Piše: Toma Petrović
U Kneževini Srbiji (1815-1882), kasnije Kraljevini Srbiji (1882-1918) pa i u Kraljevini SHS (1918-1929) i Jugoslaviji (1929-1945) putna mreža nije bila razuđena, a najviše je bilo makadamskih i zemljanih puteva presutih kamenom sitnije granulacije i tucanikom iz okolnih majdana. Kroz naše područje prolazio je u to vreme tzv. put prvog reda br. 3, ali se to menjalo tokom kasnijih dogradnji i kategorizacija. Taj put vodio je od rumunske granice preko Vršca, Pančeva, Beograda i dalje preko Stepojevca, Lazarevca gde je u selu Lajkovcu, u to vreme, gde je sada autobuska stanica skretao desno. Negde ispred Ruklade put je vodio levo iznad Nepričave do Stepanja gde se spajao sa putem Obrenovac-Ub-Valjevo. Put je dalje vodio od Valjeva preko Požege do Užica i dalje do Višegrada, Foče, Nevesinja do Mostara. Od Mostara je išao preko zapadne Hercegovine do Sinja a krajnja tačka bila je Solin kod Splita gde se uklapao u neki krivudavi jadranski put, koji je pratio morsku obalu, preteču Jadranske magistrale. Nekako u isto vreme ili malo kasnije spojen je i put od Markovca (carigradski put), Topole, Aranđelovca, Lazarevca, Lajkovca, Valjeva i dalje preko Debelog Brda prema Bosni. Postojao je i krak od Kragujevca do Topole. Kada su Karađorđe ili Miloš, koji nije imao poverenja ni u rođenu braću, gospodina Jovana i gospodina Jevrema, ali je imao u protu Mateju Nenadovića, često išli od Topole i Kragujevca sa svitom prema Valjevu, prelazili su Kolubaru na gazu kod stare jabučke vodenice na Belom Brodu, jer nije bilo mosta. Išli su tim putem do Stepanja gde su obično konačili u napričavsko-bajevačkoj crkvi Svetog Nikole Čudotvorca Mirlikijskog koja se u vremenu od 1778. do 1840. godine pominjala kao manastir koja i danas ima svoj konak. Sutradan su nastavljali za Valjevo. Kada Kolubara nabuja i ne može da se pregazi išli su desnom obalom, konačili u manastiru Bogovađi i nastavljali za Valjevo tom stranom Kolubare. Skoro da je celo Valjevo u to vreme bilo na desnoj obali reke (gde je sada Tešnjar) a na levu stranu se počelo intenzivnije širiti dolaskom uzane pruge početkom prošlog veka. Na tom prelazu-gazu preko Kolubare u Ćelijama vek i po kasnije sniman je film „Čuvaj se La Tur“, a glavnu ulogu je igrao Francuz Žan Maré . Učestvovalo je i stotinak Lajkovčana koji su kao statisti povezani prevođeni kao roblje preko reke. Ispred je išla diližansa vučena sa par konja. Tako je i Kolubara igrala jednu ulogu – francuske reke.
