Piše: Toma Petrović
U drugom dopunjenom izdanju knjige Stari Lajkovac detaljno sam opisao nekoliko ulica, naravno i glavnu, u smislu gde je ko pravio prve kuće u Lajkovcu, gde je ko stanovao i druge detalje oko porodica i pojedinaca iz tih ulica. Jedna od starijih kuća koju je napravio na svom porodičnom imanju u Ulici Kralja Petra I broj 5 bila je i kuća Aleksandra Grujičića.
Tu kuću delio je samo sokak prema igralištu od porodične kuće i prodavnice Milovana Stanića u Gornjem Kraju.
Foto: Stara Lejina kuća sazidana 1931. godine u ulici Kralja Petra I broj 5
Aleksandar Leja Grujičić rođen je u Selu Lajkovcu 1900. godine. Poživeo je 55 godina i, u ne tako dugom životu, ženio se dva puta, jer mu je prva supruga umrla na porođaju kada je i dete stradalo. Prva supruga Jelena rođena je od oca Savić Vojislava u Jabučju, 1902. godine. Sa njom je Leja imao pet ćerki: Nadeždu rođenu 1921. godine koja je umrla kao beba iste godine, Dragu rođenu 1923. godine udatu u Rubribrezu za Radomira Ivkovića sa kojim je imala Milicu i Miloja, Milenu rođenu 1926. godine, udata za Milana Vrankovića iz Šapca, živeli su u Ćelijama i imaju Maru i Miodraga. Četvrta Lejina ćerka iz prvog braka bila je Milenija, zvana Mila, rođena 1927. godine medicinska sestra instrumentarka, učesnica Sremskog fronta gde je upoznala oficira Čedomira Rožića sa kojim je imala Slobodanku i Slobodana. Kada se razvela od Rožića udala se ponovo, ovog puta za Lajkovčanina Petra Petrovića, zv. Burbika, sa kojim nije imala dece. Peta Lejina ćerka bila je Stanka, rođena 1929. godine, bila udata za Predraga Ostojića, železničkog radnika iz Strmova, živeli su u Lajkovcu i imali Radmilu i Svetislava.
Iz drugog braka sa Stanislavom Tašić, rođenom 1905. godine, takođe u Jabučju imao je dva sina i ćerku. Živadin, rođen 1933. godine, Živko, rođen 1934. godine, oženjen iz Dupljaja sa Brankom Mićić, živeli u Lajkovcu i ćerku Vera, rođenu 1936. godine udata za Radosava Srećkovića iz Slovca, živeli u Valjevu i u braku su imalu sina Aleksandra-Acu koji u braku sa Gordanom ima ćerke Anu i Jovanu.
Foto: Živadin
Od svih osmoro Lejine dece posebnu pažnju mi je privukao Živadin, koji je oženjen sa Leposavom, ili kako je on zove Lecom, rođenom Popović, 1942. godine u Darosavi. U braku imaju Nedu (1961) i Sašu (1968), sada već i unuke od Nede – Nemanju i Bojana. Saša se ženio dva puta i u prvom braku sa Vesnom ima sina Uroša (1994). U drugom braku sa Slađanom, ima ćerku Nedu (2013).
Foto: Živadinova generacija iz 1933. godine u Osnovnoj školi u Selu Lajkovcu, snimljeno 1942. godine. Učitelj je bio Cvetko Gligorić koji se zamenio sa Slobodanom Živkovićem i otišao u Šarbane, a Slobodan došao u Selo Lajkovac. Cvetko je umro u Mostaru 2000. godine
Živadin je rođen 18. aprila 1933. godine, na Vaskrs, u Selu Lajkovcu. Završio je 4 razreda osnovne škole u Selu Lajkovcu, a zatim malu maturu, 2 godine u Valjevu i jednu u Lazarevcu gde je maturirao. Po završetku male mature o trošku države upisao je Poljoprivredno mašinski tehnikum u Vinkovcima gde je završio 2 godine a onda je država ukinula plaćanje i morala je da se plaća treća godina pa je napustio jer otac nije imao dovoljno novca da plaća školovanje i vratio se u Lajkovac.
