Gradska biblioteka Lajkovac upriličila je na Bogojavljenje, na prvu godišnjicu od smrti kniževnika “VEČE SEĆANJA”, u spomen na književnika Radovana Belog Markovića.
U programu koji je osmislio i organizovao kolektiv lajkovačke biblioteke učestvovali su najbolji poznavaoci, najbliži saradnici i prijatelji jednog od najznačajnijih srpskih književnika: prof.dr. Radivoje Mikić, dr Slađana Ilić, mr Daren Milivojević, direktorka Gradske biblioteke Lajkovac Biljana Bogdanović. Odabrane priče iz književnikovog stvaralačkog opusa kazivala je Radmila Novaković.
Dolaskom na ovaj skup, počast književniku na prvu godišnjicu njegove smrti odali su porodica, brojni Lajkovčani, a i poštovaoci lika i dela Radovana Belog Markovića iz Valjeva i Beograda, poput Slavice Garonje i Miloša Jevtića, prvih dobitnika u spomen književnika ustanovljenih novinarske i književne nagrade.
Atmosfera u sali bila je duboko emotivna, a kompletan događaj dostojanstven i primeren.
Na video bimu smenjivale su se sve vreme prikladne fotografije iz bogate arhive lajkovačke biblioteke, a veče je počelo prilogom novinara RTS –a Radovana Lazarevića o književniku Radovanu Belom Markoviću.
Prisutnima se najpre nadahnutom besedom obratio mr Daren Milivojević:
“Godine nam se broje od rođenja. Kada te godine prođu, kreće se iz početka. Ponovo se broji – godina, deset, pedeset, i sve tako u nedogled. Zemlja si, i u zemlju ćeš poći, kažu knjige staroslavne. Ljudski rod je kao lišće koje opada i koje vetar raznosi, uzvikuje antički pesnik kroz vekove. Da, odveć je izvesno da to ne prolazi vreme, već mi prolazimo. Samo, ne prolazimo na isti način, pozornicom života. Neko od života napravi pozornicu, nekom je pozornica velika, nekom je mala, neko se na njoj sapliće, a neko juri. Svako na svoj način, onako kako mu je Bog namenio. Nasuprot pozornici, nalazi se gledalište, tu je rodbina, tu su prijatelji, tu su mnogobrojni ljudi kao što su večeras ovde svi koji vole i poštuju dragog nam i nikad prežaljenog Radovana Belog Markovića.
Ne nalazeći u sebi dovoljno sile i veštine uma kojima bih duhovnim okom sagledao nesagledivo većeg i grandioznijeg čoveka od svoje malenkosti, prepustiću to boljima i viđenijima od sebe. Dozvolite mi da vam ispripovedam nešto od srca, jer se uzdam da ću gledajući srce nešto valjano i kazati. Radovan beše čovek knjige, ali i čovek knjiga, znanjem svojim nadvisio je kako Veliki, tako i Mali Povlen, ali i mnoge učene i priučene glave svoga doba. Tako je srpski jezik bogat, a savremeni pisci ga često modernizuju i osiromašuju, Radovan se prihvatio mesijanske uloge spašavanja srpske književnosti pokazujući, ali i dokazujući da se u svinjarskom i kraljevskom jeziku srpskom nahodi obilje tvoračke snage, od koje se i umozritelna japija može istesati.
Kako se u knjižestvom život podražava, a i život neretko na knjižestvo sliči, a u kraju bližnjeg i svoj kraj se naslućuje, takozvani mnimi literata R. B. Marković se i svoje smrti dotakao sretajući je kroz svoje knjige, davajući joj razna imena, išao joj je u susret pitajući se otkud toliko mene iza čerte koju još nisam prešao. O tome da li je život borba sa vetrenjačama dok vetrovi duvaju posredi nas, svako će se pre ili kasnije zamisliti. Odgovor na to pitanje znao je kolubarski vitez tužna lika, ali je takođe imao na umu da umire svako ko ne sanja i ne juriša na vetrenjače. A njegova tuga beše golema. Ona ne beše za lastima i slastima bivajućeg sveta, već tuga tragičnog osećanja života. Života koji je spoznao kako u dubini, tako i u visini. Života koji očara, ali i razočara. Jer, gde ima mnogo ljubavi, ima i mnogo tuge. Ranjena i raznežene duša divno peva, otuda u Radovana beše toliko poetskog nadahnuća. Pa i kada je grešio, Radovan je leteo iznad naše mere stroge, umeo je da se nasmeje iskreno, sa mnogo dobrote. Verovao je da nema loših ljudi, jer su i takozvani loši ljudi samo osobena vrsta dobrih ljudi.
