Piše: Toma Petrović
Priču “Branka” objavio sam u knjizi STARI LAJKOVAC, 2. dopunjeno izdanje, ali na zahtev nekih od pratioca portala “Lajkovac na dlanu” objaviću je i ovde, ali u skraćenoj verziji.
Prof. dr Branka Vučetić, akademik, dev. Živojinović, rođena 7. novembra 1948. godine od oca Svetolika Živojinovića i majke Ljubinke, dev. Petrović, u Žarkovu, dok joj je otac bio zaposlen u Beogradu. Kasnije, kada je napunila dve godine, preselili su se u Liplje kod Ljiga, da bi se konačno nastanili u Lajkovcu kada je Branka imala 7 godina.
Priču ću početi sa Brankinim pradedom Radovanom Živojinovićem, jer on to zaslužuje.
Foto: Brankin pradeda, Radovan Živojinović iz Strmova
. Rođen je Strmovu 1876. godine od oca Miloša. Sa Nikolijom, devojačko Janković imao je sinove Milutina (1902) i Milana (1912) i ćerku Mašinku koja je rođena hendikepirana, imala je grbu pa se nije ni udavala. Bila je veoma visprena, pametna i najsaosećajnija od svih članova Brankine porodice Živojinović. Deca su je obožavala. Ona je praktično svu decu vaspitavala i usmeravala. Imala je velikog uticaja na Branku i njenog brata Vladu koji je godine pre upisa u školu, i kasnije raspuste, provodio u Strmovu, a Branka u Pepeljevcu i Strmovu. Radovanov sin Milutin u braku sa Spasenijom, devojačko Arsenijević od oca Milisava i majke Katarine imao je sina Svetolika. Branka je mnogo ličila na babu Spaseniju, a žene su žargonski govorile, „pljunuta Spasenija“. Drugi sin Milan nije se ženio jer je umro relativno mlad.
Radovan je prošao Albansku golgotu i za to dobio Albansku spomenicu, a kao neustrašivi borac na Solunskom frontu odlikovan je najvišim državnim odlikovanjem, ordenom Karađorđeve zvezde pa je zajedno sa Albanskom spomenicom u svečanim trenucima sa ponosom nosio na grudima.
Milutinov sin Svetolik Živojinović (1924-2002), koga su u Lajkovcu više znali kao Svetu poreznika, osnovnu školu završio je u Pepeljevcu i Lajkovcu, a gimnaziju u Valjevu. Školska drugarica bila mu je Sofija Sojka Stanišić, devojačko Stošić iz Petke, od majke Nerandže, devojačko Milijanović iz Sela Lajkovca. Sojka se među prvima, kao gimnazijalka, 1941. godine priključila NOP-u u Valjevu, ali je ubrzo uhapšena i odvedena u logor na Banjici. Kasnije je prebačena u Aušvic gde je ostala do ukidanja tog zloglasnog logora. Gladna i promrzla u logoru, maštala je i govorila drugaricama: Ako preživim sve ovo prvo što ću da uradim, kada i ako dođem kući, je da sebi kupim bundu. San joj se ostvario. Iako izmučena u logoru, više puta na ivici smrti, doživela je stotu.