Foto: Živadinova ženidba. To je bila prva „motorizovana“ svadbena povorka u Lajkovcu. Mlada i mladoženja su u GAZ-u Električnog preduzeća iz Lajkovca po odobrenju Bore Rаjića direktora. Vozio je Aleta iz Banje Vrujci
Završio je električarski zanat uz rad u „Elektronu“ u Beogradu, u večernjoj školi „Đuro Salaj“ gde su mu priznali 2 godine pa je odmah upisao treću godinu koju je sa uspehom završio i zaposlio se u lajkovačkoj Ložionici. Iz Ložionice je prešao u Električno preduzeće u Lajkovcu čiji je direktor bio Bora Rajić. Pored električarskog zanata imao je položen vozački ispit sa odsluženja vojnog roka u auto jedinici u Ljubljani. Na inicijativu direktora Električno preduzeće je kao poklon kupilo lajkovačkoj Ambulanti sanitetsko vozilo „Škoda“. Pošto nisu imali vozača Rajić je ustupio Živadina na 17 meseci da vozi taj sanitetski auto.
Foto: Prvo sanitetsko vozilo „Škoda“ lajkovačke ambulante vozio je Živadin
Bilo je to posleratno vreme kada je u Lajkovcu bilo malo automobila a i vozača. Živadin je voleo da vozi. Jednom su se okupili lajkovački mladići i razgledali „Škodu“, a Živadin im je sa ponosom objašnjavao sve što je znao o tom sanitetskom vozilu. Onda se ponudio da ih malo provoza do Belog mosta u Rubribrezi. U sanitet je seo Mile Likušić i još tri momka. Živadin je jurio 40 km/h po makadamu prepunog rupa. Iza njega se dizao ogroman oblak bele prašine koji je završavao na stablima jabuka i oraha koji su bili posađeni pored puta i pruge. Sreli su samo jedan guravi autobus koji je išao iz Valjeva. Na krovu su bile koferi i druge stvari putnika čvrsto uvezani na nosače krova. Iza zadnjih vrata bile su merdevine kuda su dizali te kofere na krov. Pošto je vozio brzo prozvali su ga Fanđo po Juan Manuel Fanđi koji je bio aktuelni i dugogodišnji prvak sveta u automobilizmu. Retki preživeli pojedinci još uvek tako zovu Živadina.
Živadin je vojni rok služio u auto-jedinici gde je položio određene kategorije za vozače motornih vozila koje je kasnije preveo u civilne. Najduži period služenja vojnog roka proveo je u mirovnoj operaciji JNA na Sinaju.
Foto: Na redovnim zadacima UNEF-a na Sinaju 1956. i 1957. godine sa vozilima DODŽ (Dodge) sa ponosom su nosili simbole JNA i Jugoslavije
Krenuli su iz zagrebačkog garnizona vozom do Šibenika a onda su ukrcani na brodove „Partizanka“, „Čelik“ i „Triglav“. U rano popodne 24. novembra 1956. godine konvoj je krenuo uz svečani ispraćaj. U Port Said stigli su na Dan republike 29. novembara. Misija je brojala 75 oficira, 110 podoficira i 573 vojnika. Pre polaska jedan kapetan KOS-a obavio je razgovor sa Živadinom i drugim vojnicima koji im je između ostalog rekao da ako se nešto desi njihove drvene sanduke sa stvarima poslaće porodicama. To mu je nekako najteže palo. Živadin je vozio sve vrste raspoloživih vozila koje su odvezli na Sinaj, kamione GMC, za patroliranje džipove Vilis (Jeep Villys) kao i vozila tipa Dodž (Dodge). Da bi održavali direktnu vezu sa GŠ JNA korišćeni su radio-uređaji velikog dometa i opsega PCSCR 300, a za vezu unutar odreda i koordinaciju s Komandom UNEF, korišćen je radio-uređaj tipa PCMK-2. Radio-veze između komandi održavane su pomoću radio-stanica PCSCR-300 i PCANGRC-9 (popularne ”angerice”, sa ”biciklom-generatorom”). Telefonsku vezu podržavala je centrala MIP-10 i telefonski aparati PTI-49. Iz zemlje je poneto i 12 kilometara telefonskog kabla. Jedinice su dobile najbolje što je JNA tada imala, kompletna oprema je preuzeta iz ratnih rezervi. Uz nove uniforme, odred je bio dostojan reprezent JNA. Već četvrtog decembra našoj misiji dodeljen je izuzetno težak zadatak: pokret duž razorenih komunikacija od