Piše: Toma Petrović
Kalman Sabov, zvani Saba, rođen je 14.12.1896. godine u mestu Senec, Centralna Bohemija u Češkoj od oca Stevana i majke Ane. Bio je oženjen sa Marijom, devojačko Žubrinić. U Lajkovcu je od rane mladosti. Kalman je bio zaposlen u Ložionici i verovatno je to i bio razlog njegovog dolaska i ostanka u Lajkovcu. Privatno se kao precizni mehaničar (puškar) bavio popravkom oružja i bio je na daleko čuven majstor. Najmlađem sinu napravio je pravi bicikl bez korišćena originalnih delova. Umro je 27. decembra 1988. godine u Lajkovcu.
Foto: Srećko (u sredini) kao dečak u svojoj fudbalskoj ekipi Gornjana
Saba je imao tri sina i dve ćerke. Najstariji sin koji je imao isto ime kao i otac Kalman Sabov, zvani Bata, rođen je 09. marta 1931. godine. Od oca je naučio zanat preciznog mehaničara i dobio sertifikat za popravke i pregled oružja, a radio je u Ložionici. Želeo je da bude mašinovođa ali zbog nekih problema sa vidom želja mu se nije ispunila. Ponekad je vozio ugljar od „Kolubare“ do Spoljne stanice. Kasnije je prešao u Lazarevac gde se nastanio i zaposlio u REIK „Kolubara“. Igrao je za „Železničar“ veoma mlad, a sa 17 godina već je nastupao za seniore. Igrao je u špicu napada skoro na 400 utakmica. Šutirao je iz svih pozicija a posebno je imao dobar udarac glavom. Bio je neponovljiv golgeter. Važio je za strastvenog lovca. Umro je 1998. godine i sahranjen u Lazarevcu.
Foto: Dule Čitaković, Srećko Sabov i Dragan Petrović „Đurinac“ iz prvog tima Gornjana
Sabin sin Zvonko rođen je 03.11.1933. godine, završio je bravarski zanat u Ložionici u Lajkovcu. Fudbalom je počeo da se bavi još 1948. godine u omladincima, a od 1951. godine nastupa u prvom timu u odbrani do 1954. godine kada je otišao na odsluženje vojnog roka. Po povratku je našao zaposlenje u Rudovcima gde se zaposlio, oženio i nastanio. Igrao je za lokalni „Radnički“ do 1965. a onda je tri godine bio u upravi kluba kada se 1968. godine preselio u Lajkovac gde je bio uspešan trener.
Foto: Srećko u Partizanovim bebama
Ćerka Marija imala je isto ime kao majka pa su majku zvali Marica, bila je udata u Lazarevac, a starija ćerka u vreme okupacije otišla je sa Brankom Lukić na rad u Nemačku. Branku je vukla nostalgija pa se vratila u Lajkovac, a Sabina ćerka je upoznala jednog Čeha za koga se udala i nastanila u Češkoj. Po oslobođenju dolazili su par puta i tu ostajali po mesec dana. Čeh je bio izuzetan golman, čak su ga poredili sa golmanom Češke reprezentacije Františekom Planičkom. Branio je za Želju na par prijateljskih utakmicama u toku priprema.
Foto: U susretu Hrvatska-Srbija branili su Spira Đurić i Srećko Sabov
Najmlađi sin Srećko kao da je bio rođenjem opredeljen za fudbal. Rođen je 13.10.1940. godine i počeo je igrati u ekipi Gornjana protiv ljutih rivala Donjana. Na samom početku igrao je u navali a kasnije je pokazao izuzetan talenat za golmana. Postao je vrlo brzo član omladinaca „Železničara“ gde je kao golman pokazao neverovatne rezultate. Na prijateljskoj utakmici u Čačku protiv Borca doživeo je ovacije domaće publike zbog svojih bravuroznih parada. Po završetku male mature otišao je u Beograd gde je upisao neki zanat. Brzo se pročulo za njega pa ga je odmah preuzeo beogradski „Partizan“. Jedno kratko vreme je branio za „Napredak“ iz Kruševca Istovremeno je postao i golman mladog sastava Srbije i branio je utakmicu protiv Hrvatske. Za Hrvatsku je u toj utakmici branio Spira Đurić.