Sveta je, bez dana obuke za vojni poziv, mobilisan iz školske klupe u NOP polovinom 1944. godine i učestvovao je u završnim borbama za oslobođenje zemlje, uključujući Sremski front. Posle rata dobio je Orden zasluge za narod. Obzirom da je završio gimnaziju u Valjevu kao solidan đak, bio je veoma pismen za to vreme i radio je na više mesta. Najpre na železnici u Beogradu, gde je Branka rođena, jedno kratko vreme u Ministarstvu saobraćaja da bi se posle toga zaposlio selu Liplju kod Ljiga, gde je bio učitelj u osnovnoj školi i gde mu je rođen sin Vlada. U to vreme, pošto nije bilo dovoljno prosvetnih radnika, Ministarstvo prosvete organizovalo je seminare za učitelje od nekoliko meseci za pismenije ljude sa završenom gimnazijom ili nekom drugom odgovarajućom školom. Tako se i Sveta našao u prosveti. Pokušali su da ga pošalju da bude učitelj u Prištini, ali on to nije prihvatio. Verovatno je to bio razlog što je napustio prosvetu i prešao da radi u lajkovačkoj ložionici na administrativnim poslovima, posle čega je primljen u opštinu Lajkovac. Zbog nekih političkih mimoilaženja sa tadašnjim predsednikom opštine radio je u arhivi i kasnije kao poreski izvršitelj, iako je bio jedan od pismenijih ljudi tog vremena u opštini. Penzionisan je 1966. godine, a 1971. napustio je Jugoslaviju i preselio u Australiju, živeo neko vreme tamo, da bi se vratio u Lajkovac gde je i umro 2002. godine.
Foto: Brankin pradeda po majci, Dragutin Petrović iz Pepeljevca sa porodicom
Brankina porodica po majci, a moglo bi se reći da ih ima dve, Vukašinović i Petrović, takođe je interesantna. Naime, Brankin pradeda po majci, Dragutin Petrović, rođen je 1880. godine, u Gornjem Mušiću, od oca Radovana i majke Smiljane. Bio je bačvar pa su ga zvali Pintor. Kasnije je radio na prodaji drveta. Otišao je ženi u kuću u Vukašinoviće u Pepeljevac. Posle ženidbe prešao je da živi kod supruge Perse (1888-1951). Naime, Persina majka, Živka Vukašinović (od oca Obrena i majke Marte Jevtić), koju su svi zvali Naja, ostala je mlada udovica, jer joj je muž Obren Vukašinović (isto ime kao i otac) poginuo pod nepoznatim okolnostima, i nije se ponovo udavala. Iz tog razloga dovela je zeta Dragutina u kuću. Jednom je Živka prolazila kroz centar sela gde je bilo okupljeno nekoliko ljudi zagrejanih za politiku, pa je neko od njih, verovatno iz suparničkog tabora, naglas prokomentarisao: Jedan demokrata manje. Živka je to čula i nije komentarisala ali je zbog uspomene na muža, zbog ovog i sličnih komentara, molila zeta koji je bio radikal, da pređe u demokrate što je ovaj i učinio.
Dragutin je sa Persom imao sina Vukašina i ćerke Milenu i Vukosavu. Za decu je napravio tri kuće u Lajkovcu. Ćerka Milena se udala za Vojimira Vasića, železničkog radnika, koji je iz Pepeljevca došao Mileni u kuću i kada mu je tast umro nasledio deo njegovog alata i skoro do kraja života dopunski radio kao stolar u toj radionici kao dobar majstor u obradi drveta. Vojimir i Milena imali su sina Branka koga su po dedi zvali Pintor i ćerku Ljiljanu, zvana Buca, koja nedavno umrla, bila udata za, sada takođe pokojnog, Mila Milosavljevića. Branko, koji se razumeo u sve majstorske poslove imao je vizit kartu na kojoj je šaljivo pisalo „majstor svih zanata“ bio je oženjen sa Rajnom i u braku ima sina Dejana, takođe dobrog zanatliju, elektroničara i električara. Kuća Dragutinove ćerke Vukosave bila je u istom dvorištu ali je kasnije srušena i napravljena na drugom mestu. Branka je u vreme polaska u školu živela u Vukosavinoj, ali su ubrzo prešli u Vukašinovu kuću. U istoj kući živela je i Jelena popadija sa ćerkom Verom, sinom Stankom i unukom Nevenkom koja je ubrzo otišla kod majke u Beograd. Vukosava se udala u Markoviće u Strmovo i imala četvoro dece. Jedan od sinova bio je Ljubivoje Marković, koji je imao kuću u Lajkovcu, a čiji je sin Branko, zv. Lune, mašinovođa, bio dugogodišnji poznati fudbaler „Železničara“. Dragutin je umro 1955. godine, Persa pre njega u 65-oj, a majka, odnosno Dragutinova tašta Živka, koja je rođena 1857. godine ih je nadživela i umrla 1955. godine, neko vreme posle zeta Dragutina.
