Piše: Toma Petrović
Svi već znamo da je Lajkovac bio železničko mesto i o tome se dosta govorilo i pisalo. Međutim, isto tako se može reći da je u ta stara vremena Lajkovac bio i varoš dece. Ako se uzme u obzir da je pre i tokom rata, a naročito u posleratnom periodu na železnici u Lajkovcu radilo, u pojedinim trenucima, i preko hiljadu železničara bilo da su dolazili na zamenu ili su ovde bili stalno nastanjeni, možemo pretpostaviti koliko je dece bilo. Ako je jedna porodica, npr. imala samo po jedno dete to je impozantna brojka, ali bilo je porodica koje su imala šestoro, osmoro pa i desetoro dece (porodica Ivanović) slika dečije populacije biće nam mnogo jasnija. Gornji kraj, Donji kraj sa Guskovačom, Kolonija, Selo Lajkovac i bliža okolina vrvila su od dece. Samo je zgradara bilo par desetina. Dece u Triangli i delu buduće Spoljne bilo je toliko da su se mogla sastaviti dva fudbalska tima. Miša Živković, Mile Lesendrić, Dragan Mlinar, Ćira Jovanović-Raćin, Pera Raćin, Slavko Zec Grujičić, Mile Dačin, Peja Božanin, Predić sin inženjera iz Ložionice, Makrena Milanović, Milkica Đurković, Ostojići i još puno njih ispod Ložionice. Imali su i dve fudbalske ekipe. Trenirali su ispred katoličke crkve a utakmice su igrali u krugu mlina i strugare Lesendrića. U Spoljnoj stanici takođe su se igrale utakmice između pruge i puta za Valjevo gde je čak bilo i osvetljenje pa su često igrali i „pod reflektorima“. Dugo u noć su igrali pod tim železničkim stubovima sa sijalicama natkrivenim nekom okruglom armaturom sličnoj tanjiru što im je usmeravalo svetlost na teren. Tu su organizovane i utakmice „Brazil“- Jugoslavija.
Foto: Deo ekipe Gornjana: Gore Rajko Ćora i Đoka Trokula Lončarević, srednji red, Slavko Sos, Srećko Sabov i Dule Čitaković, Leže Toma Tobdžija, kasnije pukovnik JNA i Žika Đurinac. Na slici se mogu videti lopte koje je pravio Puća Ciganin, jednu drži Srećko a druga je između Tome i Žike.
Ta deca su zapamtila ratne strahote i slušala dosta o tome. Neki stariji su čak videli i zapamtili kada je jedan nemački izviđački avion 6. aprila 1941. godine nadletao iznad železničke stanice u Lajkovcu. Već se čulo da su rano, tog jutra bombardovali Beograd pa je jedan odvažni železničar koji je bio na zameni u Lajkovcu prkosio švabama na taj način što se lako, u to vreme, popeo na buzometar dok je avion pravio krug-dva oko stanice. Levu ruku je stavio sa unutrašnje strane desnog lakta, okretao se prema avionu i podizao desnu podlakticu prema avionu. Nemci su to videli pošto su leteli nisko, napravili još jedan krug i kratkim rafalom pogodili tog železničara koji je pao sa buzometra. Nigde to nije zapisano pa se sada i ne zna ko je i odakle je bio taj železničar. Događaj pamti iz priča još samo par živih pojedinaca koji su to čuli od svojih starijih.
Sve su to deca zapamtila, bilo iz priča ili ličnim prisustvom pojedinim scenama. Mnogi su zapamtili kada su četnici zaklali učiteljicu Anitu u Lajkovcu. Cela škola je o tome brujala. I još mnogo toga. Početkom jula 1944. godine igrali su lopte ispred porte katoličke crkve kada se začuo zvuk aviona koji je neuobičajeno sporo i pod punim gasom nisko leteo od Slovca tačno iznad železničke pruge. Deca, Dragan Mlinar, Mile Dačin, Mile Lika i drugi brzo su se pokupili i trkom počeli da beže prema Vlastimirovoj šumici i Jolića vodenici, misleći da će iz aviona bombardovati stanicu i Ložionicu koja je stotinak metara od katoličke crkve. Kada su bili kod šume pridružila im se još jedna grupa dece iz Spoljne vođena istom mišlju. U toj drugoj grupi bio je i Boba Cingerlić, Miša Živković, zv. Mica, Makrena Milanović, Milkica Đurović. Tu su se sastali i doneli brzu strategiju da beže dalje prema vodenici. Kada su prešli potočić i bili par stotina metara do vodenice čuli su huk vode sa vitlova i vodenična čeketala. Stali su kao ukopani, a neko je od njih mudro rekao da će ovi iz aviona čuti to čeketanje pa će kao važan objekat gađati baš vodenicu. A onda, nazad prema Vlastimirovoj livadi. U međuvremenu avion, verovatno saveznički, odleteo je dalje prema Aranđelovcu a deca su nastavila da igraju fudbal na Vlastimirovom proplanku pošto je neko od njih poneo sa sobom Pućinu loptu.
