Piše: Toma Petrović
Posle Prvog svetskog rata kada je i četvrti krak lajkovačkog čvora završen i spojen sa Čačkom, na čemu su pred kraj rata i švabe intenzivno radile (gvozdeni-čačanski most) u Lajkovcu se povećao broj železničara a samim tim i dece pa je postojao sve veći rivalitet između dece Gornjeg i Donjeg kraja. Gornjani su oni koji su stanovali od železničke stanice prema Rubribrezi, a Donjani od železničke stanice prema Guskovači, Selu Lajkovcu i delom prema Jabučju. Ta granica nije bila strogo određena. Neki su računali da je železnička stanica „granica“ i drugi da je to bio pijac. Uostalom, u nedostatku prostora i škola ih je tako podelila, Gornjani su išli u Sokolanu jer društvo nije imalo dovoljno sredstava da prave novu školu, a Donjani u školu u Selu Lajkovcu koja je počela sa radom 1913. godine da bi već par godina kasnije bila srušena u Kolubarskoj bici a renovirana 1920. godine. I da podsetim da je škola u Lajkovcu počela sa radom 17. aprila 1936. godine u zgradi Sokolskog doma gde su kasnije dograđene još dve učionice i hodnik. Pre tog datuma svi lajkovački đaci išli su u školu u Selo Lajkovac. Rivalitet između đaka ove dve škole odnosio se u prvom planu na fudbal ali i u drugim stvarima. Postojale su tuče za koje su glavni povod opet bile fudbalske utakmice između jednih i drugih.
Početkom okupacije kada je dosta lajkovačke dece završilo osnovnu (4 razreda) upisalo se u gimnaziju u Obrenovcu, Aranđelovcu ili Valjevu do VIII razreda kada se polagala mala matura, a tek kasnije se upisivalo u višu gimnaziju ili srednju školu posle čega se polagala velika matura ili diplomski za srednje škole i sticali uslovi za upis na fakultet. Putovali su isključivo vozom. Ovi za Valjevo, a bilo ih je i najviše, išli su lokalnim vozom koji je prevozio i radnike u „Vistad“ („Krušik“). Jednog dana zaustave četnici taj voz u Mlađevu i otvore mitraljesku vatru na voz i putnike u njemu. Tada je teško povređena Olga Živković. Metak je pogodio nogu i bukvalno je razneo. Ostali putnici i deca polezali su na pod pa su ih spasili metalni radijatoru za grejanje. Sreća da je voz nastavio dalje prema Valjevu pa su Olgu prebacili u valjevsku bolnicu gde joj je ta teško povređena noga amputirana. Kasnije se pričalo da je bila partizanka, ali jedan njen savremenik tvrdi da nije imala nikakve veze sa partizanima. Njen brat Slobodan Soja Živković poginuo je kao partizan u ratu pa su to doveli u vezu.
Deca koja su putovala za Valjevo taj dan su dosta ružnog i potresnog videla. I ne samo tada. Pojedini lajkovački đaci su prisustvovali na valjevskoj pijaci 22.05.1942. godine kada su Nemci obesili Stevana Filipovića jer su svi nasilno usmeravani prema pijaci da to gledaju radi zastrašivanja. Svi prisutni su čuli Stevanove reči: Dole Hitler, dole fašizam, živeo Sovjetski Savez! Dešavalo se da partizani ili četnici sruše neki od propusta na železničkim prugama pa se saobraćaj obustavi. Jednom je Dušan Lukić vozio voz iz Valjeva i na jednom propustu kod Slovca koji je bio dosta oštećen i kako je to kasno video pokušao je da pređe inercijom u brzini preko propusta. Međutim, nije uspeo pošto je lokomotiva imala slobodnu prednju osovinu pa se zarila u temelj propusta i Dušan je teško povređen. Krenuo je peške onako krvav prema Lajkovcu i naleteo na nemačku patrolu koja ga je pokupila, i dovela u Lajkovac gde mu je ukazana prva pomoć. Odmah su ga na neki način prebacili u bolnicu u Beograd gde