Uspomene na stari Lajkovac: МLEKO

Piše: Toma Petrović

U Lajkovcu su u novije vreme postojale dve mlekare, državna i privatna. Zadružna mlekara radila je veoma lepo. Direktorka je bila Radmila Rada Marković koja je na Tehnološkom fakultetu završila upravo odsek prerada mleka i sasvim sigurno bila najveći stručnjak iz te oblasti u našoj opštini. Mlekara je bila nadaleko poznata po „zelenom jogurtu“ koji je bio veoma tražen na beogradskom tržištu, zatim sirevi i drugi proizvodi. Stizao je i u susedne zemlje, pa i na druge kontinente. Naime, svakodnevno je odlazila auto hladnjača sa mlečnim proizvodima u Crnu Goru, pogotovu na primorje. Onda su crnogorske trgovačke mreže te proizvode, pa i „zeleni jogurt“, prodavali kruzerima koji su uplovljavali u  crnogorske luka, a jedan deo i na teretne brodove. Na brodu koji je neko vreme prevozio automobile “YUGO” u Ameriku služen je lajkovački jogurt. Ta zadružna mlekara je ugašena u političkim promenama početkom ovog veka, a ostala je mlekara „Babić“ koja i sada dobro radi i snabdeva sa mlekom i mlečnim proizvodima okolinu, ali u većim količinama i Beograd. Babići, između ostalog, proizvode i čuveni sir „Kolubarac“.

Stanovništvo Lajkovca nekada se snabdevalo mlekom, sirom i drugim mlečnim proizvodima mahom na pijaci. Ali decenijama unazad, u varošici Lajkovac, postojalo je više porodica koje su se između ostalog bavile i stočarstvom. Dve porodice su najpoznatije po tome jer su gajile krave i stanovale u glavnoj ulici. To su porodice Kosana Ivkovića u Gornjem i  Živorada Čitakovića u Donjem Kraju. Ne može se reći da im je to bio samo izvor prihoda već i svojevrsna ljubav i hobi kojim su se bavili skoro do kraja života. Uostalom to nije bila praksa samo u Lajkovcu, već su se na taj način snabdevali mlekom i stanovnici drugih gradova, varoši pa i većih ušorenih sela. Mleko se nosilo na vrata potrošača. Korist je bila obostrana – kupaca jer su svako jutro dobijali provereno sveže mleko, i prodavaca jer su imali sigurno obezbeđen plasman svojih proizvoda i, naravno, materijalnu korist od tog svog uloženog truda. Tu u blizini Čitakovićeve kuće bila je odmah posle rata i pekara koju je držao neki Ubljanin pa je i hleb raznošen po kućama, a najviše stanarima železničke kolonije koja je bila preko puta.

Foto: Kosan i Olga Ivković

Kosan Ivković (1908-1988), železnički radnik sa porodicom, suprugom i dva sina živeo je u glavnoj ulici preko puta „Spoljne stanice“, imao je štalu i po 2-3 krave. Raznosili su mleko po lajkovačkim porodicama i to svako jutro, kad je ko stigao, supruga Olga (1928) ili sinovi Mile i Mića dok su bili deca i kasnije kao dečaci školskog uzrasta. Od viška mleka Olga je pravila sir. Imali su svoje redovne mušterije i to je tako funkcionisalo do 1985. godine, kada je Kosan, kao železnički penzioner, već ušao u godine u kojima više nije mogao brinuti o kravama, a deca su bila po školama pa su krave morali otuđiti. Kosan je živeo još tri godine posle toga. Moram napomenuti da su imali svoje njive u rubribreškom ataru, odakle Kosan i potiče, koje su redovno obrađivali i snabdevali stoku senom i drugom hranom.

Foto: Žika Čitaković

Živorad Žika Čitaković rođen je u Gornjem Mušiću. Između dva rata otac Nikola, kupio je veliki plac i kuću dok je Lajkovac još „stasavao“ kao varoš i to u strogom centru, preko puta železničke stanice i u neposrednoj blizini apoteke Andrije Kuznecova. U Nikolinoj kući, do ulice, nekada je bila Pošta (1924-1954), a Žikin tast, odnosno Slavkin otac Mirković iz Pepeljevca, je kasnije napravio još jednu kuću u dvorištu gde je Slavka živela sa porodicom. Obe kuće su još uvek u funkciji, dok je sin Dojčilo napravio i treću duboko u dvorištu koja ima izlaz na drugu ulicu.  Dojčilo je bio oženjen sa učiteljicom Desom iz Bajevca sa kojom je imao ćerku Magdalenu udatu u Bjelo Polje i sina Nebojšu. Žikina ćerka Vera, udata je u Beograd i ima dvoje dece.

Žika je obično držao po dve krave, a jedno vreme je imao i konja. Mleko je lično i svakodnevno raznosio uglavnom komšijama i to u blizini stare lajkovačke pijace. Bio je visok, koščat i uvek strogo ozbiljan, a ta kanta za mleko kao da je srasla uz njega, čak je bio i malo povijen na stranu da bio održavao ravnotežu sa punom kantom mleka. Ne mogu zamisliti Žiku bez svoje kante i okačenog „kutla“ koji je služio za sipanje i ujedno kao merica za merenje količine mleka koju prodaje. Žiki je to bila glavna delatnost i nigde nije radio u državnoj službi, već je pošteno na taj način zarađivao za svoju porodicu. Nažalost i Žika nas je u poodmaklim godinama napustio 1996. godine, a krave je držao do kraja života. Iako je živeo u centru varošice niko mu nije prigovarao što drži krave pa čak ni nadležne vlasti iako su nekada zabranjivale i kokoške da se drže. U Žikinoj kući sada živi naslednik, unuk Nebojša sa majkom, suprugom, dve prelepe ćerke i malim sinom. Dojčilo, zv. Doja, Žikin sin, bio je veoma interesantan lik sa lajkovačke štrafte.

Pomenuo bih i Dragoja Miju Milovanovića koji je takođe gajio krave i nosio mleko skoro do kraja života. Živeo je na porodičnom imanju koje je ranije pripadalo Selu Lajkovcu, a proširenjem Lajkovca pripalo je varoši. Bio je popularan u ulici i neki su ga zvali „Mija mlekadžija“. Mijin sin, dr Dragan Milovanović Leja je lekar u Železničkoj ambulanti, a snaha Svetlana, takođe lekar u lajkovačkom Domu zdravlja, bila je u više mandata poslanik u Skupštini Srbije.

Moram pomenuti još nekoliko značajnih mlekadžija koji su raznosili mleko po kućama. Među prvima Privislava Miju Milijanovića, zatim zatim Slavnu Milovanović, Jovana Jovanovića-Trišića majku, Ljubicu Marković – majku Jezdimira Ješe Markovića, odnosno Slobe i Borivoja babu. Mleko je nosio i Radivoje Ivanović koji je uvek imao po dve velike krave, Miroslav i Kata Bogdanović, zatim Katarina Kaja Milovanović – majka Boje Milovanovića i drugi.

petrovictoma@yahoo.com

U pripremi je nova knjiga STARI LAJKOVAC – drugo izmenjeno izdanje,

sa više ovakvih i sličnih članaka i daleko većim brojem fotografija starog Lajkovca.

Related posts

Leave a Comment

nine + 13 =