Uspomene na stari Lajkovac, piše: TOMA Petrović, ODELJENJE III/2  

ODELJENJE III2  

U knjizi STARI LAJKOVAC – neispričane priče napisao sam jedan članak na temu osnovnog obrazovanja. Prvi  podaci o opismenjavanju u okolini Lajkovca vezani su za manastir Bogovađa, za prve prepisivače knjiga 1576. godine, preko arhimandrita ovog našeg manastira Hadži Ruvima Neškovića sa svojih nekoliko desetina knjiga u manastirskoj biblioteci do vladavine ustavobranitelja kada se škola izdvaja iz manastira i postaje državna. Tada, 1843. godine pominju se škole u Bogovađi, Stepanju (Bajevcu) i Jabučju. U Jabučju, najvećem selu današnje opštine Lajkovac, prva škola osnovana je 1842. godine. Nju su pohađala i deca iz tadašnjeg Lajkovca, sada Sela Lajkovca, a prvi učitelj bio je Milisav Paunović. Pisao sam i o nekoliko reorganizacija i reformi školstva i slično.

            Tu temu prepustio bih ljudima iz struke, a ja bih hteo da u nekoliko rečenica prenesem svoja iskustva o problemima starog Lajkovca koje su imale opštinske vlasti i škola oko obezbeđenja prostora za održavanje nastave od osnivanja prve škole u Lajkovcu, pre Drugog svetskog rata, u vreme okupacije i jedan period posle rata. Rešenjem Kraljevske banske uprave Drinske banovine od 27. aprila 1936. godine u varošici Lajkovac, formirana je zasebna lajkovačka osnovna škola sa dva odeljenja. Još od samog osnivanja bilo je problema sa smeštajem ta dva odeljenja. Smeštena su u Sokolanu. Sokolana je izgrađena 1931. godine na placu koji je poklonio Živan Čančarević iz Rubribreze u takozvanim Čančarevića budžacima. Dograđena je 1935. godine. Urađena je prvenstveno za potrebe fizičke kulture, ali se posle dogradnje shvatilo da u toj zgradi ima i viška prostora pa su 1936. godine smeštena ta dva odeljenja osnovne škole. Prvi učitelji bili su Zorka Dragović (radila u školi samo godinu dana) i Sreten A. Smiljanić (radio dve školske godine). Smiljanić je rođen u selu Kačulice kod Čačka 1898. godine. U Lajkovac je došao iz Valjevske Kamenice, a odavde je otišao u Darosavu. Do 1941. godine u školi su službovali Hristina Stefanović, Zagorka Dragović, Milorad Mile Dubljević i Anita Stevanović. Odmah posle rata učitelji su bili Dobrosav Brkić, Boža Mitić, Jovanka Dimitrijević koja je stanovala na spratu Stanića kuće pored učionice, kasnije Zora Šešlija, Branka Bjelović i drugi. Obzirom da se broj stanovnika posle rata naglo povećao, a samim tim i dece, pogotovu ako se uzme u obzir da je 1952. godine škola postala osmorazredna, nastale su muke oko prostora. Školska deca su podeljena u dve grupe. Đaci od pijaca prema Gornjem kraju išli su u Sokolanu, a Guskovača i ceo Donji kraj išli su u školu u Selo Lajkovac. Deceniju posle toga ispostavilo se da ni to nije dovoljno  efikasno pa su društveni objekti koji su bili slobodni, jedan po jedan privremeno korišćeni kao škole.

To ću najbolje objasniti na ličnom primeru. Školovanje sam započeo 1957. godine polaskom u prvi razred  u jednoj učionici Stanića kuće na spratu. Jedna učionica bila je i u prizemlju. U drugom razredu školu sam pohađao iznad nekadašnje zadružne štedionice, preko puta sadašnje autobuske stanice. Bila je još jedna učionica u prizemlju u kojoj je na sredini bio jedan veliki noseći stub, pa su se odvažniji đaci krili iza tog stuba kada je učitelj Miloš Bjelović primenjivao „vaspitne mere“. Treći i četvrti pohađao sam u bivšoj pekari, gde je kasnije bila „Pobedina“ prodavnica mešovite robe, omladinski klub, odnosno sada TV Pruga. Takođe u kući Miodraga Bajića bila je jedna učionica gde je u prvi razred pošla generacija 1947. godište. U međuvremenu počela je izgradnja prve zgrade Osmogodišnje škole na brdu gde su bile Lučića njive, voćnjaci i vinogradi. Prvo je završeno desno krilo sa 4 učionice i zbornicom 1961. године. Kao prva generacija koja je uselila u novu školu bili smo dosta angažovani na ozeljenjavanju dvorišta sadnjom raznog ukrasnog i drugog drveća. Moja grupa je posadila žalosnu vrbu ispod prozora zbornice koja se kasnije toliko razrasla da su je morali iskopati.

