U Sportskom centru FSS u Staroj Pazovi na okupu se od 5. aprila našla najbolja ženska fudbalska reprezentacija Srbije. U planu je bila prijateljska utakmica sa Slovenijom 9. aprila, ali zbog situacije u toj zemlji sa korona virusom, odnosno novih mera Vlade Slovenije, susret je odložen za neko drugo vreme. Ipak, devojke su ostale na pripremama u Sportskom centru do 13. aprila. Novo okupljanje i prijateljske utakmice planirani su za jun mesec. Žreb za novi kvalifikacioni ciklus za Svetsko prvenstvo biće održan 30. aprila a kvalifikacije počinju u septembru.
Na spisku selektora Predraga Grozdanovića, među 23 devojke koje je pozvao na pripreme u Staroj Pazovi, nalazi se naravno i naše gore list dvadesetčetvorogodišnja Kristina Pantelić (Sent Etjen, Francuska), koja se redovno i rade odaziva na pozive za žensku fudbalsku reprezentaciju svoje domovine.
Kristinin kratktotrajni i vrlo angažovan boravak u Srbiji i zavičaju iskoristili smo za razgovor o njenoj sportskoj karijeri, planovima, a posebno njenim počecima bavljenjem ženskim fudbalom, upravo u ovoj sredini. Kristina Pantelić je vrlo zahvalan sagovornik, otvorena, neposredna, a njen životni i sportski put daju obilje materijala razgovor, a za portal LAJKOVAC NA DLANU je rekla:
“Oduvek mi je omiljena “igračka” bila lopta i većinu vremena sam provodila igrajući fudbal napolju. Tako sam svaki dan posle škole igrala fudbal sa svojim komšijom Aleksandrom Nikolićem i na njegov nagovor se isprobala u klubu gde je i on trenirao. Počela sam kao i većina devojčica da treniram sa dečacima. Sa svojih 8 godina sam krenula da treniram u FK Železničar iz Lajkovca i tu ostala do svoje 15. godine. Mogu slobodno da kažem da je to jedan od lepših perioda u mojoj karijeri, to vreme provedeno sa dečacima. Tu je sve počelo i od tog momenta sam znala da je fudbal to što me konstantno ispunjava, znala sam da želim da se bavim tim sportom jer je to moja strast. Zahvalna sam svim trenerima koje sam tamo imala, počevši od Jovana Savičića, Nenada Milanovića… koji su me uvek podržavali i nisu imali nikakve predrasude oko toga što sam bila devojčica i što volim fudbal. Zatim sam posle svoje 15. godine trenirala u Lasku iz Lazarevca kod trenera Darka Stojanovića koji je veliko ime u ženskom fudbalu i koji se stalno zalagao za razvoj tog sporta. Lask je napravio fuziju sa Crvenom zvezdom i tada mi se ispunio i san da igram za klub za koji sam oduvek i za koji još uvek navijam. U Crvenoj zvezdi sam ostala 4 godine i uživala u svakom provedenom trenutku na terenu, jer Zvezda za mene predstavlja više od jednog kluba. Velika mi je čast što sam nosila taj dres. Posle provedenog vremena u Crvenoj zvezdi ukazala mi se prilika da se isprobam i da zaigram u inostranstvu. Zaista u to vreme je bilo jako teško otići van zemlje i zaigrati fudbal. Ja tada nisam ni zamišljala da će se nešto tako desiti. To se desilo neplanirano i uvek za tu priliku kažem da je to neki Božiji put. Zahvaljujući bivšem profesionalnom igraču, sadašnjem menadžeru i velikom prijatelju moje tetke Aleksandru Krstiću koji živi u Francuskoj (Albi) imala sam priliku da odem na probu u klub Albi koji je igrao prvu ligu Francuske. Sve je dobro prošlo i odlučili su da me zadrže. Tu provodim dve sezone u elitnom rangu takmičenja francuske lige. Jedno prelepo iskustvo koje mi je pomoglo da sazrim jako brzo i da se osamostalim kao osoba. Fudbalski sam takođe napredovala. Posle lepog iskustva u Albiju odlazim u klub blizu Strazbura, Vendenajm gde sam provela jednu sezonu u drugoj ligi. Tu sezonu sam konstantno igrala i bila sam zapažena od strane kluba po imenu Sent Etjen. To je klub sa velikom tradicijom i koji takođe dosta ulaže u ženski fudbal. U Sent Etjenu sam od jula 2019. godine i trenutno se borimo za ulazak u prvu ligu. Na dobrom smo putu jer smo prve na tabeli.
Moje igranje za reprezentaciju datira od decembra 2011. godine kada sam prvi put došla u Staru Pazovu, sedište kuće fudbala. Na tom skupu su bile 4 selekcije iz 4 regiona Srbije i tada su birane potencijalne igračice reprezentacije. Tada sam dobro odigrala, postigla gol i sledeći skup bila pozvana u reprezentaciju. Od tada sam mnogo naučila od trenera koje sam imala u reprezentaciji. Prošla sam sve selekcije počevši od U-17, U-19 i sada nastupam za A selekciju. Najveće dostignuće koje svaki sportista može da ima jeste to da igra za reprezentaciju. Taj osećaj je nešto posebno i sama pomisao da reprezentuješ svoju zemlju ti uvek daje potrebnu snagu.
Trenutno sam fokusirana na sezonu u Sent Etjenu i ulazak u prvu ligu Francuske. Prvenstvo nam je prekinuto zbog korone, ali najverovatnije će se nastaviti uskoro.
I da napomenem da sam zahvaljujući svojoj porodici ovde gde sam sad. Posebno je moja mama bila istrajna u svemu. Uvek sam imala tu potrebnu podršku da nikada ne odustajem.”
