Lajkovčanka Emilija Marić, studentkinja Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju je svoja prva praktična iskustva i kontakt sa decom sa smetnjama u razvoju ostvarila kao volonter u Udruženju BaziMili, prvenstveno na inkluzivnim radionicama. Kada je u opštini Lajkovac uvedena usluga socijalne zaštite Lični pratilac deteta, a prethodno je završila i neophodnu obuku, Emilija se bez dvoumljenja prijavila za oglas na posao i postala lični pratilac dečaku sa autizmom Lazaru, koga je već kroz angažovanje u udruženju upoznala. U startu je pokazala spremnost i veštinu za rad sa decom sa teškoćama u razvoju.
Za Emiliju su iskustva ličnog pratioca dragocena i lično i profesionalno:
“Za posao ličnog pratioca sam se prijavila jer studiram defektologiju. Želela sam da steknem neko novo iskustvo kroz rad sa Lazarom.
Najveći izazov je bio da ga što bolje upoznam, njegove potrebe i navike. Da uspostavimo komunikaciju i da me što pre prihvati.
Svaki početak je težak, kako za mene tako i za Lazara i ostalu decu iz odeljenja. Bili su radoznali i pomalo uplašeni. Razgovarali smo, odgovarala na svako njihovo postavljeno pitanje o različitosti njih kao tipične dece i njegovog stanja i posebnim potrebama. Kada se radi ovaj posao smatram da je bitno pratiti i decu iz razreda i sa njima izgraditi dobar odnos, tj. odnos poverenja koji sam ja imala sa ‘mojim’ odeljenjem V/4. Svakim danom je njegov odnos sa drugarima napredovao. Deca su lično počela da mu se obraćaju, razgovaraju sa njim, igraju se na odmoru uključuju ga u njihove aktivnosti na času i van njega, dok sam ja na početku bila most između njih.
Sa nastavnicima i timom iz škole imala sam dobru intrakciju i saradnju. Lični pratilac koji je svaki dan sa detetom je potreban nastavnicima da bi realizovali nastavu na času tj. Kako bi se svi zajedno prilagodili (nastavnik, odeljenje-deca, Lazar i ja) njegovim potrebama, ukoliko je to u nekim momentima potrebno.
Za ovaj posao treba imati dosta strpljenja mnogo ljubavi i empatije. Sada po završetku školske godine kada vidim koliko je Lazar napredovao i koliko su neke moje ideje bile nezamislive na početku, shvatam da sam sam ispunila svaki svoj cilj. U njegovoj samostalnosti, odgovornosti prema školi, nastavi, odnosu sa nastavnicima i decom iz odeljenja (socijalizacija koja je i najbitnija).
Smatram da bi deca sa smetnjama u razvoju postigla bolje rezultate kada uče u inkluzivnom okruženju u redovnim školama, nego kada se obrazuju u izdvojenim odeljenjima i sredinama i da se nivo učenja za svu decu podiže, a time se postiže bolja socijalna uključenost svih. Koristi u sistemu inkluzivnog obrazovanja imaju i zaposleni (prvenstveno nastavnik, pedagog, psiholog, defektolog, logoped) jer se kvalitet njihovog rada unapređuje kao što je u našoj školi u Lajkovcu. Ovo obrazovanje donosi dobrobit svakom detetu, pojedincu, zajednici i društvu u celini. Za posao ličnog pratioca se nedovoljno zna i dosta ljudi odustane jer plata nije srazmerna odgovornosti koju posao nosi. Mi imamo samo jedan, ali veliki zadatak otvoriti svoje srce iskreno za našu decu sa smetnjama u razvoju, shvatiti njihov svet i pomoći im da se uklope u ovaj svet.”
Lazar je peti razred završio sa odličnim uspehom.
Emiliju i Lazara Lajkovčani su svakodnevno viđali zajedno i prepoznavali kao tandem na jednom uzvišenom zadatku. U svojoj misiji, Emilija ima puno poštovanje i podršku sugrađana, posebno svojih vršnjaka.