Od mnoštva fotografija generacija koje posedujem iz tog vremena, i dosta starije, pokušaću da napišem nešto o trećem razredu (III2) i pojednincima generacije 1947. godine koje je učio legendarni učitelj Miloš Bjelović. U prvi razred krenuli su 1954. u prizemlju  Stanića kuće (gde su sada lovci). Učitelj u prvom polugodištu bio je Božidar Boža Mitić, ali je odeljenje brojalo preko 50 đaka i jedan razred su delili u dve grupe-smene. Ukazala se potreba za još jednim učiteljem. Polaskom u drugo polugodište u januaru 1955. godine đaci ugledaju ispred Stanića kuće malo čudnog i još čudnije obučenog čoveka. Bio je krupan, na sebi je imao suknene pantalone, cokule, debele vunene čarape, u zimskom kaputu, sa belim šalom, šeširom na glavi i rancem na leđima. Deci je pomalo bio smešan pa su se krišom, okretajući glavu na drugu stranu smejali. Đaci nisu znali da im je to novi učitelj. Rođen je negde u užičkom kraju, a u Lajkovac je došao iz Petke. U Petki je predavao đacima koji su rođeni čak 1918, 1919.  i mlađim  godištima. Mitić i on podelili su to veliko odeljenje na dva  pa je Miloš imao 24 osnovca u svom razredu. Ubrzo se oženio sa Brankom učiteljicom. Prvo su stanovali u stanu iza kafane „Drina“, odnosno u objektu koji je sazidao Blagoje Đorđević doseljen iz sela Ličje, opština Gadžin Han, niški srez. Kasnije su napravili kuću, ispod vašarišta, preko puta sadašnjeg SUP-a. Tu kuću je pred odlazak u penziju prodao železnici, a on je sa Brankom kupio plac i napravio kuću na Banovom Brdu u Beogradu gde su kao penzioneri živeli. Miloš je, kao dobar učitelj, držao disciplinu na nivou. Pored svih vaspitnih mera u ekstremnim slučajevima voleo je da „primeni i silu“  kada je to bilo neophodno, kao što su packe, klečanje na kukuruzu, stajanje u ćošku učionice, zadržavanje u „zatvoru“ posle časova i druge mere. To su njegovi đaci zapamtili, a njihovi roditelji su imali puno razumevanja za te vaspitne mere učitelja Miloša. Uostalom, i drugi učitelji pa i učiteljice primenjivali su slične mere. Učitelj Dobrosav Brkić naručivao je drenove prutiće od Radomira Ivkovića iz Rubribreze, ne govoreći zašto mu treba, da mu donese iz Dubrave. Držao je te prutiće sa unutrašnje strane katedre. Kada Brkić i đaci izađu na odmor, stalne „mušterije“ za packe, Džule, Rajko Čaruga i još neki polome i bace te prutiće. Učiteljica Jovanka Dimitrijević je jednom udarala packe Ljubisavu Stankoviću Lumumbi koga škola nije baš puno interesovala, a bio je i nestašan. Udarila ga  je jednom i kada je pokušala drugi put, i već zamahnula prutićem Lumumba je izmakao ruke tako da je učiteljica sama sebe udarila po kolenima. To ju je opasno razljutilo. Ali ne treba ovo shvatiti isuviše ozbiljno. Dobri đaci sa primernim vladanjem nisu imali problema sa tim kažnjavanjima. Ipak je to ostalo u sećanju mnogih đaka tih genaracija, pa poneki, kada evociraju uspomene na te školske dane, malo i pretaraju u tim pričama.

  Miloš Bjelović ostao je upamćen u Lajkovcu i po tome što je sa Živoradom Lukićem, zv. Gasara koji je radio u Pošti, u sred zime oko Sv. Save i između Nove godine i Božića, lupao led na Kolubari iznad Jolića brane i tu se kupao sa Živoradom. Miloš je mnogo voleo Kolubaru i svaku priliku je koristio da tamo odvede đake na izlet. Bio je izuzetno dobar organizator sletova koji su održavani povodom 25. maja Dana mladosti.