Sueckog kanala prema Istoku. U četiri pravca, Odred, praktično sam u pustinji, kreće od Ismailije prema El Auji, i dalje prema El Arišu, najvećem gradu na Sinaju. Na tom putu nailazili su na dosta egipatskih leševa koje su usput sahranjivali. Sa demarkacione linije 22. decembra anglo-francuske trupe se povlače, a dan kasnije, 23. decembra naređeno je pregrupisavanje mirovnih snaga. Odred je 12. januara dobio zadatak da uđe u El Ariš, što je i učinio 15. januara, na oduševljenje lokalnog stanovništva, uz šenlučenje i skandiranje. Naš odred je posle 75 dana napornog nastupanja preko prostora, gde je najveći deo komunikacija bio uništen, ušao u najznačajniji grad Sinajskog poluostrva, pa je dalje nastupanje prema Gazi i demarkacionoj liniji bilo lakše. Pri tome naša jedinica nije ušla u Gazu, već je samo jedna četa bila korišćena i presudno uticala za smirivanje demonstracija. Naš Odred je zauzimao centralni sektor sa Šveđanima i Indonežanima kao susedima, a dublje, prema Šarm El Šeiku, bili su Indusi. Odred je postavio kontrolne punktove na obe komunikacije koje vode iz oblasti El Auja. Upravo je nama dodeljen najsloženiji zadatak: kontrolisati situaciju od Sredozemnog mora do linije udaljene 20 kilometara južno od El Kusaima, na delu demarkacione linije dužine 100 kilometara i odgovarajućih zoni bezbednosti po dubini (500 metara zabrane kretanja naoružanim licima, odnosno 50 metara gde su mogli da se kreću samo mirovnjaci i vlasnici imanja). UNEF je tako obezbedio 209 kilometara dugu granicu Egipta i Izraela. Po dubini od pet kilometara noću i dva kilometra danju nije smelo biti vojnih lica. Taj položaj nije se menjao od drugog marta 1957. godine, osim kada je general Berns prvog avgusta naredio zauzimanje novih položaja na južnom odseku do Akabskog zaliva. Pre toga Odred je uglavnom angažovan na zadacima kontrole i obebeđenja na svom uobičajenom sektoru (Rafa-El Kusaim).
Foto: Nа službenom motociklu sa kolegom Acom Jovanovićem
Vozila su bila iz naše ratne rezerve, nisu vožena pa su se često kvarila a i vozači nisu navikli na tako surove pustinjske uslove. Pored patrola, zaseda, straža vladao je i potpuno narmalan trupni režim u kome je bilo mesta i za kulturno-zabavni život, sportska takmičenja, filmske projekcije; uz priručnu biblioteku, šah, žurnale, slušanje radija, korišćenje razglasa itd, život je svakako bio lakši. Taj period života Živadinu je ostao duboko zacrtan u sećanje.
Foto: U Električnom preduzeću u Lajkovcu Živadin je vozi TAM-ića od 1,5 tona
Posle odsluženja vojnog roka Živadin se zaposlio u Ložionici gde je radio kao električar. Mladen Pakić mu je omogućio više odlazaka vozom, pa i u radno vreme u Aranđelovac gde je položio dodatne ispite za elektrotehničara jake struje. Kada je to završio upisao je Elektrotehnički fakultet, odsek energetika u Beogradu. Pošto je bilo naporno putovati iz Lajkovca, supruga Leposava se zaposlila u Beogradu, Živadin je napustio železnicu i totalno se posvetio studiranju. Pismeno je tražio da ga ŽTP Čačak stipendira iz radnog odnosa. Prihvatili su mu zahtev za stipendiju uz ugovor po kojem je po završetku studija trebao da radi određeni period na železnici. Živeli su od Leposavine plate dok nije završio fakultet u 35. godini. Kada je bio 4. godina fakulteta dobio je nalog ili sugestiju od železnice da uzme izborni predmet elaktrična vuča. U zadnjoj godini fakulteta zbog loše materijalne situacije morao je dežurati kao tehničar, najčešće noću, u GSP Beograd na održavanju elektrovučnih postrojenja za tramvaje i trolejbuse. Danju je učio a noću dežurao. Po obavezi iz ugovora radio je najpre na elektrifikaciji železnica gde je ostao 