Foto: Brankin ujak Života i majka Ljubinka u teškim danima Drugog svetskog rata
Vukašin je rođen 1905. godine u Pepeljevcu. Dugo je godina radio u građevinskom preduzeću „Žegrap“, najpre u Lajkovcu u baraci koja je bila na mestu gde su sada dve žute zgrade, preko puta autobuske stanice. Bio je šef kuhinje i Branko Vasić, kome je Vukašin bio ujak, dolazio je često u tu baraku i obraćao se Vukašinu sa „ujko, ujko“ pa su radnici koji su tu živeli i hranili se Vukašina prozvali Ujko. Tako sada poneko zove i Vladu, jer je i njega Nina, Brankina ćerka, sa kojom je Vlada provodio dosta vremena, prilikom boravka u Lajkovcu tako zvala. Vukašin je u istoj firmi radio u Velikim Crljenima i Vreocima kao nabavljač robe. Kasnije je sa suprugom Ivkom prešao u kuću koju je napravio otac Dragutin, u neposrednoj blizini stare lajkovačke pijace. U kući je imao i lokal gde je otvorio prodavnicu „Beteks“, gde je radila ćerka Ljubinka. Tu radnju su ranije izdavali, pa su tu radili Ljižani, Đoković i Bakailo. Pored navedenih poslova Vukašin je bio suvlasnik više restorana, od kojih je jedan bio „Kolubara“ na Ibarskoj magistrali u Ćelijama, a nekoliko u Vojvodini gde je često putovao i snabdevao, odnosno prenosio „šumadijska pića“ koja je sam proizvodio u Pepeljevcu. Pored Ljubinke, Vukašin je u braku sa suprugom Ivkom (1905-1980) imao dva sina Životu-Žiku i Živojina-Žola. Žika je imao sina Miodraga Petrovića, zv. Čkalja i ćerku Veru koja je bila trgovac, udata u Vreoce. Vukašin je kasnije kupio kuću ispod „popovog brda“, od Miće Mitrovića, namenski za Žolovog sina Miku koju sada koristi Mikina ćerka. Kuću u kojoj je živeo do smrti i lokal na pijaci ostavio ćerki Ljubinki i sinu Životi. Tu je sada pekara „Twitty“ koju drži Žikin sin Miodrag i bife „Parkić“ koji godinama unazad iznajmljuju Goca i Veroljub Petković. Žika je umro pre 10-ak godina. Žole je imao ćerku Ljilju, udatu u Bogovađu gde je radila u Mesnoj kancelariji i sina Milorada-Miku, rudarskog inženjera, nastanjenog sa porodicom u Pepeljevcu. Žole je poginuo nesrećnim slučajem menjajući gumu ispod kombija 1973. godine. Ivka je umrla 1980, a Vukašin 1987. godine.
Brankina majka Ljubinka (1927-2012), rođena je u Pepeljevcu, od oca Vukašina Petrovića i majke Ivke, rođene 1905. godine, od oca Budimira Lukića i majke Mileve, zv. Nana, devojačko Mitrović iz Županjca. Ljubinka je radila u prodavnici „Beteks“ koju je držao otac Vukašin. Dugo godina provela je u Australiji gde je čuvala i gajila Brankinu decu.
