Piše: Toma Petrović
U starom Lajkovcu jedina uređena ulica bila je glavna na kojoj je bila kocka i to od Doma kulture do Milovana Stanića prodavnice, a pre toga makadam i kaldrma. Sve ostale su bile prašnjavi sokaci. Najčešće su ti sokaci posipani šljakom koje je bilo na pretek u lajkovačkoj Ložionici a koja je nastajala od uglja sagorelog u lokomotivama. Ti putevi, puteljci i staze, kojom su nasipani šljakom posle kiše i odmah po nasipanju izgledali su lepo, ali kada je beskišni period od te šljake je nastajala fina sitna prašina po kojoj je bilo veoma prijatno gaziti, ali se zato ta prašina „dizala do neba“ ako bi još neki kočijaš, pogotovu sa dozom alkohola, projurio sa konjima i gumarabom. (Naslovna fotografija, na kojoj su deca lajkovačka je iz 1967. godine). Mi, u to vreme, deca smo od ranog proleća pa do kasne jeseni u kratkim pantalonama i bosi išli po toj toploj prašini pa su nam noge uvek do kolena bile crne. Po prašini je bilo najlakše gurati točkiće žicom. U nedostatku drugih igračaka, to je bila omiljena igra muškog dela lajkovačke dece. Sastojala se u tome da se točkić koji smo dobijali od majstora iz Ložionice, a koji je ustvari čelični prsten (karika) na klipu parne lokomotive oko dvadesetak centimetara u prečniku i specijalno savijena žica od jednog metra dužine, odnosno u zavisnosti visine deteta. Retki su bili srećnici koji su imali gumeni točkić od dečijih kolica. Ko nije mogao da nabavi taj metalni točkić kupovao bi od drugara. Jedan točkić je vredeo 50 sličica fudbalera koje su pakovane u šećerne table koje smo jeli umesto čokoladica. Retki su bili oni koji su investirali u albume u koje su te sličice lepljene pa smo sa njima igrali par-nepar u “nošanku” jer je svaka sličica na poleđini imala broj, a kupovale su se na trafici. Moj drug iz detinjstva Preša Tanasijević je varao u igri par-nepar. Naime, zelepio bi dve sličice, jednu par i jednu nepar, pa kada pita par-nepar i dobije odgovor on obavezno otvori šaku sa suprotnom slikom, odnosno brojem. Međutim, to smo brzo provalili. Točak smo gurali tom savijenom žicom. Štos je bio u tome da se točkić gura što duže, a da ne padne. Neki su ga gurali gde god su išli, pa i u školu a krili su ih u travi negde pored škole dok se nastava ne završi. Neki su bili toliko spretni da su čak uspevali da taj točak voze i po železničkoj šini, a da ne padne. Postavljani su i čunjevi pa se vozio slalom.
Ako bi našli neku baricu oprali bi noge pre nego što dođemo kuća da nas majke ne vide takve. Te barice su bile tople posle kiše kada ih je bilo i najviše i to od ranog proleća do jeseni. Ako ne, onda smo kod kuće pod ručnim pumpama hladnom vodom prali noge.
Te ručne pumpe, koje su bile tučane, imalo je svako dvorište i iz njih se pila voda, jer druge nije bilo. Jednostavno, levom rukom zatvorimo otvor pumpe, desnom napumpamo i tom levom rukom doziramo koliko vode pustamo. Često nam se ta voda slivala niz lice i kapala u uši. Pumpe su se zalivale pre točenja jer zbog slabe kožice ispuštale bi vodu, pa je pored pumpi bilo uvek puno lonče vode.
Uskoro izlazi iz štampe nova knjiga Tome Petrovića “STARI LAJKOVAC – 2. izmenjeno izdanje”.