Sanjajući život i živeći snove, pokazao nam je da je život gorak i skup. Ali i da je uzaludan ako skup i gorak nije. Verujem da će zatvarajući se za ovaj svet njegove se oči u nekom boljem svetu ponovo otvoriti. Netko beše Radovan Beli Marković”.
Direktorka Biblioteke Biljana Bogdanović, obraćajući se prisutnima evocirala je uspomene na književnika i podsetila na sve ono što je obeležilo prvu godinu nakon književnikove smrti:
“Pre godinu dana, na Bogojavljenje, napustio nas je književnik Radovan Beli Marković. Otišao je tiho, kao što je i živeo. Lajkovac, iako mala varošica, postala je zahvaljujući Književniku kulturna sredina. Sve što je radio i stvarao bilo je u službi srpskoga jezika. Napisao je mnogo knjiga, dobitnik je mnogih nagrada i priznanja za njegovo stvaralaštvo. Bio je prvi upravnik naše Biblioteke. Rođen je u Ćelijama, školovao se u Beogradu i Lazarevcu, radio u Valjevu. Odlučio je da poslednje dane svog života provede u Lajkovcu. Pisac specifičnog stila pisanja, kome su Lajkovac, pruga, Kolubara, bili neizostavni motivi u njegovim delima. Biblioteka je u znak sećanja na Radovana Belog Markovića uz podršku opštine ustanovila nagradu za najbolju knjigu proze na srpskom jeziku. Nagrada se dodeljuje svake godine 10. oktobra, na dan njegovog rođenja. Jednako voljen i poštovan od kritičara i kolega pisaca svih generacija, bio je čuvar dostojanstva srpske kulture, tako su ga mnogi videli. Gospodin, kavaljer, pre svega dobar čovek. Kao takvog ga se sećamo. Prošla je godina, osećaj da je među nama još uvek je prisutan, da će se pojaviti na vratima Biblioteke i piti prvu jutarnju kafu sa nama, uz prelistavanje dnevne štampe i prepričavanje događaja kako iz kulturnog, tako i svakodnevnih varoških novina. Velikan srpske književnosti ostavio nam je u amanet stvaralaštvo koje moramo da sačuvamo od zaborava za nove generacije. Mnogo je inicijativa koje su pokrenute da bi se na dostojan način odužili književniku. Na nama je da istrajemo, kako pojedinci, tako i zajedno, udruženi ispred kulturnih, obrazovnih institucija, pa i drugih činilaca koji su bitni za amanet srpskog jezika”.
Profesor dr Radivoje Mikić je verovatno najbolji poznavalac književnog opusa Radovana Belog Markovića, njegov višedecenijski saradnik i prijatelj, što je rezultiralo sjajnom besedom na godišnjicu književnikove smrti:
“Na početku prošle godine, na samo Bogojavljenje, srpska kultura ostala je bez jedne velike figure, bez romansijera i pripovedača Radovana Belog Markovića, pisca koji se godinama i decenijama oglašavao iz kako je preudešenog književnog junaka mnimog literatu R. B. Markovića pisao čas iz lepog, a čas iz sviležnog Lajkovca, koji je sasvim sigurno baš zahvaljujući Radovanu Belom Markoviću najmanja srpska varoš koja je stekla tako važno mesto u srpskoj kulturi.