I kada sam već pomenuo da je Knjaz Miloš imao veliko poverenje u protu Mateju i da je često putovao ovim našim putevima, moram napisati kako je po priči iz naroda Miloš oženio protu po drugi put. Miloš je najviše vremena provodio u Kragujevcu koji je bio prestonica u periodu od 1818. do 1841. godine. Nije voleo da se zadržava u Beogradu jer je zazirao od Turaka koji su tamo imali garnizon, a u Kragujevcu skoro da ih nije bilo. Bio je dovoljno udaljen od Carigradskog druma (sadašnji autoput), smešten u samom sedištu zemlje u kome je dominanto i većinsko srpsko stanovništvo sastavljeno od srpskih seljaka. Živeo je u rodnom mestu Gornjoj Crnući dok nije izgrađen dvor u Kragujevcu. Bilo je u tom Miloševom dvorskom kompleksu više konaka (Milošev, izgoreo prilikom bombardovanja Kragujevca 1941. godine, Šareni-kneginje Ljubice i Amidžin konak). U Kragujevcu je primao konzule i ambasadore dugih zemalja, diplomatska i druga pošta stizala mu je na tu adresu. U jednom trenutku nakupilo se dosta te pošte i Miloš sa svitom ode da obiđe protu Mateju u Brankovinu i da ga dovede u Kragujevac da bio odgovorili na brojnu diplomatsku poštu. Tada su prota i Miloš još bili u dobrim odnosima. Kada su stigli u Brankovinu rekli su proti da se spremi i da ponese presvlake za duže odsustvo od kuće. Protina prva supruga Mirjana iz Svileuve rano je umrla i on je sam pakovao stvari za put. Međutin, nikako nije mogao da nađe čarape. Dugo je potrajala ta potraga za čarapama što je malo iznerviralo Miloša jer su trebali da krenu ujutru ranije. Konačno su krenuli, konačili u Bogovađi i kada su bili kod Vrbice – Aranđelovca Miloš je naredio sviti da umesto desno prema Topoli i Kragujevcu skrenu na levu stranu prema Kosmaju. Svi su se začudili što prema Kosmaju, a on je samo odgovorio da će konačiti u selu Ranilović.
Ujutru kaže Miloš proti: E proto sad’ ću da te oženim.
Kako, kaže prota, popovi se ne žene dva puta?
Ima tu jedna mlada lepa udovica, kaže Miloš.
Prota: To naši crkveni zakoni ne dozvoljavaju!
Miloš: Ko to kaže!?
Bog je tako rekao – kaže prota.
Miloš će na to: Ama, Bog je na nebu, a mene je ovlastio i ja sam Bog u Srbiji! Nego otvori ti te tvoje knjige (prota ih je uvek nosio sa sobom). Dovedu tu udovicu koja se zvala Joka Milićević i obave venčanje. Posle se govorilo da ne beše protinih čarapa, ne bi bilo ni Ljube Nenadovića koji je rođen u braku sa protinom drugom ženom. Ovo nije zvanična verzija protine ženidbe po drugi put već priča iz naroda koja se prenosila sa kolena na koleno.
I da se vratimo putevima. Ne bih ulazio u detalje te globalne putne mreže u stara vremena već bih to prepustio stručnjacima za puteve i mostove, a ja bih nešto napisao o našim putevima u starom Lajkovcu i okolini. U vreme izgradnje železničke pruge i stanice nije postojao put kroz Lajkovac, već samo neki poprečni putići koji su vodili od sela Lajkovca, Rubribreze, Nepričave i dalje do njiva meštana pomenutih sela u kolubarskoj dolini.
Foto: Deo makadamskog puta u centru Lajkovca pre Prvog svetskog rata. Levo je prva verzija železničke stanice a desno prvi objekat sazidan u Lajkovcu, hotel „Lajkovac“ odnosno kasnije Aćevčeva kafana koju je sazidao Milorad Aćimović-Aćevac iz Valjeva
Odmah po izgradnji pruge ukazala se potreba za putem koji je urađen kroz Lajkovac, a dalje, prema Slovcu postojao je u nekoj zemljanoj formi pun rupa i uvala koji je krivudao po Rubribrezi, Nepričavi i delom Stepanja do Slovca. Taj put je kasnije, posle Prvog svetskog rata, tek oko 1927. godine ispravljen i presut tucanikom pa su i njim mogla ići motorna vozila. Put za Slovac je trasiran nešto ranije. Ima jedna anegdota u vezi sa tim. Put je projektovan za veće brzine sa većim radijusima krivina. Trasiranje je izvršeno i na mestu gde je Veljko Glogovac imao plac i već napravio kuću pored koje je u neposrednoj blizini bila trasirana blaga krivina gde su geometri jednog petka postavili kočiće da bi u ponedeljak došle mašine i prosekle put. Tokom vikenda kada na trasi nije bilo nikoga Veljko okupi TT montere sa posla i pažljivo pomere kočiće prema temenu krivine, da bi put bio udaljeniji od kuće, čime su napravili daleko veću krivinu sa manjim radijusom od projektovane. Mašinisti na to nisu obraćali pažnju već su radili po postavljenim kočićima što su tek kasnije primetili geometri ali već je bilo kasno. I danas se na mestu gde je bivša Glogovčeva kuća može uočiti znatno oštrija krivina. Zvuči kao anegdota ali je istinita priča.
