Piše: Toma Petrović
Lajkovac je još pre rata, za razliku od mnogih opština u okolini imao bioskop. Blizina Beograda i povezanost železnicom bili su dobri preduslovi za to. Kod nas su u nekim velikim drvenim sanducima sa celuloidnim trakama na koturima, naravno vozom, stizali najnoviji filmovi. Miloš Petrović Ćopa je sa kolicima čekao određene vozove preuzimao te sanduke i vukao do Doma kulture. Već se stvorila publika koja je redovno gledala filmove i upoznala preko platna mnoge tada popularne filmske glumce.
Svima su bili dobro poznati glumci Karl Malden (Mladen Sekulović), Amerikanac, Srpsko-Češkog porekla, rođen u Čikagu 1912. godine od oca Petra, Hercegovca i majke Mini Sekulović. Igrao je u preko 60 filmova, od kojih su najpoznatiji „Tramvaj zvani želja“ za koji je dobio Oskara za najboljeg glumca u sporednoj ulozi, „Na dokovima Njujorka“, „Paton“ i drugi. Ostala je zabeležena njegova izjava: “Srećan sam što sam rođen u srpskoj kući, što sam kršten u srpskoj crkvi, što je redovno posećujem, što pevam u srpskom horu i što mogu da kažem da sam Srbin.” Umro je 2009. godine u Los Anđelesu. U Beogradu je podignut spomenik ovom glumcu u Uzun Mirkovoj ulici ispred muzeja Jugoslovenske kinoteke.
Drugi je Francuski glumac Fernandel (Fernand Žosef Desire Kontandin), rođen 1903. godine u Marselju, poznat kao jedan od najpoznatijih komičara 20. veka. Sa svojim ocem, glumcem, nastupao je u pozorištu od malih nogu. Kasnije je radio kao lučki radnik, prodavac, a neko vreme je bio i bankovni činovnik. Umro je 1971. godine u Parizu.
Foto: Velja Negić. Žao mi je jer nisam uspeo da nađem fotografiju gde je dosta sličniji poznatom glumcu
U lajkovačkom kraju postojala su dva čoveka koja su neobično podsećala na navedene glumce. Stariji sugrađani koji su ih dobro poznavali tvrde da su im čak uz malo šminke mogli biti i dvojnici. Prvi je Velimir Velja Negić, rođen 20. jula 1899. godine u Jabučju od oca Miladina i majke Radojke, devojačko Urošević iz Šopića. Bio je oženjen sa Radmilom, ćerkom Dragomira Lazarevića iz Stublenice, opština Ub sa kojom je imao ćerku Ljubinku i sina Velisava. Radmila je mlada umrla, Ljubinka se udala za Momčila Đorđevića iz Jabučja, a sin Velisav otišao je na školovanje u Beograd gde je i ostao. Imao je sina Aleksandra Sašu, advokata u Beogradu koji ima svoju privatnu advokatsku kancelariju. Velja je ceo život proveo u Jabučju, premda je radio na Ubu i Paljuvima ali je svakodnevno putovao kući. U Ubu je radio na otkupu žita i kao činovnik u sreskom odboru, ali je greškom vođen pod prezimenom Nedić. U Paljuvima je radio kao delovođa u mesnoj kancelariji. Penziju je, zbog te greške u prezimenu, uspeo da ostvari tek pred smrt uz pomoć Živote Negića njegovog rođaka i bivšeg predsednika naše opštine. Bio je poljoprivrednik, veoma vispren i pismen čovek za to vreme. Učestvovao je na izborima 1933. godine za članove opštinske uprave. U političkom smislu bio je za socijalnu pravdu i u selu su ga zvali ocem jabučke sirotinje. Kontra kandidat bio mu je Živojin Grčić Kusa koji je za razliku od Velje bio dosta bogatiji i i kao trgovac je imao veliki broj birača. Interesano je bilo njihovo predstavljanje Jabučanima.