Rođen u obližnjim Ćelijama, Radovan Beli Marković je učio one škole, a to su škole tehničke struke, koje nikako nisu mogle voditi ka književnosti i zato se za ovog pisca može reći da je od onih pisaca u čijem formiranju značajnog udela nije mogla imati škola, već samo lična čitalačka pregnuća, lični napor da se dođe do saznanja šta je književnost i kako se do spisateljske veštine stiže. I to je razlog što je ovaj pisac bio nesustali čitalac, kako književne periodike i knjiga svih vrsta osobito rečnika i prirodoslovnih dela. Zbog toga se može reći da je Radovan Beli Marković kao književna pojava još jedan samouk u našoj književnosti, još jedan pisac koji je sam došao poput velikih pisaca 20. veka kao što su Tomas Man ili Džems Džojs i naših pisaca, u rasponu od zavičajnog Milovana Glišića do osobito dragog Stevana Sremca, pisca koji se kretao kroz nekoliko inspirativnih zona Banat – Beograd – Niš i za koga je Radovan Beli Marković u više navrata iskazao veliko poštovanje preuzimajući od njega pojedine junake i motive. Ali je Radovana Belog Markovića ka književnosti vodilo još nešto, nešto o čemu je on i sam posvedočio u jednoj gotovo pred smrt napisanoj pripovesti. To su bile večeri u Markovića odžakliji, tokom kojih je usplamteli dečarac u svet knjiga uvodio svoje najbliže čitajući im knjige koje su se mogle zateći u jednoj seoskoj kući, dramatične pojedinosti i sudbine hajduk Stanka i drugih književnih junaka. Prinuđen da živi po jednom obrascu koji je dobro poznat baš iz književnosti, da se kroz život probija drugim rečima kao siroče, jer Radovan Beli Marković je kao mladić ostao bez oca, uz čiju uspomenu se kasnije privijao u svojim pripovetkama i romanima, uvodeći ga zahvaljujući njegovom ovozemaljskom kovačkom zanatu u lik Živorada Nalbante, čoveka u svakom trenu zagledanog u bilo kakvu rukotvorinu od, kako Radovan kaže, gvozdja. Čoveka koji je posredno najzaslužniji za nastanak takvih priča kao što su “Mašinski elementi”, ali i za brojne fragmente u romanima u kojima je u prvi plan postavljena potreba da se nešto u ljudskom svetu izumeva i gradi, da se nemoguće učini mogućim u obliku urutki, toliko čudnih koje se u Radovanovoj prozi pojavljuju, a čini se da su zaumljene negde izvan ovog i ovakvog sveta.
Radovan Beli Marković je za svoje putovoditelje izabrao pradedove po ocu i majci, starešine domova Markovića i Lazića iz Ćelija. Sa njima je odlazio i u bašte i vinograde, uporno i dugo študijerajući sve poslove oko biljaka i zemlje, što mu je u to sumnje nema omogućilo da kasnije s toliko posvećenosti opisuje ćelijanske krečare i ubske baštovandžije. Ovi starci kako bi Ćopić rekao golubije duše su ga svakako uputili u svet dobrote i u potragu da se tom svetu služi i otuda je došlo nešto po čemu su svi znali Radovana Belog Markovića. Njegova potreba da se prijateljima i uopšte da se ljudima nađe i u radosti i u tuzi, podmećući rame pod svačiju tegobu i navijajući srce na radost kada bi se radost u nečijem životu objavila. Ta potreba ga je učinila i pomalo nespremnim za prihvatanje onog nedostojnog što su spremni da učine pojedini ljudi. I baš zato je Radovan Beli Markovića sa ovog sveta otišao sa bodljom u srcu, bodljom koja je poslednjih godina izazivala sve ozbiljnije krvarenje i koja ga je ionako usamljenog sve više usamljivala.
Kada se odrastavši zaputio među ljude Radovan Beli Marković je počeo da radi različite poslove, uvek zbunjujući na tako nešto nepripremljen svet oko sebe. Radovan je i u ono vreme važnim društvenopolitičkim organizacijama Savezu komunista i njegov Komitet, Socijalistički savez i njegova opštinska ispostava, odstupajući baš u svemu od onoga što se od ljudi na ovakvim mestima traži i očekuje. Umesto da organizuje partijske škole i kurseve, on je svoje sugrađane organizovano vodio na predstave u beogradskom Narodnom pozorištu, a radio je i tamo gde rade oni koji baš i nemaju nekog velikog izbora – benzinska pumpa, novinarski poslovi u listu “Napred”, da bi se konačno a opet sasvim zasluženo skrasio na bibliotečkim poslovima među oduvek dragim knjigama postavši upravnik Biblioteke.
