Upravo iz Lajkovca krenule su brojne inicijative vezane za život, školovanje i ukupnu socijalizaciju dece sa smetnjama u razvoju.
Pedagoški asistenati na časovima pružaju podršku đacima sa invaliditetom. Ova vrsta pomoći ranije je uvedena za romsku decu, a novim obaveznim zanimanjem u inkluzivnoj školi asistencija u učenju biće omogućena i đacima koji imaju mentalne ili fizičke smetnje u razvoju.
Ilustracije radi, lični pratilac je namenjen samo za jedno dete i njegova osnovna uloga je da prati dete i asistira mu najviše u savladjivanju fizičkih barijera, dok pedagoški asistent ima ulogu da bude asistent u nastavi kod dece koja imaju teškoća u praćenju nastave.
Ilustracije radi, lični pratilac je namenjen samo za jedno dete i njegova osnovna uloga je da prati dete i asistira mu najviše u savladjivanju fizičkih barijera, dok pedagoški asistent ima ulogu da bude asistent u nastavi kod dece koja imaju teškoća u praćenju nastave i on pomaže svoj deci i nastavnicima.
Podjednako su važni i personalni asistenti, podrška koja je potrebna osobama sa teškoćama u razvoju kao pomoć za život u zajednici kada izađu iz sistema obrazovanja.
U svim ovim aspektima podrške Udruženje BaziMili Lajkovac, inicijativom i saradnjom sa partnerima na brojnim projektima daje značajan doprinos u ostvarivanju prava osoba sa smetnjama u razvoju.
Ovi pomaci su od suštinskog značaja, jer se stepen napretka jednog društva u značajnoj meri ogleda upravo kroz organizovanu brigu o onima kojima su pomoć i podrška najpotrebniji.
Udruženje BaziMili, u okviru inicijative „Pedagoški asistent za decu sa smetnjama u razvoju – novo obavezno zanimanje u inkluzivnoj školi“ realizovalo je fokus grupu sa zaposlenima u lajkovačkoj OŠ “Mile Dubljević”, školi koja veliku pažnju posvećuje inkluzivnom obrazovanju. Aktivnost je realizovana u okviru projekta „Prava deteta su ljudska prava“ koji podržava Delegacija Evropske unije, a sprovodi Užički centar za prava deteta i Udruženje BaziMili Lajkovac.
“Problem čijem rešenju želimo da doprinesemo kroz ovaj projekat koji trenutno radimo je izostanak pune i adekvatne podrške učenicima sa smetnjama u razvoju u redovnim školama, ali i izostanak adekvatne podrške nastavnom kadru, roditeljima i deci tipičnog razvoja u istim. Kroz razgovor u fokus grupi želeli smo da saznamo stav i mišljenje zaposlenih u redovnoj školi o značaju podrške defektologa u prevazilaženju izazova koje rad sa učenicima koji imaju potrebu za dodatnom podrškom nosi, kao i primere iz prakse u radu sa decom sa smetnjama u razvoju”, kaže predsednica Udruženja BaziMili Milica Nikolić.
Fokus grupa održana u Lajkovcu učinila je vidljivim dragocena iskustva u radu o tome kako su se nastavnici snalazili bez podrške defektologa – pedagoškog asistenta u školi, kako su i gde dolazili do informacija kako pristupiti detetu i roditelju, da li su bili na seminarima na tu temu, kako su se suočili sa detetom, kako je taj susret ili prvi mesec rada izgledao…
“Konsultovali mo kolege, dolazili do informacija preko interneta”, samo su neki od odgova koji su se mogli čuti od strane nastavnika.