Foto: Srećko u Pertizanovim dresu sa bekovima Fahrudinom Jusufijem i Vladom Pejovićem koga je kasnije zamenio Velimir Sombolac
Srećko je u Partizanovim bebama bio prva rezerva Milutinu Šoškiću koji je stariji 3 godine od njega, a branio je i neke utakmice gde su mu bekovi bili Fahrudin Jusufi koji je za državni tim odigrao preko 50 utakmica i Vlada Pejović. Bio je veoma perspektivan golman Partizana. Na listi Partizanovih igrača koji je objavila Wikipedia postoji Srećkovo ime ali je neko nažalost izbrisao stranu na kojoj je više pisalo o njemu. Branio je za Partizan na internacionalnom klupskom turniru u Viaređu u Italiji gde su osvojili prvo mesto. Tih dana u Viaređu gostovao je Pol Enka čuveni svetski pevač gde je održao nekoliko koncerata. Fudbaleri su tražili da idu na koncert ali trener nije dozvolio zbog napornih utakmica koje su igrali.
Foto: Čuvena parada „crnog pantera”
Na odsluženje vojnog roka otišao je u Trogir 1962. godine. Jedno vreme bio je u prekomandi u kasarni „Lora“ u Splitu. Tražio ga je starešina sportske sekcije naših plavih šlemova da ide u misiju UNEF na Sinaj gde bi bio golman naše fudbalske ekipe. Pored redovnih aktivnosti razdvajanja u tom izraelsko-egipatskom sukobu i straža koje su davali naša vojska na Sinaju imala je i bogat kulturno-sportski život. Srećko se radovao tome ali starešine iz njegove komande iz nekih nepoznatih razloga nisu to dozvolile. To mu je ostala neostvarena želja.
Foto: Beba Lončar na naslovnoj strani ćasopisa „Filmski svet“ iz 1963. godine
U to vreme u okolini Trogira i celom Kaštelanskom zalivu sniman je film „Lito vilovito“. U filmskoj ekipi bio je jedan bivši sportski foto reporter koji je ranije pravio fantastične fotografije Srećkovih parada gde hvata lopte u samom uglu gola zbog čega su ga prozvali crni panter. Kasnije se taj sportski reporter prekvalifikovao u filmadžije i bio asistent glavnog snimatelja prilikom snimanja tog filma. U restoranu hotela gde je odsedala filmska ekipa našao se jedno veče i Srećko u redovnom izlasku gde je došao sa par vojnika na piće. Taj snimatelj je prepoznao Srećka, obradovao se kada ga je video i pozvao ga za njihov sto. To je bila prilika da upozna Desanku Bebu Lončar, u to vreme najlepšu jugoslovensku glumicu, koja je pored Ljubiše Samardžića, Milene Dravić, Borisa Dvornika, Kola Angelovskog i drugih u tom filmu igrala francusku turistkinju, jednu od glavnih uloga. Srećko je bio izuzetno lep i šarmantan momak, a uz to i golman Partizana, pa Beba nije ostala sasvim ravnodušna prema njemu. Družili su se koliko im je to vreme dozvoljavalo. Zbog uloge koju je glumila provela je jedno vreme u Parizu na sinhronizaciji filma. Srećko je kasnije, jednom drugu iz Lajkovca koji je radio u Solinu i koji mu je bio u poseti u vojsci i povremeno ga izvlačio iz kasarne pokazivao razglednice koje mu je Beba svakodnevno slala iz Francuske na Vojnu poštu.
Nažalost, samo nekoliko dana pred kraj služenja vojnog roka, 21.03.1964. godine, kada mu je već stiglo civilno odelo od kuće, bio je na nekoj prekorednoj straži sa napunjenom puškom. Navodno, slučajno je sam povukao oroz i nikada se više živ nije vratio u svoj Lajkovac… U pratnji kovčega od Splita do Lajkovca bila je vojska. Na dan sahrane majka Marija je insistirala da se otvori kovčeg ali to vojska nije dozvolila ni po koju cenu, čak je nekoliko vojnika leglo na kovčeg da bi je sprečili…
petrovictoma@yahoo.com