Zahvaljujući Radovanu Belom Markoviću se u Lajkovac odlazilo kao na neku svečanost. A onda kad više nije morao da radi ništa osim onoga što je sam želeo i u čemu je video i neku vrstu počasti, Radovan Beli Marković je prihvatio, kako je sam koristeći se monaškim rečnikom, u beleškama govorio o nekoliko poslušanja. Bio je u dva mandata član upravnog odbora Zadužbine Ive Andrića, Srpske književne zadruge, Narodne biblioteke Srbije. A mogao se sresti i na mnogim mestima na kojima se događa baš ono što je važno, ili izmiče javnoj pažnji, i postaje svedočanstvo o tome koliko brzo zaboravljamo važne ljude srpske kulture. U takve događaje van svake sumnje spada otkrivanje spomen ploče na zgradi u Ulici Svetoga Save u kojoj je živeo pesnik Stevan Raičković, otkrivanje na koje mnogi od onih od kojih se to očekivalo nisu došli, ali je došao Radovan Beli Marković koji je i mimo toga za Visokog Stevana srpske poezije uvek imao lepu reč.
I kad je sredinom sedamdesetih godina prošlog veka došao trenutak da se i sam objavi kao pisac, Radovan Beli Marković za svoja književna poslušanja izabrao je pripovetku i roman, književne vrste koje su imale dominantno mesto u srpskoj književnosti 19. i 20. veka, mesto koje su stekle zahvaljujući i tome što su svi veliki srpski pisci od Jakova Ignjatovića do Ive Andrića bili i veoma važni pripovedači i romansijeri bez kojih se srpski roman teško može zamisliti. Ako se izuzme koji tekst o nekom od dragih savremenika, kao što je Danilo Nikolić, ili koja beseda za neku od ovih prilika koje se kao obaveza rado primaju, beseda na Vukovom saboru u Tršiću, može se reći da je Radovan Beli Marković posvećenički ostao veran umetnosti pripovedanja. U času kada se on kao pisac pojavljuje pred književnim vratima u srpskoj književnosti je poetičku prevagu odnela takozvana poetika novog stila. Uticaj te proze je bio toliko snažan da su neki pisci od ugleda prihvatili da se svrstaju u tu poetičku orijentaciju, ali ne i Radovan Beli Marković.
Prva knjiga Radovana Belog Markovića “Zapisi o Vitkoviću” iako primljena i pripremljena za objavljivanje u tada veoma živoj Književnoj omladini Srbije nije nikada i objavljena i po svemu sudeći zauvek je izgubljena u mračnim hodnicima onog doba u kome se još verovalo da jedna knjiga može da nanese ozbiljnu štetu vladajućoj ideologiji i na njoj zasnovanom poretku. A knjiga nije objavljena zato što pisac nije pristao na jednu relativno malu cenzorsku intervenciju, nije dozvolio da se iz jedne priče izbaci rečenica-dve, jer posle toga to više neće biti njegova knjiga.