Jedan od nastavnika je rekao: “ Informisala sam se prvenstveno čitajući stručnu literaturu i smatram da škola treba da nabavi stručnu literaturu koja će biti u biblioteci dostupna nastvnicima. Na samom početku „uvođenja inkluzije“ prošla sam puno seminara. Sećam se da nam ni na jednom od tih seminara niko nije pričao kako raditi i prići učeniku sa autizmom, tako da mi za učenika sa autizmom ti seminari nisu bili korisni u praksi, pa sam radila oslanjajući se na iskustvo kolega i razgovor s kolegama i roditeljima. Dragoceni su bili seminari i tribine koje je organizovalo Udruženje BaziMili. Sećam se i da je udruženje jednom prilikom organizovalo projekciju filma „Templ Grendin“ i da mi je i taj film pomogao da razbijem neke svoje predrasude i da bolje razumem autizam. Mislim da je film odličan, u isto vreme i tužan i pozitivan i da me je motivisao. Kako sam se suočila sa učenikom? Napravila sam mu „njegov prostor“, odmah do mog stola, postavila sam njegov sto i tu sam mu stavila i kompjuter koji je mogao da koristi), bio mi je blizu pa sam ga posmatrala kako reaguje i na šta reaguje. Tako mi je i bilo lakše da ga uključim u rad na času, jer na početku ako bih se obratila svoj deci i rekla im otvorite sveske i prepišite sada ovo, onda bi se okrenula Lazaru i njemu lično ponovila: Lazare sada ćemo da otvorimo svesku i ovo da prepišemo -to nam je zadatak. Lakše mi je bilo da tako funcionišem kada mi je fizički blizu. Pripremala sam mu poseban materijal za čas, nisam smanjivala sadržaj, učio je isto koliko i druga deca, samo sam mu prilagodila, štampano je na papiru krupnijim slovima i stavljala sam mu u tabele zato što sam shvatila da mu je tako lakše da isprati i da se fokusira da „ne kasni“ za drugom decom. Spremila sam mu posebnu fasciklu u kojoj je čuvao sve te papire i koju je voleo. To mu se baš dopalo. To je bilo na početku. Sada on sedi normalno u klupi sa ostalim učenicima, prati iz čitanke, javlja se kada želi da odgovori, radi sve isto što i ostali učenici tj. na način na koji i ostali učenici u odeljenju rade, prati regularan sadržaj iz knjige ili sa table, ništa mu više ne prilagođavam. Na početku mi je bilo stresno kada trebam da imam čas u njegovom odeljenju, mnogo sam razmišljala šta i kako da mu spremim, razmišljala sam kako će on odreagovati, da li će mu se svideti i mnogo više vremena sam morala da uložim na pripremu za čas jer sam sav materijal sama spremala i štampala. On je mnogo napredovao u odnosu na prošlu godinu. Sada odlično funcionišemo, ja mnogo toga sada radim po osećaju, bez nekakve dodatne pripreme od tri dana i imamo lepu komunikaciju. Sada ako njega nema, meni je škola nekako prazna. Da, prazna mi je škola bez njega.
Drugi nastavnik je rakao da se snalazio oslanjajući se na iskustvo kolega, čitajući stručnu literature, kroz razgovor sa roditeljima, kroz seminarei i tribine: “ Sećam se da je udruženje organizovalo tribinu sa prof.dr. N. Glumbićem koji nam je pričao o autizmu i šta je ono što možemo da uradimo kako bi pomogli detetu. Jako dobro se sećam, i često se toga prisećam, da smo nakon tribine pitali mamu „ Pa dobro kako ćemo mi to? Kako ćemo mi to znati primeniti sa Lazarom?“ Mama nam je odgovorila da mora da prođe neko vreme da upoznamo i mi dete i ono nas i da ćemo vremenom znati po osećaju; bukvalno oslanjajući se na svoj osećaj znaćemo šta da uradimo, kako da odreagujemo, kako da ga smirimo, kako da mu priđemo… Znam da smo svi bili šokirani tim odgovorom I kolege i ja smo bili jako skeptični – kako po osećaju, šta ova žena priča, a ustvari se na kraju ispostavilo da je baš tako kako je mama rekla. Kako sam se suočila sa učenikom, odlučila sam da mu priđem kao mom detetu. On je to prihvatio, emotivno smo se povezali i sada imamo odličnu interakciju. Ja se sada, u radu sa njim, zaista najviše oslanjam na svoj osećaj.”