Foto: B24 Liberator
I jedna mala digresija. Avion koji je leteo nisko iznad Lajkovca, početkom jula 1944. godine i imao na sebi oznaku belu petokraku bio je saveznički-američki a vraćao se posle bombardovanja oblasti Ploešća u Rumuniji gde su bila velika naftonosna polja koje su Nemci koristili za snabdevanje svoje ratne mašinerije. Nekako u isto vreme američki avioni bombardovali su Sofiju u Bugarskoj. Bugarsku prestonicu bombardovalo je 100 aviona Liberator, B24. Poletali su i sletali na aerodrom Fođa kod Barija a u oba pravca leteli su preko Srbije. Svaki avion imao je 10 članova posade. Gde god bi ih primetili, nemački lovci-bombarderi i protivazdušna odbrana obarali bi te savezničke avione.
Foto: Američki piloti sa članovima porodice Novaković iz sela Ivanovci kod Ljiga
Piloti su se snalazili na taj način što su tražili pogodnu livadu ili njivu gde su se mogli bezbedno spustiti i izbeći nemačke lovce. Neki su padali ali se posada spašavala iskakanjem iz aviona. Pilot jednog od tih aviona prilikom preletanja preko sela Moravci kod Ljiga uočio je zgodnu zaravan u potesu pored reke Ljig ispod brda Kamalj, na trasi sadašnjeg autoputa „Miloš Veliki“, ali se nije smeo odmah spustiti jer je imao još goriva i mogao se zapaliti prilikom spuštanja na neravan teren, pa da bi potrošio bar još malo goriva napravio je jedan veći krug preko Slovca, Lajkovca, Aranđelovca, oko Bukulje i nazad u Moravce gde se bezbedno spustio. Svih 10 članova posade prihvatili su četnici i smestili u porodicu Komnena i Leposave Nikolić u selo Ivanovce. U posadi je bio i major Bruks, radiotelegrafista koji je uspeo da uspostavi vezu sa svojom bazom u Italiji. Posle 15 dana četnici su ih sproveli u selo Pranjani gde su kasnije sa starog predratnog vojnog aerodroma Galovića poljana odleteli u Bari. Ipak nisu sve posade spašene. U Adžinim livadama kod Kragujevca prilikom prinudnog spuštanja američkog aviona B-24 poginulo je svih deset članova posade. Bilo je još poginulih na drugim lokacijama širom Srbije.
Tokom rata preko puta kuće Sretena Puće-Baje Boškovića, Roma, u glavnoj ulici, koji je u to vreme radio na železnici, ispred Drpinog imanja, bila su napuštena borna kola koja su bila toliko oštećena da nisu mogla dalje, čak ni da se šlepaju, pa si švabe digle ruke od njih i gurnuli u kanal koji je bio između Drpine tarabom ograđene livade i puta za Rubribrezu, kod propusta gde su bile dve žalosne vrbe sa druge strane puta ispred kuće Zorke Teofilović. Puća je pažljivo pregledao to vozilo i došao do saznanja da vozilo ima pune i ne tako tvrde gume na prednjim dočkovima, a pozadi su bile vučne gusenice. Odsekao je jedno parče i odneo u Ložionicu i od te gume u radionici napravio loptu koja je fantastično odskakala. I onda mu je posao krenuo. Napravio je mnogo takvih lopti, nešto prodavao a nešto poklanjao deci. Skoro svako dete u Lajkovcu koje se zanimalo za fudbal imalo je takvu loptu kojom su zamenili tzv. krpenjače koje su do tada korišćene a koje uopšte nisu odskakale, gde padnu – tu ostanu.
Ako ovoj priči dodamo još neke aktivnosti lajkovačke dece o kojima sam nešto i pisao, može se reći da su u svim tim ratnim strahotama deca tokom te duge četiri godine pored patnji i nemaštine imale neki svoj dečiji sadržaj.