Objavivši posle romana i dve knjige priča “Crni kolač” i “Švapska kosa”, Radovan Beli Marković je u knjizi “Živčana japija” došao do obrasca pripovedanja koji mu je omogućio da bude u svemu prepoznatljiv. Za “Živčanu japiju” se može reći da je poput najboljih ostvarenja srpske avangardne književnosti, u žanrovskom pogledu književno hibridno delo, u kome su spojene komponente barem dveju književnih vrsta, pripovetke i romana. Zato će neko reći da je ovo roman koji se razromanio, a takvi su svi romani Radovana Belog Markovića, posebno onaj u kome se najdalje otišlo u destrukciji romaneskne forme “Devet belih oblaka”, a neko da je to u cikluse razlomljena knjiga priča u kojima lirsko gradivo ima veoma visoko mesto. U tu knjigu je uveden i to poetski koncipiran, dakle izmišljeni prostor Gornje i Donje Psače, a kad je o prostoru reč u središtu proze Radovana Belog Markovića je postavljena isto tako maštenski zasnovana varoš Belo Valjevo kao središte onoga što je sam pisac nazivao Kolubarska Ekumena. I ta dva opozitna elementa, nešto što je gornje, i nešto što je donje, su iskorišćena za simbolizaciju onoga što je Laza Kostić u svom estetičkom učenju označio kao suprotne sile koje se ukrštaju i neprekidno bore za prevlast u svetu. A u taj prostor su uvedena zbivanja koja ne podležu nijednom obliku mnimetičke verifikacije, iako Radovan Beli Marković u svojoj prozi govori o vrlo važnim događajima od ustaničkih vremena sa početka 19. veka do godina kroz koje smo i sami prošli.
Čitaocu će nema sumnje pasti u oči i udeo fantazmatskog gradiva, odnosno upošljavanje gotovo pesničke imaginacije u pripovednom tekstu. Ovaj tip imaginacije se najvećma dobro vidi u ciklusu “Urutke i sokoćala” u kome su u kazivanja uvedena potpuno maštenski zasnovana oruđa i instrumenti – ćustek, klancara, čvakara, smička, ćereslo… Pored toga čitalac nikako neće moći da mimoiđe i neobičan jezik kojim se Radovan Beli Marković služi. Embrion tog jezika, tačnije njegovu prvu pojavu srećemo u romanu “Nišči” Vidosava Stevanovića, u kome se grad Kragujevac i njegovi žitelji pretvaraju u aktere stvarne istorije uoči i u samom početku Drugog svetskog rata i u protagoniste neke davno započete i u moderno vreme prenete priče o ljudskom padu, o porazu i približavanju apokalipsi. Da bi ispričao takvu priču, Vidosav Stevanović je jezik svog pripovedača Konstantina Gorče pretvorio u skup svih jezika kojima se oglašavala srpska kultura od srednjeg veka do danas. A takvo shvatanje književnog jezika srećemo i kod Radovana Belog Markovića. Spajajući leksiku Dositejevog doba sa elementima preuzetim iz naše usmene i srednjevekovne književnosti, Radovan Beli Marković je izgradio jedan osoben jezik koji je toliko udešen da se efekti njegove upotrebe mogu upoređivati samo sa onim što pesnici i to oni najveći traže od jezika. Ali je i sintaksa proze Radovana Belog Markovića zasnovana na svakovrsnim odstupanjima od svih pravila kojima na jezik iole osetljiv pisac mora pre ili kasnije da okrene leđa. Aktuelizacija čitavih leksičkih slojeva koji su ili potonuli u zaborav ili su na tom putu omogućila je Radovanu Belom Markoviću da praktično pokaže kako pravi pripovedač i romansijer računa na ukupnu jezički oivičenu memoriju svoje kulture. A na taj način jeziku pristupaju najveći pisci Radovan Beli Marković je jedan od njih”.
Profesor Mikić je svoju besedu simbolično završio Zmajevim stihovima:
Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ka’ očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
“Ne, ne sme umreti!”
Dr Slađana Ilić je doktorirala upravo na temu o stvaralaštvu književnika Radovana Belog Markovića, a bila je i blizak prijatelj književniku i njegovoj supruzi Emiliji, a tema njene besede bila je aspect smrti u književnikovim delima:
“Radovan Beli Marković je bio po mnogo čemu inspirativan, o čemu govori činjenica da raspon godina između njegovih najstarijih i najmlađih tumača iznosi čitavih sedamdeset godina. Kako je Radovan umeo sa mnogim značajnim temama književnosti naoko pišući roman niočemu, vrlo često, čini mi se gotovo uvek pisao je o smrti. Ja sam izabrala večeras da govorim upravo o tom aspektu njegovog dela, pomalo se nadam da ćemo se sresti kako to baš večeras reče profesor Mikić, iznad devet belih oblaka.