I treća nastavnica je rekla da je do neophodnih saznanja dolazila kroz razgovor s kolegama i razmenu iskustava, kroz seminare koje je organizovalo udruženje i literaturu. Govoreći o tome kako se suočila sa učenikom, rekla je: “Slušam sada koleginice kako emotivno pričaju i kako su emotivno pristupile. Ja prosto nisam iišla sa tom emocijom. Ja sam mu prišla isto kao i ostaloj deci. Kod mene na času se zna red i mora da bude disciplina. On je to odlično prihvatio, očigledno mu takav pristup prija, da se tačno zna kad se šta i kako radi, šta se može a šta se ne može. Vremenom sam se prilagodila nekim njegovim osobenostima, npr. on kada je na času engleskog priča isključivo na engleskom i ne želi da koristi srpski, pa nam je prevod teksta bio problem. Znao je burno da reaguje i negoduje kada od njega zahtevam da nešto prevede na srpski. Tu sam se ja prilagodila i za takvu situaciju našla rešenje, on sad prevodi nepoznate reči kroz objašnjenje i definiciju date reči na engleskom jeziku. On sad u suštini radi i ispred svojih vršnjaka, ono što se očekuje od viših razreda. Uvek ga za sve pohvalim, lepo reaguje na pohvale.”
Na pitanje šta im je nedostajalo tada u radu sa detetom, nastavnici su dali sledeće odgovore:
“U jednom trenutku mi se činilo da mi nedostaje sve, znanje, podrška, saradnja sa svima. Mislim da škola treba da nabavi literaturu, da to uvek bude dostupno nastavnicima. Edukacija, seminari na kojima sam ja bila nisu uopšte govorili o učenicima sa autizmom. Saradnja sa stručnjacima. Tranzicija.
Nije bilo dovoljno edukacija na samom početku. Nešto što može praktično da se primeni.
Potreban materijal u radu i asistivna tehnologija i štampani materijal. Podrška i saradnja sa PP službom, a to su pedagog, psiholog i logoped koji su zaposleni u školi.”
Inače, u OŠ “Mile Dubljević” u Lajkovcu defektolog je angažovan već dve godine.
Svi nastavnici se slažu da je sve navedeno nedostajalo, samo su se nabrajanjem nadovezivali jedan na drugog. I svi smatraju da u redovnoj školi treba da postoji pedagoški asistent za decu sa smetnjama u razvoju , a to je stručnjak, defektolog kao stalno zaposlen.
Iz Udruženja BaziMili podsećaju i na zakonsku regulativu u ovoj oblasti:
“Zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom između ostalog, predviđena je zabrana diskriminacije zbog invaliditeta na svim nivoima vaspitanja i obrazovanja (član 18). Inkluzivno obrazovanje naglašava jednako pravo na obrazovanje, bez diskriminacije i segregacije, za svu decu, učenike i odrasle. Dete sa smetnjama u razvoju i invaliditetom ima pravo na obrazovanje i vaspitanje koje uvažava njegove obrazovne i vaspitne potrebe u sistemu obrazovanja i vaspitanja, uz pojedinačnu odnosno grupnu dodatnu podršku u nastavi i učenju. Deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, u Srbiji, ne dobijaju punu, odgovarajuću, adekvatnu (a često i nikakvu) podršku u sistemu redovnog obrazovanja čime se krši Konvencija o pravima deteta i čime je ova grupa dece diskriminisana i konstantno u povećanom riziku od segregacije. Projektom ” Pedagoški asistent za decu sa smetnjama u razvoju- obavezno zanimanje u inkluzivnoj školi” želimo da istaknemo i akcentujemo ovaj problem i zagovaramo predloge rešenja kako bi došlo do promene u sistemu obrazovanja, konkretno da zagovaramo da pedagoški asistenti budu sastavni deo svake škole, odnosno stalno zaposleni u prosveti, kao neizostavna podrška za decu sa smetnjama u razvoju i zaposlene u školi.”