Branka je osmogodišnju školu „Mile Dubljević“ završila u Lajkovcu, gde joj je učiteljica bila imenjakinja, supruga Miloša Bjelovića, takođe učitelja. Ima jedana kratka, šaljiva priča iz tog vremena koja bi se mogla svrstati u rubriku dečija posla, a koja je na Branku ostavila dubok utisak. Naime, sa učiteljicom je imala jedan mali problem koji joj se duboko urezao u sećanje. Branka se u to vreme družila sa sestrama Milkom, Drinkom, Koviljkom i Živkom Zindović koje su živele u zgradi do Brankine kuće, a pre toga u Koloniji. Milka je mnogo volela da igra šah pa je zbog te svoje velike ljubavi jedan dan došla u školu bez urađenog domaćeg zadatka jer je igrala šah sa komšinicom. Učiteljica je nekako doznala razlog i zabranila Branki da igra šah sa Milkom. Volela je i Branka šah i dobro je igrala, ali tada je igrala zbog svoje dobre drugarice, ali je pre toga napisala svoj domaći. Milka i Koviljka sada žive u Švajcarskoj. Ta škola ostala joj je u velikoj uspomeni. Branka je dosta pisala za „Dečije novine“ iz Gornjeg Milanovca, tada najpopularniji dečiji časopis. Volela je svima da pomogne pa je u tehničkoj školi u Lazarevcu bila u velikom problemu jer je šaputala đacima u razredu kada su odgovarali. Bila je i u većem problemu kada je uradila svoj pismeni zadatak iz matematike i zamenila sveske sa drugaricom koja je sedela u istoj klupi da uradi i njene zadatke. Nastavnik matematike, strogi Žika, nas je uhvatio i izbacio sa časa. Tražio je da me izbace iz škole ili da mi daju jedan iz vladanja. Nastavničko veće nije prihvatilo njegov zahtev i pošto je moj pismeni bio dobar, Žika mi je ipak dao peticu iz matematike – kaže Branka.
Svi njeni školski drugovi su je zbog toga, a i zbog njene velikodušnosti mnogo voleli. Pogotovu učiteljica Branka, zatim u višim razredima nastavnica Ljilja Stolić, koja je stanovala tačno preko puta Petrovića u železničkoj Koloniji. Ljilja je vodila đake na more, u Bratuš na Makarskoj rivijeri, pa je sa njom išla i Branka kojoj je to bilo prvo letovanje na moru. Divno se provela na tom letovanju. Mnogi od nas Lajkovčana videli smo more tek u srednjoj školi. Od Ljilje je naučila jedan monolog sa kojim je glumila na moru i kasnije preko leta u Petnici. Ljilja, kao nastavnica likovnog, mnogo je volela da crta, pa dok su se deca kupala ona je pazila na njih i crtala predivne pejzaže mora.
Komšija Živojinovića bio je Vlada Petrović, zv. Vlada-Jaka struja koji je bio šef elektrotehničke radionice na železnici u Lajkovcu. Sveta i Vlada su se dosta družili, često i uz čašicu. Vlada je dosta pričao na temu elektrotehnike. Branka je to kao dete pažljivo slušala i veoma pametno rezonovala. Već tada je shvatila da je elektrotehnika profesija budućnosti i rodila joj se ideja da se tome posveti. Upisala je Srednju elektrotehničku školu i završila u Lazarevcu. Putovali smo školskim vozom sa dve klase od Lajkovca do Lazarevca. Veoma upečatljiva slika ostala mi je u sećanju kada Branka sedi do prozora u vozu i čita, dok svi mi „divljamo“ po vozu. Ona samo povremeno pogleda ispod oka i sa blagim smeškom nastavi da čita. Posle srednje završila je ETF u Begradu, gde je napisala magistarski rad i odbranila doktorsku disertaciju. Nekako u to vreme, 1976. godine, udala se za Slobodana Vučetića, Crnogorca. Slobodan je rođen u planinskom selu Velika, opština Plav, 1950. godine od oca Jovana vojnog pilota, koji je poznat po tome što je leteo avionom ispod mosta na Morači, i majke Danice, dev. Vuković, iz