Piše: Toma Petrović
Putovanja vozom uvek su interesantna, bez obzira na povremena kašnjenja pojedinih vozova. U vozu, za razliku od nekih drugih prevoznih sredstava, može se prošetati, otići do vagon restorana, mogu se upoznati novi ljudi i mnogo toga, što nam skraćuje vreme, obično dugih putovanja. Svima su nam dobro poznati ljudi sa crvenim kapama i teget plavim odelima na železničkim stanicama. Takva uniforma je ista ili veoma slična u većini evropskih zemalja. Često puta pomislimo da je glavni zadatak tih ljudi sa crvenim kapama da dignu loparić u određeno vreme i da daju znak mašinovođi da voz može krenuti. Pogrešno mislimo, to je najmanji deo posla saobraćano-transportnih tehničara, otpravnika vozova ili činovnika kako su ih žargonski zvali u stara vremena. Pomenuti loparić uveden je na uzanom koloseku tek početkom 50-ih godina. Dotle su polaske u dnevnim uslovima davali crvenom kapom dok je noću korišćen specijalni fenjer koji je pored dve bele boje imao crvenu i zelenu. Takve fenjere, za razliku od drugih železničara, imali su samo otpravnici vozova.
Za razliku od Sekcije za vuču kojoj su pripadali mašinovođe, ložači, pregledači kola, razni majstori u radionicama, Saobraćajnoj sekciji pripadali su otpravnici vozova, vozovođe (kapetani voza), kondukteri, manipulanti, kočničari, skretničari, manevristi i naravno šef stanice. Bili su tu i školski koji su držali predavanja o pravilnicima i druge obuke, zatim magacioneri, telegrafisti, lampisti, administrativci i drugi.
Foto: Dragoslav Mitrović-Roske na radnom mestu otpravnika vozova u stanici Lajkovac
Otpravnik vozova učestvuje u neposrednom regulisanju železničkog saobraćaja, obezbeđujući bezbedan ulaz, izlaz i prolaz vozova kroz stanicu. U zavisnosti od intenziteta saobraćaja obavlja i komercijalne poslove (putničke ili transportne). Ovo je jedno od najodgovornijih zanimanja na železnici. Sticanjem diplome saobraćajno-transportnog tehničara stiču se i znanja potrebna za nastavak školovanja na nekoj od viših škola ili fakulteta. Pored već pomenutih otpravnik ima i sledeće zadatke: Planira, priprema, izvodi rad i vrši proveru kvaliteta obavljenog posla; Poseduje osnovna znanja o propisima, normativima i standardima u železnici; Poznaje sve dopune, izmene, ispravke, tumačenja i obaveštenja u propisima; Analizira kompletnu saobraćajnu situaciju u stanici i na pruzi; Nadzire pravilan sastav vozova; Obavlja uvođenje i otkazivanje vozova u saobraćaju; Priprema dokumentaciju za saobraćaj voza; Prati hod vozova kao i njihov prijem i otpremu iz stanice; Formira put vožnje vozova; Poznaje propusnu moć pruge; Obezbeđuje najavljene radnje na otvorenoj pruzi; Nadzire rad pregledača kola i manevarskog sastava; Naručuje i otkazuje vučni manevarska vozila prema planiranju otpreme vozova; Naručuje, dostavlja i otkazuje kola; Objavljuje promene u saobraćaju vozova za korisnike usluga; Vrši pregled skretnica; Vodi brigu o bezbednosti saobraćaja i primenu propisa kod prijema i otpreme putnika i stvari.
