Piše: Toma Petrović
U selu Oplanić kod Kraljeva 27. marta 1923. godine rođen je Radoslav Rade Marković. Rođen je u romskoj porodici gde su svi od pamtiveka bili kovači, pradeda, deda, otac pa je i Rade još kao mali izučio taj zanat i kao dete počeo da pomaže ocu, najpre u pripremanju vatre i „duvanje u me’ove“ a kasnije i u potkivanju konja. Ostručio se u tim poslovima i stekao majstorsko pismo kovača-potkivača. Kada je stasao za vojsku dobio je i poziv u tom zanimanju.
Godine 1947. kao regrut dolazi u Lajkovački garnizon na odsluženje vojnog roka u rodu konjica, kao potkivač konja. Tu je za njega bilo posla preko glave jer je garnizon upravo bio transportno-konjički i pontonjerski. Ako ima još onih koji to pamte – Rade je kriv za onaj oštar zvuk tromih udaraca štajerskih konja o lajkovačku kaldrmu kada vuku karuce, pokretnu kuhinju ili topove.
Kao vredan vojnik dobijao je često nagradne izlaske u grad pa je u tim izlascima upoznao devojku Dragu Pavlović iz Jabučja, koja je otišla sa majkom kada se preudala i prešla u Petku u Đuriće, sa kojom se kratko zabavljao i verio je već kao vojnik. Čim je skinuo uniformu oženio se sa Dragom i nastanio u Lajkovcu, najpre u pomoćnoj zgradi kod Miroslava Bogdanovića ispod pruge, kod klanice. Zaposlio se kao kovač u Ložionici i posle toga, kada je skupio nešto novca, kupio staru kuću-ćerpičaru Miroslava Milutinovića preko puta kupatila, ispod Ložionice. Kasnije je izgradio novu, lepu kuću. Sa Dragom je izrodio četvoro dece, sina Dragana i tri ćerke. Uporedo je radio i privatno, a uglavnom su mu ćerke pomagale u održavanju kovačke vatre mehovima. Jedna od ćerki koja mu je pomagala toliko je savladala taj zanat pa kada se udala u Vreoce nastavila je sa tim poslom i postala jedna od boljih kovača u Vreocima. Na železnici je ostao do penzionisanja, a pošto je bio veoma štedljiv priča se da je ogromne pare davao na štednju u Beogradsku banku. Nažalost, sav novac na štednji mu je propao u onoj galopirajućoj inflaciji krajem prošlog veka.
Rade će, pored toga što je bio veoma cenjen kao čovek i stručnjak u poslu kojim se bavio, ostati poznat i po tome što je voleo da pije vruće pivo, a pio ga je dosta. Kada dođe kod Bajića u kafanu svi konobari su to znali i čim ga vide na vratima stavljaju pivo da se zagreje, ali odmah više komada jer je Rade nosio veliko „burence“ ispred sebe. Sa zarađenim novcem sam je upravljao, pa npr. kada Dragan krene u Beograd na posao Rade izvadi koliko mu je potrebno za smenu, nikako više. Umro je na Andrijevdan, 13. decembra 1987. godine.
Sin Dragan, zvani Ramba (Ramba u radionici, Foto: Milorad Bojičić) , rođen 1954. godine, koji neobično podseća na pokojnog oca, radio je kao elektromehaničar za održavanje šinobusa na železnici u Beogradu, a kasnije je upisao školu za mašinovođe i kao mašinovođa radio do penzionisanja u Lajkovcu. Živi kao naslednik u porodičnoj kući u Lajkovcu i kao penzioner se malo bavi kovačkim zanatom koji je naučio od oca. Obično kaže da „nema koksa“, a ustvari uvek ima malo i čuva kada treba nešto da uradi prijateljima. Dragan voli i da piše pesme pa je napisao i ovu:
KOVAČNICA
Kovačnica gromko odjekuje,
kovač Rade sa ćerkama kuje,
tu se prave keseri, satare,
potkovice sve za lepe pare,
i čengeri, sekire, kosiri,
ali Rade u flašicu viri.
Voleo je piti vruće pivo,
kad ga nema pio je sve živo,
takva mu je bila ta golgota,
pijo, kovo do kraja života.
Pored Rada u Lajkovcu je bilo još nekoliko poznatih kovača i to Života Jovanović, kovač u Donjem, a Janko Ilić i Živorad Ranković „Kulača“ kovači u Gornjem kraju. Kao potkivač je radio i Aleksandar Jakovljević, zvani Leja Došić iz Rubribreze, kao i Živorad Kovačević iz Ćelija, nedaleko od gvozdenog mosta gde je imao potkivačku radnju. Jedno vreme je radio i kovač Jova Milosavljević koji je imao kuću preko puta sadašnjih Armatura Joksić. Svi su bili izuzetno cenjeni kao majstori i potkivači konja u svoje vreme.
Janko Ilić, kovač, rođen je 1888. godine u nekom selu pod Bukuljom i imao je jednog sina. Po priči njegovog poznanika, kada mu je umro jedinac, razočaran, napustio je sve to tamo, doselio u Lajkovac i tu ostao do kraja života. Oženio se iz Nepričave i pošto nije imao dece sa tom ženom usvojio je Stanu, koja se kasnije udala za Rada Ilića sa kojim je rodila ćerku Mirjanu. Janko je bio na Solunskom frontu, a pre toga prošao je albansku golgotu i bio na oporavku u Bizerti. Nosilac je Albanske spomenice. Jedno vreme bio je zaposlen u Ložionici, ali je radio i privatno pa kada je shvatio da može od tog privatnog rada da se živi, odlučio je da bude sam svoj gazda i otvorio svoju kovačko-potkivačku radionicu. Bio je veoma uspešan u poslu i uvek imao po nekog učenika koji je izučavao zanat. Bio je dobar prijatelj sa dr Milosavom Bankovićem, ocem Mila Bankovića, lekara u Lajkovcu.
Između ostalog, biće zapamćen i po tome što je njegovo ime često pominjano na fudbalskim utakmicama. Naime, kada god neko od fudbalera promaši „zicer“ uvek se neko oglasi iz publike sa komentarom: „Idi kod Janka kovača da ti ispravi nogu!!“, ali iz sveg glasa. Takođe, bilo je opšte poznato da je Janko mnogo voleo meso od petla, pa kada neka Rubribrežanka ne proda petla na pijaci obavezno svrati kod Janka jer zna da će on sigurno kupiti.