istog sela. Slobodanov otac Jovan, rođen je takođe u Velici od oca Milivoja i majke Novke. Dosta stanovnika Velike bilo je 3 meseca u izbeglištu u Kruševu 1941. godine. Kuće su im bile zapaljene. Takođe, u julu 1944. godine mnogi žitelji su poginuli u akciji Albanaca i Nemaca. Jovan i tri brata su se nekako izvukli i pridružili partizanima. Slobodan je završio ekonomski fakultet u Beogradu i radio u Beogradskoj banci, dok je Branka u to vreme bila profesor na Saobraćajnom fakultetu, odakle je 1985. godine otišla u Australiju, najpre u Edelajd (Adelaide), a kasnije se preselila u Sidnej gde je i muž Slobodan, nešto kasnije, došao iz Beograda. Slobodan je imao skrivenu srčanu manu i preminuo je oko 2000. godine. Branka je tada bila sa decom u Lajkovcu na odmoru u Srbiji i trebali su i njega da sačekaju. Međutim, on je preminuo u Australiji. Sahranjen je u rodnom selu. Branka sa Slobodanom ima sina Jovana (1976) i ćerku Ninu (1979). Sin je oženjen i nedavno se preselio u Švajcarsku, a ćerka je sa partnerom u Sidneju. Želja joj je da se venčaju u Crnoj Gori, gde su pre pandemije Covid-19 bili na letovanju, ali ih je pandemija sprečila da putuju poslednje dve godine da bi mogli da organizuju svadbu. Ćerka i sin završili su fakultete, Nina žurnalistiku, radila je jedno vreme na televiziji kada je između ostalih inervjuisala i predsednika Australije, a sin Jovan ekonomski fakultet. Branka je ponovo postala baka jer je nedavno dobila unuče i od ćerke Nine.
Foto. Branka na predavanjima
Branka se, kao veliki stručnjak, brzo snašla u Australiji, zaposlila kao predavač na Univerzitetu u Sidneju. Posle toga se posvetila pisanju naučnih radova, a napisala ih je preko 400 koji su naišli na veliki odjek u celom svetu. Posebno su njene radove zapazili Kinezi. Njen naučni i obrazovni rad vezan je za razvoj novih telekomunikacionih sistema i mreža, sa posebnim naglaskom na principe kodovanja i kontrolu kvaliteta prenosa informacija u radio mrežama, što joj je bio i doktorski rad.
Na svetu postoji samo 20-tak disertacija na temu koju je Branka odbranila. Godinama je radila na 5G mreži, i drži predavanja po celom svetu. Na bodovnoj, prestižnoj listi svetskih naučnih radnika, tzv. h-index, od pre nekoliko godina, na prvom mestu od Srba je dr Kostić, lekar sa juga Srbije koji živi u Americi sa 60 bodova, a Branka kao doktor elektrotehnike je imala 56 poena, sada ih ima 66. Boduju se i citati koje koriste doktoranti, pa i postdoktoranti, a ona ih sada ima oko 20.000 iz celog sveta. Bila je dekan u dva mandata na Elektrotehničkom fakultetu Sidnejskog univerziteta, gde i sada predaje, a najviše radi za Kinu, gde je dobila najviše priznanje NR Kine, Nagradu Prijateljstva, koju dodeljuje Kineska vlada važnim stranim državljanima. Koliko je ta nagrada vredna svedoči to što je istu nagradu dobio i predsednik Rusije Vladimir Vladimirovič Putin. Bila je više puta gost na svečanostima za strane eksperte koje je organizovao premijer Kine Kechang Li. Jednom je i predsednik Kine Si Đinping (Xí Jìnpíng) bio organizator i prisutan među zvanicama. Nažalost, Branka se nije mogla fotografisati sa predsednikom jer su telohranitelji toliko rigorozni da nikome, iz bezbednosnih razloga, ne dozvoljavaju prilaz predsedniku. Ali zato ima dosta fotografija koje su objavljene u kineskim novinama i glavnom kanalu kineske televizije (news.cn). Na fotografiji se može videti kada Branka prima Nagradu Prijateljstva od strane Premijera Kine.