Odeljenje III2 sa učiteljom Milošem Bjelovićem

U prvom redu gore levo je:

  • Miodrag Mija Đurđević, iz Rubribreze, strukovni inženjer, radio je u REIK-u od 1975. u tarfo stanici i kasnije kao inženjr za EŠ bagere. U jednom mandatu, posle demokratskih promena, bio je predsednik Izvršnog odbora u SO Lajkovac. Otac Živorad i majka Dušanka. Sada kao penzioner živi u Rubribrezi.
  • Božidar Stefanović Mirko, od oca Borivoja i majke Kosane. Završio je elektrotehničku školu u Lazarevcu i posle odsluženja vojnog roka prešao je u Sloveniju, gde je poginuo u saobraćajnoj nesreći.
  • Radomir Raša Jeremić „Lamba“, otac Momir, majka Danica, rudarski tehničar. Po regulisanju vojnog roka odlazi na privremeni rad u Nemačku. Tamo je upoznao buduću suprugu Rašida. U braku su imali ćerku Jasminu. Kada su krenuli kod ženinih u Bosnu, ćerka Jasmina nije htela da ide sa njima već je ostala kod kuće u Lajkovcu. Na tom putu su poginuli u saobraćaju. Raša je sahranjen u Lajkovcu, a Rašida u Bosni u okolini Doboja. Preživeo je samo njen brat, odnosno Rašin šurak.
  • Ivanović Marka Radovan iz Rubribreze, završio mašinbravarski zanat u Železničkoj industrijskoj školi (ŽIŠ) Nišu. Svi svršeni učenici ŽIŠ-a počeli su da rade u Kraljevu, da bi kasnije prešli u Lajkovac ili druge ložionice. Tako je i Radovan počeo da radi u Kraljevu pa je prešao u Lajkovac. Kao mašinovođa, dovezao je zadnji voz iz Aranđelovca u Lajkovac po ukidanju pruge uskog koloseka. Živi u Lajkovcu sa suprugom Slobodankom. Ima ćerku Milicu i sina Milovana. Milica je završila Učiteljski fakultet-odsek vaspitač, a Milovan radi kao mašinovođa.
  • Mehmed Mema Buzurović od oca Smaje i majka Ifete, završio školu učenika u privredi u Valjevu za metalostrugara. Do odlaska na rad u Nemačku radio je kao metalostrugar u Ložionici u Lajkovcu. Mema je bio svestran sportista, veoma komunikativan, veliki zavodnik i omiljen u društvu.  Sa roditeljima, bratom i sestrama odselili su u Sarajevo. Često dolazi u Lajkovac da poseti drugove iz detinjstva.
  • Ranislav Raka Stanojlović, zv. Toconja, od oca Milivoja i majke Olge. Radio je na železnici u KSR, svirao bubnjeve u grupi Korona, oženjen iz Mionice i ima jednu ćerku. Vrlo mlad je umro. Supruga i ćerka otišle su u Mionicu posle njegove smrti.
  • Raško Vujičić, od oca Miloja i majke Angeline-Mine, završio školu za otpravnike vozova, radio je kao otpravnik vozova u Resniku i Lajkovcu, a u Lazarevcu je bio robni blagajnik. Bio je cenjen kao dobar otpravnik. Pored svog posla  radio je još dosta raznih poslova. Bio je oženjen sa Svetlanom Cecom Todorivić i sa njom imao tri sina. Umro je relativno mlad.
  • Života Pavlović zv. Pop, od oca Borka i majke Julijane-Jule, po završetku OŠ upisao je Srednju saobraćajnu železničku školu u Zemunu. U toj školi se nije snašao i vraća se u Lajkovac gde izučava elektroinstalaterski zanat u Ložionici. Završio je za KV elektroinstalatera u Valjevu. Radio je na izgradnji i održavanju kontaktne mreže u Topčideru. Po završetku kontaktne mreže od Beograda do Krčagova prelazi u Valjevo gde radi na održavanju te mrežu. Umro je.