Foto: Letak iz 1933. godine kada je biran za člana opštinske uprave
Imali su svoje agitatore, a Živojin je sa njima išao po Donjem kraju, a onaj koji je išao napred nosio je pečeno prase na ražnju. Dosta dece je trčalo za njima i imali su zadatak da viču: Živeo Živojin Kusa! Bilo ih je dosta i tiskali su se ispod praseta, skakutali i čupkali vruću prasetinu. Bilo je u toj koloni i starijih koji nisu bili gadljivi na prasetinu. U prvom krugu tih izbora pobedio je Kusa. Velja je to dostojanstveno prihvatio. Međutim, neko je u toku noći razbio prozor gde su stajali izborni materijali sa glasačkim listićima pa je stroga izborna komisija poništila prvi i zakazala drugi krug izbora. U međuvremenu Velja i njegovi bogatiji glasači, a bilo je i takvih poput Popovića koji su jedini od bogatih glasali za Velju, skupe novac i iskopaju bunar u centru naselja Dubrava. To romsko naselje nije imalo vodu, nosili su je sa Kladnice iz izvora što je bilo dosta daleko, pa su svi glasali za Velju koji je pobedio u drugom krugu. Bio je nekoliko mandata predsednik, a bunar star 90 godina još je u funkciji i život bez njega ne bi se mogao zamisliti. To je vrlo interesantno naselje, o kojem je bilo par emisija na televiziji. I danas mrse račune na izborima i za koga oni glasaju taj dobija izbore jer ih je dosta, što je već više puta potvrđeno. Velja je imao samo 4 razreda škole ali bio je veoma pismen i vispren čovek, neprikosnoven za pisanje molbi, predstavki a pogotovu žalbi na sudske presude gde je dobijao veliki procenat pozitivno rešenih presuda na sudska rešenja. Ne bi se moglo reći da je bio „drveni advokat“ jer hteo je da pomogne ljudima a imao je poseban dar za to. Ništa nije naplaćivao. Mnogi kažu da je imao školu bio bi jači od File Filote. Bio je izuzetno visok, 222 cm mažda čak i najviši čovek u našoj opštini ikada. Imao je ogromnu šaku, pa su govorili da mu je ruka kao ugljarska lopata. Sve je to ukazivalo na jednog snagatora što je u suštini i bio, ali se ponašao kao veoma miroljubiv i tih čovek što je veoma odudaralo od njegovog fizičkog izgleda. Celo Jabučje kao i okolna sela su ga poštovala i uvažavala. Dok je radio u Ubu imao je svoj sto u kafani “Barut”. Gazda nikada nije dozvolio da plati a ako bi neko od gostiju seo za njegov sto, a Velja se pojavio, taj gost je ljubazno premeštan za drugi sto.
Foto: Kuća u kojoj je Velja rođen i proveo ceo život
Kao momak družio se sa Lajkovčanima i dolazio povremeno u Lajkovac gde je imao nekoliko izuzetno dobrih prijatelja. U to vreme se tačno znalo po odevanju ko je seljačko a ko gradsko dete. Velja je bio nešto između, ali je više vukao na građansko jer je nosio cipele, klasične pantalone i sako. Jedina razlika je bila jer je uvek čarape navlačio preko nogavica pantalona pri čemu su mu ogromne noge još više dolazile do izražaja. Kasnije, kada je bio stariji oblačio se uglavnom u stilu narodne nošnje sa brič pantalonama, veženom košuljom, koporanom i ogromnim šiljkanima. Sa lajkovačkim momcima je često izlazio. Jedno veče, kada u Lajkovcu nije bilo nekog sadržaja, čuli su da ima igranka u velikoj Pavlovoj kafani. Krenuli su njih nekoliko prugom prema Ćelijama i već na pola puta čuli su muziku. Po proceni jednog od njih bio je jedan primaš, dva kontraša i bas koji “čenja li čenja”. Ta kafana se nalazila odmah desno kada se pređe drumsko-železnički gvozdeni most na Kolubari preko koga su išli vozovi za Mladenovac. Kafana je bila odmah iza potkivačke radnje Živorada Trifunovića. Tu su redovno održavane seoske igranke, ali Lajkovčani su vrlo retko odlazili. Stolovi se pomere negde u ugao prostorije a okolo se postave klupe. Na klupama su obično stajale tetke, strine i babe u pratnji devojaka koje su igrale. Bilo je nezamislivo da devojka ode sama a pogotovu da se sama vrati sa igranke. Uvek su imale pratnju, a ponekad i duplu. Te bake su im držale kapute, a sa klupa su imale i bolji pregled. Na zidovima kafane bile su lampe karbiduše pa se lepo videlo u prostoriji. To veče dođe do sukoba Ćelijanaca i Lajkovčana, verovatno zbog devojaka, a i Lajkovčani su bili bolje nalickani, obučeni, namirisani i začešljani, kao prinčevi iz bajke, pa su se devojke hvatale u kolo do njih. Ćelijanci su bili ljubomorni, počelo je dobacivanje, gurkanje i nastala je opšta tuča. Ćelijanaca je bilo više ali su malobrojni Lajkovčani bili u prednosti jer su gledajući filmove naučili neke cake od glumaca sa filma. Strine i babe su zaglavile na vrata, a u kafani rat. Velja je stajao uza zid između klupa i čuvao leđa, a kao miroljubiv čovek nije imao nameru da se meša i svrstava na bilo čiju stranu. Trebao je biti neutralan kao Jabučanin. Međutim, vrag je odneo šalu i njemu onako visokom, korpulentnom, za klupu višem od ostalih zapreti opasnost pa se i on umeša u bitku ali čisto u samodbrani. Kad god mu neko priđe blizu on sa te njegove visine udari čekić i polako ih slaže. A onda neki neobičano krupan glas, neko kaže da je to bio Vasa Jeremić, sa suprotne strane sale povika: Drž’ te onoga sa klupe! misleći da Velja stoji na klupi.