Foto: Branka prima najveću nagradu Kine od premijera Kechang Li-ja, koju je od stranaca dobio i Vladimir Putin. Ovaj događaj prenosila je kineska nacionalna televizija
Takođe i zajednička fotografija, gde Branka sedi u prvom redu, treća sa desne strane Premijera, između njih američki Nobelovac, a ostalih par stotina stručnjaka, uglavnom doktora nauka i akademika, iz celog sveta pozadi u amfiteatru. Ta prestižna nagrada povodom 65 godina Kine dodeljena je još za 100 pojedinaca iz 25 zemalja za razne oblasti. Branka je jedina imala i dug intervju na prvom kanalu kineske televizije.
Foto: Trenutak prijema za redovnog člana u australijsku Akademiju nauka kada je dobila jednu od titula akademika, a ima ih dve na različitim akademijama
Ima i jedna, moglo bi se nazvati, anegdota iz tog perioda. Naime, Branka je boravila u Kini u gradu Fuzhou u periodu od 2013. do 2014. godine gde je vršila pripreme za otvaranje velike fabrike pametnih kuća sa bivšim doktorantom i dva postdoktoranta. U Australiju se vratila pred kinesku Novu godinu 2014. godine. Tek što je raspakovala stvari dobila je poziv od kolega iz Fuzhou da ponovo i neizostavno dođe u Peking. Branka, pomalo ljuta, ali kroz šalu im je rekla da je upravo stigla iz Kine i da se može vratiti u Kinu samo po pozivu Predsednika. Odgovorili su joj da joj je Premijer Kine lično uputio poziv. Naravno, otišla je i zajedno sa stručnjacima iz drugih zemalja prisustvovala proslavi Keneske Nove godine u Pekingu, koju je organizovala Kineska Vlada. Nova godina je najveći praznik u Kini, koji se još zove Prolećni festival. Sa te proslave ima sliku sa Premijerom Kine (u prilogu).
Kada sam već pomenuo pametne kuće, to podrazmeva automatsko otaranje vrata, uključenje klima uređaja pre dolaska kući ili vas čeka već skuvana kafa. Taj program spada u Potrošački internet i još podrazmeva povezivanje na internet ručnih časovnika i narukvica za praćenje fizičke aktivnosti, odeće za nadgledanje značajnih parametara zdravlja, kućnih aparata radi daljinskog upravljanja. S druge strane Industrijski internet je povezivanje na internet opreme, mašina, automobila, energetskih sistema, fabrika i bolnica, radi nadgledanja, optimizacije i automatizacije njihovih operacija.
Foto: Na prijemu kod premijera Kine. Branka je treća u prvom redu levo. Do premijera je američki nobelovac
Lajkovačka naučnica dobitnica je godišnje prestižne nagrada za 2019. godinu Eureka u Australiji zbog svog doprinosa u razvoju bežičnih komunikacija i wireless tehnologije koja se danas koristi širom sveta.
Foto: Sa dodele nagrade Eureka za 2019. godinu
Kako se navodi u obrazloženju za dodelu nagrade, prof. dr Vučetićeva je svojim istraživanjima u razvoju algoritama za mobilnu Wi-Fi i satelitsku komunikaciju omogućila brzu i sigurnu konekciju milionima ljudi, a njen rad će prema rečima stručnjaka omogućiti brži razvoj velike industrijske automatizacije, robotske hirurgije, automobila bez vozača… Zbog toga je i dobila nagradu Australian Laureate Fellowship (finansija za projekat) australijske Vlade za istraživanja u 5-oj generaciji (5G), tzv. Australian Laureate Fellowship (uključujući finansije za studente i postdoktorante) Australijske vlade za istraživanja u 5-oj generaciji (5G), koju joj je uručio ministar obrazovanja, gospodin Birnmigham.
Moram napomenuti da je Branka primljena na Australijsku Akademiju tehnoloških nauka i inženjerstva (ATSE) 2016-te i posebno u Australijsku Akademiju Nauka, (AAS) 2017-te, gde je veoma uspešno održala pristupne govore. Što bi kod nas rekli dupli akademik.
