili pored svojih kuća prvo svratili na pumpu. I onda, po mraku, sastanak majki i dece. Majke su u međuvremenu zaboravile na varjače i pruteve.
Sutradan su Donjani otkazali već zakazanu fudbalsku utakmicu sa Gornjanima zbog premora igrača.
petrovictoma@yahoo.com