Predrag Milutina Gajića koji je rođen 1939. godine i koga su zvali Gaja a koji je kasnije bio jedan od najboljih lajkovačkih šahista pred kraj rata hvatao je Nemce za pušku i kao otimao jer je još kao malo dete znao da su oni neprijatelji njegovog naroda. Kada se uhvati za pušku ne pušta a švaba ga sa sve puškom digne u vis. Malo su se šalili sa njim.
Pera Budimira Petrovića, zvani Burbika, rođen pre rata u Lajkovcu u Triangli u kući koja je bila druga kuća sazidana u tom delu Lajkovca posle katoličke crkve, često se kupao na Kolubari jer je stanovao u blizini reke. Jednog letnjeg dana video je jednu nemačku patrolu od nekoliko vojnika koji su se skinuli na obali sa pepeljevačke strane iznad gvozdenog mosta desno od bunkera, spakovali stvari, ostavili oružje i ušli u vodu da se kupaju. U tom kupanju, gnjuranju i uživanju u tada besprekorno čistoj Kolubari zadržali su se i potpuno zaboravili za stvari. Sve to posmatrao je Burbika i onda ušao neprimetno u vodu i ronio do mesta gde su na obali vojnici ostavili svoje stvari. Izašao je opet neprimetno kroz travu ispod jedne niske vrbe čije su grane padale do zemlje uzeo jedan šmajser i polako se izvukao kroz Uroševića kukuruze u Klenju i otišao prema Pepeljevcu. Čuli su se kasnije pucnji kada su švabe posle duže vremena izašle iz vode, ali bilo je kasno, Pera je već bio daleko.
Foto: Roske iz ratnih vremena
Dragoslav Milorada Mitrovića, zvani Roske, bio je visok i odvažan pa su ga sva deca slušala, bio im je vođa. Jednog dana pozvao je Mila Baštinca koji je dobro svirao u usnu harmoniku da odu do nemačkog garnizona pored Sokolane. Rekao je Milu da zabavlja dežurnog stražara na kapiji svirajući mu na usnu harmoniku Lili Marlen. On je kroz prozor jedne prizemne barake sa spoljne strane ušao da izvrši inventar. Imao je sreće da je u prvoj sobi u koju je ušao našao plen koji je stavio u nedra. Kada je, opet kroz prozor, izašao zviznuo je u prste Milu koji je zabavljao plavog bubuljičavog švabu i pokazao mu da krene. Švaba se zahvaljivao: Gut, danke. Aber konntest du mir ein bisschen mehr spielen. Kada su odmakli od kasarne Milo je bio nestrpljiv i Roske mu je pokazao novi dvogled sa futrolom. Prodali su ga lajkovačkom trgovcu Milovanu Staniću a od novca kupili malo cigareta i slatkiša a ostalo dali roditeljima.
U vreme okupacije deca su organizovala tzv. dečiju pijacu na peronu železničke stanice. Prodavali su vodu i voće a snabdevali su se iz transportnih vozova koji su uz ratni plen vozili voće, povrće i još mnogo drugih namirnica prema Beogradu. Na stanici, pre nego što se uvuku u voz, naprave dogovor sa mašinovođom da negde kod Bajića zabrana u Jabučju malo uspori da bi oni iskočili iz voza. Dosta toga bi pre iskakanja bacali iz voza a onda su u povratku prema Lajkovcu to kupili u cegere i opet prodavali Nemcima ali i crnoberzijancima i dugim putnicima na peronu kada je voz čekao da se zamene lokomotiva. Voće su pakovali u fišeke a vodu su sipali iz bokala u čaše. Rosketu jedan visoki oficir nije hteo da plati vodu a on je mu je pun bokal vode pljusnuo u lice i okrenuo se sa namerom da pobegne. Međutim, iza leđa mu je bila feldžandarmerija i kako se okrenuo upao im je pravo u ruke… Sreća da je voz u tom trenutku krenuo…
Opširnije sa dosta drugih detalja u članku Ratna dečija pijaca koja je objavljena u drugom izdanju knjige Stari Lajkovac, na strani 166.
Takođe, u novoj knjizi „Stari Lajkovac – u slici i reči“ koja je u prodaji mogu se videti 474 fotografije, pojedine stare i preko 100 godina, a sve se odnose na stari Lajkovac, Lajkovčane i događaje koji su obeležili to staro vreme.