„Nikola Tesla, tvorac bežičnog prenosa, me je inspirisao svojom vizionarskom izjavom iz 1926. godine da radio komunikacije, ako se pravilno primene, mogu da pretvore čitavu zemljinu kuglu u ogromni mozak, kome ćemo pristupati instrumentima dovoljno malim da stanu u džep. Ovo je bilo vrlo precizno predskazanje interneta i mobilnih telefona. Analogne bežične komunikacije su se razvijale nekoliko decenija kroz primene u komercijalnoj radio difuziji i TV prenosu. Klod Šenon je otac digitalnih telekomunikacija, čiji začetak je bio u njegovoj viziji da prenos digitalnih (umesto analognih) informacija može da ponudi vrlo veliki kvalitet prenosa, ukoliko se koriste kodovi za zaštitu signala od uticaja šumova. On nije objasnio kako da razvijemo ove kodove, već samo da oni postoje, a ja sam se usredsredila na ostvarivanje vizija ova dva velika naučnika“– kaže naša naučnica.
Foto: Predaja nagrade Australian Laureate Fellowship (finansije za projekat) australijske Vlade za istraživanja u 5-oj generaciji (5G), tzv. Australian Laureate Fellowship (uključujući finansije za studente i postdoktorante) Australijske vlade za istraživanja u 5-oj generaciji (5G), koju joj je uručio ministar obrazovanja, gospodin Birnmigham.
Sada radi na WIFi za prenos na velike daljine (long-range WiFi) koji je nedavno sa kolegama dizajnirala i formirala start-up kompaniju. Takođe, Sidnejski univerzitet objavio je članak o robotu za reciklažu na kojem takođe radi. Članak su preuzeli mnogi svetski časopisi koji prate te aktivnosti.
Trenutno je zaposlena kao istraživač (Australian Laureate Fellow) na Sidnejskom Univerzitetu i kaže da u Srbiju, koja joj je omiljena destinacija za odmor i druženje sa rođacima i prijateljima, dolazi barem jednom godišnje, sem poslednje dve kada nisu mogli da putuju iz Austrlije zbog Kovida 19.
Inače, voli da putuje i da se druži, nostalgičar je i često razmišlja o rodnom kraju. Nosi se i mišlju da poseti Osnovnu školu „Mile Dubljević“ za koju je vezuju lepe uspomene.
Ima preko 400 naučnih radova i nekoliko objavljenih knjiga, a prva je objavljena je u Londonu.
„Dobijala sam pozive za naučne posete, nastavu i saradnju na naučnim projektima u Kini posle objavljivanja knjiga i članaka u međunarodnim naučnim časopisima. Moja prva knjiga je bila posvećena satelitskim mobilnim telekomunikacijama i dokumentovala je iskustva u istraživanju i implementaciji prvog satelitskog mobilnog telekomunikacionog sistema u Australiji. Ova iskustva su bila značajna za saradnju na projektima sa Institutom za tehnologiju u Harbinu, gradu na severu Kine, koji je specijalizovan za istraživanja u satelitskim i svemirskim telekomunikacijama. U poslednjih pet godina moj fokus u istraživanju je na razvoju radio-telekomunikacionih mreža za implementaciju „pametnih” infrastruktura, kao što su energetske, vodovodne, saobraćajne i zdravstvene mreže i njihovo povezivanje na internet“ – kaže profesorka Vučetić.
Jednom je jedan naš ministar iz prethodnih vlasti u čijoj nadležnosti su bile telekomunikacije čuo za Branku i pozvao je u Srbiju da bi se dogovorili oko eventualne saradnje. Branka je došla iz Australije na dogovoreno mesto za sastanak u Srbiji, ali taj ministar, ili bar njegov predstavnik, nisu se pojavili! Šta reći!?
Branka mi je tokom avgusta meseca ove godine poslala poruku da dolazi na kratko u Lajkovac i da bi želela da se vidimo. Ja sam to kratko shvatio kao 2-3 dana, mađutim ona se zadržala u Lajkovcu samo 2-3 sata i otišla za drugim obavezama. A bila je lepa prilika da se vidimo posle 56 godina!
petrovictoma@yahoo.com