Mnoge ulice i sokaci u Lajkovcu nisu ni postojali. Puta od Sela Lajkovca pored crkve do železničke stanice nije bilo već samo jedna pešačka staza koja je bila prekinuta Lukića voćnjakom ograđenim bodljikavom žicom pa se i tu moralo obilaziti podnožjem Popovog brda gde je bila ledara. Put pored Grujičića kuća prema igralištu nije postojao već samo jedan manji sokačić koji je više ličio na potok između Milovana Stanića i Aleksandra Grujičića kuća kuda smo išli na igralište „Železničara“. Sa kolima se nije moglo proći. Postojao je put pored pruge za Jabučje ali su bile tolike rupe i bare da su volovi ili konji na nekim mestima morali plivati i vući kola, kočije ili fijaker. Takva jedna bara bila je pored propusta kod beogradskog signala. Svi ostali putevi prema selima bili su zemljani i blatnjavi u vreme jesenjih kiša a mostova na Kolubari nije bilo već se prelazilo na tzv. plićim brodovima, sprudovima ili gazovima kako ih neko zove.
Put kroz Lajkovac takođe bio je makadamski i tek uoči okupacije sukcesivno je nabavljana granitna kocka u Slavkovici i vozom prevožena u Lajkovac. Kocka je bila jako kvalitetna i naručena je velika količina da bi se uradila cela ulica kroz Lajkovac. Počeli su od drvenog propusta kod Simovića stovarišta, odnosno od beogradske rampe kuda je prolazio Jeremića potok od sela Lajkovca koji je tek dosta kasnije regulisan. Znači počeli su postavljati kocku pred sam rat i stigli su do dućana Čede Jovanovića–Trišića gde je kasnije bilo električno preduzeće.
Foto: Mile Banković sa porodicom ispred kuće gde se vidi samo presuta glavna ulica
Foto: Kocka je počela da se postavlja pred rat i postavljena je od Simovića stovarišta do dućana Čede Jovanovića–Trišića kada se prekinulo zbog rata
Počeo je rat i radovi su prekinuti, ostala je velika količina nepostavljene kocke. Kasnije, tokom rata posle napada na železnička postrojenja u avgustu 1941. godine kada je zapaljena i žandarmerijska stanica i kada je zavladalo bezvlašće, a Nemci se nisu mešali u to, pojedinci su počeli razvlačiti tu kocku koja nije ugrađena i praviti stazice po dvorištima privatnih kuća dok nije sve pokupljeno. Godinama kasnije, posle rata krajem 50-ih, nastavljeni su radovi i kocka je postavljena do garnizona (neki kažu do kuće Janka kovača), prema Rubribrezi. Dalje je bio tucanik, a put su održavali putari. Postojale su i zidane putare pored puta. Jedna je bila u Nepričavi gde su putari držali alat, kolica i drugu opremu potrebnu za održavanje puta. Zidana je iste godine kada je i put presut u stavljen u funkciju. Putari su imali deonice koje su održavali. Sa malim žutim barjačićima obeležavali su dokle su stigli sa tim svojim radovima određenog dana. Glavna namena barjačića bila je da upozore vozače da se izvode radovi na tom delu puta i da obrate pažnju na putara. Na određenim delovima puta bile su kamare tucanika raznih granulacija sa kojima su putari popunjavali te tzv. udarne rupe. Putari su bili zaduženi