S obzirom na to da je Radovan Beli Marković pisac koji se u svojim delima sistematski bavi kategorijom smrti, njenom filozofijom i estetikom, važno je da primimo činjenicu da se za proces destabilizacije sveta u prozi ovog pisca ne završava ništa katastrofom koja izaziva smrt. U njegovim je svetovima, bez obzira na njihovu prirodu, smrt sveprisutna. Ona je konstanta, ali ne proizvodi neki naročiti vid uznemirenja njegovih junaka, jer oni upravo u tom svetu i saznanjem te činjenice funkcionišu što pojavljujući se iz sopstvenog života, što iza svojih smrti. Katastrofa i smrt, dakle, u delima Radovana Belog Markovića nisu u srazmernom odnosu. Ono što je potencijalno katastrofično u njegovim delima uvek je u vezi sa životom, a ne sa smrću. Mogli bismo reći da u delima ovog pisca smrt ima povlašćen status. U segmentu romana “Lajkovačka pruga” čiji je naslov “Glorija i Margaret”, sveprisutna smrt junaka je mistifikovana. To je postignuto njenim personifikovanjem. Ali smrt književnika R. B. Markovića još nije stigla do svetskih čitalaca, prema kojima je kao kamen s neba neumitno krenula. U tamnozelenoj haljini s crnim obrubima uzetim od venecijanskog krojača, pokazala se samo odabranim pojedincima, iz grupe ljudi koji su se pod njegovim imenom lajkovačkom prugom provlačili po vozovima u kojima se zabezeknuta Serbija tiskala bez nade i snova često i bez večere. Nije prema R. B. Markoviću bilo logičkih prepreka da se njegova smrt Glorija zove. Ili Margaret. Niti je očekivao da će to na bilo koji način od njega zavisiti. A nije ni hteo oko toga da dangubi. Glorija, ipak, odlučio se. Proslavićemo to uz šampanj.
Odnos junaka i njegove smrti u prozi Radovana Belog Markovića, gotovo je erotizovan. Zavoleo ju je naravno. I više nego što je mogao da podnese. Njena mu je dojka dovoljna bila kako samo dojka može dovoljna da bude. R. B. Marković bi se svakog honorara odrekao za njene visoke čizme, a posle da piju čaj i da se mladosti sećaju. Žureći k njemu kišobrane i rukavice na šalterima lajkovačke pošte je zaboravljala. Glorija se nije zanosila niti istrčavala. Samo se krstila nad njime jer je shvatila da nije lako naći nekog ko će je ustreptalo iščekivati i gorko joj se radovati. Uostalom, Glorija i nije bila smrt koja se kao pijan plota drži uobičajenog.
Još jedan izuzetan primer koji govori o harmoničnom odnosu junaka i njegove smrti, kao i njegovoj čežnji za prisajedinjenju s njom, takođe nalazimo u romanu “Lajkovačka pruga”. Melanholični indžinjir Dovečerski čija sudbina zavisi od autora koji teži da napiše roman o lajkovačkoj pruzi, teži sopstvenoj smrti koja je takođe personifikovana. Do kraja kako ćemo na osnovu primera zaključiti njegov odnos prema sopstvenoj smrti čak je i karnevalizovana. Funkcija tog postupka jeste zapravo parodiranje junakove tolike opčinjenosti sopstvenom smrću, kao i parodiranje njegove prirode čija je osnovna karakteristika, kako smo već napomenuli, duboka melanholija.