se brzo oporavio… Aca Lukić je gladao kada je likvidirana učiteljica Anita Stevanović u Lajkovcu… Buda Likušić je iz dvorišta gledao kako se ranjeni Raško Vukadinović od strane Nemaca na železničkoj stanici 14. avgusta 1941. godine, prilikom napada partizana na železnička postrojenja, sam manevarkom prevezeo do Drpinog sokaka i nekako dovukao do kuće Milosava Bankovića koji mu je malo sanirao ranu i uradio sve što je bilo do njega zbog čega je imao dosta problema od strane Nemaca. Rekao im je da je samo ispoštovao Hipokratovu zakletvu i da bi isto postupio sa svakim pacijentom. Raško je sutradan, pošto je noć proveo u Lesendrića kući nekim vozom prebačen do valjevske bolnice. Nažalost u bolnici su videli da je ranjen metkom, što su povezali sa napadom na železnička postrojenja predhodnog dana u Lajkovcu i Nemci su ga tog dana streljali u Valjevu… Kole Likušić bio je na železničkoj stanici kada je iz voza izašao čovek u neuobičajenoj uniformi. Lajkovac je u vreme rata bio veoma prometan, stanica puna ljudi, bilo je tu i Ljotićevaca i Nedićevaca i četnika. Među njima se našao i čovek koji je nosio neobičnu uniformu a upravo je izašao iz beogradskog voza. U toj masi ljudi bio je veoma upadljiv sa tom uniformom pa su neki počeli da licitiraju čija bi to uniforma mogla biti. Neki su pominjali domobrane i ustaše našto je masa sve više burno reagovala. Ovaj je video da će biti linča i onda je najpre polako a onda sve brže i brže počeo da beži preko koloseka provlačeći se između vagona, odbojnika i kvačila, pored buzometra, preskočio ogradu prema ciglani, a jedan naoružani Nedićevac potrčao je za njim. Na tom delu bila je Belačina livada koju je kasnije prodao pa su tu napravljene kuće. Iza livade je bio potok a sa druge strane kukuruzi. Kada je simnjivi već bio nadomak kukuruza Nedićevac se već popeo na ložioničku ogradu i jednim metkom iz puške pogodio ga posred leđa. A malo mu je nedostajalo da se dokopa kukuruza. Tu se našao i Puća Bošković koji je u to vreme radio na ugljenoj rampi. Provuče se Puća kroz neku rupu na ogradi i ode do pogođenog čoveka pošto više nije davao znake života. Narod još stoji i zabezeknuto gleda šta se događa, a Puća se vraća i nosi onu probušenu bluzi i čizme uz komentar: Više mu neće trebati.
Bilo je dosta takvih scena koje su ti klinci – Gornjani i Donjani gledali pa su i oni počeli da se igraju rata, u vreme okupacije. Vođa Gornjana bio je Mile Banković, a Donjana Stanko Milovanović Pop. Imali su činove „generala“ i bili su odlični prijatelji. Oni su bili i najstariji među njima a ostali su rođeni posle 30-ih godina. Njih dvojica su se malo mešali u tuče, više su bili idejne vođe. Među Gornjanima najistaknutiji su bili Aca Lukić koji je imao čin kapetana, Bata Kalman, Dragan Zec, Bora Lija, Dragoljub Živković Žic, Miša Mačak, Toma Tomić, Moša Radovana Petrovića kinooparatera, Kole Likušić, Miladin Šimunović Prle i još neki. Za Donjane su ratovali Iva Iričanin, Nenad Erdeljanović, Bata Krnja, Žika Jelić Šunagla, Suke, Aca Koščičarić, Gruja Jovanović, Radisav Lukić, Dragoslav Mitrović u to vreme Rosinac a kasnije mu je nadimak skraćen u Roske, Milo Baštinac i drugi. Mnogi od njih su kasnije postali igrači „Železničara“, a braća Koščičarić, kada im je otac po potrebi službe premešten u Aranđelovac, bili su poznati i dugogodišnji fudbaleri „Šumadije“ iz Aranđelovca. Rivalitet između ove dve grupe preneo se sa igrališta „Železničara“ na celu