USPOMENE NA STARI LAJKOVAC
Piše: Toma Petrović
Neposredno po završetku Drugog svetskog rata u Lajkovac dolaze Bosiljka i Stojadin Radulović, mladi bračni par iz Beograda. Ona učiteljica, Ličanka sa Zrmanja Vrela, a on oficir JNA iz Zabojnice kod Knića, Gruža. Stanovali su jedno vreme kod Vlade Popovića Šuce, ali i na drugim mestima. I drugi oficiri su stanovali privatno po Lajkovcu dok krajem 50-ih godina nije napravljena oficirska zgrada. Bosiljka je dobila ime od milja, Boška i kao prosvetni radnik radila kao učiteljica u lajkovačkoj osnovnoj školi u Sokolani. Kasnije je radila i kao nastavnica. Smatrali su je osnivačem školske biblioteke jer je njen muž Stojadin kada je pošao u Lajkovac poneo knjigu „Seoska učiteljica“ od Svetolika Rankovića koju je poklonio Boški kada se zaposlila, a ona je sa tom i još par knjiga osnovala školsku biblioteku i može se reći da je Bosiljka Radulović Boška postavila temeljac za prvu školsku biblioteku u Lajkovcu.
Bili su veoma poštovani i omiljeni sugrađani i kao takvi veoma brzo osvojili srca, kako đaka, tako i njihovih roditelja i komšija. Boška je neko vreme bila i jedina žena odbornik u NOO Lajkovac koji je konstituisan 4.12.1952. godine.
Posle nekoliko godina provedenih u Lajkovcu, 1954. godine Stojadin je dobio prekomandu za Beograd i definitivno sa suprugom otišao iz Lajkovca.
Bio je veoma dirljiv ispraćaj porodice Radulović na železničkoj stanici u Lajkovcu. Napred su išli Boška i Stojadin, za njima komšije koji su nosili drvene kofere sa stvarima, a na kraju velika grupa učenika koji su pratili svoju učiteljicu. Mnogi su bili uplakani i u trenutku kada je voz stigao svi ti učenici su stali ispred lokomotive, neki su sedeli na šinama, a neki su i legli na šine u cilju sprečavanja da voz krene i odvede njihovu dobru učiteljicu. Neki od prisutnih i Stojadin zamolili su otpravnika vozova da ne zove policiju i da voz malo sačeka dok oni ne ubede decu da se sklone sa koloseka.
Iz braka Bosiljke i Stojadina posle 5 godina po odlasku iz Lajkovca rodio se sin, Nenad Radulović Neša, frontmen grupe „Poslednja igra leptira“. Njegovi poznati hitovi se još uvek pevaju: „Jeleni umiru sami“, „Dečko ‘ajde o’ladi“, „Grudi moje balkanske“ i drugi. Bio je i glumac „Indeksovog radio pozorišta“ glumeći Slobodana Đurđevića – Pitona, lik koji je sam osmislio i iz kojeg je proizašla serija emisija pomenutog pozorišta. Par godina posle rodio se i Željko, Nešin mlađi brat.
Nažalost, Neša je u svojoj 31-oj godini dobio teško izlečivu bolest koja je metastazirala na mozak od čega je umro 12. februara 1990. godine. Na veoma lepe uspomene na Bošku i Stojadina i naravno njihovog sina, Lajkovčani su 2012. godine na ulazu u Dom mladih postavili spomen ploču na kojoj piše: U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge, i meni i njemu krila se stežu. To su stihovi sa kojima je Neša započinjao svoje koncerte. Spomen ploču je otkrila Boška, Nešina majka koja je tada imala 82 godine i kojoj je tim povodom pripremljen i prikladan prijem u ovdašnjoj opštini.
Neša je bio vedrog duha i veoma human. Jednom, dok smo bili mladi, probudio me je rano i rešio da me odvede u bolnicu za decu ometenu u razvoju. Čoveče, ti mališani su ustajali iz invalidskih stolica dok im je Neša pevao! Nikada mi nije bilo draže što me je neko probudio nego tada, kada me je on odveo tamo! govorio je kasnije Nešin brat Željko na čijim rukama je na VMA Neša umro. Na 20-ak minuta pred smrt Željko ga je pitao kako mu je, a Neša mu je odgovorio: Pa, ne mogu baš da igram fudbal…
Nešin kolega i prijatelj Mićko Ljubičić je jednom prilikom rekao o Neši: Na momente sam imao utisak da i sam sebe nekako previše i prebrzo troši, dajući se tako bezrezervno. Iz njega su kuljali vanscenski šarm i duhovitost, bio je vrhunski profesionalac, koji je znao da oseti i najtananiju vibraciju publike. Neke pesme su mu bile lagane i lepršave, druge ozbiljne i duboke, ali uvek iskrene i emotivne, sa onom njegovom žicom pomerenosti i duhom, zbog čega su ljudi toliko voleli Nešu. Bio je jedna potpuno čista i naivna duša, ponekad ranjivija nego što bi se moglo očekivati kad je reč o nekom toliko zabavnom i ekstravertnom.
Takođe, plato ispred Ustanove kulture „Palilula” u Beogradu, od 17. decembra 2011. godine, po njemu nosi naziv Plato Neše Leptira.
Na 30. godišnjicu Nešine smrti dobio je i dve ulice i to u Pirotu, gde je služio vojsku, i u Kniću odakle vodi poreklo njegov otac.
Nažalost, tokom 2020. godine umrla je i Boška u 94. godini.