Otpravnici vozova ili saobraćajno-transportni tehničari, što bi bio neki zvaničniji naziv, u stanici Lajkovac od postojanja, pogotovu na prugama uzanog koloseka bili su veoma ugledni građani naše varoši. Posle šefa stanice oni su nam nekako bili najglavniji na železnici. Držali su sve konce u svojim rukama što se saobraćaja tiče. A i ta uniforma se nakako razlikovala, a crvena kapa je značila da su oni veoma važne ličnosti. Dosta Lajkovčana imalo je zvanje otpravnika vozova ali u toj velikoj frekvenciji saobraćaja u Lajkovcu oni nisu bili dovoljni pa su mnogi otpravnici dolazili sa strane na zemenu u Lajkovac. Nekima se železnički Lajkovac dopao pa su se preselili sa porodicama. Ostali, koji su imali obaveze prema familiji ili neke druge, mahom su se vraćali posle nekog vremena provedenom u Lajkovcu u svoje domicilne stanice. Posao otpravnika je lep ali i veoma odgovoran. Jednom je jedna žena, saobraćajno-transportni tehničar ili kako ih još zovu crvenkapice rekla: Nikada se ne zna da li ćeš sa posla kući ili u zatvor. I pored sve savremenije tehnike ljudski faktor je najbitniji a dovoljna je jedna i najmanja greška da se ova njena izjava obistini.
Jednog prolećnog dana sredinom 50-ih godina prošlog veka na stanicu pristiže voz iz pravca Slovca. Na prozor se naginje sredovečni čovek. Po specifičnom izgovaranju pojedinih reči i po načinu oblačenja reklo bi se da je iz nekog sela u okolini Valjeva. Kada se naslonio na širom otvoren prozor, bio je iznenađen, šokiran i onako sav uzbuđen vratio se u kupe gde su mu bili saputnici i uzbuđeno im rekao: Ljudi, izađite na prozor da vidite ženu sa crvenom kapom! Bila je to Olga Jovanović Tarić, rođena 1928. godine u Lajkovcu, jedna od petoro dece Živote Jovanovića, železničkog službenika i majke Jelisavete, domaćice. Imali su dva sina, Radoslava, otpravnika vozova i Acu Jovanovića, električara, kao i tri ćerke, Olgu, Vinku i Zagorku-Zajanu. Olga je završila Železnički tehnikum u Puli i počela da radi kao otpravnik vozova, najpre u Svetozarevu, a zatim u stanici Lajkovac od 1955. do 1968. godine kada je ukinut „ćira“. Prešla je u Makiš i bila jedan od šefova na toj ogromnoj ranžirnoj stanici. Bila je prva žena otpravnik vozova na Jugoslovenskim železnicama. Imao je Lajkovac i prvu ženu mašinovođu parnih lokomotiva, Milenu Nešković Cvetković, ali o njoj sam već pisao pa da se ne ponavljam. Olga nije obraćala pažnju na reakcije putnika iz voza već je svoj posao obavljala strogo profesionalno, a takvih i sličnih reakcije skoro da je bilo u svakoj smeni.
Foto: Legendarni Pera Jakovljević otpravnik vozova u železničkoj stanici Lajkovac daje polazak vozu br. 317 za Beograd, u proleće 1961. godine
Uspeo sam da nabrojim 100 otpravnika, Lajkovčana, onih koji su neko vreme bili u Lajkovcu na zameni i Lajkovčana koji su kao otpravnici radili na strani: Adamović Stojan–Šilja, Adamović Živorad–Šilja, Anđelković Krsta, Anić Miodrag–Pacika, Botić Dragomir, Božić Borko, Božić Milomir, Božić Miodrag-Mija, Branković Slobodan, Bratić Milka, Čančarević Miroslav, Đorđević Aleksandar–Aca Keza, Grčić Tomislav, Grčman Milorad, Ilić Božidar-Ćole, Ilić Milenko, Ivković Milorad, Ivković Stevan, Jakovljević Petar, Janković Blagoje-Lala, Jeftić Srboljub, Jeftić Zoran-Krdža, Jerinić Miodrag–Miki, Jovanović Božidar–Skale, Jovanović Buda, Jovanović Dragan, Jovanović Miroslav, Jovanović Radoslav–Rasle, Jovanović