varoš gde je često dolazilo do zakazanih tuča, uglavnom na groblju. Jedna od najljućih borbi odigrala se takođe na, sada već starom lajkovačkom groblju pod vođstvom generala lično. Gornjani su zauzeli pozicije iza spomenika. Obzirom da se radio o pravoslavnom groblju lica spomenika sa slikama okrenuta su prema istoku odakle su upravo nastupali Donjani. Glavno oružje obe zaraćene strane bile su praćke. Bilo bi to bezopasno oružje da se klinci nisu setili kako da nabave specijalnu municiju. Na ložioničkom otpadu našli su rashodovane olovne trake koje su služile za nekakvo dihtovanje na parnim lokomotivama. Te trake su isekli sekačima na sitne komadiće koji su imali oštre ivice i bili su izuzetno teški, pa kada se „ispale“ iz praćke imaju veliki domet a i udarac je bio dosta jak. Na strani Donjana borio se i izvesni Pičeta čiji je otac kao izbeglica pred rat došao sa porodicom u Lajkovac. Pičete su živele u mestu Pješivac-Kula, kod Stolca u Hercegovoni. Došli su iz Diklića u Popovom polju krajem osamnaestog veka. Iz Lajkovca su se vratili u rodni kraj par godina posle rata. Upravo je taj Pičetа bio jedini ranjenik u borbi. Naime, provirio je iza jednog spomenika, jer je neko rekao da dolazi general i u tom trenutku ga je pogodio „olovni metak“ u obraz. Uspešni strelac bio je Aca Lukić koji je posle te bitke dobio čin majora. Malo je krvarilo sa spoljne strane pa nije izgledalo tako opasno. Donjani su istakli neku belu košulju u znak predaje. Bitka je tog trenutka prestala i neko od Gornjana je trkom doneo flašu vode sa bunara Čede Trišića. Međutim kada je popio malo vode da ispere krv voda je počela da šiklja iz obraza a kada je ispljuvao krv ispljuvao je i taj olovni komad koji je probio obraz i zadržao se u ustima. Tu se bitka završila sa tim jednim ranjavanjem. Materijalna šteta bila je velika jer je polupano na desetine slika na spomenicima koje su rađene na keramici i lepljene po spomenicima. Posle ovog nemilog događaja specijalna municija izbačena je iz naoružanja. Malo po malo i ti oružani sukobi koji su se uglavnom odvijali na groblju su prestali pa je rivalitet nastavljen na fudbalskom igralištu i oko njega. Tačnije, kada je prestao rat krajem 1944. godine prestala su i ratovanjana između Gornjana i Donjana. I kasnije je bilo povremenih tuča ali uglavnom pojedinačnih.
Dosta kasnije, kada je Mihailo Matić-Maća došao za trenera mladih timova „Železničara“ uspeo je da održi tradiciju i dovede omladinu na fudbalski teren. Maća je sačuvao od zaborava održavanje fudbalskih utakmica između Gornjana i Donjana, a praksa je nastavljena i posle njegove smrti pa se te utakmice u nekoj manjoj formi održavaju i u ovom vremenu. Igraju uglavnom stariji fudbaleri „Železničara“ pa se utakmice odigravaju na skraćenom terenu i u skraćenom vremenu. Nema pravila oko izmene igrača. Čim se jedan umori ulazi drugi, a sve je to propraćeno burnim navijanjem publike koja se okupi u velikom broju. Utakmice se igraju na dan slave Lajkovca, Ognjenu Mariju, a početni udarac na ovim susretima izvodili su uvek najstariji fudbaleri Železničara, Božidar Maksimović, Draga Pantelić, Momčilo Aleksandrić i drugi. Dešavalo se da su nas svi oni napuštali već sledeće godine. Kada je na red došao Dika Kostić da izvede početni udarac, rekao je da se njemu još živi i nije izveo taj udarac. Ali sve jedno, i on nas je napustio već sledeće godine. Posle toga prestalo se sa tom praksom.
petrovictoma@yahoo.com