i za održavanje odvodnih kanala i propusta. Bilo ih je nekoliko, izvesni Jeremić, Ranisav Petrović, otac Miće Petrovića otpravnika vozova, zatim Života Gavrilović, a imali su i nadzornika za puteve zaduženog za tu putaru. Posle Živote prestalo je da se putariše jer je put bio asfaltiran i nije bilo potrebe za putarima. Te poslove je prauzela Tahnička sekcija za puteva iz Valjeva čiji je šef bio inženjer Atanacković, a obuhvatala je Valjevo i Šabac, podređena Direkciji za puteve Srbije koja je bila smeštena u palati Albanija u Beogradu. Taj put, kao i kasnije druge presute puteve, meštani su prozvali „džada“ po turskoj reči cadde (caddesi) a znači put-drum-ulica. Toliko se ustalila da skoro niko nije govorio put, već isključivo džada,pogotovu u selima. Vremešniji meštani i danas ponekad koriste taj turcizam. Čak je to opevano i u nekim stihovima. Brat Mare Đurković – Srboljub Savković, neženja iz Nepričave, odnosno ujak Milke Mitrović, učiteljice, dolazio je često u Lajkovac, da popije neku u „Koreji“ i da čuje novosti iz varoši. Bio je poznat po tome što je voleo da govori u stihovima. Jednom je prolazio pored berbernice Miše Bricka gde je bilo više mušterija i otvorena vrata jer je bilo leto i neko ga zamoli da kaže nešto u stihu. A Srboljub kao iz topa: Mišo, kad briješ čoveku bradu zašto gledaš na džadu!?
Srbin ortak bio je Milinko Mirić Kačerac iz Rubribreze koji je imao najdublji glas u okolini. Operski pevači bili su male mace za njega. Došao je iz Kalanjevaca, dolina+ Kačera, što se može pretpostaviti i po nadimku. Stanovao je kod sestre, inače supruge Drage Stefanovića Mačka i sam sebe izdržavao. Raznosio je opštinsku poštu po okolnim selima, voleo je da popije i uvek kod sebe imao flašu sa rakijom ali nikada nije pio dok svu poštu ne podeli, odnosno dok ne završi posao, a onda, ma gde se našao, sedna i pošteno se napije. Često uveče nije stizao do kuće pa je spavao bilo gde, ali na posao nikada nije kasnio i bio je veoma savestan što se posla tiče.
Moram pomenuti još jednog interesantnog čoveka koji je živeo u Rubribrezi. To je Sreten Nedeljković ili kako su ga zvali Muta Ciganin koji je bio potpuno gluvonem ali se veoma lako sporazumevao sa ljudima kod kojih je povremeno radio, uglavnom fizičke poslove. Čak je i izgovarao po neku reč ali nerazumljivo, svima je govorio „bato“ i samo to je mogao da kaže, ali je bio jasan kada bi nešto pokazivao mimikom. Stanovao je prvo u nasleđenom kućerku u Dubravi a kasnije u Došića kolibi u njivi zvanoj Livade. Najviše vremena provodio je u varoši. U vreme vršaja bio je ložač parne mašine koja je pokretala Došića vršalicu. Svi su ga znali i rado je bio priman u selu kod meštana koji su ga uvek nudili da nešto pojede i popije. Kada je ostareo, oboleo i nije mogao više brinuti o sebi, Milinko Bojičić, koji je tada bio predsednik opštine, uspeo je da ga preko centra za socijalnu zaštitu smesti u dom za stara lica u Ubu gde je umro i tamo sahranjen.