Slobodan, Jovanović Tarić Olga, prva žena otpravnik vozova na JDŽ, Knežević Predrag, Krstić Velizar, Kureš Veljko, Lazić Dragoljub, Lukić Milutin, Marković Miodrag, Marković Miroslav, Marković Slobodan, Marković Vojislav, Matić Mihailo-Maća, Matić Milan, Matić Milutin, Milić Ana, Milić Slobodan, Milinčić Zorica, Milošević Dragoljub, Milovanović Dragoljub-Čkalja, Mitrović Dragan-Roske, Mladenović Milorad, Mrđa Bogosav, Nikolić Tadija, Novaković Stojan, Ognjanović Jordan, Pakić Miroslav, Paunović Živko, Pavlović Vlastimir, Petković Radoslav, Petrović Borislav, Petrović Milivoje Mića, Petrović Slobodan-Kesega, Prokić Miodrag, Radivojević Radisav, Radojčić Bogoljub, Radojičić Božidar-Zekulja, Radojičić Ljubomir, Radosavljević Dragan, Radovanović Milan-Mantula, Radovanović Pavle–Paja Rogonja, Rakić Radovan, Rakić Ratoljub, Ristić Milomir, Ristić Miodrag-Mika, Savić Milutin, Simić Dejan, Stanišić Dušan, Stanišić Gojko, Stanišić Milivoje-Mića, Stanković Veroljub, Stanojlović Lazar, Stanojlović Ljuba, Stanojlović Zoran, Stojanović Blagoje, Stojanović Miodrag-Zoran Cvekla, Stojić Novica, Šibalić Milija, Tabić Milivoje, Tanasijević Tadija, Tarić Nikola, Todorić Vladan, Tomić Tomislav Mića, Tumbas Petar, Vasić Milan-Pitoda, Veselinović Vlastimir-Vlasta, Vujičić Raško, Vukosavljević Branko, Živanović Dragomir, Živanović Zdravko, Živković Blagoje, Živković Raša, Petrović Živorad Đurinac i drugi.
Otpravnici vozova su najčešće i najbrže napredovali u službi:
Profesor dr Stojan Novaković rođen je 1919. godine u Tabanoviću kod Mionice. Završio je Državnu saobraćajno železničku školu u Beogradu 1940. godine i posle toga radio je kao otpravnik vozova u stanici Lajkovac odakle je prešao u Lazarevac gde je takođe dežurao kao otpravnik da bi ubrzo postao najmlađi šef stanice na Srpskim železnicama. Kasnije je postao profesor i dekan na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Osnivač je katedre za saobraćajnu ekonomiju i utemeljivač predmeta „Ekonomika saobraćaja“. Iz njegovog udžbenika se i danas uči. Napisao je 40 studija, monografija, udžbenika i veliki broj članaka u stručnim časopisima. Penzionisan je 1984. godine.
Dr Milan Grujić iz Barzilovice koji je napisao knjigu Uzana lajkovačka pruga, završio srednju železničku školu i postao otpravnik vozova, kao pripravnik u Lajkovcu a onda u Lazarevcu. Kasnije je završio višu školu, pa fakultet i na kraju doktorirao. Jedno vreme bio je direktor za ekonomske poslove ŽTP-a Beograd.
Boža Radojičić-Zekulja, završio ekonomski fakultet i prešao da radi u ZJŽ Beograd.
Dragan Mitrović-Roske, prešao u ZJŽ i bio glavni i odgovorni urednik Reda vožnje za celu Jugoslaviju kada nije bilo kompjutera i kada su se desetine hiljada podataka obrađivale ručno.
Ljuba Stanojlović, postavljen 1963. godine za Šefa Saobraćajne sekcije Lajkovac.
Steva Ivković, bio šef stanice Lajkovac.
Dragan Radosavljević, prešao u Beograd i bio na nekoj odgovornoj funkciji u ŽTP-u.
Red vožnje čiji je urednik bio Roske je vrlo kompleksan dokument, u vidu velike knjige. Sadržao je vremena svih polazaka, dolazaka, zadržavanja u svim i najmanjim stanicama i prugama širom Jugoslavije i još mnogo toga. Postojali su Redovi vožnje za putnički i teretni saobraćaj kao i džepni zajednički za železnicu, brodove i vazdušni saobraćaj. Roske je uspešno nastavio karijeru kao glavni urednik „Želnid“-a gde je radio do penzionisanja.
petrovictoma@yahoo.com