Ako je književnik R. B. Marković u sudbini indžinjira Dovečerskog išta naučio onda je to izvesno umilenije smrti. A smrt se svuda nahađala. Kategorija smrti i njena estetika iskazana u vidu kataloga, to jest opisa umrlih Ćelijanaca, čine jezgro pripovetke “Ređića čitulja” i romanu “Limunacije u Ćelijama”. Odlika tih kataloga jeste referencijalnost, jer se u njima pripoveda o različitim svetovima i o različitim umiranjima u okviru njih. Iako pripovedač dobro poznaje ono o čemu pripoveda, prilike u kojima su junaci živeli i umirali, mesto i vreme njihovog življenja i umiranja, nismo u prilici da u vezi sa spiskovima koje je načinio govorimo o potencijalnoj dovršenosti oblika zbog kategorija koje ispituje i koje njega nadilaze. U pripovetki “Redžića čitulja” i romanu “Limunacija u Ćelijama”, reč je o beskrajnim spiskovima, zato što nije moguće pobrojati sve smrti, jer se one s proticanjem vremena umnožavaju zato što je umiranje kontinuirani proces koje samo trenutno beleži mrtvih duša poklisar i njega će zameniti drugi kad ovaj umre i kada beleška o njegovoj smrti postane deo tog spiska. Njegov posao otežava i činjenica da neki od junaka čijoj smrti odbrojava i o kojoj se pripoveda umiru više puta. Nemogućnost junaka pripovedača i ljudi uopšte da konačno i suštinski pojme kategoriju smrti uslovljava nastanak spiska to jest nabrajanje pojedinačnih smrti jer je to pokušaj da se razmatrana kategorija učini bar delimično shvatljivom. Na osnovu navedenog, zaključujemo da oni u “Redžića čitulji” i u “Limunacijama u Ćelijama”, predstavljaju varijaciju na to prosto neizrecivo. Te čitulje se odlikuju odsustvom hronologije. Na kraju prvog dela “Ćelijanske čitule”, mnimi literata daje na znanje da je čitula izmišljena i da je čitav roman koji pripoveda njegovo samoizmišljanje. Prestanak samoizmišljanja, bilo da je reč o čituljama ili romanu izjadnačava s prestankom sopstvenog bivanja.
Zbog nemogućnosti potpune izrecivosti, kao i zbog činjenice da se u okviru takvoga sveta propoveda o više svetova i više smrti, ti katalozi imaju i odlike poetskih spiskova. Njihova poetičnost ogleda se u brojnim inverzijama na sintaksičkom nivou kao i na upotrebi poređenja i metafora. Oni su primer riznice arhaičnih gotovo zaboravljenih imena, reči i izraza karakterističnih po specifičnoj zvučnosti koja doprinosi izražajnoj vrednosti spiska. Iz tačke autora navedenih čitula, koje se u prozi Radovana Belog Markovića javljaju, smrt je sagledana iz različitih perspektiva, otuda u iskazima osim melanholičnosti nalazimo i niz otklona od smrti.
Na osnovu svega do sada rečenog, u prilici smo da vidimo kako se Radovan Beli Marković sa smrću poigrava. Kako je s njom vazda umeo. Na svoj način čeznuvši za njom. S njom se nadigravajući, zavodeći je i osećajući njeno umilenije dok osluškuje šuškanje njenih fabuloznih venecijanskih haljina, dok svedoči eleganciju njenih visokih čizama, uživajući u njenoj posebnosti, jer se ona takva, samo posebnom objavila, pa je zbog njega rasejana gubila kišobrane i rukavice. Pokazalo se kako Glorija nije časila, kako je bez dvojbe i u zanosu odvela onoga kome je uvek pripadao”.
U ime organizatora, besednicima i svima koji su na prvu godišnjicu smrti prisustvovali večeri sećanja na književnika Radovana Belog Markovića zahvalio se mr Daren Milivojević:
“A na kraju, ako kraj uopšte i postoji, u ime kolektiva Biblioteke koja će uskoro poneti ime slavnog lajkovačkog pisca, želim da se zahvalim večerašnjim besednicima, dr Slađani Ilić i profesoru dr Radivoju Mikiću, uglednim književnim znalcima, koji su svoje životno delo umnogome posetili Radovanovom književnom delu. Njihove reči će ostati, jer niko od njih nije bolje tumačio”.
Književnik Radovan Beli Marković živi kroz svoja dela i kroz sećanja svih koji su ga poznavali i sa njim se družili i sarađivali. Prethodna godina protekla je u znaku brojnih aktivnosti u spomen i u znak sećanja na najpoznatijeg Lajkovčanina, koji je ostavio ozbiljan trag u srpskoj književnosti.
Lajkovac je dostojno obeležio prvu godišnjicu smrti književnika Radovana Belog Markovića.