Presipanjem puta od Lajkovca do Slovca proradila je i autobuska linija na relaciji Valjevo-Beograd preko Lajkovca čime je skraćeno vreme putovanja za pola sata u odnosu na liniju preko Uba. Pre toga putnici iz Lajkovca putovali su vozom do Valjeva a ko je išao dalje postojale su tri autobuske linije i tri parkirana autobusa: Valjevo-Kosjerić i dalje dolinom Skrapeža do Požege i Užica, Valjevo-Loznica preko Osečine i Valjevo-Šabac preko Koceljeve. Kada stigne voz u Valjevo putnici ulaze u prastare autobuse koji su imali isturene blatobrane iznad točkova i deo gde je bio motor sa velikom haubom koja je to pokrivala, kao kod starih FAP-ovih kamiona. Kondukter se peo merdevinama sa zadnje strane autobusa i slagao prtljag na veliki pak-treger koji je imao nisku ogradicu pa ako pada kiša preko toga se stavi cerada. To je bilo pre i u vreme okupacije, ali su ti autobusi saobraćali i jedan period posle rata. Kasnije je osnovano saobraćajno preduzeće „Strela“, kada su nabavili trofejne autobuse iz Engleske. Krajem 50-ih otvorili su liniju za Beograd pa su Valjevci počeli polako napuštati „ćiru“ i počeli putovati autobusima za Beograd preko Obrenovca, čime su skraćivali vreme putovanja. Put od Slovca do Lajkovca još nije bio asfaltiran, a od Slovca prema Valjevu bio je asfaltiran stim što je u naseljenim mestima bila, po nekim propisima u to vreme, i dalje kocka sve do početka 80-tih godina. Kocka je bila postavljena i na delu majdana u Slovcu. Kada su nam naši bivši logoraši koji su u Nemačkoj radili i po domaćinstvima govorili da su u Nemačkoj asfaltirani putevi do njiva, nismo im verovali, ali smo se mnogi od nas u to uverili kasnije.
Preko puta kuće Leje Grujičića, gde se levo skretalo ka rampi prema Triangli bio je jedan mali neiskorišćen prostor u obliku trougla gde je bila bandera koja je služila da se za nju veže anker rasteretnog stuba preko puta, naspram Lejine kuće. Taj prostor je služio kada su opštinski dobošari, Kujica, Ratko, Ostoja i drugi čitali neka saopštenja ili naredbe vlasti.
Foto: Mali trg preko puta kuće Leje Grujičića gde su se deca rado igrala. Levo je porodična kuća i prodavnica trgovca Milovana Stanića sa originalnom fasadom, do nje žandarmerijska stanica i dalje kuća Dragoljuba Kamenice, šnajdera i dr. Preko puta je Kolonija a u daljini se vidi železnička stanica
Ta saopštenja su počinjala rečima: Pažnja, pažnja, daje se na znanje…Bio je to jedini način lokalnog informisanja dok kasnije nije postavljeno ozvučenja sa velikim zvučnicima na važnijim lajkovačkim raskrsnicama i pojedinim mestima u glavnoj ulici gde je frekvencija prolaznika bila najveća. Ceo taj „audio sistem“ postavio je i održavao Ivan Grabant koji se početkom rata doselio sa porodicom u Lajkovac iz Slavonije. Sve u vezi sa strujom on je radio, održavao to malo mreže, naplaćivao, pisao priznanice…Na toj banderi u trouglu nije bilo struje pa su se deca koja su obožavala tu da se igraju takmičila u penjanju na drvenu banderu. Jedna od atrakcija na tom prostoru bila je kada iz Bukovika kod Aranđelovca dođu Cigani Čergari sa mečkom koja igra i penje se uz banderu. Od starog poderanog sita pravili su doboš razapinjanjem ovčije kože pa je ceo taj spektakl imaoi muzičku podlogu. Mečke koje su vodili najčešće su se zvale istim imenom – Božana. Jedan je lupao u doboš i pevao Božani da se penje, kao spontano, a drugi je držao lanac vezan za brnjicu kojim je Božana bila vezana i ogromnu motku koju su držali mečki iznad glave i terali da igra i da se penje na banderu. Kada se predstava završi onda bi prevrnuli šešir i stavili na zemlju ispred publike u koji su prisutni ubacivali po neku paru da bi se mečka prehranila, a oni zaradili za svoj trud i da prehrane decu kojih je bilo dosta i koja su išla sa njima. Meštani su im donosili hranu i staru iznošenu odeću i igračke za decu. Često su se mogli videti na putu prema Valjevu kako jedno neuhranjeno kljuse vuče taljige, sa ili bez cerade, za koju je privezana mečka, uz obavezno svraćanje u usputna sela. Spavali su gde se zateknu, pored puta, negde na slobodnom prostoru u selu ili gradu. Imali smo i mi Lajkovčani naše mečkare, lokalne. Jedan od njih je bio Toja Ciganin iz Dubrave koji je sa pomoćnikom Ćekom i njihovom Božanom išao po okolnim selima pogotovu za vašare i druga javna okupljanja najčešće u porti crkvi, a išli su i od kuće do kuće gde su se okupljale komšije i gledale tu njihovu predstavu. Kada su se pojavila prva društva za zaštitu životinja njihov prvi zahtev bio je da se prekine sa zloupotrebom mrkog medveda kao zaštićene vrste.