Drugi red:

  • Marija Cvetković, otac Milomir, pekar i majka Zlatija, ima sestru Milu (1949).
  • Nevenka Živote Ivanovića iz Rubribreze, ima brata Dragana zv. Svetski i sestru Ružicu. Završila je trgovačku školu u Valjevu i radila sa Đokovićem i Bakailom, kasnije u Ineksu, udata u Nepričavu.
  • Ljiljana Ranković Cuca, otac Milivoje, majka Persida-Persa, završila srednju medicinsku školu u Valjevu. Udata i radila u Domu zdravlja u Mladenovcu. Svi su je znali pod nadimkom „Lajkovac“. Bila je lovoruka i dobro je igrala rukomet za školu u Lajkovcu. Starija sestra Ruža bila je učiteljica mojoj generaciji od prvog razreda. To joj je ujedno bila i prva generacija po završetku škole. Sada živi u svojoj kući u Izviđačkoj ulici.
  • Gordana Đenadić, od oca Branislava i majke Živke. Bila je veoma živahna kao dete. Porodično su preselili u Valjevo gde je završila Srednju ekonomsku školu.
  • Milena Bojičić, od oca Radovana i majke Milojke. Završila je srednju ekonomsku školu u Valjevu i radila je na železnici u Lajkovcu i kasnije u Beogradu. Bila je udata za Zorana Jeftića Krdžu, nisu imali dece. Ima stan u Beogradu, a sada povrmeno živi u roditeljskoj kući u Lajkovcu.
  • Stana Cana Marjanović, otac Živorad, majka Jelica. Pohađala je Ekonomsku školu u Valjevu i posle jedne afere prelazi u ekonomsku u Aranđelovac. Po završetku škole ostala je u Aranđelovcu gde se i udala. Ima jednog sina na radu u Austriji, rano je ostala bez muža. Nedavno je umrla.
  • Miladinka Čančarević, vrlo mlada se udala u Nepričavu za Branka Aničića Combolu.

Treći red, sa leva na desno:

  • Živadin Ranković Cuka, od oca Živorada i majke Dobrije. Posle osmogodišnje škole polazi u Elektrotehničku školu u Lazarevac. Napusti je tu školu i dalje školovanje nastavio u fabrici „Ivo Lola Ribar“ u Železniku i izučavao livački zanat. Po završetku zanata zaposlio se kao livac u livnici u Ljigu. Tamo se oženio i sa suprugom Milojkom koja je ekonomski tehničar ima ćerku i sina. Posle Ljiga prelazi u REIK i radi kao livac u livnici u Vreocima gde je pred kraj radnog veka bio poslovođa u livnici. Kao član SKJ bio je predsednik partijske organizacije u „Kolubari-metal“. Sada kao penzioner živi u svojoj kući u Lajkovcu.
  • Milosav Mika Grozdanović, rođen 1.10.1947. godine, od oca Petra i majke Vukosave. Po završetku osmogodnje škole počinje sa izučavanjem zanata u Ložionici u Lajkovcu. Za  dve i po godine u Valjevu završava za KV električara-instalatera. Počinje da radi u Ložionici i 1967. godine odlazi na odsluženje vojnog roka u Ljuljanu. Po završetku kursa za vozača odlazi u Vrhniku, gde ostaje do kraja vojnog roka, posle čega nastavlja sa radom u lajkovačkoj Ložionici. Po potrebi službe, 1969. godine bio je premešten u Ložionicu Beograd u novoformirani elektro depo gde je kao prvoprimljeni električar radio sa Austrijancima na održavanju el. lokomotiva serije 441 koje su saobraćale na deonici elektrificirane pruge Batajnica-Šid. Krajem 1970. godine prelazi da radi u ETS Beograd u Topčideru na održavanju elektro vučnih podstanica 110/25 kV. Na Preobraženje, 19.08.1971. godine preživljava eksploziju visokonaponskog uljnog prekidača u elektro vučnoj podstanici u Resniku. Posle završenog bolovanja lekar je preporučio promenu radnog mesta. U međuvrenu je završio za VKV elektroinstalatera, a od 16. februara  1976. godine radi u REIK-u. Bio je na radnom mestu poslovođe u radionici za investicione radove energetskih i telekomunikacionih instalacija, sve do penzije 2005. godine. Uz posao voleo je, a i imao dara za sport, pa se bavio atletikom, gimnastikom, rukometom, streljaštvom… U fudbalu je ostavio najviše traga. Najpre kao fudbaler, a kasnije i kao fudbalski sudija. Postao je prvi savezni fudbalski sudija u Lajkovcu. Za svoj doprinos dobitnik je medalje  za 75. godišnjicu Fudbalskog saveza Srbije i drugih nagrada.
  • Slobodan Marković, zv. Kolubarac, otac Gojko, majka Mileva, završio saobraćajnu školu i radio kao otpravnik vozova do penzije.
  • Dikosava Lazarević iz Rubrireze, od oca Živojina i majke Milene, završila hemijsku tehničku. Mlada se udala u Bajevac i rodila tri ćerke. Preminula je.
  • Vera-Hatidža Kapić, otac joj je bio oficir, kapetan. Imala je brata Refika (1943) i sestru Refiku koji su bili blizanci i sestru Nadu (1949). Stanovali su kod Drpe  u iznajmljenom stanu. Sa njima je bio i Refikov brat od strica koji je završio Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Jedna od dve sestre Vera ili Nada posvetila se glumi i snimila TV seriju u Sarajevu. Ne zna se koja je bila lepša i zgodnija. Refik je završio neki fakultet i po priči poznanika bio je direktor gimnazije ili neke srednje škole u Jablanici. Početkom 60-ih preselili su se iz Lajkovca u Mostar i više o njima nemam nikakvih podataka.
  • Vera Tašić, od oca Vladimira i majke Radmile, brat Radoslav, Raca 1949. godište, završila gimnaziju, preselili su se u Novi Sad, gde je završila medicinu. Radila u Iloku i tu je zatekao rat. Bila je na ratištu kao lekar. Posle Iloka radila u rehabilitacionom centru u Vrdniku, gde je završila kinesku akupunkturu. Posle Vrdnika radila je u par vojvođanskih sela. Posle razvoda posvetila se negovanju majke koja je živela 96. godina. Vera živi u svom stanu u Novom Sadu. Leti dolazi u svoju kuću u Lajkovcu, nema dece.
  • Ivanka Ika Stefanović, od oca Mališe i majke Marije Ruskinje.  Završila ETŠ u Lazarevcu. Radila u EDB u Lazarevcu do penzionisanja. Bila je udata za geometra Ljubu Kovačević iz Pepeljevca koji je mlad umro, nisu imali dece.
  • Ivan Marković, od oca Borivoja i majke Slavke, završio železničku industrijsku školu „Stanko Paunović“ u Nišu, kasnije je završio za pregledača kola. Bio je oženjen Zorom Milanović, medicinskom sestrom iz Jabučja. Nisu imali dece pa su se razveli. Ivan je umro relativno mlad.
  • Života Đurđević Ćif, otac Vukašin, majka Živka, završio ŽIŠ u Nišu, počeo da radi u Kraljevu kao bravar. Posle Kraljeva prelazi u BGD gde je završio za mašinovođu. Kasnije je prešao u Lajkovac gde je bio nadzornik lokomotiva. Oženjen i ima dvoje dece, živi u Lajkovcu.

Od navedenih učenika III2 , generacije 1947. godine čiji je učitelj bio Miloš Bjelović njih 8 nas je napustilo, šest muškaraca i dve žene.     

            I na kraju moram napomenuti da, i pored tako teških uslova školovanja i seljakanja iz zgrade u zgradu, iz učionice u učionicu te posleratne generacije dale su dosta školovanih i znamenitih Lajkovčana. Imamo akademika, profesora fakulteta,  nekoliko doktora nauka, priznatih književnika, dosta lekara, stomatologa, diplomiranih inženjera, pravnika ali i direktora poznatih firmi kod nas i u svetu. Naš Lajkovčanin ima IT companiju sa preko 10.000 zaposlenih koja radi u 32 zemlje sveta, na tri kontinenta. Npr. ima blizu 1000 inženjera, IT stručnjaka samo u Sloveniji. Imamo našeg sugrađanina koji radi industrijske mikro kontrolere za najpoznatije svetske marke itd. Njihovi roditelji koji su u tim godinama uglavnom bili železničari i sa mukom su školovali svoju decu u koju su imali veliko poverenje i uspeli da ih izvedu na pravi put. U to vreme nije bilo srednje škole, a ni zanata, u Lajkovcu pa smo svi negde putovali, uglavnom vozom, neko u Lazarevac, neko u Valjevo, Obrenovac, Beograd i druga mesta.

Bliži podaci za pojedine đake ovih generacija mogu se naći u knjizi STARI LAJKOVAC.

petrovictoma@yahoo.com

Related posts

Leave a Comment

eleven + 11 =