Piše: Toma Petrović
Između dva rata živela je u Lajkovcu porodica Radoslava Rada Iričanina (1896-1975), koga su deca iz komšiluka iz milošte zvala „Deda Rada“. Sa nevenčanom suprugom Lenom (1900-1978) koja je bila iz sela Veliko Laole, opština Petrovac na Mlavi, živeo je u sadašnjoj Ulici Milene Pavlović-Barili, ili jednostavnije, na velikoj raskrsnici prema Selu Lajkovcu, gde levo vodi put za Novo groblje, ide se desno i ima jedna mala kuća, druga sa leve strane, pored kuće Zorana „Orhideje“. Tu kuću su prepisali Zoranovom ocu Milanu da ih gleda do smrti i sahrani.
Živeli su tu u toj svojoj maloj beloj kućici koja još uvek odoleva vremenu, odmah ispod Jelića brda, skromnim životom. Rade je bio kovač i potkivač i imao je kovačku radionicu u dvorištu Negovana Ivanovića na uglu preko puta kuće Živote Jovanovića, a tetka Lena bila je domaćica. Nažalost živeli su sami jer nisu imali dece, što ih je činilo veoma potištenim. A onda, 16. marta 1932. godine u praskozorje, kao da ih je Bog pogledao! Začuo se plač deteta na pragu ispred kuće. Otvorili su vrata i videli tak rođeno muško dete koje je neko, ko zna iz kojih razloga ostavi baš tu, gde treba. Usvojili su ga i bili veoma srećni. Konačno se u njihovoj kući čuo plač deteta.
To „dete sa praga“ nazvali su Ivan, a taj dan proglasili za njegov rođendan. Uz mnogo brige tetka Lene i Rada izrastao je u veoma lepog, izrazito snažnog i dobrog dečaka. Bio je veoma sposoban, u svakom pogledu, koga je sve interesovalo. Bio je aktivni igrač „Železničara“, svirao je gitaru i bubnjeve sa društvom na igrankama u Železničkom domu, voleo pecanje na Kolubari, družio se sa svima i bio veoma draga osoba u Lajkovcu. Moj zet, Slobodan Petrović – Kića, pomenuo ga je u razgovoru na stotine puta po raznim osnovama. Došlo je vreme da se Iva osamostali. Sa malo zakašnjenja, verovatno iz materijalnih razloga, završio je gimnaziju (malu maturu) u Lazarevcu i tehničku školu u Valjevu. Otišao je u Beograd u potragu za poslom gde je upoznao Ljiljanu.
Igrao je fudbal za tadašnju „Avalu“ i taj fudbalski klub ga je školovao. U Beogradu se takođe bavio muzikom i sa Kolom Likušićem, Lajkovčaninom, svirao po klubovima da bi se nešto zaradilo za džeparac. U to vreme se nekako dosta išlo u inostranstvo na rad pa je i Iva otišao u Pariz 1963. godine. U Beogradu je ostavio, sada već, suprugu Ljilju sa kojom se u međuvremenu oženio 1958. godine i dobio sina Nenada godinu dana kasnije. Kada se tamo snašao, 1965. godine, supruga Ljilja sa malim Nenadom je otišla kod njega u Pariz, a onda su zajedno, 1968. godine otišli u Ameriku, Cleveland, Granby Ave, Ohio. Tu su kupili kuću 1971. godine.
Tamo su radili naporno, pogotovu Ivan, ali su imali vremena i za provod. Dugo godina su živeli u Klivlendu. Onda je Iva dobio neki posao koji je bio dosta udaljen od Klivlenda, razboleo se od kancera pankreasa sa kojim se borio 2 godine i umro 1994. godine. Pošto je Ljilja ostala sama, prodali su to u Klivlendu i preselila se u Bradenton, na Floridi, 1995. gde joj je sin Nenad živeo i gde mu se rodio mlađi sin Aleksandar, odnosno kada je stariji Stefan već imao dve godine.
Nenad je bio veoma marljiv, vredno je učio, završio koledž i doktorat iz Okeanografije, i kao takav radi kao naučni radnik, u Majamiju na Floridi. Oženio se sa Gordanom iz Beograda, 15. septembra 1989. godine, koja je radila u „Geneksu“ u Ulici 29. novembra, školskom drugaricom Žike iz sastava „Zana“, koji mu je kasnije bio kum na venčanju. Na svadbi u Klubu književnika kao gost je bio Bata Kanda koji je opet školski drug Nenadove majke Ljiljane. Gordana je završila ekonomski fakultet, a možda je i magistrirala u međuvremenu. Sa Gordanom je dobio dva sina Stefana i Aleksandra koji su već odrasli momci. Kada je Nanad dobio posao kod državne agencije za kvalitet voda, 1997. godine svi su se zajedno preselili u West Palm Bich na Floridi, gde i danas žive.
NAPOMENA:
Ovo je „lajkovačka verzija“ priče.
Međutim, posle duže vremena traganja po internetu i na druge načine uspeo sam da pribavim e-mail adresu i da stupim u vezu sa deda Radinim unukom Nenadom koji živi u Americi kome sam poslao ovu priču sa molbom da mi potvrdi njenu autentičnost. Nenad mi je, opet uz malu dozu rezerve, ispričao pravu verziju. Naime, ostavljenu bebu je pronašao kondukter u vozu i u Lajkovcu je predao policiji, a ovi zdravstvenoj ustanovi u kojoj je radila Lenina dobra prijateljica. Rekla je Leni za tu bebu i Rade i Lena su odlučili da je usvoje. Da bi je usvojili morali su se venčati.
Takođe, rekao mi je da nisu živeli u Majamiju, već u West Palm Biču na Floridi, koji je desetak kilometara udaljen od Majamija, gde su i sada. Sve ostalo iz „lajkovačke verzije“ je tačno, a dešavalo se početkom 30-ih godina prošlog veka.
Ova i preko 120 drugih priča o starom Lajkovcu i Lajkovčanima možete naći u knjizi Tome Petrovića STARI LAJKOVAC- drugo izmenjeno izdanje, ilustrovanom sa preko 230 starih fotografija.
Knjiga se može nabaviti u knjižari kod Vesne na staroj pijaci, ili kod autora lično.