Kada se oženio ređe se družio sa tim svojim društvom u Lajkovcu. Nastavio je svoj miran, sada i porodičan život jednog uglednog domaćina. Umro je u mestu rođenja 15. februara 1989. godine.
Drugi, nazovimo ga, dvojnik iz Lajkovca bio je Čolović Ljubomir Ljupče ili kako su ga mnogi znali po nadimku Zule.
Foto: Ljupče, zadnji desno u društvu Miće Pakića, najvećeg lajkovačkog boema, Miće Stefanovića Vojkinog i drugih
Rođen je 7. 11.1937. godine u poznatoj staroj lazarevačkoj porodici Čolović od oca Bogoljuba i majke Ljubinke. Majka Ljubinka ili kako su je Lajkovčani zvali Ljubina bila je blagajnice na železničkoj stanici Lajkovac gde je radio i njen otac Živko Marković kao vozovođa. Ljupče je kao jedinac bio veoma razmažen od strane majke jer mu je otac Bogoljub umro relativno mlad. Škola mu u ranoj mladosti nije bila jača strana pa je majka Ljubina pribegla jednom pedagoškom načinu da ga privoli da uči. Naime, preko letnjeg raspusta zaposlila ga je da radi na građevini na izgradnji jedne od prvih železničkih stambenih zgrada. Posle par meseci tog napornog rada, kada je pošao u sledeći razred vidno je napredovao pa je Ljubinin metod urodio plodom. Kasnije je u Valjevu završio neku školu i zaposlio se na železnici. Jedno vreme je radio u KSR (kola za spavanje i ručavanje). Bio je nestašan kao dete a kratko vreme igrao je u Želji na mestu centarfora, izrazito visok sa lepo negovanom kosom. Bio je nesrećan zbog rane smrti oca koga je se jedva sećao, a sa druge strane srećan zbog nekih drugih okolnosti. Na nagradnoj igri “Kupi TV i pobedi”, kada niko nije mogao ni “Fiću” da kupi, on je dobio “Fiat 1300”. To je bio auto iz snova za taj period. Svi su ljubomorno gledali u tristaća, koji je imao neverovatno karakterističan zvuk iz auspuha pri dodavanju gasa,a u Lajkovcu u to vreme bilo je tek nekoliko fićica, imali su ga dr Mile Banković, opština i još poneko. I oženio je se nekako u tom periodu učiteljicom Stanojkom Paunović od oca Čedomira i majke Aleksije, dev. Velimirović iz Koceljeve. Deda po majci Živko Marković napravio je kuću u Aranđelovcu koju je nasledila Ljubina i naravno poklonila sinu jedincu. Njegova druga supruga Ljiljana Vasiljević, sa kojom se dvaput venčavao imala je kuću u rodnom selu Sirča kod Kraljeva koju su prodali. Od železnice je dobio stan u Beogradu. Bio je veliki boem, dosta vremena je provodio u Beogradu gde je jedno vreme radio i družio se sa Mićom Stefanovićem Vojkinim. Radno mesto u KSR mu je pomoglo da upozna širok krug ljudi, ali i žena. Tristaća je lupao nekoliko puta dok ga zadnji put nije totalno uništio. Zanimljivo je da se u tim udesima nikada nije povredio, čak ni flastera nije imao. Kasnije je vozio BMW-a i Mercedesa. I sve to ne bi bilo čudno da je imao vozačku dozvolu. Ceo život je vozio bez vozačke, ponajviše po Beogradu, na Ibarskoj magistrali, prema Kraljevu i Aranđelovcu. U prvom braku sa Stanojkom dobio je dva sina, Vladu i Dragana koji su kasnije završili fakultete. Vlada je bio na odgovornim političkim funkcijama na nivou opštine, a u jednom mandatu i predsednik. Važe za veoma ugledne građane, Vlada naše varoši a Dragan Lazarevca gde i sada žive sa porodicama.
Zule je neobično podsećao na francuskog glumca Fernandela. Kada god sam, još kao dete, gledao filmove sa tim glumcem koji je u to vreme bio izuzetno popularan komičar ili kada sam gledao njegovu sliku na plakatima preko kojih su reklamirani filmovi lepljenjem po varoši uvek mi je Zule bio pred očima. Čak i danas kada sam birao jednu fotografiju Fernandela za ovaj članak neobično me je podsetio na našeg sugrađanina. Kada je Fernandel umro, a pričalo se da nije imao naslednika, mnogi Lajkovčani su govorili Zulu da uzme nekog dobrog advokata, da ide u Francusku i da se prijavi kao njegov bliski rođak i naslednik. Naravno, sve to je bila šala. Nažalost, napustio nas je i Zule 5. oktobra 2023. godine u Aranđelovcu i sahranjen na Novom bežaniskom groblju.
petrovictoma@yahoo.com