13 godina. Dobio je dvosoban stan od železnice na Belim Vodama. Bio je vođa elektrovučnih podstanica i postrojenja na relaciji Tovarnik-Preševo. Lično je predsednik J.B. Tito bio zainteresovan da se u određenom roku završi ta elektrifikacija do Preševa. Ustupio je 6 vagona plavog voza za radni voz ekipe elektrifikacije. Taj radni voz bio je lociran u Grdelici. Kada je završio poslove na železnici, zaposlio se kao glavni inženjer u preduzeću “Elektron” u Beogradu. Dobio je zadatak od generalnog direktora Dragana Obradovića da napravi reorganizaciju “Elektrona”. Posle nekog vremena postao direktor OUR-a “Montaža” u dva mandata. U tom periodu pomagao je Lajkovac finansijski koliko god je mogao i koliko su mu mogućnosti dozvoljavale. Posebno je voleo da pomogne fudbalskom klubu “Železničar”, što u izvođenju eletkričarskih radova, što finansijski, kupovini dresova i sl. Veliki doprinos dao je prilikom izgradnje vodovoda Nepričava-Lazarevac i na osnovu toga dobijena su dva priključka za uključenje Lajkovca na vodovod (jedan kod Bajića kafane i jedan kod autobuske stanice). Tada je predsednik opštine bio Bogoljub Marković.
Foto: Moralo se malo i u politiku, ali samo u domenu pomoći legalno izabranoj lokalnoj vlasti
Posle dva direktorska mandata u “Elektronu” radio je po terenu. Najviše se zadržao u Rusiji, u mestu Ostaškovo između Moskve i San Petersburga, zatim u Ufi koja je preko 1350 kilometara udaljena istočno od Moskve. Posebno je naglasio da ga je boravak u afričkoj ostrvskoj državi Sao Tome i Principe fascinirao. Radili su instalaciju i napajanje jednog ogromnog hotela “Miramar” koji je bio planiran za održavanje nekog velikog afričkog skupa. Lokalno vlasti su bile prezadovoljne obavljenim poslom da je predsednik te male države ponudio Živadinu mesto ministra energetike u vladi Sao Tome i Principe. Naravno Živadin je to odbio i vratio se u svoju Srbiju. Posle penzionisanja 1996. godine preselio se u porodičnu kuću u Lajkovac koju je renovirao još dok je radio u Električnom preduzeću u Lajkovcu. Pošto nije mogao menjati mesto i fasadu, na već postojeću kuću dogradio je sprat i potkrovlje i napravio još jednu u dubini dvorišta sa prizemljem i dva sprata u vreme dok je otišao u penziju. Kao penzioner radio je kao profesor u Srednjoj tehničkoj školi u Lajkovcu gde se zadržao 9 godina (1996-2005.)
Foto: Sa kolegama profesorima u Srednjoj tehničkoj školi u Lajkovcu
Kada sam ga pre izvesnog vremena sreo na ulici čestitao sam mu 90. rođendan i pitao čime se bavi, odgovorio mi je da treba da završi još 2 kupatila, na 1. i 2. spratu. Kada sam posle par dana otišao kod njega kupatila su već bila završena i u njih je ugrađena najbolja sanitarna oprema. Još mi je rekao da neće više da radi i da će sve to da preda sinu koji živi u Beogradu i bavi se građevinarstvom.
U staroj Lejinoj kući građenoj 1931. godine za vreme rata stanovali su nemački oficiri, a odmah posle rata opština je 2 stana dodelila na korišćenje podstanarima, pa su tu između ostalih stanovali Martin Kocjan i Biba Maksimović, mađinovođe, zatim Mile Lazarević i Radojica Vujić. Jedno vreme je bio foto klub “Panorama” a kasnije pekarska, pa staklorezačka radnja, RTV servis i ko zna šta već…
Foto: Pre izvesnog vremena deca su mu obeležila 90. rođendan
Nedavno su mu deca organizovala proslavu 90. rođendana, ušao je u 10. deceniju života kao jedan od malog broja Lajkovčana. Uživa u penziji, još uvek vozi auto, veoma je vispren i oštrog uma. Voli Lajkovac nesmanjenom žestinom otkako je rođen. Vremena i tehnologije se menjaju ali ostaju dela, šta je čovek uradio za društvo, porodicu, pa i sebe lično.
petrovictoma@yahoo.com