Foto: Mesecima su putovali i spavali gde stignu
Foto: Na lajkovačkoj kocki: Branko Marković-Bandža, Rale Maksimović, Velja Mitrović-Tuljan, Mića Stefanović-Vojkin, Mica Đurić i Zagorka Ivković. Ulica sa kockom je nekako bila kultno mesto u Lajkovcu. Posedujem na desetine fotografija slikanih na lajkovačkoj kocki
Već pomenuti Leja imao je kuću preko puta tog malog trouglastog trga koju je napravio 1934. godine. Sa velikom porodicom živeo je u Selu Lajkovcu a ova kuća mu je služila za povremeni boravak i za izdavanje. Međutim, kada se rat završio opštinske vlasti su te stanove delile na besplatno korišćenje pojedinim železničarima koji su došli sa strane a nisu imali smeštaj u Lajkovcu. Po izlasku jednog od njih, Bibe Maksimovića kada se preselio u Beograd, Lejin sin Živadin uspeo je da se useli u taj jedan stan u sopstvenoj kući. Radio je kao prvi vozač, prvog sanitetskog vozila „Škoda“ u lajkovačkoj ambulanti. Živadin je bio vrlo odgovoran i stalno je nešto čačkao oko vozila, prao i održavao u besprekornom stanju, a parkirao je ispred kuće u glavnoj ulici. Kada bi izvršio neku popravku pokupio bi par klinaca iz komšiluka, stavljao ih u „Škodu“ i odlazio kao na probnu vožnju do Rubribreze, najčešće do iznad Bele ćuprije gde je bila raskrsnica. Ako je putar, zadužen za tu deonicu, dobro održavao put onda bi Živadin dostizao duplo veću brzinu od „ćire“ pa je izlazio i na 80 km/h. Klinci su se oduševljavali tom velikom brzinom i Živadina su spontano prozvali Fanđo. Huan Manuel Fanđo bio je dugogodišnji i neprikosnoveni prvak sveta u trkama formule 1. Kada je jedan od tih klinaca porastao i našao se kao avanturista u Buenos Airesu u Argentini slikao je spomenik Fanđi a fotografiju doneo našem lajkovačkom Fanđi-Živadinu.
Foto: Spomenik Huan Manuel Fanđi u Buenos Airesu
Ta „Bela ćuprija“ u Rubribrezi bila je tipska za sve ćuprije na putu od Ćelija prema Valjevu, a verovatno i na drugim putevima u Srbija. Ista je bila i Kamena ćuprija u Lajkovcu, zatim od Slovca prema Valjevu kojih je bilo nekoliko. Ćuprije su bile sužene i izdigune iznad niveleta puta sa jedne i druge strane i sa ogradama od kamenih blokova. Sa obadve strane bili su postavljeni saobraćajni znaci koji su označavali prvenstvo prolaza preko mosta. To je nekako funkcionisalo dok je bila kocka i dok su brzine bile manje. Bilo je i udesa a navešću jedan primer. Bio je u Valjevu jedan poznati muzičar po imenu Aca Havajac koji je među prvima fantastično svirao na takozvanoj havajskoj gitari po čemu je i dobio nadimak. Svirao je u Valjevu u orkestru gde je vokalni solista bio tada još nepoznati Miodrag Miki Jevremović. Jednog dana vozio ga je na Vespi njegov drug prema Slovcu i na jednom od tih suženih propusta gde je imao prednost naišao im je u susret neki veliki auto ili čak kamion koji nije poštovao postavljeni znak i u poslednjem trenutku ušao na most. Ovaj sa Vespom je naglo prikočio, a Aca sa zadnjeg sedišta nije pratio situaciju, preleteo je preko vozača i glavom udario u tu veliku gromadu ograde od kamena. U to vreme propisi nisu nalagali nošenje kacige i Aca je tragično nastradao na licu mesta. Kasnije su svi ti propusti prošireni.
Put kroz Lajkovac i od Ćelija do Slovca asfaltiran je krajem 60-ih godina, posle završetka Ibarske magistrale. Ostao je neasfaltiran samo od Ibarske u Ćelijama preko Petke do Lazarevca, deo koji je dosta kasnije asfaltiran i koji nikada nije bio dobro urađen, pa ni danas.
Ibarska magistrala izgrađena u periodu od 1960. do 1965. godine, je državni put prvog „B“ reda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Proteže se od Beograda kroz opštine, Lazarevac, Lajkovac, Ljig, Gornji Milanovac, Čačak, Kraljevo i dalje preko Raške ka Novom Pazaru u ukupnoj dužini od 285 kilometara. Od Preljine do Kraljeva ide paralelno sa rekom Zapadnom Moravom, a zatim se od Kraljeva ka Novom Pazaru usmerava ka jugozapadu i ide paralelno uz reku Ibar, po kojoj je dobila ime. To je najopasnija saobraćajnica u Srbiji sa mnogo crnih tačaka od kojih su neke i u našoj okolini, Ćelije, Županjac–Dudovica, Ljig–Dići, Ugrinovci, Rudnik… Drugog decembra 1980. godine na području opštine Lazarevac u Velikim Crljenima poginilo je, u jednom udesu, 18 lica od kojih su 6 vojnici upućeni u prekomandu. Teško je naći mesto gde se nije dogodio neki saobraćajni udes. Malo je rasterećena kada je završen autoput „Miloš Veliki“ do Pakovraće ali vozači teretnih vozila, uz neke kalkulacije, i dalje voze Ibarskom preko Rudnika prema Čačku i obrnuto. Od puštanja autoputa i kroz glavnu ulicu u Lajkovcu može se primetiti velika frekvencija saobraćaja pogotovu velikih kamiona, tzv. kada kojih prođe više desetina dnevno.
Ibarska je rađena sa malo savremenih mašina i kamiona. Sećam se, kada je građena kroz našu opštinu, kroz Ćelije, da su Bajići iz Jabučja, između ostalih, sa zaprežnim „gumarabama“ sa nekim improvizovanim mehanizmom za istovar i sa konjima koje su zvali „štajerci“ a koji su bili dosta debeli i široki nekakve čudno braon boje i žutom grivom, sa ogromnom kopitama takođe obraslih tom žutom dlakom vukli zemlju sa Pantića (Čečića) brda u Ćelije i nasipali trasu buduće Ibarske. Ceo taj deo Lajkovca bio je nakako podređen izgradnji magistrale i dosta Lajkovčana je sa konjima i kolima angažovano za prevoz zemlje za nasip.
Nema više lajkovačke kocke, prekrivena je asfaltom.
Sada smo već svi svedoci izgradnje autoputa „Miloš Veliki“ i lajkovačke petlje najveće na ovom autoputu. Ne bi me iznenadilo da neko izmisli novu pesmu „Ide Mile lajkovačkom džadom“.
Preko 110 priča sličnih ovoj o starom Lajkovcu i Lajkovčanima možete naći u knjizi STARI LAJKOVAC, II izmenjeno i dopunjeno izdanje.
